Razaranja

Kako je međunarodna arheološka konferencija u Novom Sadu ogolila ludilo i beščašće koje vlada u domaćoj arheologiji

Zao je duh Đoke Varvarina došao po svoje

Kako su se po ko zna koji put urušili arheologija i muzeologija u Srbiji. Ko su sve glavni igrači u ovoj kapitalnosti i kakav je njihov arheološki pedigre. Kakvi su sve bizarni referati prikazani na konferenciji. Kako su pojedinci pobrkali geografiju i istoriju kako bi potvrdili izreku "Nas i Rusa dvesta miliona". Kako je rešen volšebni nestanak sarmatskog materijala iz pančevačkog muzeja. Ko je i zbog čega počeo analizu kubika natrulih koščurina. Šta su koproliti i čime se bavi paleoskatologija. Ko uopšte nije uspeo a ko je iz drugog pokušaja uspeo da napiše doktorat, kome je bilo bitno suženo vidno polje i kakvi su tamo dalekosežni zaključci objavljeni.

Stanislav Živkov

Taman kada se čovek ponada da se neka naučna oblast ili neka institucija više ne može urušiti, stvarnost pokaže da itekako može i to na sveopštu radost šire javnosti.

Tipičan primer za ovako nešto svakako je Muzej Vojvodine, nekada ugledna muzejska kuća sa izuzetnim arheolozima Šandorom Nađem i Nebojšom Stanojevim, zahvaljujući čijem višedecenijskom radu su istražena i prezentirana brojna značajna arheološka nalazišta poput Rakovca i Bača, ali na žalost, nekad veliki ugled kako samog muzeja tako i njegovog odeljenja za arheologiju temeljno je uzdrman i urušen.

Pre svega zahvaljujući činjenici da je po kriterijumima negativne selekcije na mesto direktora zaseo izvesni Njegovan dr Drago, nekadašnji profesor marksizma na Sveučulištu u Osijeku, a Odeljenjem za arheologiju mrtav hladan žari i pali izvesni Stanko Trifunović, najpoznatiji po svojoj neobaveštenosti čemu služe sapun i voda.

Uglavnom ovaj i ovakav duo fantasicus temeljno je uspeo da urniše kako samu muzeologiju, tako i sam ugled Muzeja Vojvodine pre svega svojim diletantskim pseudomuzeološkim uradcima i to Njegovan otvaranjem tzv Muzejem prisajedinjenja a nešto ranije Trifunović skarednom izložbom "Čurug na udaru imperija".

Ovaj put kao rezultat njihovog udruženog zločinačkog poduhvata od 7. do 14. oktobra održana je skaredna rusko - srpska naučna konferencija „Od Dunava do Volge: interakcije i transformacije kultura u 1. milenijumu n.e." sa tako eminentnim sastavom da su samo nedostajali Erik von Deniken, Roberto Salinas Prajs, Aristid Vučetić, šloser Jovan Deretić, Mufid Memija, i Mira Boglić, pa da ekipa bude kompletna i dokaže da je, recimo, srpska Troja bila u Banatu!

Konferenciju je organizovao Muzej Vojvodine sa muzejem Državni Ermitaž iz Sankt Peterburga i Institutom arheologije Ruske Akademije nauka iz Moskve. Vezano za Troju, važno je napomenuti da Ruska akademija nauka i njeni arheolozi nikada nisu prihvatili Šlimanovu tvrdnju da je Troja bila u Turskoj, kraj Bosfora, ali im zato ni najmanje nije bilo teško da pod izgovorom "spasavanja" umetnina iz Berlina 1945 godine, ukradu Šlimanovo Blago iz Troje za koje se do 1993 godine verovalo da je propalo tokom borbi da bi na kraju osvanulo u Moskvi koja je odbila vraćanje u Nemačku pod izgovorom naknade za ratnu štetu!

tome da se ruski arheolozi ponašaju kao slon u staklarskoj radnji, namećući svoje teorije koje kod dela naših arheologa u najmanju ruku izazivaju orgazam najbolje govore naslovi pojedinih referata na ovom skupu, kao i naslovi pojedinih predavanja koje je u poslednje vreme organizivao Muzej Vojvodine, recimo predavanja izvesnog Alekseja Furasejeva koji se "proslavio" tvrdnjama o ranoslovenskom kulturnom jedinstvu i njegovom raspadu pri čemu su naravno prarusi, odnosno prasrbi bili prvi sloveni, naravno starosedeoci iz kojih su se kasnije ispileli svi drugi slovenski narodi!

Sve u svemu novosadska arheološka konferencija na najgori mogući način je pokazala šta se dešava kada se pomešaju babe i žabe, jer se na kraju po pravilu dobiju čavke, a u konkretnom slučaju sa srpske strane sve se svelo na dosledno i unisono proturanje nebuloza pokojnog Đoke Varvarina a sa ruske se pričalo o stvarima koje međusobno nemaju apsolutno nikakve međusobne veze vezano za rusku arheologiju, a osim u par slučajeva još manje veze sa arheologijom u Srbiji i Vojvodini.

Bilo bi stoga jako zanimljivo kada bi se našao neko da pojasni kakve međusobne veze imaju kulture koje dele hiljade kilometara razdaljine I kako to međusobno korespondiraju arheološki nalazi na tako udaljenim prostorima, a upravo to je najavljeno prilikom najavljivanja konferencije koja je svečano otvorena 7. Oktobra u Muzeju Vojvodine i to ni manje ni više nego pijankom poetski nazvanom "koktel dobrodošlice", što pak ni najmanje ne čudi ako se zna da su arheolozi poznati po stalnom opijanju (na jednom naučnom skupu ovom autoru je rečeno da se vidi da nije arheolog jer ne pije).

Uostalom poznato slovensko poređenje pijan kao majka povezuje se sa nešto širim izrazom pijan kao majka zemlja. Interesantno je šta je osnovica za nastanak ovog poređenja.

Kod primitivnih naroda postoji verovanje da je majka zemlja sveopšta majka - majka roditeljka, praroditeljka celog živog sveta. Da bi mogla da ispuni tu svoju primarnu funkciju, funkciju reprodukcije, majka zemlja mora da bude obilato natopljena vlagom, kišom.

Kiša dolazi s neba kao nebeski, božanski dar. Svakog prolećnog ciklusa, obilno natopljena prolećnim vodama, zemlja postaje natopljena, napojena ili "pijana" majka zemlja. A u konkretnom slučaju dobro su napojeni i oblokani arheolozi!

Ipak, ova konferencija dala je odgovore na neka veoma zaminljiva pitanja pa je tako nakon svega devet godina rešen slučaj volšebnog nestanka pardon iznošenja arheološkog materijala iz Narodnog muzeja Pančevo, iz koga je po nalogu višeg kustosa Đorđević Mr Vojislava doslovce odnet pun auto arheološkog materijala, navodno radi obrade u muzeju Vojvodine, pri čemu je Đorđević bez znanja tadašnjeg direktora zloupotrebio pečat i svojim potpisom dao saglasnost za iznošenje materijala koji je u Novi Sad odneo Stanko Trifunović, alias Stanko Smrdljivko. A samo zato kako bi ga obradila izvesna Olga Sergejevna Rumjanceva iz Instituta arheologije RAN u Moskvi koja je na ovoj konferenciji osvanula sa referatom pod nazivom Perle sa nalazišta srpske Vojvodine kao pokazatelj kulturnih interakcija lokalnog stanovništva sa rimskim provincijama u prvim vekovima n.e

Predmet istraživanja su postale staklene i kamene perle iz grobalja srpske Vojvodine, koje je ostavilo varvarsko stanovništvo, zauzimajući teritoriju u neposrednoj blizini granice Rimskog Carstva u 3 - 4. veku.

Naravno ovde je jako lepo pokazala najidealniji primer lupetanja nebuloza i gluposti jer u periodu od 2-4 veka nove ere niti je bilo Srbije a još manje je bilo Srpske Vojvodine tako da je ovo još jedan primer falsifikovanja istorije i sluđivanja ionako već sluđene šire javnosti!

U nastavku programa savetovanja nastupile su izvesne Tamara Pavlović, Ksenija Đukić, Marija Đurić sa Univerziteta u Beogradu, odnosno Medicinskog fakulteta, Instituta za anatomiju "Niko Miljanić", Laboratorije za antropologiju (Beograd) sa monumentalno nazvanim referatom.

Početak sistematskih antropoloških istraživanja skeletnih ostataka iz perioda kasne antike na teritoriji Vojvodine u kome se govori o rezultatima sistematske analize nekoliko kubika ljudskih kostiju koji su izbunareni u Gradskom muzeju u Bečeju, a ni najmanje nije slučajna činjenica da su sve nekropole ,njih 14 sa ukupno 197 kostura isključivo sarmatske i iz perioda od 2 do 5 veka ali se pokazalo da je materijal veoma loše očuvan što je onemogućilo paleodemografsku analizu i razumevanje populacione dinamike i nije bilo moguće rekonstruisati pretpostavljene rute migracija.

To na veliku žalost svih onih koji smatraju da su sarmati zapravo prarusi jer potiču iz područja između Volge i Dona i dalje ka jugu do Irana zaboravljajući pri tome da su Sarmati bili gospodari čitave te regije koji su se tek u 6 veku asimilovali sa pridošlim slovenskim stanovništvom a posebna je priča nastojanje Stanka Trifunovića i bulumente da po svaku cenu dokažu da su na području Vojvodine Sloveni bili domicilno stanovništvo po sistemu "nas I Rusa 200 milijona".

Bilo bi stoga jako zanimljivo kada bi ove tri eminentne autorke zavirile malko u katakombe Narodnog muzeja Pančevo gde je već spomenuti Đorđević, zajedno sa ljupkom mu ženicom Jelenom tokom poslednjih 18 godina sistematski dovlačio kubike ljudskih koščurina pakovanih u najlon kese, pri tome skupljajući sve i svašta, počevši od kostura žrtava streljanja 1944 kraj Omoljice, koje je pripisao Slovenima.

Svaki put su kosti gomilane gde god je bilo mesta, premeštane u podrum gde su upijale vlagu i trulile, kese se cepale, bacane su na gomilu pa se po njima hodalo kako bi se prišlo drugim prostorijama a već par godina leže nabacane na radijatore a preko njih su nabacani počupani klima uređaji i svakojaki krš i lom. A sve to čeka na etnoantropološku analizu ne bi li se potvrdile nebuloze naše i ruske nacionalne arheologije.

Inače pošto su sada jako moderna istraživanja svega i svačega apsolutno nebitnog , arheolozi su počeli da posvećuju posebnu pažnju forenzici i sa tim u vezi i da prikupljaju koprolite, za neupućene fosilizovana govna pošto su to navodno jako važni dokazi na osnovu kojih se recimo može rekonstruisati jelovnik pokojnika a verovatno i raznorazne boleštine.

Sigurno je neostvarena želja mnogih arheologa i fizičkih antropologa da im se posreći pa da tokom prčkanja iskopaju kapitalno fosilno govno poput svetski čuvenog koprolita iz Lojd banke !

Naime, 1972 godine tokom arheoloških istraživanja na gradilištu Lojd banke u Jorku, pronađen je do sada najveći ljudski koprolit iliti fosilizovano govno dužine 20 cm, prečnika 5 cm čija analiza je pokazala da se njegov proizvođač uglavnom hranio mesom i hlebom ali se takođe pokazalo da je imao i parazite u crevima.

Dr Endru Džons proslavljeni paleoskatolog (stručnjak za starodrevna govna) čak je izjavio kako je ovo najuzbudljiviji primerak govneta koji sam ikada video, na svoj način ono je nezamenljivo, baš kao i krunski nakit.

Sticajem okolnosti ovaj koprolit je nekome ispao iz ruke i razbio se na tri komada tako da još uvek traju napori za restauraciju ovih krunskih dragulja.

Sada se samo postavlja pitanje kada i gde će se kod nas neko od arheologa i fizičkih antropologa uže specijalizovati za kapitalnu naučnu diciplinu paleoskatologa?

Nakon ovako interesantnih predavanja, usledio je zajednički ručak obilato zaliven probranim tekućinama sa različitim količinama maligana, ali pošto je ipak reč o naučnoj konferenciji nije bilo vremena za ranu popodnevnu dremku , već su prežderani i ožderani učesnici skupa imali čast i zadovoljstvo da čuju naredni kapitalni referat izvesne Vesne Mijatović inače bibliotekarke Astronomske opservatorije u Beogradu, koja je verovatno gledajući u planete, zvezde, sazvežđa i zodijak sročila referat pod naslovom Figuralni ukras.

Na glačanoj keramici u kulturi Limiganata: poreklo i motiv u kome su su sistematizovane floralne i zoomorfne figuralne predstave i data je njihova tipologija a u nastavku se razglabalo pronalaženje analogija i diskusija o eventualnom prisustvu simboličkih elemenata kod pojedinih dekorativnih motiva a sve sa ciljem da se povežu Sarmati na svom originalnom staništu sa rimskom kulturom i dački i panonski prostor što je navodno jako značajno i bitno, samo je veliko pitanje kome i zbog čega.

Odgovor na ovo pitanje već je inače dao Stanko Trifunović na skarednoj izložbi Čurug na raskršću milenijuma gde najpre govori o Limigantima čiju karakterističnu grubu keramiku najpre datuje u četvrti vek, zatim istu tu i takvu grubu keramiku pronalazi u Čurugu kod Slovena i datuje je u 9. vek pa je onda opet pronalazi i datuje u 12 vek ali sada kao arheološki nalaz kod Srba u Čurugu da bi na osnovu svega toga Trifunović zaključio da su prasrbi prastanovnici Čuruga, koji je verovatno još u 25.000 godina pre nove ere bio epicentar sveta a još verovatnije i prasedište praistorijske ludnice koja ima kontinuitet do danas!

Na ovaj način Trifunović je nastavio upravo gde je stao njegov pokojni duhovni otac Đorđe Janković alias Đoka Varvarin, koji je svojevremeno, natežući istorijske činjenice kombinujući ih sa statističkom obradom kubika smrvljene keramike, pokušao da dokaže da Solun nije Solun na Egejskom moru već Solin na Jadranskom, o čemu je je svojedobno pisao akademik Božidar Ferjančić: „Još čudnija tumačenja carevih vesti izneo je Đ. Janković, predlažući da se to prvobitno boravište Srba, odnosno kraj oko Servije, prebaci na sasvim drugu stranu Balkanskog poluostrva.

Prema njegovoj kombinaciji, nečuvenoj u bilo kakvom ozbiljnom naučnom radu, car pisac nije mislio da je u pitanju grad u oblasti Soluna već Salone (Solina), a onda bi Servija bila dobro poznato mesto Srb u okolini Knina, koje je oko 150 km daleko od Salone.

Tako su po predanju Srbi ustvari stigli u zaleđe Solina, odnosno u zapadnu Dalmaciju...Spomenuta kombinacija je očigledno napravljena da bi se potvrdila što ranija prisutnost Srba u zaleđu dalmatinske obale, a pri tome nisu poštovani osnovni principi metodologije istorijskih istraživanja..."

Prvi dan ovako značajne međunarodne konferencije završen je zajedničkom večerom učesnika konferencije praćenom monumentalnom pijankom!

Sledeći dan bio je posvećen ekskurziji učesnika konferencije koja je završena odlaskom u Beograd gde je 9 oktobra konferencija nastavljena u Narodnom muzeju kome je na ovaj način naprosto uvaljena beslovesna gnjavaža pošto su danima, nedeljama i mesecima Njegovan i Trifunović zasipali muzej dopisima, telefonski urgirali po sto puta i poput boe konstriktor davili sve oko sebe. Samo kako bi Narodnom muzeju uvalili ovakvu kapitalnu arheološku "pušku" ali ipak vrhunac bezobrazluka bio je njihov zahtev da im Narodni Muzej organizuje koktel na šta im je rečeno da muzej samo daje prostor a sve ostalo je njihova stvar a ne stvar Narodnog muzeja!

Naravno i u Narodnom muzeju Trifunović je imao svoj krticu , eminentnu Đokistkinju Eminu Zečević, u arheološkoj javnosti najpoznatiju po svojoj višegodišnjoj vezi sa penzionisanim arheologom Slobodanom Fidanovskim "Fidanom" sa kojim ide na sve moguće terene koja je na sebe preuzela ulogu hroničnog agitatora i davitelja u Trifunovićevo ime.

Uglavnom konferencija je u Beogradu nastavljena zaista kapitalnim referatom Stanka Trifunovića i Marije Ćuković koja je do pre nekoliko godina bila najbliža saradnica Vojislavu i Jeleni Đorđević u Pančevu, sve do trenutka kada su je prešli nakon čega je pukla tikva a ona nastavila saradnju sa Trifunovićem!

Uglavnom ovaj kapitalni referat pod naslovom Pogrebne konstrukcije i običaji u nekropoli na smeni era, u Čurugu, u širem geografsko-kulturnom kontekstu sveo se na naklapanje o načinu zakopavanja smrvljenih ostataka spaljenih kostiju i klasifikaciju oblika grobnih ukopa gde se pokazalo da je klasifikacija zapravo nemoguća, jer su u istu kategoriju potrpane i pravougaone jame dužine 1-2 metra ali i drugačije što samo potvrđuje Jankovićevu metodologiju po kojoj se najpre donese zaključak a potom se štimuju dokumentacija i nalazi kako bi bili u skladu sa zaključkom!

Trifunović je inače poznat i po slučaju doktorata koji sada poprima već doživotni karakter! Naime oko njegovog nesuđenog doktorata svojevremeno se na Filozofskom fakultetu u Beogradu odvijao pravi dramoplet a čije je štetočinsko delovanje uveliko kompromitovalo čitavu vojvođansku i srpsku arheologiju.

Trifunović inače rođen 1964. godine u Nišu poznat je i po tome što jedva da govori neki strani jezik, a i po decenijskoj intimnoj saradnji sa izvesnom Ivanom Pašić, svojom najvernijom epigonkom a posebno po nesuđenom doktoratu pod krajnje nebuloznim naslovom Naseljavanje Barbarikuma na tlu Bačke i zapadnog (srpskog) Banata u vreme između III i V veka.

Neupućenima bi ova tema mogla još i izgledati donekle racionalno kada bi se izuzela činjenica da u geografiji i istoriji uopšte ne postoji podela na nekakav srpski i nesrpski Banat.

Po svemu sudeći, čini se da je u pitanju iznuđeni pokušaj Trifunovića da po svaku cenu doktorira, a u toj njegovoj nameri svesrdno su se angažovali i pojedini članovi komisije za odbranu doktorske teze, koja je očigledno formirana samo kako bi Trifunović po svaku cenu nekako smandrljao doktorat.

Ono što odmah bode oči je činjenica da su u tročlanu komisiju za odbranu doktorata imenovani Staša Babić, profesorka klasične arheologije i specijalista za arheologiju Grčke, te Nenad Tasić, specijalista za praistorijsku arheologiju, koji nikakve veze nemaju sa problematikom kasne antike i ranog srednjeg veka, baš kao i Trifunovićev mentor za izradu doktorata, izvesni Miroslav - Miki Vujović poznatiji kao Vujke, takođe profesor antičke arheologije, koji je mentor Trifunoviću postao nakon smrti prethodnog mentora, prof dr Aleksandra Jovanovića, kod koga je ama baš svako mogao da diplomira ili doktorira, pošto je Jovanović na tom fakultetu bio poznat kao "dobrica".

Na konferenciji su potom Vojislav i Jelena Đorđević po ko zna koji put podgrejali kafu na istom socu, pričajući o horizontu naselja druge polovine 4 - prve polovine 5. veka u Banatu, pri čemu referat obrađuje naselja u ravničarskom Banatu (srpski, rumunski i mađarski deo), a sve se zapravo svelo na nagađanje zbog čega je došlo do privremenog prekida i ponovne obnove života na naselju kraj Dolova, te konstataciju da je ista pojava zabeležena i na drugim naseljima u Banatu i Bačkoj.

I nagađanje da li se ovo može povezati sa prodorom Huna na ovu teritoriju tokom prvih decenija 5. veka, jer je nepostojeći v.d. direktor pančevačkog muzeja Miroslav Birclin već ustanovio da se bitka sa hunima na reci Nedal, zapravo odigrala na baruštini Nadel kraj Pančeva!

Veliko finale ove konferencije priredio je izvesni Dejan Radičević, inače Jankovićev naslednik na fakultetu sa referatom o Srednjovekovnim glinenim kotlovima sa teritorije Vojvodine gde je zapravo reciklirao već poznatu tipologiju i doneo neke zaključke sa ciljem provere u kolikoj meri se nalazi sa teritorije Vojvodine podudaraju sa drugim nalazima što je navodno veoma važno jer je odavno poznato koji su i kakvi su uopšte Radičevićevi dometi.

Iz referata o Radičevićevom doktoratu Arheološka nalazišta X-XIII stoleća u Banatu, koju je sročio na skoro 600 strana recimo vidi u njoj malo malo pa sam sebi skoči u usta pošto se u referatu navodi da je autor sam sebi napravio ozbiljne metodološke poteškoće, verovatno jer nije koristio reprezentativnu literaturu a istorijske izvore koristio iz druge ruke zbog čega su mu značajno bili suženi vidno polje i domet zaključaka čime se jedino može objasniti kapitalni zaključak kako su Ravničarski predeli bili gušće naseljeni od planinskih, močvarni manje od oceditih, pošumljeni manje od iskrčenih, plodni više od neplodnih.

Dalje, očito je da Radičević u ovom doktoratu "pliva" u nedoslednostima pa tako previđa važne podatke poput imena rukovodioca ranijih istraživanja zatim je tu popis spomenika načinjen po nerelevantnim kriterijumima što sve dodatno otežava praćenje teksta u kome se nekritički preuzima hronološka atribucija nalaza, rad drugih autora a veliko finale, kojim se sve ovo pokušava glazirati su stalno neodređene formulacije poput "opšte je prihvaćeno mišljenje", a da potom ne navede čije, što mu pak ni najmanje nije zasmetalo da parafrazira tuđ tekst, što je nedopustivo u korektnom naučnom postupku te da se upušta u nedovoljno objašnjene pretpostavke zasnovane na kubicima polomljene keramike o stanovništvu koje je primilo određene bugarske uticaje a da potom ne objasni na kakve uticaje pri tome pomišlja!!!

Sve u svemu pokazalo se da je za sve referate sa naše strane zajednički imenitelj trošenje što više para na što veće gluposti što u najmanju ruku podseća na rezultat sabiranja baba i žaba, nakon čega su nastale čavke koje su prikazane na bizarnoj naučnoj konferenciji na kojoj je učestvovao sve sam crčme de la crčme arheoloških štetočina, koje su inače međusobno jako dobro umrežene na relaciji fakultet-muzeji-komisija za arheološka istraživanja Ministarstva kulture, pa se po toj liniji arče neverovatne pare na Denikenovske budalaštine.

Posebno u vreme kada su predsednici komisije bili Radičević i Emina Zečević, čime se na najgori mogući način potvrđuje stara poslovica da riba smrdi od glave!

Sve u svemu ovo krilo srpske arheologije i muzeologije predvođeno Njegovanom i Trifunovićem, teško je kompromitovalo čitavu vojvođansku i srpsku arheologiju a sve u najmanju ruku podseća na drumsku krčmetinu na nekom od lokalnih puteva , uostalom kakav put, takva i kafana!

Svi nacvrcani, neko votkom, neko rakijom, otvara se konferencija samo još fali da organizatori sedeći u ćošku naruče piće za celu kafanu, naruče pesme, raspoloženi orkestar šteluje pojačala na maksimum, konobari trljaju ruke, svi u nirvana, dosegnuli su svoj denikenovski Everest poput izvesne Ljubinke Babović, koja je svojevremeno napisala neupotrebljivu knjižurinu o astronomskoj opservatoriji u Lepenskom Viru, za koju su mnoge kolege iz inostranstva pitale "Šta je pisac hteo da kaže".

Čini se da u slučaju novosadske konferencije to ni sami autori ne znaju!