Natrag

NATO

Savezništvo ni na nebu ni na zemlji

Sultan balansira između dva pola

Dve najmnogoljudnije NATO članice, Amerika i Turska, mesecima se već raspravljaju oko turske narudžbine ruskih S-400 odbrambenih raketa, za koje Vašington tvrdi da nisu kompatibilne sa odbrambenim sistemom Zapadnog saveza i koje bi predstavljale pretnju američkim stelt lovcima F-35 koje Turska takođe namerava da kupi. Prošlog 22. maja turski ministar odbrane, Hulusi Akar, je rekao da turske vojne postave već treniraju u Rusiji rukovanje sa S-400 i da bi ruski savetnici mogli da stignu u Tursku. Istovremeno, turski piloti treniraju letenje na F-35 u američkoj avionskoj bazi Luke u Arizoni. Amerika je najavila da Turska ne može da poseduje S-400 i da istovremeno bude deo F-35 programa. Tog lovca pravi čuvena američka korporacija Lokhid Martin, ali desetak turskih kompanija takođe učestvuju u toj proizvodnji. Vašington je upozorio da ukoliko Turska primi ruski raketni sistem, neće dobiti F-35 i neće učestvovati u njegovoj proizvodnji, kao i da Amerika može da im nametne sankcije. Da li je razvod 70-togodišmnjeg braka na pomolu, pita se kolumnista magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Nekoliko dana pre nego što se oglasio turski ministar odbrane, predsednik te zemlje, Redžep Tajip Erdogan, je 18. maja na jednom TV prenosu iz Istambula izjavio da: „Definitivno se ne postavlja pitanje da li ćemo se mi povući po pitanju S-400. To je gotova stvar!" Takođe je dodao da. „Dogovor je bio da će nam se S-400 isporučiti do jula, ali je moguće da će se to dogoditi i ranije." Problem koji muči Ameriku je to što je radarski sistem S-400 jedan od najnaprednijih i teorijski je sposoban da „uhvati nevidljive" u zoni od 150 kilometara udaljenosti. Makar tako ga reklamira Rosoboroneeksport.

U samoj Rusiji sistem je postavljen na strateškim lokacijama kao što je, na primer, Kalinjigrad. Kina i Indija su takođe potpisale ugovore o kupovini ovih ruskih raketa. Da bi odvratila Tursku od nabavke S-400 Amerikanci su im ponudili svoj Patriot raketni sistem. Međutim, Patriot rakete se smatraju manje naprednim i Turska je odlučila da njih neće.

Jedan od razloga je i taj što je taj američki sistem znatno skuplji od ruskog. Američko ministarstvo odbrane zaustavilo je prošlog aprila isporuku delova sistema lovca F-35, kao i priručnika za njihovu primenu, bez obzira što je juna prošle godine Lokhid Martin ceremonijalno u Teksasu prestavila Turcima njihov budući najnapredniji avion. Bilo kako bilo, Turska nije ni mogla da očekuje F-35 na svom vazdušnom prostoru pre 2020. godine.

Drugo je pitanje da li radari ruskog sistema S-400 zaista predstavljaju veliku pretnju otkrivanja tajni nevidljivog F-35, koji već leti blizu kineskih obala gde sofisticirani kineski radari mogu da ga detaljno proučavaju. Možda je u pitanju samo nastojanje NATO članica da Turska kupi neki od njihovih sistema.

Amerika i Turska nisu nikad bili savršeni par. Saveznici su u NATO već 70 godina, ali su se učestalo razilazili po pitanjima spoljne politike, naročito kada se radi o Bliskom istoku. Jedan od razloga, argumentuje većina turskih analitičara, je i taj da je Turska skeptična da Vašington ozbiljno tretira njihovu zabrinutost za sopstvenu bezbednost. Drugi razlog je što Americi nije po ukusu autoritativni predsednik Erdogan koji napušta sekularnu liberalnu politiku i promoviše islamske političke vrednosti, neguje anti-zapadne poglede i tako proširuje jaz između Amerike i Turske.

Takođe, turski je predsednik bio duboko uveren tokom neuspelog državnog udara u 2016. da ga Amerika želi ili mrtvog ili u zatvoru. Američka administracija takođe je odigrala ulogu u slabljenju veza između Ankare i Vašingtona uvodeći prošlog avgusta jake sankcije i u jednom trenutku pripretila da će „opustošiti" tursku ekonomiju.

Ipak većina turskih političkih analitičara smatraju da je za slabljenje tursko-američkih odnosa uglavnom kriva Ankara. Ti odnosi definitivno nisu više „strateško partnerstvo" i postaje legitimno pitanje da li je Turska još uvek saveznik Zapada. Iskreno govoreći, Turska i Amerika ne mogu da se vrate u doba „starih dobrih dana" jer tako nešto nikada nije ni postojalo.

Turska je pristupila NATO savezu istoga dana kada i Grčka. Pristupanje je potpisano u Londonu 22. oktobra 1952. Ali... Čak i pre tog datuma Turska i Amerika delovale su zajedno na zaustavljanju nadiranja SSSR-a. Turska je pre svega bila zadužena za kontrolisanje Crnog mora, pa i ostatka Bliskog istoka, a Amerika i ostatak Zapada koncentrisali su se na Zapadnu Evropu. Turska je bila teško naoružani stražar za čije zdravlje niko nije pitao. Primera radi, godine 1963. tadašnji američki predsednik Lindon Džonson u jednom pismu upozorio je Tursku da ne izvrši invaziju na Kipar nakon što je kiparski predsednik promenio njihov Ustav koji je onda bio u korist kiparskih Grka. To Džonsonovo pismo u Turskoj je primljeno kao velika uvreda. A to pismo je u velikoj meri unazadilo međusobne odnose Turske i Amerike.

A onda je 1974, nakon što je grčka vlada podržala vojni udar na Kipru, Turska izvršila invaziju. Do dana današnjeg Kipar je podeljena zemlja. I mada Ankara nikada nije osećala da ima podršku Amerike, nastavili su da budu saveznici, a onda su se dogodile dve važne stvari: prva je da je Hladni rat završen, a druga su bili događaji nakon završetka Prvog rata u Iraku, 1991. godine.

Tadašnji američki predsednik Džordž H. V. Buš bio je zabrinut da će Bagdad da ugnjetava Kurde na severu Iraka. Tada je Amerika uspostavila zonu zabranjenih letova nad delom Iraka. Mada takav potez jeste spasao Kurde, on im je omogućio da postepeno stvore svoju državu unutar Iraka, Kurdistan. To Turci nisu voleli, a tome se i danas jako suprotstavljaju jer rast kurdske snage prestavlja bezbednosni problem za Ankaru. Potom je Amerika pružila vojnu zaštitu Kurdima na severu Sirije, a Kurdi tamo pokušavaju da osnuju svoju državu tik uz granicu sa Turskom.

Kurdi, inače, čine nekih 20 odsto turskog stanovništva i mnogi od njih bi voleli da žive u nekom Kurdistanu koji bi se prostirao i na delove današnje teritorije turske države. Nakon pobuna iz 2011. u Siriji, Islamska država je odlučila da je pravi trenutak i da iskoristivši haos stvore svoj kalifat.

Osvojili su velike prostore Sirije i to je Amerika procenila kao pretnja regionalnoj bezbednosti. Odlučila je da se vojno umeša, a u nameri da potisne Islamsku državu stvorila je savez sa Kurdima koji su delovali na terenu dok im je Amerika pružala pomoć iz vazduha. I dok su oni zajedno gurali Islamsku državu van severnih delova Sirije kurdske snage su se udružile sa drugim grupacijama stvarajući amorfne Sirijske demokratske snage (SDF).

Turska nije ni u jednom trenutku bila zadovoljna partnerstvom Kurda i sirijskih demokratskih snaga tvrdeći da sirijski Kurdi imaju jake ideološke veze sa Kurdskom radničkom partijom (PKK), terorističkom organizacijom unutar Turske koja je tamo izvodila akcije još od sedamdesetih godina prošlog veka.

Stvaranjem uz pomoć Vašingtona kurdskih teritorija na severu Sirije, a uz južnu tursku granicu, isprovociralo je turskog predsednika Erdogana koji je poslao turske trupe da se sukobe sa kurdskim unutar Sirije. To je bilo januara meseca prošle godine. „Turska će ugušiti ovu terorističku vojsku pre nego što se rodi," rekao je Erdogan 14. januara 2018. Te događaje američka vojska nije predvidela i njihova čitava operacija potiskivanja Islamske države dovedena je u opasnost.

Istovremeno iz Turske su stizale optužbe da Amerika namerno ostavlja „džepove" islamske države da bi opravdala svoje vojno savezništvo sa Kurdima. Za samu Turski Islamska država je bezbednosni problem, ali država Kurda je egzistencionalan.

Potom je američki predsednik Tramp najavio da hoće da povuče američke trupe iz Sirije, ali su ga njegovi savetnici upozorili da bi Turska u takvoj situaciji izvršila punu invaziju na teritoriju Kurda u Siriji. Vašington je tada zatražio garancije od Ankare da Turska neće napasti američke saveznike kad se američka vojska povuče.

Tokom svoje posete Izraelu prošlog januara predsednikov Savetnik za nacionalnu bezbednost, Džon Bolton, je rekao da smatra da Turci neće učiniti bilo šta što nije koordinirano sa Amerikom. Tada su se sa Kurdima u Siriji nalazili dve hiljade američkih vojnih savetnika.

Tada je Bolton iz Jerusalima otputovao u Tursku da bi se sreo sa Turcima i sa predsednikom Erdoganom, ali je turski predsednik odbio da ga primi. „Nije nam moguće da progutamo poruku koju je Bolton poslao iz Izraela", rekao je Erdogan u svom Parlamentu.

Ipak, bez dogovorenih garancija za kurdske trupe, Tramp je odlučio da će u Siriji ostaviti oko hiljadu američkih vojnika. Mišljenja analitičara je da sve dok Vašington ne pokuša da shvati strah Turske od naoružanih Kurda, neće biti dobrih odnosa između Amerike i Turske i to bez obzira da li je u Ankari Erdogan ili neko drugi na mestu Predsednika.

Inače, Erdogan je na vlasti u Turskoj već 16 godina. Prvo kao premijer, od 2003. do 2014, a potom kao predsednik. Odaje utisak da nema stvari koje ne bi učinio u cilju da zadrži svoj autoritet.

Ućutkao je svoje političke suparnike, pozatvarao na desetine novinara, profesora i sudija, kao što je i promenio Ustav da bi mu novi bio naklonjen.

Pozicija turskog predsednika bila je uglavnom ceremonijalna, a zemljom je uglavnom upravljao premijer u okruženju parlamentarne demokratije. Sve se to promenilo 2017. kada je referendum u sumnjivim okolnosti prekrojio vladinu strukturu.

Napuštena je uloga premijera i stvorena mogućnost da predsednik, a radi se o Erdoganu, proširi granice svoje moći. Kako je već mogao da radi skoro šta god hoće, a ideja vodilja mu je da se Turska vrati islamskim korenima i postane neka forma novog Otomanskog carstva, počeo je da otvoreno kritikuje Sjedinjene Države često koristeći reči i izraze koje nisu bile ništa drugo do neprijateljske poruke.

Erdogan je bez ikakvih dokaza optužio svog nekadašnjeg političkog saborca, muslimanskog sveštenika Fetulaha Gulena, za inspiratora i pokretača neuspelog vojnog udara iz jula meseca 2016. godine. Najveći problem koji Erdogan sada ima sa Gulenom je što Gulen živi u Americi, u državi Pensilvaniji gde je pobegao još 1999. bežeći od prethodne turske administracije.

Američki predsednik Donald Tramp, kao i njegovi prethodnici odbija da Gulena isporuči Erdoganu. Natezanje oko tog slučaja postalo je još napetije kada je Vašington vršio pritiske 2018. na Ankaru sa zahtevima da Turska oslobodi američkog sveštenika Andrua Bransona koji je u Turskoj bio optužen za špijunažu, terorizam i mnoštvo drugih stvari za koje nisu postojali dokazi. Američki predsednik je lično učestvovao u naporima da Bransona dovede kući.

Bela kuća je nametnula velike tarife na turske proizvode što je bio snažan potez kada se uzme u obzir da je Turska američko po veličini peto strano tržište. Tesankcije nanele su velike štete Ankari i Turska valuta počela je vrtoglavo da pada. Nakon tajnog dogovora Branson se vratio u Ameriku prošlog oktobra. Slučaj tog sveštenika samo je jedan primer rastućih problema između Vašingtona i Erdogana.

Ankara je takođe uhapsila tri turska državljanina koji su bili zaposleni u američkom Ministarstvu spoljnih poslova. Dvojica su završili u zatvoru, a jednom je određen kućni pritvor. Optužbe protiv njih, po svim merilima, su izmišljene. Inače, kažu eksperti, hapšenje zaposlenih u američkim institucijama širom sveta nije normalna diplomatska praksa, a naročito kada se radi o NATO savezniku.

Retorika Erdogana za vreme poslednjih lokalnih izbora bila je puna anti-američkih izjava tokom cele kampanje. Vlada u Ankari širila je veliki broj teorija konspiracija u kome su Amerikanci bili loši momci. Bilo je i pretnji upućenih protiv američkih predstavnika i vojnog osoblja. Ipak, kada se sve to sabere i oduzme, ni jedan od tih stvari nije nerešiva. Potom je počelo natezanje oko ruskog raketnog sistema S-400.

Neki eksperti kažu da Erdogan hoće te ruske rakete sada zbog neuspelog državnog udara od pre bezmalo tri godine. Za vreme te vojne pobune neki pobunjeni piloti leteli su borbene avione sa namerom da odstrane Erdogana. Ispada da turska vlada hoće da se obezbedi od turskih pilota, a to i jeste u skladu sa autokratskim režimom. Ipak, još 2013. Ankara se u principu dogovorila sa Pekingom da kupi kineski raketni sistem, ali je iznenada promenila mišljenje i odlučila se za ruske rakete po ceni od 2,5 milijardi dolara. Bilo kako bilo, Turska je takođe kupila, još ih nije dobila i pitanje je kad će, 100 američkih lovaca F-35. Zbog nesuglasica oko S-400 Turska može biti izbačena iz učešća u proizvodnji F-35. To bi Turskoj uskratilo prihode od nekih 12 milijardi dolara.

Nove američke sankcije, koje mogu biti neminovne jer su propisane po zakonu o poslovanju sa Rusijom, uplašiće strane direktne investitore, a osakatiće će i tursku vojnu industriju. Američki potpredsednik Majk Pens izjavio je 3. aprila Vašingtonu prilikom proslave godišnjice NATO saveza da „Turska mora da se odluči... da li hoće da ostane važni partner u najuspešnijem vojnom savezu u istoriji, ili hoće da reskira bezbednost tog partnerstva čineći tako neodgovornu odluku koja potkopava naše savezništvo?"

Kako stvari do sada stoje najverovatnije je da se Americi neće svideti odgovor na to pitanje njihovog potpredsednika. Da li će se dogoditi razvod Ankare i Vašingtona, ostaje da se vidi, ali stvari za sada leže u nekoliko faktora. Prvi, Erdogan je počeo da se više pomera ka Rusiji nego ka Vašingtonu. Erdogan i Putin sreli su se sedam puta tokom prošle godine i razgovarali telefonom još 18 puta.

Ipak, analitičari tvrde, Turska nikada neće verovati Rusiji kao što veruje instituciji NATO i to zbog toga što još ima koristi od tog saveza. Drugi faktor je da Erdogan ne pokazuje nikakve znake da će stopirati svoju anti-američku pozu, ili da će prestati da guši tursku demokratiju sa namerom da se proglasi nekom vrstom savremenog sultana u nekoj vrsti nove Otomanske imperije. Erdogan ima velike planove na Bliskom istoku, toliko velike da već na prvi pogled izgledaju nemogućim.

Vašingtonu je tokom godina njihova avionska vojna baza na jugu Turske, Inžirlik, bila preko potrebna, ali to više nije slučaj. Pre dve godine nemačke trupe su je napustile nakon što Erdogan nije pustio nemačke parlamentarce da posete vojnike. A u nekoliko situacija Ankara je ucenjivala Vašington zahtevajući da odredi kako da se vode operacije protiv Islamske države.

Vašington ne mora više da sluša turske „savete" već kad ima novih baza što u Kataru, što u Rumuniji koje su im skoro toliko korisne koliko i baza u Turskoj.

Odnosi Amerike i Turske mogli bi da se poprave ukoliko bi Amerika odlučila da pomogne Turskoj da poboljša stanje svoje ekonomije, ali ništa ne može da se popravi dok prvo makar ne krenu diplomatske poruke sa dobrim namerama, a toga nema na vidiku. Ipak, u telefonskom razgovoru američki i turski predsednik složili su se da se sastanu na marginama samita G20 grupe koji će se odigrati u Japanu 28. i 29. juna.

Između ostalog Turska je predložila da te dve države formiraju radno telo koje bi procenilo mogući uticaj sistema S-400 na lovce F-35. Takođe ima govorkanja da bi Turska svoje S-400 mogla da instalira na turskom delu Kipra. Bilo kako bilo, prepirke oko ruskog raketnog sistema nisu toliko tehničkog karaktera koliko su više prenaglašena politička kriza. Takođe nije tajna da Ankara pokušava da postigne balans i da je moguće da kupi američke Patriot rakete kao dopunu za ruski sistem. Takođe je poznato da se Erdoganov zet, Berat Albajark, koji je čovek sa najviše poverenja u turskoj vladi i koji se pominje kao budući ministar inostranih poslova, sreo u Vašingtonu sa generalnim direktorom Rejteona, kompanije koja proizvodi Patriote.

Sa istim direktorom se sastao i turski ministar odbrane. A do sada se ipak pokazalo i da turski predsednik Erdogan nema kapacitet da istovremeno pregovara i sa Moskvom i sa Vašingtonom i na kraju je, što se i predviđalo, priklješten između njih.

Da li bi Americi zaista smetalo prisustvo S-400 u Turskoj već kad tri zemlje NATO saveza poseduju ruske S-300. To su Grčka, Bugarska i Slovačka. Inače, taj sistem Rusija je prodala u 20 zemalja. Grčka ima S-300 još od kasnijih devedesetih godina prošlog veka, uzgred ima i licencu da proizvodi ruske automatske puške Kalašnjikov. A sama Amerika je tajno kupila rakete S-300 u vreme dok su razvijali svoj Patriot sistem.

Najnovija vest je da je početkom maja meseca iranski ministar Mohamad Džavad Zarif je bio u poseti Moskvi sa namerom da kupi S-400 ali je Rusija odbila da im taj sistem proda. Pre svega Moskva nije htela da doliva vatru na ulje jer bi instalacija S-400 najverovatnije izazvalo američki odgovor koji bi bio masovno bombardovanje tog sistema.

Takođe, šta ako se u Iranu pokaže da S-400 i nisu toliki bauk za veliki broj Tomahavk raketa koje polete u isto vreme, kao ni za F-35 ili F-22 Rapter!?

Dodatno pitanje je da li su Turskoj zaista potrebne S-400 rakete ili je Erdoganu potrebno da balansira između dva pola da bi progurao svoje grandiozne namere. I ume li on to da izvede?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane