Natrag

Esej

Paralelna hronika dva vremena: čuvari režima nekad i sad

Seljak u Narodnoj skupštini

Poslednji živi pisac - disident u Srbiji, Ivan Ivanović, osvrnuo se u svom najnovijem eseju na proizvodnju prostačkog terora koji je usmeren na intelektualce, kritičare diktature jednog čoveka i jedne partije. Prateći današnja zbivanja u Skupštini Srbije i "emitovanje" svakodnevnog šikaniranja slobodnih mislilaca, Ivanović istovremeno pravi paralelu sa sličnim primerima u proteklih dva veka.

Ivan Ivanović

Ko je Marijan Rističević? Sve što znam o ovom čoveku to je da je narodni poslanik u Skupštini Srbije, da je na listi Srpske napredne stranke, biće u koaliciji, valjda je predstavnik stranke seljaka ili tako nešto. Ovaj zaključak izvlačim iz činjenice da stalno uzima reč i da je koristi za napade na opoziciju. Kao, govori u ime seljaka, paora, koga li. Sa svog pulta deluje nakostrešeno, reži, šišti kroz bradu i brkove, maše nekakvim papirima, kopijama. Više deluje kao pajac nego kao seljak. A možda i nije seljak, tako se samo predstavlja. Negde sam pročitao da je u stvari nakupac, matrapaz, otkupljivač. Ima neke firme koje otkupljuju seljačke proizvode jevtino a prodaju skupo. Jovan Jovanović Zmaj je o takvima ispevao pesmu Ciganin hvali svoga konja, to je jedna od najlepših pesama u srpkoj književnosti. Aleksandar Petrović je snimio film Skupljači perja, jedan od najlepših filmova u jugoslovenskoj kinematografiji.

Zapazio sam da ovaj Seljak Narodnoj skupštini neprekidno govori protiv opozicije, kao Katon protiv Kartagine. Opoziciju treba uništiti! Kad ga slušam (izbegavam, ali ponekad mi se zalomi), vidim u njemu Milosava Lapovca, koji je posle Đakove bune tražio od knjaza Miloša da pobije sve pismene ljude u Srbiji! Od inteligencije dolazi svo zlo ovoga sveta!

Držim da Skupština služi narodu da donosi potrebne mu zakone, da se stara o njihovom sprovođenju i da kontroliše izvršnu vlast od nje izabranu da li se drži tih zakona. Predstavnik seljaka bi morao da se bavi problemom sela, da se zalaže za njegov ozbiljno ugrožen opstanak, da čita Sretena Vukosavljevića, njegovu Sociologiju sela. Ne da Skupštinu koristi kao lajaonicu, ogovaraonicu, pljuvaonicu, za ispoljavanje svojih niskih poriva i gotovo patološke mržnje prema svojim političkim protivnicima.

Sve to me ne bi naročito kosilo da Seljak u Narodnoj skupštini nije krenuo na umetnike, predstavljajući ih narodu kao narodne neprijatelje. Očito je da Seljak mrzi umetnost jer je ne razume, ne verujem da je doktrinu uzeo iz Platonove Države, u kojoj nije bilo mesta za umetnike. Pre će biti da Seljak drži svoje filipike protiv umetnika jer u njima vidi opasnost za svoju poslaničku funkciju. Naravno da je bolje sedeti u Narodnoj skupštini nego orati zemlju. A umetnici, od Platona do naših dana, ugrožavaju vlast!

Nedavno se Seljak pročuo i proslavio napadom na umetnost. Svaka mu čast, rekao mi je kafedžija iz komšiluka. Umetnost stvaraju intelektualci, mada su narodnu umetnost stvorili seljaci. A srpska Narodna epika predstavlja evropski domet, ko ne veruje neka pita Getea, koji je važio za najvećeg intelektualca svog vremena. U stvari, Seljak je konkretizovao svoje napade na nekoliko intelektualaca koji su učesnici velikih narodnih protesta. Njih je uhvatio na delu, ostale je zasad ostavio na miru. Dobri su dok sviraju u diple, ne valjaju kad se bave etikom. A baviti se etikom znači biti protiv diktature, protiv vladavine jednog čoveka (Herodot), protiv uzurpacije vlasti. Pošto je vlast ukinula (obezvredila) institucije, šta etičarima drugo preostaje nego da izađu na ulicu. Njih je Seljak identifikovao, locirao, targetovao. "Mi njima dajemo pare, oni idu u šetnju. Država je dobra prema njima, a oni državi vraćaju na najgori mogući način, tako što žele da otežaju poziciju Srbije u možda presudnoj 2019. godini", rekao je Rističević u svojoj poslanici u Narodnoj skupštini.

Da vidimo koga je Seljak sve prozvao u Narodnoj skupštini Srbije?

Najpre se osvrnuo na profesora Fakulteta političkih nauka Čedomira Čupića, koji u intelektualnim i univerzitetskim krugovima važi za „moralnu gromadu". Seljak to pobija. Rističević je objasnio da se Čupićeva grandioznost sastoji u tome što je član mnogih etičkih odbora i što je bio član upravljanja Agencije za borbu protiv korupcije.

"Ovo je čovek koji je na predavanjima prijavljen za seksualno uznemiravanje svojih studentkinja, više puta. Na predavanjima je umesto o korupciji govorio o žlezdama u ženskom polnom organu. Da li je on uopšte dostojan profesorske funkcije. Verovatno se njegovo učenje završilo završetkom fakulteta i sanjarenjem o koleginicama studentkinjama. Verovatno nije izašao mentalno iz tog perioda". (Da nije Seljak pomešao Čupića iz opozicije i Jutku iz svoje partije?)

„Zar da takav čovek na protestima traži ostavku i govori o moralu predsednika republike Aleksandra Vučića?" - pita se Seljak u Narodnoj skupštini.

U tome je čvor! Braneći Aleksandra Vučića, Marijan Rističević brani sebe. Jer da nije njega, on bi bio ono što u stvari jeste, vojvođanski paor, a ne narodni poslanik koji živi na narodnim jaslama.

Više od toga, Seljak se u filipiki okomio na ceo Fakultet političkih nauka, koji je epicentar narodne pobune. Rističević je posumnjao i u kvalitet ostalih profesora na FPN. "Da zavrnete rukave i da probate da raščistite na tom fakultetu, sa ovakvim profesorima trebaće vam tri godine upornog rada i nećete daleko stići. Čast izuzecima". (Bravo, nisu baš svi profesori Čede Čupići!)

Pošto se obračunao sa FPN, Seljak je krenuo na Fakultet dramskih umetnosti, budući da se i taj fakultet pobunio protiv diktature. Na meti su filmski reditelj, pisac i profesor FDU Goran Marković, glumica Mirjana Karanović, reditelj Srđan Dragojević, glumci Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo. „Svi oni troše državni novac, a ruše vlast."

U listu "Danas" Seljak je dobio repliku, ja ću ovde da navedem tri odgovora.

Gorica Mojović, koja je nekad bila zadužena za kulturu i kod komunista i kod demokrata, napisala je:

„Zadatak svake vlasti je da pomaže i razvija kulturu i umetnost. Pogotovu vlasti koja se predstavlja kao neko ko želi dobro svom narodu. U to, pre svega, spada finansiranje kulturnih institucija i umetničkih projekata. Bez toga mali narodi, kakav smo mi, neće opstati, biće usisani u druge, veće kulture. Na drugoj strani, zadatak svakog umetnika je da svojim delom stane na stranu običnog, malog čoveka i da kritički sagledava stvarnost. Pogotovo ako je ta stvarnost, kao ova naša, potpuno zagađena prostaklukom i bahatošću vladajuće klike. Što se tiče Rističevića, on je, svojom pojavom i glupostima koje izgovara, slika i prilika ove krajnje osione i primitivne grupe ljudi koja, lažno se predstavljajući kao vlast, na krajnje surov način upravlja našim nesrećnim životima."

U revoltu, Gorica Mojović uzvikuje:

„ Aman, to nisu vaše pare! Nisi ti, Marijane Rističeviću ili Vučiću, dao to iz svog džepa. To su pare građana Srbije koje se dele. Mislim da Filmski centar Srbije na čelu sa Bobanom Jevtićem dosta dobro radi, regularno, na konkursima. Tamo postoje određene komisije koje o tome odlučuju. Nisu ti umetnici nekom to oteli iz džepa. I, šta sada to znači, da treba zabraniti svakome ko na bilo koji način kritikuje vlast da radi svoj posao, ako ume da ga radi. Pošto ovi umetnici znaju da to što se zove film rade, logično je da će za to i dobiti pare."

Još revoltiraniji je bio slikar Uroš Đurić, koji se u kvizu Potera predstavio kao veliki znalac:

„Marijan Rističević je zluradi polupismen čovek i sramotno da je on u bilo kakvoj vlasti jer on ne razlikuje vlast od države. Potpuno je nebitno ko je na vlasti, država mora da obavlja svoju funkciju i svi imaju pravo da budu protiv vlasti, jer vlast i država nisu isto".Prema Đurićevim rečima, umetnici koje Rističević proziva su vrhunski stvaraoci koji ispunjavaju sve potrebne kriterijume na konkursima da bi ova država finansirala njihove projekte bili oni za ili protiv vlasti

Đurić zaključuje da je Marijan Rističević sramota ove države:

„ On je jedna od najvećih sramota ove države i svake vlasti čiji je on zamajac bio. To je efemerna ličnost, malih da ne kažem nepostojećih intelektualnih kapaciteta i jedva bi mogao da obavlja bilo kakav posao čak ni na nivou mesne zajednice, a čim ima potrebu da bude u vlasti, to znači da u svojoj profesiji ne predstavlja ništa. Verovatno je i kao ratar nula jer su za ratarstvo potrebni i inteligencija i pamet. Marijan Rističević ima jednu jedinu ulogu i u tome je jedino uspešan, a to je da ponižava i vređa druge ljude. On svoj zadatak obavlja odlično. To je jedino u čemu je on dobar, a veliko je pitanje kakva je to etika kojom se vlast u ovoj zemlji predstavlja imajući takvog čoveka među svojim prvacima."

Branislav Lečić, prvi demokratski ministar kulture drži lekciju Seljaku:

„...Svaki projekat i rad bi trebalo da bude transparentan i kad dobiješ novac, nisi ga dobio od vlasti nego od građana za svoju delatnost. Šta to sad znači da vlast to prisvaja i da je to njeno, da ona nas finansira? Država treba da bude naš servis da upravo omogući kvalitetne radove, a ne da bude ovakva kao što je sad. Ne daje Marijan Rističević, naprednjaci niti bilo koja vlast, novac za umetnička dela nego konkurencija. Svaka delatnost ima pravo i na transparentnost i na finansiranje. Zahvaljujući konkursima odlučuje se ko je najbolji. Što se tiče pretnji Nikoli Koji, one su prosto posledice ovog sistema koji treba srušiti. Glavne odlike tog sistema su: nepristojnost, nerazumevanje, čak i unošenje atmosfere zla koja ugrožava sve živote..."

Govor Seljaka u Narodnoj skupštini učinio je da se prisetim nekih ranijih Marijana, koji su direktno uticali na moj život, ne preko televizijskog ekrana.

Tako, sekretar Komiteta SKS u Kuršumliji, Živorad Cvejić, kad je krenula hajka na mog „Crvenog kralja", održao je ovakav govor na Komitetu: „Šta hoće taj Ivan Ivanović? Em smo ga ostavili u životu posle rata, iako mu je otac bio četnički komandant našeg kraja, em smo mu majku zaposlili kao učiteljicu da se porodica ne ugasi, em smo mu omogućili da se školuje o državnom trošku, em smo mu dali službu u gimnaziji - a on, umesto da bude manji od makovog zrna i opravda hleb kojim ga hranimo, piše tamo nekakvog Crvenog kralja! Pitam se na koga je mislio kad je rekao Crveni kralj?"

Zamenik Okružnog javnog tužioca, Velizar Mijušković, na suđenju u Prokuplju me je preko sudije Branislava Niketića ovako ispitivao. - Neka se okrivljeni izjasni da li je on autor romana Crveni kralj, neka prizna da ga je napisao!

Šta sam mogao da kažem na ovo? Zamenik drži ispred sebe otvorenu moju knjigu (Mašićevo izdanje), u kojoj su neke rečenice podvučene crvenim mastilom, na čijim koricama jasno piše ime autora, a on traži od mene da priznam da sam ja napisao tu knjigu! Ovako nesuvislo pitanje ipak nije bez osnova. Naime, udbovac koji mi je vršio pretres u stanu, Milorad Kozić, napisao je u krivičnoj prijavi da postoji opravdana sumnja da je Crveni kralj delo kolektivnog autora! Naime, u Beogradu postoji jedna neprijateljska grupa, na čijem čelu je izdavač Slobodan Mašić, gde još spadaju Predrag Palavestra, Dušan Puvačić, Pavle Zorić...nabrojao je celu redakciju Savremenika...koja piše pamflete protiv države, pa nije isključivo da je Crvenog kralja napisala ta zločinačka grupa, a Ivana Ivanovića, provincijskog profesora, kao najmanje eksponiranog i dosad neidentifikovanog autora, samo potpisala. Da bih odbranio ovu beogradsku grupu priznao sam da sam svm, bez ičije pomoći, napisao Crvenog kralja! - Da li se okrivljeni, pre nego što je počeo da piše roman, konsultovao sa nekim iz svog okruženja, recimo sa direktorom gimnazije, predsednikom Socijalističkog saveza, predsedniko Opštine, sekretarom Komiteta? Opet sam bio zatečen. Nisam razumeo pitanje: Da li sam od nekoga tražio dozvolu da napišem roman? Ne, nisam, šta se to koga ticalo. Sa sekretarom Komiteta nemam ništa, nisam član Partije. Ko je predsednik Socijalističkog saveza Kuršumlije ni ne znam. Nemam ništa ni sa predsednikom Opštine, nije mi dao stan. Nisam obavestio ni direktora škole, sad prvi put čujem da sam bio na to obavezan. Ah, da, moja supruga je znala da pišem roman, povremeno sam joj ponešto pročitao.

U stvari, tek kasnije sam ukopčao da ni to pitanje nije bilo naivno. Kad sam završio Crvenog kralja, dao sam ga na čitanje Voji Krasiću. Voja je bio predsednik Književnog društva Drainac, ali i predsednik Ideološke komisije pri MOK-u SKS. Odneo sam roman mečki na rupu! Krasić je mesec dana ćutao, a onda mi je vratio rukopis bez reči. Tek na suđenju sam shvatio da je moj rukopis čitan još na nekim mestima, Voja ga nije držao samo kod sebe!

Zamenik Okružnog tužioca je u stvari aludirao na predsednika Ideološke komisije, kome se u vreme mog suđenja drmala funkcija kao prikrivenom liberalu. No prokupački Mikojan je uspeo da se izvuče, kao više puta u toku svoje političke karijere. Uvek je uspevao da bude na pravoj strani! Na suđenju me nije teretio (nije napisao negativnu karakteristiku o meni, ali zato moj direktor Gimnazije u Kuršumliji jeste, valjda da mi se osveti što nisam od njega tražio dozvolu da pišem roman). Interesantno, ali Voja Krasić je pri kraju svoje karijere još jednom pogodio pravu stranu, stao je uz Slobodana Miloševića. Na mitinzima istine je govorio kako Prokuplje treba da se stidi što je sudilo svom piscu Ivanu Ivanoviću! Tražio je da se ta nepravda ispravi. A privatno je isticao da je Crveni kralj jedan od najboljih romana nove srpske književnosti.

Jedan od mojih političkih sukoba bio je polemika sa Miloševićevim ministrom kulture Miodragom Đukićem. Kad je ovaj Prokupčanin, po Miloševićevom preuzimanju apsolutne vlasti, postavljen za ministra kulture u Vladi Republike Srbije, dao je intervju u Našoj Borbi od 25-26. aprila 1992. godine, u kojem je istakao programske ciljeve svog ministarskog delovanja, sa naslovom Mirno preuzimam ulogu mete. Kako je to bio lažnjak nove, neokomunističke vlasti, nisam mogao a da ga ne komentarišem, takođe u Našoj Borbi. U jednom kratkom periodu se to moglo.

„Nema sumnje da bi gospodin Miodrag Đukić bio interesantna figura našeg kulturnog života i da nije postao ministar, mada je interesantniji kao političar koji sprovodi program Socijalističke partije Srbije i na taj način bitno utiče na naš život. Da je ostao samo čovek književnosti, u njemu bismo prepoznali jednog neostvarenog i gnevnog pisca, moguće je neshvaćenog i nepravedno zapostavljenog. Verovatno je da bi moje simpatije bile na njegovoj strani, jer ja se uvek zalažem za „ponižene i uvređene", budući da i svm imam taj status. Ovako, kao novopečeni političar, ovim bahatim i agresivnim intervjuom, punim laži i prevara, izgubio je svaku moju naklonost. Uzimam na sebe slobodu da mu skinem masku koju sad stavlja na lice ne bi li se prikazao kao „čovek novog doba".

„Miodrag Đukić nastoji da se prikaže kao slobodar i kao socijalista u diskontinuitetu sa prethodnim komunizmom. Tako, on s ponosom ističe da se borio protiv "verbalnog delikta" i da je "lično oduvek cenio opozicione ideje i borbu za njihovu realizaciju". Pošto Đukić voli da se poziva na sopstvenu empiriju, neka mi bude dozvoljeno da ga podsetim na period kad to nije radio. Gde je bio u vreme kad su njegovi „saplemenici" u Prokuplju sudili autoru Crvenog kralja, zašto se nije oglasio povodom ovog montiranog procesa? Ako su tad (1972) bila vunena vremena, zašto se nije 1989. pojavio na mitingu istine u Prokuplju sa Ratkom Zečevićem i Vojom Krasićem? Bila je to prilika da se ogradi od progona ljudi za verbalni delikt, toliko svojstven partiji u kojoj je stasao? Sad se čini slobodarom kad je verbalni delikt zakonom ukinut! A ako nije folirant u svojoj osudi boljševičkog komunizma, ministar Đukić evo ima priliku da to pokaže. Jer, dok on daje svoj programski intervju, njegova Socijalistička partija imenuje za predsednika okružnog suda u Prokuplju sudiju Branislava Niketića, koji me je osudio u tom sudu na dve godine robije. Neka ministar digne glas člana Vlade protiv ovog imenoivanja, jer meni se u Prokuplju nije sudilo što sam „krao namirnice" nego što sam napisao roman. Verbalni delikt putem umetničkog dela!

A, ako baš neće da se zamera svojima, neka se samoinicijativno založi za moju društvenu i umetničku rehabilitaciju. Kao „pozorišni čovek" neka traži da se moji romani postave u pozorištu, da se po njima snime filmovi i serije, što je sve sprečila njegova komunistička partija. Razume se da od toga neće biti ništa, pa je intervju ministra Miodraga Đukića samo još jedna komunistička laž!"

„A da je to tako pokazao je svm ministar u nastavku intervjua. Umesto da nabroji pisce i umetnike koji su neopravdano bili progonjeni u komunizmu, on širi krug komunističkih neprijatelja. Ko su ministrovi novi neprijatelji? Pre svega novinari čije kritički intonirane napise on karakteriše kao „nezrelost, lenjost duha, neobaveštenost, cinizam, pa i nedovoljnu pismenost". Onda, opozicija koja nije „sastavljena od ljudi koje bi krasilo dostojanstvo novih ideja i programa, već od onih politički poraženih i davno prevaziđenih ljudi koji su protiv politike srpskog rukovodstva i koji iz svojih stranaka deluju unijatski prevrtljivo nudeći neki opšti evropski program umesto pouzdanih nacionalnih vrednosti. Takve naš narod razotkriva kao opoziciju izdajničke provinijencije". Zbunjen sam, ne znam da li spadam u ministrove nove neprijatelje?"

Ne mogu a da ne kažem da čak ni u mnogobrojnim optužnicama, koje su komunistički prethodnici ovog socijaliste pisali protiv mene, ovakvu boljševičku retoriku nisam sreo! No ministar se ne zadržava na ovome. Ko njega napada - taj je protiv sistema! „Nekorektno i loše pisanje o meni ne shvatam kao napad na moju ličnost, već na sistem u kojem imam zapaženu dužnost". Ministru pogotovo smetaju novinari. „Danas svako pijano novinarče, bez ikakve kontrole, ili što je još gore, uz toleranciju glavnog urednika, može o bilo kome, o bilo čemu, da napiše bukvalno šta hoće".

Tako ministar Đukić koji se formalno zalaže protiv verbalnog delikta, pada u sopstvenu stupicu. "Kad bi se za lične klevete i verbalne uvrede u ovoj zemlji našao sud, zatvori bi bili puni onih koji bi u njima čekali jutro i otrežnjenje".

„Kao političar proklamovanog diskontinuiteta u kulturi, ministar bi još mogao i da nas zavede, budući da nudi kritiku nasleđenog stanja. Razume se da ja takvu kritiku prihvatam kao žrtva tog sistema, tim pre što ne mogu biti svrstan u kategoriju „kameleona koji danas nazivaju sebe žrtvama boljševizma". Institucije nasleđenog sistema su "birokratski okoštale" i "degenerativno transformisane". U njima vlada "neviđen stepen privilegija, egoizma i korupcije", koji je uslovio "s .jedne strane, neracionalne sistematizacije, nerad, nedisciplinu, minorne plate, s druge strane, pauperizovanu oholost i bahatost primerenu društvenoj moći i uticaju klana kojem se pripada". Sledi ministrova tvrdnja da .je za to stanje „krivo samoupravljanje, koje je, opet, proizvod jednog Slovenca koji je napravio "sistem za kulturne štetočine", začinjena još aluzijama na "alpske konjušare" i "zagorske sobarice". Neka mu bude, ali to deluje bljutavo i neukusno."

„Miodrag Đukić se razgolitio kad je ponudio svoj program, koji je ujedno program njegove partije i države. To je program ranog komesarskog komunizma u kojem država ima ulogu sveukupnog kontrolora života, razume se i književnosti. Novina je u tome što je komunistički internacionalizam zamenjen republičkim nacionalizmom. Tako je on od „komesara postao monah", iz jednog dogmatizma prešao je u drugi, zadržavši državu kao vrhovnog regulatora javnog života. Ništa od demokratije, ostajemo u totalitarizmu."

„Ministar je jasno definisao koja će književnost za njegovog mandata biti forsirana i nagrađivana, a koja anatemisana. U njegovoj Državi poželjna je samo književnost "nacionalne provenijencije" i to "apologetskog usmerenja". Od pisaca će se tražiti "patriotska osećanja i politička uverenja", da rade "na dobrobit srpskog naroda, reafirmaciju njegovog duhovnog bića i učvršćivanje srpske kulture u zaslužan red evropske civilizacije pravoslavne tradicije". Tako, u Državi ministra kulture neće biti mesta za ateiste, kritičare sistema i rušioce nacionalnog mita. A da ne bude zabune, lično će ministar kontrolisati sistem preko svojih saradnika i rukovodilaca institucija, koje će da postavi kad smeni ove koje je dovelo samoupravljanje. Kardeljev samoupravni socijalizam je zabranjivao samo kritičku književnost; Đukićev nacionalni socijalizam dozvoljava samo apologetsku književnost! Dakle, ko hoće da bude priznat pisac moraće da prihvati dogmu o Srbima kao "plemenitom i senzibilnom narodu", preciznije „nebeskom narodu".

Koji pisac to ne prihvati predstoji mu muk (to se već realizuje, pisci ćute), ili izgnanstvo, ako se ima gde (i to se realizuje, Vidosav Stevanović, Dušan Kovačević, Rajko Đurić...), ili - da nabavi kukutu!"

„Ako se ovaj program realizuje, ne samo da će savremeni pisci kritičari nacionalnog mita biti eliminisani iz književnosti (što se potpisnika tiče taj posao je već obavljen, pa ministar neće morati da se trudi), nego će doći pod udar i srpski klasici: Laza Lazarević, što je u priči Sve će to narod pozlatiti prikazao osakaćene povratnike sa fronta o kojima država ne brine; Milovan Glišić što je u priči Glava šećera kroz lik okružnog načelnika (kapetana) kritikovao srpsku vlast; Borisav Stanković što je u romanu Nečista krv prikazao raslojavanje, razaranje, dekadenciju srpskog nacionalnog bića...

Posebno će se pod udarom naći Stevan Sremac što je u romanu pop Ćira i pop Spira ismejao popove, kao i Simo Matavulj što se u romanu Bakonja fra Brne narugao fratrima. A tek Radoje Domanović, čija priča Vođa može nezgodno da asocira i na Đukićevog roditelja Slobodana Miloševića. Svi ti veliki pisci po kriterijumima sadašnje vlasti nisu bili „dobri Srbi"!

A što se tiče potpisnika ovih redova, on je jasno razumeo poruku ministra Miodraga Đukića: "U državi Srbiji više neće biti napisan Crveni kralj!"

Šta da kažem ovim silovateljima srpske istorije, počev od vojvode Milosava Lapovca, preko raznih sekretara komiteta, javnih tužilaca, sudija, ministara, do narodnog poslanika Marijana Rističevića? Moram da kažem da sam se čitav život borio protiv ovih vampira, koje Milovan Glišić nije uspeo da upokoji u liku najpoznatijeg srpskog vampira Save Savanovića. Kao profesor, zalagao sam se protiv dogmatske estetike Andreja Ždanova, Borisa Ziherla, Velibora Gligorića. Kao pisac, išao sam tragom Nikolaja Gogolja, Gabrijela Ševalijea, Džonatana Svifta. Našao sam svoj spisatljeljski put kad sam shvatio da srpski pisci (gore nabrojani) Milovan Glišić, Laza Lazarević, Janko Veselinović, Stevan Sremac, Borisav Stanković, pogotovo Radoje Domanović, nose evropski oreol.

Ne, nisam bio protiv „samoupravnog socijalizma", niti protiv „pokreta nesvrstavanja", čiji je Jugoslavija bila sinonim, iako sam kao takav optužen i osuđen. Naprotiv, kao šezdesetosmaš i pisac stvarnosne proze bio sam nezadovoljan što se proklamovano ne ostvaruje i video glavnog krivca za to u Komunističkoj partiji koja kontroliše život u totalu. To je u suštini Crveni kralj, šezdesetosmaški roman.

Na kraju, nabrojanim silovateljima srpske istorije bih poručio: Uzalud se trudite da upropastite srpsku istoriju i odbacite srpsku tradiciju, niste je dostojni. Vas je mnogo, ali je Radoje Domanović samo jedan!

A 1.

Vladislav Petković Dis

Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,

Podigo se truli zadah propadanja,

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme opadanja.

(Ovo je prva strofa futurističke Disove pesme Naši dani iz 1910. godine. Pesma je futuristička zato što je gledala sto godina unapred i opisala naše dane.)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane