Natrag

TURSKA

Srpski dikator obožava ranjenog sultana Erdogana

Vučić čestitao poraz Erdoganu

Koliko prošlog leta turski gazda Redžep Tajip Erdogan osvojio je svež mandat sa novim moćima bez presedana. Izašao je kao dvostruki pobednik u ne u potpunosti transparentnim izborima - u predsedničkim i parlamentarnim. Sada, zakoračivši manje od godinu dana svoga petogodišnjeg mandata, suočio se sa političkim neistomišljenicima na lokalnim izborima. Ovi poslednji održani 31. marta predstavljali su neku vrstu referenduma o Erdoganovom vođenju posla. Širom zemlje dobio je nešto preko 51 odsto glasova i sa takvim rezultatom svima je jasno, pa i njemu, da je gadno izgubio. Dobio je po gorama i šumama Turske zemlje ponosne, u selima u kojima o svemu odlučuju lokalne age, ali je izgubio u najvećim gradovima, uključujući u Istambulu i prestonici Ankari. Ti gradovi u kojima je hteo-bi-da-bude sultan izgubio nose skoro 65 odsto turske ekonomije, turskog BND. Takvu pirovu pobedu čestitali su mu nekolicina marginalnih državnika, i, naravno, poraz mu je među prvima čestitao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnimka Majami Herald

Zoltan Horvat

Glasalo se u 30 gradova, 51. opštinskih prestonicama i 922 sreza širom zemlje sa 81. miliona stanovnika koji su se posle skoro dve decenije suočili sa ekonomskom recesijom. U poslednjih nekoliko godina Tajip Redžep Erdogan i njegova vlada preuzeli su kontrolu nad sudstvom, izvršili čistku u vojsci i policiji, pohapsili na stotine profesora, dekana i rektora, pročešljali institucije i naterali medije u mišju rupu. Jedino što je preteklo od turske demokratije bile su glasačke kutije u koje je tokom ranijih izbora Erdoganovi ljudi zavlačili ruke. Ovoga puta nije moglo, nije moglo u Instabulu gde su politički oponenti spavali tokom noći na džakovima sa glasačkim listićima, nije moglo u glavnom gradu Ankari gde je ista partija vladala poslednjih 25 godina, nije mogao da takne Izmir i druge obalne gradove - Ajdin, Antalija, Adana i Mersin. Moglo bi se reči ni jedan grad u koji je kročila turistička noga i koga zapljuskuju vode Mediterana. Pro vladini mediji u toj zemlji objavili su pobedu Erdogana. Njihova Turski radio i televizijska korporacija (TRT), prenosi Rojters, oglasila se sa sledećim saopštenjem: „U ponedeljak su lideri širom sveta čestitali turskom predsedniku na pobedi njegove partije na lokalnim izborima... Lideri koji su čestitali Erdoganu uključuju predsednika Azejberdžana Ilhama Alijeva, predsednika Srbije Alaksandra Vučića, palestinskog predsednika Mahmuda Abasa, predsednika tripartijskog predsedništva Bosne i Hercegovine Milorada Dodika, bivšeg bošnjačkog člana predsedništva Bosne i Hercegovine Bakira Izetbegovića, gvinejskog predsednika Alga Konde i albanskog premijera Edija Rame."

TRT u nastavku dodaje: „Pakistanski premijer Imran Kan tvitovao je u ponedeljak - 'Veoma mi je drago da čestitam pakistanskom prijatelju Redžepu Tajipu Erdoganu na još jednoj važnoj pobedi na turskim lokalnim izborima. Narod Pakistana mu želi još mnogo uspeha." Potom TRT nastavlja da nabraja sve one unutar Turske koji su takođe požurili da čestitaju svom voljenom vođi koji je pobedio na izborima za gradonačelnike, opštinske odbornike, sekretare mesnih zajednica i članove saveta starijih. Ovim izborima na kojima je Erdoganova partija tesno pobedila pokazalo se da on nije nepobediv bez obzira što je prigrabio do sada svu moguću autokratsku moć. Ovi su izbori bili katastrofa za Erdogana, i ko kaže drugačije ili ne razume posledice ovakvih rezultata, ili igra neku političku igru. Izgubiti u Istambulu, Ankari i većini velikih gradova, a navući glasove u „Gornjem i Donjem Sultanovcu" nije ništa manje od katastrofe. Ali kako se sve to dogodilo?

Šta je bilo drugačije da su ovog puta naglo padajuća ekonomija i visoko disciplinovana opozicija bili presudni. Ovoga puta opozicija je sinhronizovano nastupila. Nije se očekivalo da budu toliko dobro organizovani i toliko odlučni. A što se ekonomije tiče, turska lira se od prošle godine srozala skoro 40 odsto, nezaposlenost dosegla 13 odsto, a među mladima ima do 30 odsto bez radnih mesta. Inflacija je stigla do 20 odsto. Visoka inflacija, a visok procenat nezaposlenih je veoma otrovna kombinacija. Toliko toksična da je Erdogan gubio glasove i u najudaljenijim predgrađima voljenog mu Istambula. Predgrađima gde je on bio idol među siromašnom radničkom klasom koja je svoje nade poistovetila sa vođinim obećanjima i milosrđem Alaha.

Erdogan je izgubio i zato, možda i pre svega, što su opozicione partije koordinirale strategiju. Ovoga puta je druga po veličini opoziciona grupa u turskom parlamentu, Narodna demokratska partija (NDP), koja pre svega zastupa prava manjina, odlučila da se povuče iz važnih zona izborne trke gde ima solidnu podršku da bi podržala njenog partijskog oponenta iz opozicije. Podržala je kandidate najveće opozicione partije u parlamentu, Republikansku narodnu partiju (RNP), koja je imala mnogo više šansi da osvoji mandate, a pre svega u Ankari i Istambulu. Sa svoje strane RNP je podržala NDP u nekim izbornim jedinicama gde su ovi drugi imali više šansi. Kako je na to odgovorio Erdogan?

Erdogan je ranije ciljao nacionalna osećanja upozorenjima da su separističke aspiracije među Kurdima opasnost po turski integritet. Kurdi ćine jednu petinu stanovnika Turske i mnoge njihove vođe nalaze se po zatvorima gde ih je Erdoganova vlada iz Ankare smestila. Ovoga puta dve najveće partije iz opozicije su ga nadigrale taktičkom izmenom kandidata. Erdoganu nije donelo uspeha da napada kurdskog kandidata kad je umesto njega na listi bio kandidat iz druge, Republikanske partije. Potom, stanje u ekonomiji nimalo nije išlo na ruku turskom predsedniku, a takvom stanju ekonomije doprinelo je i diplomatsko suočavanje sa SAD povodom budućnosti kurdskih snaga koje Amerika podržava u Siriji.

Sve skupa, raspoloženje turskih potrošača nalazi se na niskim granama.

Jaka ekonomija u Turskoj pokazala se kao najveći prijatelj demokratije te zemlje, a ovi su izbori održani na bini sa dekorima recesije. Domaćinstva su jasno počela da osećaju krizu domaće valute koja se odigrala prošlog leta i koja je uzrokovala visoku inflaciju i potkopala životni standard.

Turska nije zemlja sa dovoljno prirodnih bogatstava čijom zaradom bi mogla da se potkupi lojalnost građana. Turska vlada mora da stvori uslove da bi dobro funkcionisala održiva ekonomija tržišta. Svako dugotrajno odstupanje od principa dobrog upravljanja, što uključuje i slabljenje vladavine zakona, transparentnost i odgovornost, kao i politička i (ne)sloboda, ostavlja negativne posledice na ekonomiju, a onda i na politiku. Takva negativna situacija bila je šok koji je uzdrmao ustanovljenu vladavinu autokrate Erdogana.

Daleko od toga da je sultan-u-nastajanju izgubio moć u Turskoj, ali je poljuljan i pitanje je kako bi mogao da se stabilizuje ukoliko ne promeni svoju zacrtanu politiku, svoje autokratske aspiracije. Izbornoj igri koju su prikazale opozicione partije Erdogan nije mogao da parira. Erdogan i njegova stranka Partija pravde i razvoja (AKP) ostaju dominantna snaga u turskoj politici, ali opozicija sada upravlja gradovima koji doprinose 65 odsto BND. Ovi lokalni izbori su demonstrirali da uprkos tome što je koncentrisao zavidni stepen vlasti u svojim rukama, Erdogan i njegova partija i dalje su ranjivi na ekonomska i politička talasanja, baš kao što bi to trebalo da bude u normalnoj demokratiji. Turska demokratija se pokazala otpornom i ukazala je na budućnost iza populističke i divizione politike.

Važno je razumeti da bez obzira na Erdoganove napore da uobliči medije koje Turci konzumiraju, bez obzira što su mediji skoro u potpunosti pod kontrolom vlasti, bez obzira što je u poslednje tri godine Erdogan pohapsio više novinara nego bilo koja zemlja na svetu, polovina glasačke populacije suprostavlja se turskom predsedniku i njegovoj partiji. Ne samo da ne misle najbolje o njima, već na izbornim mestima to potvrđuju svojim glasovima. Potom, Erdogan je uložio sve svoje napore da uokviri ove protekle izbore u sliku borbe za preživljavanje Turske u sukobu sa opozicionim savezom koji kontrolišu „negativci, stranci i teroristi".

Promovisao je teorije zavere da su Amerikanci i Evropljani sabotirali tursku ekonomiju. Učestalo je prikazivao video snimak u kome masovni ubica puca i ubija 50 muslimanskih vernika u crkvi Kristčrč na Novom Zelandu. Kada su vlade Australije i Novog Zelanda protestvovale, Erdogan je okrenuo priču ka istorijskim događanjima. Naime, isticao je da su trupe te dve nacije učestvovale protiv snaga Otomanske imperije u Prvom svetskom ratu. Istovremeno Erdogan je nastavio sa napadima na Ameriku i to delom zato što optužuje Vašington da štiti Fetulaha Gulena, političkog rivala koji po Erdoganu konspiriše da obori tursku vladu. Američki predsednik Donald Tramp, kao i pre njega Barak Obama ne pada na pamet da Gulena, koji živi u Pelsivaniji, isporuči Ankari, zato što, kako Vašington kaže, ne postoji dovoljno dokaza da je Gulen uradio išta više od neslaganja sa Erdoganovom politikom.

Pokušaj državnog udara, a pod sumnjivim okolnostima, u julu 2016. godine daje, ili on makar tako prikazuje, potvrdi njegovim pričama i teorijama konspiracija. Taj pokušaj njegove smene sa vlasti potvrđuju, upućuje Erdogan, da njegove teorije nisu samo fantazija. Bilo kako bilo, Erdogan je postigao mnogo u svojim nastojanjima da ima apsolutnu vlast, a koliko je to dobro za Tursku je sasvim druga priča.

Svi brojevi, sva statistika, svi grafikoni povezani sa poslednjim izborima teško mogu da doćaraju kako je to stvarno izgledalo na dan samih izbora, nešto pre njih i odmah nakon što su glasačka mesta zatvorena. Selim Koru, pisac i analitičar koji živi u Ankari u jednom tekstu koji je objavljen dan nakon izbora, između ostalog opisuje: „Ja sam 30 godina star Turčin i ceo moj odrasli život bio je ritual izborima - vodi se ogorčena kampanja, stigne dan izbora, ljudi glasaju, glasovi se broje i Redžep Tajip Erdogan pobedi. On stoji na balkonu zgrade svoje partije u Ankari i izgovori pobednički govor razdraganom narodu. Ako si deo te mase, osećaš se kao da si postao malo više važan u svetu. Ako nisi osećaš se kao da si postao nešto manje relevantan. To se ponavljalo tokom 17 godina.

U nedelju ta se prestava nešto malo, ali značajno, promenila..." Mnogi kandidati na ovim izborima, zato što su pljuštale optužbe da su svi o koji su se suprotstavili Erdoganu teroristi, predstavljali su se samo kao ne-Erdogan opcija. U nedelju uveče u Ankari Mensur Javaš opozicioni kandidat za gradonačelnika Ankare vodio je sa solidnim brojem glasova. Vladajuća partija ga optužuje da je falsifikovao rezultate. Uporedo sa praćenjem šta se događa u turskom glavnom gradu, sve su oči uprte u Istambul.

Ekrem Imamoglu, mladi opozicionar pun energije nadoknađivao je razliku u glasovima protiv kandidata Erdoganove partije Binalija Jildirima, bivšeg premijera i predsednika turskog Parlamenta. Postoje fotografije na kojima Jildrim piše pobednički govor. U prisutnom narodu se podižu tenzije jer je vlada prestala da emituje rezultate. Onda fleš vest: Erdogan je na balkonu, ali nešto nije pasovalo.

Kad je izlazi na balkon počeo je da peva: „Ove su ruže za tebe; ovo je naša duša. N budi tužan, ne plači. Uvek se smeši." Erdoganov govor je bio kratak i neprecizan. Izjavljuje da je njegova partija pobedila u mnogim oblastima, ali ni jednu oblast ne imenuje. Njegova partija je izgubila Ankaru i Istambul, plus značajan broj drugih velikih gradova. Ta partija, koja je krenula da stvara „novu Tursku", izrasla je radeći praktične stvari. Popunjavala je rupe na asfaltu ulica i drumova, ali da bi se mit održao Erdogan je s vremena na vreme tražio od glasača da jednostavno imaju veru u „njihovu stvar".

Tokom kampanje jedan video snimak bio je glavna atrakcija na internetu. U njemu jedna starija žena se pita: „Zašto bi čovek koji vlada Turskom pravio razliku među ljudima? Da li su te (opozicione) partije uvek zle i ti (Erdogan) uvek si dobar?" Kada populistička retorika dolazi sa svežeg lica i usmerena je ka određenoj grupi, onda ona zvuči vrlo dobro, vrlo iskreno i upotrebljivo. Kada je ta grupacija već „nahranjena" i kada se stigne do demografskog zasićenja, onda ona, ta retorika, izgleda smešno. Erdogan je postigao demografski limit i on nema više od 50 do 51 odsto glasova, a ako životni standard krene na tužni jug, onda ima i manje. Interesantno je takođe da su opozicione partije uglavnom vijorile turske zastave umesto svojih partijskih.

U tome leže Edoganovi politički problemi jer on nije pošten pred samim sobom. On hoće da dominira politički prostor i da transformira zemlju, ali nije baš spreman da se upušta u represiju koja bi za tako nešto bila potrebna. On ocrnjuje opoziciju i opisuje je kao saradnike terorista, ali i dalje im ne zabranjuje da učestvuju na izborima. Zašto? Zato što nije dovoljno hrabar da ide do kraja i zavede diktaturu u klasičnom smislu, a to je zato što on nije ni lud, a ni glup, i svestan je da je Turska ipak deo globalnog sveta.

Upravo zbog toga Erdogan nije insistirao da nakon glasanja preuzme pobedu u Istambulu i Ankari jer mu ovakvi izbori daju legitimitet, a bez legitimiteta on ne bi bio ni legalno na vlasti, što i dalje jeste. On je pokušao sve što je mogao da ne izgubi važne gradove, ali gubio je u predgrađima za koje je mislio da su sto odsto na njegovoj strani. Da bi ga prigrlila siromašni deo radničke klase, Erdogan je otvarao tezge i kioske nekoliko nedelja pre izbora, „narodno povrće", u kojima su cene bile prepolovljene. Bio je u kampanji nedeljama, mada su to bili lokalni izbori, i svako koji je dolazio izvana pomislio bi da se radi o predsedničkim. Ponekad bi držao i osam govora tokom jednog dana. Prestavio je lokalne izbore kao stvar „nacionalnog preživljavanja".

U Turskoj izlaznost na izbore je jedna od najviših na svetu - 87 odsto glasača izašlo je da glasa prošle godine. Konačno je jasno da Turska ima duboku veru u demokratsku strukturu i građansko društvo i u tome su veoma uporni bez obzira što je tokom poslednjih 16 godina Erdaganova politika pokušavala da to suzbije. Prilikom ovih izbora čini se da su četvoro ljudi izgubili život tokom međupartijskih sukoba. Turska je velika zemlja i teško je saznati šta se sve događa iza neke planine, ili one iza te.

Erdogan nije očekivao da će opozicija biti tako dobro organizovana, da će imati kompjuterksi program koji će uspešno da prati broj glasova, da će mnogi aktivisti opozicije, makar u Istambulu, spavati na vrećama sa glasovima i tako sprečiti „ponoćne krađe". Nakon što Erdogan nije ni mogao ni smeo da ne prizna svoj gubitak u Istambulu, a i drugde, opozicija je sada u mogućnosti da ta pročešlja knjige računovođa i utvrdi da li je i koliko bilo korupcije za vreme vlasti Erdoganove partije. Tokom brojanja glasova, a u trenutku kada je prenos javnosti tog brojanja prekinuto, neko iz Erdaganove partije u flešu je pustio snimak kompjutera vladajuće stranke na čijem se ekranu videlo ko gubi, a ko dobija. Bila je to „sabotaža" iznutra same partije.

U Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja (AKP) postoje više političkih struja, najmanje dve, i niko ne može biti siguran da će partija ostati monolitna još dugo vreme. Sama ta partija je starija od Erdoganovog vođstva i dobrom broju članova i rukovodioca njegova politika nije po meri. Predsednik Erdogan je odgovoran za, kako to mnogi kritičari nazivaju, „imperijalno predsedništvo". Nema diskusije da on sam poseduje nesumnjivi politički talenat, ali i da opozicija do sada nije bila na visini svog zadatka. Glasači opozicionih partija odavno se pitaju zašto njihove vođe serviraju Erdoganu pobedu za pobedom. Sam Erdogan tokom godina postajao je sve izolovaniji i okruživao je sebe sa sve manjim brojem ljudi u koje je imao poverenje. I mada sve više izolovan u luksuzu, Erdogan nije lud čovek i on je priznavanjem poraza u velikim gradovima spasao reputaciju turskog izbornog sistema, zahvaljujući kojem i on sam je na vlasti. Da je ovoga puta oteo izborne rezultate, postavljalo bi se pitanje legalnosti svih ostalih izbora na kojima je on pobeđivao.

Kandidat opozicije u Istambulu, na primer, pobedio je sa veoma malom razlikom u brojevima glasova. U samom gradu bilo je 31.136 glasačkih kutija i da je u svakoj u njoj bio samo po jedan neispravan glasački listič to bi bilo preko 30 hiljada, a taj broj je dosta veći od broja kojim je pobedio novi gradonačelnik. Naravno postoje pisana pravila, a i praksa, kako se ponovo broje tesni rezultati i vodeća partija je, uz mig Erdogana, odustala da tera mak na konac. Sve skupa rezultati nisu toliko matematički gubitak za AKP stranku, ali jesu psihološki. Naročito kada se radi o velikim gradovima u kojima živi obrazovani deo populacije i naročito kada se radi o Istambulu u kome je Erdogan rođen, gde se školovao i gde je bio gradonačelnik na početku svoje uspešne političke karijere.

Nakon izbora i nakon što je priznao da je izgubio velike gradove, Erdogan je rekao da će se usredsrediti na, ekonomske reforme. Rekao je da će Turska implementirati jak ekonomski program bez da kompromituje pravila slobodnog tržišta. Finansijski gledano poremećaji turske ekonomije mogu da pokrenu širu krizu, pa možda čak i globalnu. A kako će svetska tržišta da reaguju na početak kraja Erdaganove ere ostaje da se vidi.

Možda će on ublažiti svoju muslimansku politiku kada prihvati da je budućnost ekonomije njegove zemnlje važnija od muslimanskih principa, a ti principi se zasnivaju na pravilima starim više od hiljadu godina. U svakom slučaju, ovi poslednji lokalni izbori pokazali su da Ardogan nije nepobediv, a videće se koliko će njegova vlada da sarađuje sa upravama gradova koje je on izgubio. Neki su već bili otpisali turske glasače, ali se pokazalo da je takav stav bio preuranjen. Turci ipak vole demokratiju i to su potvrdili. Aferim!

A 1: Turska neće dobiti F-35

Amerika je zaustavila isporuku Turskoj opremu koja ide sa borbenim avionom F-35 i tako je pojačala pritisak na svog NATO saveznika, a zbog planova Turske da kupe ruski raketni odbrambeni sistem S-400. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ponovo je potvrdio da će kupiti ruski raketni sistem bez obzira na zabrinutost Amerike i NATO saveza da bi S-400 u turskim rukama bio velika pretnja američkim avionima F-35. Ankara je rekla da očekuje isporuku ruskih raketa sledećeg jula.

Da bi oraspoložila Tursku da odustane od kupovine ruskog sistema, SAD su ponudile skuplji američki sistem Patriot, ali po sniženim cenama. Turska je pokazala da je zainteresovana za Patriot sistem, ali ne po cenu da raskinu ugovor sa Rusijom. Osim Pentagona i američki Kongres je takođe alarmiran turskom odlukom da kupi S-400, a potom je dvopartijskom akcijom donela rezoluciju koja blokira isporuku aviona F-35 sve dok ne dobije dokaze da je Turska odustala od kupovine sistema ruskih odbrambenih raketa.

Veoma je neobično da neki član NATO saveza kupi rusku vojnu opremu koja nije kompatibilna sa NATO sistemom i koja bi mogla da pruži Rusiji vredne obaveštajne podatke o odbrambenim slabostima NATO. U slučaju F-35, NATO je zabrinut da bi radari sistema S-400 omogućili Rusima da saznaju kako da uoče i prate 90 miliona dolara nevidljivi avion. Pod terminom „nevidljivi avion" podrazumeva se da radari ne mogu takav avion da uoče na svojim ekranima i samim tim ne mogu da se pošalju rakete na za radar nepostojeću letilicu.

Američka vojska planirala je da prva dva aviona F-35 koje je napravila kompanija Lokid Martin isporuče u novembru ove godine. Turska je planirala da kupi 100 komada tih aviona pete generacije. Pentagon je takođe izjavio da će krenuti u potregu za drugom zemljom koja bi bila u stanju da proizvede delove za F-35 koji se u ovom trenutku proizvode u Turskoj. Radi se o delovima za rezervoar, delovima za mehaniku točkova i delovima za signalizaciju u pilotskoj kabini.

Početkom aprila Grčka je najavila da razmišlja o kupovini aviona F-35.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane