Do koske

Sumorno viđenje budućnosti srpskog društva

Hoće li u Srbiji iko ostati?

Mladi u Srbiji sve manje veruju da je ovo društvo sposobno da se poboljša, zbog čega najradije izlaz traže u odlasku u innostranstvo. Samo dva odsto želi da se politički i društveno angažuje, jer smatra da od njih ništa više ne zavisi. Apatija, nezaposlenost i siromašto sve se brže šire u celom društvu, a to neće promeniti ni najavljeno povećanje minimalnih plata. Čak i vođe sindikata sumnjaju da će za pet godina uopšte neko ostati u Srbiji ko je spreman da radi za minimalac, ma koliki on tada bude bio.

Milan Malenović

Nemačka Fondacija „Fridrih Ebert" objavila je letos rezultate svog istraživanja zašto mladi napuštaju Srbiju. Na prvom mestu su i dalje ekonomski razlozi, ali je na drugom mestu „pesimistično viđenje budućnosti srpskog društva". Mladi, jednostavno ne veruju više političarima koji im skoro tri decenije obećavaju med i mleko. Kako je proletos objavila pomenuta fondacija Crveni krst se brine o brojnim selima u istočnoj Srbiji u kojima su ostali samo još starci. Ovdašnji mediji o tome još uvek ćute.

Zbog katastrofalno lošeg stanja u državi, predsednik Sindikata zaposlenih u prosveti Tomislav Živanović je tokom pregovora o povećanju minimalne plate početkom septembra dao sumornu prognozu: „Opet će sa malo više od 10 odsto povišice zamajavati narod, a za pet godina nećemo ni morati da pričamo o minimalcu jer nećemo imati kome da ga određujemo".

U svojoj nešto ranije objavljenoj „Studiji omladina Srbije 2018. - 2019.", koju je po nalogu Fondacije „Fridrih Ebert" izradila grupa autora, izneto je da samo dva odsto mladih želi da se politički angažuje. Ogromna većina njih smatra kako u Srbiji ništa više ne može da se promeni i zato su, kako otkrivaju autori, izuzetno pasivni ne samo u političkom, već i u društvenom životu.

Na žalost, realni podaci potvrđuju da su mladi sa razlogom izuzetni pesimisti kada je u pitanju najskorija budućnost naše zemlje.

Mladi su na prvom mestu nezadovoljni slabim izgledima da posao nađu u svojoj struci, a zatim i činjenicom da su plate u Srbiji najčešće nedovoljne i za puko preživljavanje. Ministar rada, zapošljavanja i za boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević slavi podatak Nacionalne službe za zapošljavanje da je u Srbiji, zvanično, samo oko pola miliona nezaposlenih što je, po ministru, rekord u poslednjih četvrt veka.

Republički zavod za statistiku tvrdi, sa svoje strane, kako u Srbiji ima oko dva i po miliona zaposlenih građana. Kada se ovom broju pridodaju oni nezaposleni, proizilazi da je među nešto više od sedam miliona stanovnika u Srbiji njih samo oko tri miliona radno sposobnih, što je manje od 50 odsto?!? Nešto, očigledno, nije u redu sa ovom statistikom.

Ono što pravi zbrku je nova metodologija obračuna ko je zaposlen, a ko nezaposlen. Kao zaposleni se statistički tretiraju i oni koji su prethodnog meseca makar jedan dan imali neki plaćeni posao, a ponekad i bračni drugovi zaposlenih koji se bave domaćinstvom. To je ulepšavaanje stvarnosti koje na svojoj koži osećaju najviše mladi, zbog čega sve češće napuštaju zemlju.

Među zaposlenima čak jedna petina radi u javnom sektoru, a to su, skoro potpuno bez izuzetaka, partijski poslušnici, veoma često nestručnjaci koji su potisnuli obrazovane, ali partijski neaktivne ljude. Osim sigurnog posla, zaposleni u javnom sektoru imaju i daleko više plate od onih u privatnom sektoru. Najveća razlika je između radnika u državnoj administraciji i onih zaposlenih kod preduzetnika: prvi imaju, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečnu platu od 59.389 dinara mesečno, a ovi drugi 27.572 dinara, odnosno ni polovinu primanja prvih.

Pod pojmom preduzetnika najčešće se smatraju zanatlije, ali i mali građevinari, na primer. Njih u Srbiji ima, po izveštaju agencije za privredne registre, 271.721, a zapošljavaju 272.969 radnika, odnosno ogromna većina njih uspeva da zaradi samo za sebe samog, a ne i za dodatnog radnika. Već po ovome se vidi u kakvoj nemaštini oni posluju.

Dodatni pritisak na sektor preduzetnika predstavlja i mogućnost mladih da napuste Srbiju i u inostranstvu rade za najmanje četvorostruko veću platu, zbog čega većina njih do dobijanja strane vize radije ostaje u kući, nego da radi za male pare i, uz to, još strepi i da li će na kraju meseca dobiti i to malo para koje su mu obećane.

Po RZS-u, najnižu platu, takozvani minimalac prima oko 350.000 ljudi, dok još njih oko 150.000 prima platu tek nešto više od one minimalno zagarantovane. To je oko pola miliona ljudi, koliko je i zapolslenih u državnim preduzećima i administraciji, a isto toliko, otprilike, je i zvanično nezaposlenih.

Oni koji su se školovali ne mogu da se zaposle u državnoj administraciji ako nisu aktivni članovi stranaka na vlasti, najčešće Srpske napredne stranke, zbog čega i oni najčešće biraju put preko granice. Evropski statistički zavod procenjuje da Srbiju godišnje trajno napusti 51.000 ljudi, što je poboljšanje u odnosu na raniji period, kada ju je godišnje napuštalo skoro 100.000 stanovnika.

Do ovog smanjenja, međutim, nije došlo zbog poboljšanja uslova rada i života ovde, već zato što su se uglavnom već iselili svi oni koji su imali dobru šansu da se zaposle u inostranstvu, a među preostalima je sve više onih koji zbog godina, stepena radne sposobnosti ili vrste kvalifikacija nemaju velike izglede na dobijanje posla na probirljivom Zapadu.

Sve istočnoevropske zemlje imaju isti problem sa iseljavanjem stanovništva (neke su, kao pribaltičke republike u poslednje tri decenije izgubile i više od četvrtine stanovnika, a iz samoproklamovane države Kosovo je otišla čak polovina - između 1,3 i 1,8 miliona ljudi), ali sve one pokušavaju da energičnim merama zaustave, ili makar smanje ovaj egzodus. Poljska je mlađe od 26 godina koji zarađuju manje od 85.528 zlota (20.000 evra) od 1. avgusta ove godine oslobodila plaćanja poreza na dohodak, dok Hrvatska razmatra mogućnost da mlađi od 25 godina uopšte ne plaćaju ovaj porez, a da oni stariji, ali mlađi od 30 plaćaju samo polovinu.

Srpske vlasti nemaju ni jednu sličnu ideju, jer bi oslobađanje plaćanja poreza pogodilo i političke protivnike, a SNS insistira na tome da privilegovani budu samo njeni članovi. Zbog toga ministar Siniša Mali najavljuje najveće povećanje plata upravo u državnom sektoru i to po hitnom postupku, iako su tamo plate u proseku daleko više od onih kod privatnika, ali su novozaposleni isključivo aktivisti Srpske napredne stranke.

Zbog ove partijske klauzule najavljena povećanja plata uopšte nisu nikakav razlog za ogroman broj mladih da odustanu od odlaska u zemlje u kojima partijska knjižica nije nikakav uslov za dobijanje posla i napredovanje u službi.

Niska cena rada je direktna posledica lopovluka i korupcije na vrhu vlasti. Naime, strani kapital ide tamo gde su političke prilike stabilne i gde postoji razvijena infrastruktura. Upravo zbog potrebe naših vlastodržaca da iz budžeta ukradu što više para, infrastrukturni projekti se sporo izvode i najčešće na pogrešnim mestima - ne tamo gde bi bili korisni privredi, već lokalnim moćnicima. Kao kompenzacija, da bi se nastavilo sa kakvim-takvim stranim investicijama, ističe se jeftina radna snaga. Kada bi Srbija, primera radi, imala istu minimanu platu kao Hrvatska, ali ne i njenu razvijenu infrastrukturu, stranci ne bi imali nikakav interes da ovde ulažu.

Zbog toga vlast skoro stidljivo poboljšava materijalno stanje zaposlenih u zdravstvu, koje najviše trpi zbog odliva stručnjaka. Iz Ministarstva finansija najavljuju da će medicinskim sestrama i drugom pomoćnom medicinskom osoblju plate uskoro biti povećane za 15 odsto. Poređenja radi, Bugarska i Rumunija su, kako bi zaustavile iseljavanje medicinskih sestara, istima u poslednjih godinu dana plate povećale za preko 50 odsto, a najavljuju se i nova povećanja. Pri tome, u pomenutim zemljama je partijsko zapošljavanje skoro potpuno iskorenjeno.

U ovoj zemlji je apsolutno sve podređeno interesima partija na vlasti, a one su podređene interesima Aleksandra Vučića i njegove porodice i najbližih saučesnika. Mnogi se pitaju zbog čega će penzioneri do kraja godine dobiti besprovratnu jednokratnu pomoć u visini od pet hiljada dinara, dok osnovci na početku školske godine nisu dobili nikakav poklon od države, pa im je čak uskraćeno i pravo na nabavku jeftinijih polovnih udžbenika, jer su ulični prodavci bili hapšeni i kažnjavani.

Odgovor je: zato jer osnovci nemaju pravo glasa, dok su penzioneri među najvernijim pristalicama svake partije na vlasti, pa tako sada i Srpske napredne stranke.

Kada se sve ovo sagleda, uopšte nije čudno što sve više mladih u Srbiji ne vidi drugo rešenje, osim seobe u neku srećniju i sređeniju zemlju, dok ih sve manje ima želju da se politički i društveno angažuje.

A 1

Sve više pesimisti

„Studija omladina Srbije 2018. - 2019." Fondacije „Frideih Ebert" (auori: Dragan Popadić, Zoran Pavlović i Srećko Mihailović) daje upozoravajući prikaz stanja među mladima u Srbiji.

Mladi su po prirodi optimisti, jer stoje na početku života i karijere. Kod nas su, međutim, sve više pesimisti.

Autori studije otkrivaju da 78 odsto ispitanika veruje u bolju sopstvenu budućnost, samo dva odsto misli da će im za 10 godina biti gore nego danas, šest odsto njih smatra da će im biti isto, dok ostali (13 odsto) nisu imali nikakav odgovor. Ovako su mladi odgovorili na pitanje kako vide sebe u budućnosti, ali kada se razgovor poveo o očekivanju za celo društvo, raspoloženje se promenilo.

Na pitanje kako vide Srbiju u budućnosti, trećina je rekla da očekuje poboljšanje, 23 odsto veruje da će prilike ostati iste, a čak njih 21 odsto očekuje dalje pogoršanje situacije. Ovo su lošiji rezultati od proseka u ostalim zemljama u kojima slična istraživanja radi ova Fondacija. Tamo 44 odsto mladih veruje u poboljšanje u narednom periodu, 17 odsto smatra da će doći do daljeg pogoršanja, a 27 odsto je mišljenja da se ništa neće promeniti.

Među mladima u Srbiji najprisutniji je strah od ozbiljne bolesti (49 odsto ispitanika), ali je na drugom mestu strah od nezaposlenosti (46 odsto). Slede strahovi od korupcije i društvene nepravde (po 45 odsto), a čak 42 odsto mladih u Srbiji se plaši porasta siromaštva celog društva. Zbir je veći od 100 odsto, jer su ispitanici imali mogućnost davanja više od jednog odgovora.