Natrag

Globalno

Istorijsko vreme geopolitičkih promena

Spasa nam nema, propasti nećemo

Živimo u doba koje će istorija zabeležiti kao početak ere velikih geopolitičkih promena. Ovaj vek imao je burni dolazak onog 11. septembra 2001, a od tada, i kada izgleda da se sve nalazi u relativnom miru, radi se o varljivom utisku. Prolazimo kroz period političkih, ekonomskih i bezbednosnih rizika. Ponekad ne vidimo veliku sliku jer nam je pogled uperen samo ka onome što se događa na našem pragu, ne razmišljajući da sve što se odvija, recimo, na Pacifiku, ili na jugu, ili na severu, veoma brzo se oseća u svakom kutku ove planete. Društva, države, kao ni čovek nisu ostrva, a još manje izolovana ostrva. Spisak rizika sve je duži, a i ova je godina otpočela burno. Jasna je promena odnosa Amerike i Kine koje su sa međusobne strateške kooperacije skrenuli na stratešku konkurenciju i to na ekonomskom, vojnom i tehnološkom nivou. Ta konkurencija poprima karakteristike hladnog rata koji odmah negativno deluje na celo svetsko tržište. Međutim, to nije jedini rizik koji će nam pripretiti, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Američki ministar spoljnih poslova obećao je ove godine u Kairu da se njegova zemlja neće povući sve dok se borba protiv terorizma ne okonča. Amerika se ovih dana povlači sa Bliskog istoka, uskoro iz Avganistana, a teroristi se nisu predali!

Već smo mogli da naučimo da kada se Amerika povuče često sledi haos, a kada ostavi saveznike u nemilosti, stiče nove neprijatelje, a neprijatelji napreduju.

Najuspešniji vojni savez u istoriji slavi 70 godina; savez koji je oblikovao svet nakon Drugog svetskog rata i izvajao globalni sistem, ali da li će se NATO okruniti zajedno sa primatom Amerike i ako se tako nešto dogodi, šta će ga zameniti jer, istorija nam je pokazala da je vakum u geopolitičkim odnosima, ako je uopšte moguć, uglavnom poguban.

Ovo je takođe godina, a i sledeća, kada će se videti ima li limitacije evropskim integracijama. Kombinacija evropskih parlamentarnih izbora prošlog maja meseca, zajedno sa slabljenjem francuskih i nemačkih lidera sa centra i neosporni rast evropskih nacionalističkih desnica mogli bi veoma lako da uzrokuju kočenje integracija unutar Evropske Unije.

Evropski populisti više ne mogu da se ignorišu i mada nisu koherentna snaga, oni zadobijaju sve jaču moć i pronalaze zajedničke ciljeve koji se ne suprotstavljaju članstvu u Uniji, ali zato zahtevaju više nacionalne autonomije.

Bregzit drama koja nam ponekad liči na tragikomediju koja je sve bliža svom poslednjem činu što će se najverovatnije odigrati do kraja ove godine. Ili neće. Možda će, kao što je običaj, ta predstava biti završena tek kad kraljica otpeva svoju ariju.

Bregzit će se najverovatnije završiti ili ekonomskim šokom, izlaskom bez dogovora, ili novim referendumom da Britanija nigde ne ide. Ipak, najverovatnije je da će nešto biti dogovoreno, a to "nešto" biće sve osim praktičnog.

Bilo kako bilo, Bregzit će uticati i na generacije koje nastupaju, a pre svega u Britaniji koja može da postane i Mala Britanija, kao i Usamljena Engleska. Upravo i zbog svega toga milion ljudi je izašlo na proteste u Londonu tražeći novi referendum na kome bi se ponovo odlučivalo hoće li Britanija da ode ili da ostane u Evropskoj Uniji. Druga usamljena zemlja u Evropi koja nije Evropa, a koja to nikad nije ni bila, bez da iko sa sigurnošću zna zašto je tako, je Rusija.

Rusi su hrišćani i Evropljani i to sa svim svojim manjinama kao što je slučaj i na ostatku kontinenta, ali nikada nisu bili stvari deo Evrope. Ne radi se ni o pravoslavlju, već kad su Grci, Bugari i Rumuni takođe pravoslavci, a deo su ne samo Evrope već i Evropske Unije.

Možda odgovor leži u tome što bi Moskva da bude nešto posebno, nešto privilegovano u evropskoj zajednici i da to postignu samo zato što su veliki. Jedna stvar postoji danas i to je ona ista koja je postojala i tokom istorije - Evropa i Rusija nemaju poverenja jedno u drugo.

Ponekad se udruže, ali na kraju se ipak razdvoje. Rusija misli da im Evropa ne želi dobro, a Evropa to isto misli o Rusiji i problem je u tome što su obe strane donekle u pravu.

U Evropi se manjim svojim delom nalazi i Turska koja je i pokušavala da postane deo Unije, ali nije mogla da se odvikne svojih fundamentalnih stavova koji su, najkraće rečeno, da budu u Evropi ali da ne budu Evropljani. Turska, inače, voli delove Evrope. Nedavno je njihov ministar odbrane, Hulusi Akar, prikazao mapu na kojoj Turska unutar svoje teritorije osim dobrih delova Sirije, polovinu te zemlje, i Iraka, sadrži i deo Bugarske, Rumunije i Grčke, kao i sva grčka ostrva blizu turske obale među koje spadaju Rodos, Lezbos, Hios i ostala.

Naravno, ta mapa Turske progutala je i ceo Kipar. "Mi ne kibicujemo ničiju zemlju. Mi ćemo samo da povratimo ono što je naše", pisalo je ispod te mape. Krajnji cilj Ankare je, po ranijim nagoveštajima samog turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, da izbriše Izrael kao zemlju, a i da neće ostati "ni jedna maslina ispod koje će neki Jevrejin moći da se sakrije". Izraelci, koji već učestvuju u mnogim evropskim manifestacijama, još ne brinu o Turskoj, makar ne javno, ali sa Iranom već je druga priča.

Tako je 10. oktobra njihov premijer, Bennjamin Netenjahu, na jednoj vojnoj proslavi rekao da Izrael razmišlja o tome da preventivno napadne Iran pre nego što Teheran lansira rakete na Izrael.

Obično se preventivni ratni pohodi ne najavljuju, ali ovoga puta to je bio slučaj. Netennjahu je rekao da "iako mi ne želimo da delujemo sami, moramo da se setimo našu situaciju iz 1973. kada je američka pomoć stigla kada je skoro sve već bilo gotovo... Izrael će se braniti od bilo koga svojim sopstvenim snagama".

Izraelski premijer je održao taj govor dan nakon što su turske trupe započele kopnenu ofanzivu na severu Sirije.

Jedan od globalnih izazova koji može da se prati i tokom ove godine je porast moći raznoraznih velmoža koji koriste urušavanje globalnih pravila, odnosno slabljenja američke uloge svetskog policajca, da bi proširili svoju vlast. To slabljenje "američkog nadzora" počelo je dosta pre nego što je novi predsednik seo u Belu kuću. Vladimir Putin je to iskoristio da bi okupirao i Rusiji pripojio Krim, a samim tim i kontrolu nad Azovskim morem.

Si Jingping koji u ovom trenutku nagoveštava da bi hteo da postane neka vrsta kineskog cara nastavlja sa učvršćivanjem svoje moći koja će, makar za trenutak, biti zadovoljena kad se skrši autonomija Hongkonga i nezavisnost Tajvana. Čini se da, kako je to neko primetio, vetar duva povoljno u jedra autokrata.

Rizik može da se uveća ukoliko i kada neko od današnjih diktatora se preračuna dok testira svoja ograničenja i izazove dalekosežne posledice.

Međunarodni odnosi se ubrzano menjaju, kao što se danas sve brže događa u poređenju sa ranijim vekovima, a veliki je problem što se sve što se događa se događa istovremeno. Čak i u ekonomiji događaju se kontraverzne pojave: očekuje se svetska ekonomska kriza, ako ne i slom, ali sve skupa ekonomije nastavljaju da rastu stopom od između dva i tri odsto na godišnjem nivou, što je primetno manje od donedavnog rasta, ali pad nije katastrofalan.

Kristalina Georgijeva, izvršni direktor Međunarodnog monetarnog fonda, rekla je da je "globalna privreda danas pred najvećim izazovom od krize iz 2008. godine i nalazi se u stanju sinhronizovanog posustajanja".

Georgijeva je u Vašingtonu na zajedničkom zasedanju MMF i Svetske banke rekla da "trgovinski sukobi, Bregzit i geopolitičke napetosti raspiruju brojne neizvesnosti i samim tim povlačenje investitora. To koči ekonomske potencijale i svi plaćaju cenu trgovinskih sukoba. Čak i ako bi privredni rast porastao u 2020, tekući troškovi mogli bi dovesti do promena koje bi trajale generacijama..."

Po procenama MMF sveobuhvatan efekat trgovinskih ratova mogao bi sledeće godine dostići cifru od oko 700 milijardi dolara, što je 0,8 odsto svetskog BND. Georgijeva je takođe rekla da "nakon što je 2017. godine 75 odsto zemalja zabeležilo primeran rast svojih privreda, sada skoro 90 odsto država očekuju ekonomska usporavanja, a to bi moglo da se proširi i tokom sledeće godine.

Istovremeno, kompanije širom sveta su u dobu ekstremno niskih kamata nazidale toliko dugova da rizikuju bankrot koji bi na svetskom nivou iznosio 19 milijardi dolara, a to ukoliko dođe do velikog ekonomskog usporavanja."

Ono što je ne manje važno, ako ne i najvažnije, takođe je istaknula Georgijeva: "Ono o čemu se ne govori mnogo jeste da su domaćinstva sa nižim primanjima najdramatičnije izložena posledicama trgovinskih konflikata, jer njima brojne neophodne robe i usluge postaju sve skuplje i nedostupne usled poremećaja slobodne svetske trgovine i razmene." Georgijeva je upozorila da umesto raspirivanja svađa "države bi trebalo da prevaziđu međusobne razlike i fokusiraju se na traženje zajedničkih rešenja za najozbiljniju pretnju u poslednjih deset godina. Ali, dok potreba za usaglašavanjem raste, volja za zajedničkim angažmanom opada."

Problemi takođe proističu jer su države različite, odnosno nisu na istom nivou moći. Na papiru sve su jednake, ali su neke više jednake od drugih, da parafraziramo Džordža Orvela iz Životinjske farme. Neke su moćnije, a neke slabije, a moć svake zavisi od nekoliko faktora: od vođe, od ekonomskog uticaja, od političkog uticaja, čvrstine međunarodnih saveza i od jačine vojnih snaga.

I ove godine nije bilo promena po snazi u redosledu prvih devet zemalja. Sjedinjene Države su i dalje najmoćnija zemlja jer ima najveću svetsku ekonomiju i najveći vojni budžet, negde oko 700 milijardi dolara.

Amerika takođe vodi u takozvanom "ratu protiv terorizma" i najveći je faktor NATO savezu, kao i najveći donator, milijarde dolara, vojskama i nacijama širom sveta. Amerika je 2017. potrošila nešto malo više od 35 milijardi za međunarodnu ekonomsku pomoć i skoro 15 milijardi za vojne donacije.

Dve zemlje koje slede Ameriku po moći su Rusija i Kina koje se nalaze i među četiri zemlje koje najviše troše na vojsku. Iza te troje sledi Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Japan. To su zemlje koje imaju najveće ekonomije i koje dele najviše novca za međunarodnu pomoć. Izrael i Saudijska Arabija, zemlje koje se nalaze na osmom, odnosno devetom mestu po moći, troše više procenta svojih BND za vojne potrebe nego što je to slučaj sa Amerikom i Južnom Korejom.

Inače, Južna Koreja je napredovala za jedno mesto i sada se nalazi na desetom. Zemljom sa najmanjom moći se smatra Estonija. Ona, zajedno sa Letonijom i Litvanijom, Slovenijom i Slovačkom čine pet najmanje moćnih zemalja među zemljama "prvog sveta".

Dakle, Amerika je još uvek najjača i njena moć zasniva se na nekoliko važnih činjenica. U njih je uključena i pobeda u Drugom svetskom ratu, stalni napredak ekonomije i dominantna vojna pozicija na pet kontinenta.

Amerika dominira i u serijama saveza kroz NATO u Evropi, potom u Aziji kroz hegemone odnose sa Japanom, Južnom Korejom, Filipinima i Tajvanom, kao i sa Australijom i Novim Zelandom u Okeaniji. Dominira i u Južnoj Americi preko tradicionalnih "režima klijenata", kao i u Africi preko neo kolonijalističkih lidera koji su zauzeli vlast nakon postizanja nezavisnosti.

Američka globalna moć gradila se oko ideje okruženja SSSR i Kine, kočenju njihovih ekonomija i uništenju njihovih saveznika preko regionalnih ratova. Iako je Američka globalna moć impresivna, ipak je podložna ekonomskim i vojnim promenama tokom vremena i širom svetske scene.

Američka vojna moć postizala je uspehe, ali je isto tako ranije doživljavala i poraze; pre svega u Koreji, Vijetnamu i ostatku Indokine, kao i po pitanju Kube. Američka sfera moći bila je očigledna u Zapadnoj Evropi i Latinskoj Americi, ali je bila osporavana u Istočnoj Evropi i Aziji.

Ipak, najveća pobeda je bila dezintegracija Sovjetskog Saveza i otcepljenje od sovjetskog uticaja svih zemalja koje su se do tada nalazile pod okriljem Moskve i kraj Varšavskog pakta. Amerika bi takođe trebalo da zabeleži kao pobedu transformaciju Kine i Indokine iz komunizma u kapitalizam krajem prošlog veka.

Volstrit je promovisao bezbroj multinacionalnih kompanija koje su "izvršile invaziju" Kine i Indokine, korporacije koje su pravile ogromne profite zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi u tim zemljama. Druga je stvar što su te zemlje, a naročito Kina, učile od tih korporacija i gradili svoju modernu ekonomsku elitu stručnjaka.

Kina je takođe unapredila svoje inovacije, a dosta toga je i kopirala od drugih, pre svega od Amerike.

Ameriku je njihova globalna moć navela da "preteraju", a na nekoliko najvažnijih polja: lansirala je seriju podužih i skupih ratova, pre svega u Iraku i Avganistanu. Ti ratovi su imali negativne posledice: destrukcija iračke vojske i ekonomije dovelo je do pojave i rasta Islamske države koja je delovala u većem delu te zemlje, a okupacija Avganistana ojačala je Talibane i rat već traje dvadesetak godina i košta stotine milijardi dolara, osim što je uzrokovao nekoliko hiljada mrtvih i ranjenih američkih vojnika, o nastradalim Avganistancima da se i ne govori.

Američka dominacija nad Rusijom takođe je završena i to dolaskom Putina na vlast. Rusija je donekle obnovila svoju industriju, nauku, tehnologiju i vojnu moć. Čak su i Rusi donekle poboljšali svoj standard života.

Druga je priča što ta zemlja još uvek uglavnom zavisi od izvoza nafte i prirodnog gasa. Bilo kako bilo, Ruska nezavisnost i napredno oružje učinili su da je svet prestao da bude mesto gde je moć koncentrisana u rukama samo jedne sile.

Rusija nije globalni izazov američkoj vojnoj moći, ali jeste regionalni i to "regionalni" čini se da se proteže i do Bliskog istoka, kao što je poslednjih meseci moglo da se primeti po pitanju sukoba u Siriji.

To što Rusija može da parira Americi kada je atomsko naoružanje u pitanju uglavnom se ne uzima u obzir kada se porede vojne snage država. Ne uzima se u obzir jer kada bi se to oružje koristilo, prestalo bi svako i bilo koje računanje ko je jači jer u atomskom ratu nema pobednika. Računati na atomske sukobe je iluzorno.

Američka imperija izgubila je sfere uticaja u nekim regionima (Kina, Rusija, Latinska Amerika, Bliski istok...), ali još je zadržala uticaj među elitama u tim regijama i čak već jeste, a uvek može, da lansira nove ratove u zonama koje su diskutabilne. Radi se o Libiji, Siriji, Venecueli, Somaliji i Sudanu, a ratovi koji se tamo odvijaju vode se preko proksi snaga.

Kina ima uspešnu strategiju za izgradnju globalne moći sa šest triliona uloženih u razvojni projekat Jedan put jedan pojas, a taj projekat povezuje 60 zemalja i nekoliko regiona, mada svi kineski planovi neće dobiti zeleno svetlo Evropske Unije. Istovremeno, Amerika troši trilione na ratove, državne udare, sankcije, trgovinske sukobe i druge skupe aktivnosti koje nemaju mnogo da vide sa konkurentnom ekonomijom.

Kina je postala glavni globalni ekonomski konkurent američkoj moći, a Rusija glavni vojni izazivač američkoj vojnoj nadmoći na regionalnom nivou. Amerika je u Africi preuzela ulogu nekadašnji evropskih kolonijalnih sila. Taj američki interes naročito je prisutan u Severnoj i Sub-saharnoj Africi: Keniji, Libiji, Somaliji i Etiopiji. Amerika takođe ima značajno prisustvo u Egiptu, Saudijskoj Arabiji i Emiratima i u Jordanu.

U Južnoj Aziji Amerika se za uticaj nadmeće sa Kinom, Indijom i Pakistanom. U Latinskoj Americi Amerika uglavnom igra glavnu ulogu. Inače, američki uticaji su se smanjili između 2000. i 2015, ali su se opet pojačali od 2015.

Struktura američke globalne moći menjala se tokom poslednjih sedam decenija. Počela je sa rekonstrukcijom razrušene Evrope, a najverovatnije da ta moć neće uskoro nestati, mada će morati da se deli sa nekoliko drugih država, a to neće biti samo Kina i Rusija. Jedan od problema koje Amerika ima je da je polako gubila svoju industrijsku moć dok je istovremeno rasla finansijska. Aktualna američka administracija takođe zapostavlja multilateralne trgovinske sporazume. Da li je Amerika "najbolja zemlja na kugli zemaljskoj"? Mnogi tvrde da nije i da je veoma daleko od takvog opisa. Očekivani životni vek smanjio se u 2017. i to je bila već treća godina uzastopce kako se tako nešto događa. To se nije dogodilo u toj zemlji u poslednjih skoro sto godina. Istovremeno na globalnom nivou primetan je trend rasta očekivanog životnog veka.

Tokom 2017. više od 70.000 Amerikanaca umrlo je od predoziranja opojnim drogama. U istoj 2017. iz vatrenog oružja u Americi izgubilo je živote skoro 40.000 ljudi, a to najgori balans još od 1968. Amerika unutar razvijenog dela sveta ima veliki stepen smrti tokom porođaja, a isto tako visoko se kotira s brojem siromašne dece, kao i kada je u pitanju gojaznost.

Amerika jeste jedinstvena po mnogo čemu pa i po negativnim stvarima na koje njihova vlada ne obraća dovoljno pažnje.

Francuska je jedna od svetskih sila koja se nalazi, tako se barem čini, u konstantnom previranju. Možda u Francuskoj nema mnogo više problema nego u Italiji, na primer, ili Britaniji, ali kako Francuzi vole da izraze svoje nezadovoljstvo na ulicama Pariza, a i drugih gradova, to daje svetu mogućnost da vidi da "nešto u Francuskoj opet nije u redu".

Svaki novi francuski predsednik kad stupi na vlast krene da "sredi" odnose između poslodavaca i radnika i svaki novi predsednik u tome ne uspeva. Isti je slučaj sa Emanuelom Makronom. "Progresivne politike su propast ako postoje samo da promovišu interese srednje klase", nedavno je Makron upozorio veću grupu parlamentaraca i ministara iz njegove partije sa centra, Republika u maršu (Republique En Marche) i iz Demokratski pokret (Mouvement Demokrate). Konkretno, radilo se o imigrantima.

Makron je objasnio da je on shvatio suštinsku razliku koja postoji između srednje i radničke klase. Postavio je retoričko pitanje "da li mi hoćemo da budemo partija srednje klase". Problem je u tome što srednja klasa ne brine o imigrantima jer njihovo prisustvo ne afektira zanimanja srednje klase, a radnička klasa mora da ulazi u konkurenciju za posao sa imigrantima.

Lekar, arhitekta, profesor... ne strepe da će im neki imigrant iz Afrike uzeti posao, ali fizički radnici i niže obrazovna struktura uopšte itekako moraju da obrate pažnju na novo-pridošlu konkurenciju. Makron je takođe izrazio sumnju na način kako je Francuska organizovala svoju teritoriju. Pariz se nalazi u centru, sa njim deo moći dele nekoliko većih gradova, ali manji gradovi i ruralni deo zemlje nalaze se na marginama. Upravo iz tih manjih gradova je krenula pobuna Žutih prsluka (gilets jaunes).

Zašto je Makron tako iznenada promenio svoje stavove? Delom je to uradio zbog izbora, a lokalni izbori biće na proleće, a delom jer je shvatio da društvo ne može da se vodi samo sa vrha. Veliki gradovi ne mogu sami da vode prosperitetu, a takođe ne postoji sveobuhvatno društvo bez radničkih klasa.

Ista kalkulacija navela ga je da bude oprezan sa nedavnom reformom penzijskog sistema koja je izazvala bes penzionera. Makron isto tako zna da mnogi penzioneri koji su 2017. glasali za njega pružaju jaku podršku pokretu Žutih prsluka. U nedavnom intervjuu koji je dao Tajm magazinu, on je priznao da je pokret Žutih prsluka bio ogromno iznenađenje, ali je dodao "Žuti prsluci su bili veoma dobri za mene".

Hteo je da kaže da je video granice ekonomskog modela koji ne vodi računa o većini građana. Takođe je počeo da sumnja u progresivnu politiku, ne zato što ima neku bazičnu sumnju, već zbog opasnosti koje vrebaju takav način delovanja jer ga podržavaju samo elite.

Radničkoj klasi nedostaju politički, medijski i akademski predstavnici, ali imaju dovoljno meke moći s kojom mogu da forsiraju bitna pitanja koje bi vodeći političari rado ignorisali. Ta progresivna politika nije u konkurenciji sa populističkim pokretima, ali je nadgledana nepoverenjem radničke klase.

Sve ovo ukazuje da je francuska radnička klasa razvila sopstvenu kulturnu nezavisnost. Ta kulturna autonomija objašnjava zašto Žuti prsluci ne pokazuju znake zamora.

Za razliku od konvencionalnih protesnih akcija, Žuti prsluci nisu predstavljeni nekom partijom, nikakvim sindikatom, niti imaju vođu. Njihova nezavisnost takođe ukazuje na otuđenje elita. Kako su se u ovom veku moć i bogatstvo koncentrisali u velikim gradovima, što bi danas odgovaralo srednjovekovnim utvrđenim gradovima, tako su najmoćnije klase sve više izgubile interese sa onim što ih okružuje.

Britanski ekvivalent francuskoj radničkoj klasi uhvatili su se za Bregzit da bi tako poslali poruku Londonu koji je već bio zaboravio kakav je život u ruralnim delovima zemlje. Širom Zapadnog sveta gubitnici u globalizaciji povlače konce populističkih vođa sa namerom da podignu svoju vidljivost.

U suštini, svi populistički i autokratski lideri su marionete radničkih i slabijih društvenih klasa. Oni možda i nisu shvatili da su novi proletarijat, ali na svojoj koži osećaju nepravičnost vladajućih ekonomskih modela u kojem se bogatstvo nagomilava u rukama najbogatijih. Osećaju, ali ne mogu da predvide budućnost u kojoj će još gore proći sa novim vođama čiji je jedini cilj lična dobit.

Rizik da će se totalitarni režimi iz prošlog veka vratiti je realan. Ipsosova prošlomesečna istraživanja francuskog javnog mnjenja ukazuju da 61 odsto Francuza veruju u jakog vođu koji bi bio sposoban da "okrene novi list", koji bi mogao da popravi život siromašnijih Francuza. Sledeći predsednički izbori održaće se 2022. i Makron će pokušati da bude taj lider, između ostalog da bi se izbeglo da Francusku vode neki populisti, ili populisti-fašisti, ili samo fašisti.

U Nemačkoj sve se odvija po Merkelovom planu koji je da se stisne svaki evro koji postoji i da se ignoriše mogućnost investiranja iz državnog viška i Nemačka krene krupnijim koracima napred. Kad je već tako, nije ni čudno da Nemačkoj prognoziraju značajno usporavanje privrede.

U Britaniji mučna operacija Bregzit se odlaže, glasanje se odlaže, pregovori se odlažu i niko ne zna šta će se dogoditi. A šta se događa u Rusiji? Rusi kad im ne uspe da nešto izgrade, oni nešto poruše. Plus, tu je i faktor Putin koji je po svom obrazovanju i radnom stažu tipičan sovjet kome je zadatak da pomrsi stvari Zapadu.

To Rusija sada i radi - upire se iz petnih žila da unese neki haos, mali ili veliki, u zemljama Zapada, da ih destabilizuje. Prvo se počelo sa kampanjom u Moldaviji, potom se dogodio pokušaj trovanja trgovca oružjem u Bugarskoj, a onda se odigrao neuspešan državni udar u Crnoj Gori. Prošle godine Moskva je pokušala da u Britaniji nervnim gasom likvidira svog bivšeg špijuna. U početku zapadne obaveštajne službe nisu shvatile da su svi ti događaji povezani, a onda su shvatili da su sve te operacije, a veoma moguće i mnoge druge, samo deo koordinirane kampanje da se destabilizuje Evropa.

Na terenu su radile elitne jedinice ruskog bezbednosnog sistema koje su veoma sposobne da izvode prevrate, sabotaže i da ubijaju. Grupa koja je poznata pod imenom Jedinica 29155 operiše već najmanje jednu deceniju, ali su je na Zapadu tek nedavno otkrili. Još nije jasno koliko često se ta grupa mobilizira i skoro je nemoguće saznati gde i kad će ta Jedinica 29155 ponovo zadati udarac.

Skriven iza betonskih zidova u istočnoj Moskvi nalazi se glavni štab ruske obaveštajne službe poznate po imenu G. R. U. Iako većina njenih operacija ostaju misterije, zapadne službe polako prodiru i neke tajne. I znaju za postojanje sajber jedinica koje napadaju kompjuterske sisteme Zapada. Razabrane su dve jedinice, poznate kao 26165 i 74455, koje su tokom američkih izbora provalili server Demokratskog nacionalnog komiteta.

Po mnogim ispitivanjima javnog mnjenja širom sveta zabrinutost zbog globalnih klimatskih promena nalazi se pri samom vrhu pažnje građana planete. Zabrinutost zbog klimatskih promena je relativno nova stvar, ali pitanje sloboda i ljudskih prava, koje se takođe nalazi pri vrhu interesovanja, nije ništa novo. Izveštaj Fridom hausa Sloboda u svetu istakla je globalni pad političkih prava i građanskih sloboda u nizu od 13 uzastopnih godina, od 2005. do 2018.

Prosečni globalni bodovi su padali svake godine, a zemlje sa smanjenim brojem bodova neprestano su brojnije od onih kojima su bodovi porasli. Pad sloboda događa se širom sveta kako u Slobodnim, Delimično slobodnim, tako i u Neslobodnim zemljama.

Neslobodne zemlje su više pale u proceni slobode nego one druge dve kategorije. Nakon završetka Hladnog rata bio je olakšan put demokratizaciji, ali mnoge zemlje nisu bile sposobne da održe napredak koje su prvobitno postigle. Neprijateljske moći širom sveta nastavljaju sa izazovima demokratski

m institucijama koje su osmišljene da zaštite politička prava i građanske slobode i šteta koja je učinjena tokom poslednjih 13 godina neće skoro biti sanirana.

Mađarska je država koja je pala iz kategorije Slobodnih u kategoriju Delimično slobodnih. Srbija je takođe iz grupe Slobodnih prebačena u grupu Delimično slobodnih.

Srbija je tako procenjena zbog pogoršanja uslova slobodnih izbora, konstantnog napora od strane vlade i njima savezničkih medija da potkopaju nezavisne novinare preko pravnog zlostavljanja i kampanja ruženja, a i zbog predsednika Aleksandra Vučića, piše u izveštaju, jer je de fakto akumulirao izvršne moći koje se u suprotnosti sa ustavnim pravilima.

Nikaragva je proglašena Neslobodna nakon što je bila Delimično slobodna. Uganda isto tako. Zimbabve je odskočio sa Neslobodne do Delimično slobodne zemlje. Čak su i Sjedinjene Države u padu, tvrdi Fridom haus u svom izveštaju u kom kaže da je Amerika još uvek na vrhu sloboda, ali da se pojavljuju negativni nagoveštaji.

Bilo kako bilo, u Londonu milion građana demonstrira jer neće da izađe iz Evropske Unije, u Barseloni pola miliona demonstranata jer hoće da izađe iz Španije, a u Rimu nekoliko hiljada fašista bi hteli, najverovatnije, da Italija ponovo bude fašistička zemlja.

ANTRFILE:

Turci Kurdima odrubljuju glave

Inspektori Ujedinjenih Nacija za hemijsko oružje objavili su da sakupljaju informacije nakon što su stigle optužbe da je turska vojska u sukobima sa Kurdima u Siriji koristila zabranjeno oružje - beli fosfor ili neku vrstu napalma. Optužbe je, između ostalih, uputio i kurdski Crveni polumesec koji je tvrdio da su šest pacijenata, neki od njih vojnici, a neki civili, hospitalizovani sa opekotinama od "nepoznatog oružja". Jedan britanski stručnjak za hemijsko oružje objavio je fotografije deteta sa teškim opekotinama na grudima rekavši da misli da se radi o hemijskim opekotinama.

Hamiš de Breton-Gordon, bivši komandant britanskog regimenta za hemijsko, biološko, radiološko i nuklearno delovanje je izjavio; "Najverovatnije je da je krivac beli fosfor. To je užasno oružje i bilo je često upotrebljavano tokom sirijskog građanskog rata..." Inače, beli fosfor se koristi u mnogim vojskama da tokom dana naprave dimne zavese, a noću da osvetle polje operacije. Protivzakonito je da se koristi protiv civilnog stanovništva; prouzrokuje bolne opekotine u kontaktu sa kožom.

Turski ministar odbrane, Hulusi Akar, je rekao da su te optužbe laži tvrdeći da takvo oružje ne postoji u arsenalu turske vojske. U arsenalu turske vojske se nalaze noževi, a na video zapisu koji potiče sa jednog britanskog sajta vidi se kako vojnici, u turskim uniformama, odrubljuju glave kurdskim zarobljenicima. U invaziji na sever Sirije Turci koriste udarne arapske jedinice sastavljene i od boraca Islamske države, kao i od džihadista Al Kaide.

Međutim, na snimcima turski vojnici ne liče na Arape, što je manje važno, ali govore na turskom i jedan od njih, pokazujući odrubljenu glavu kameri, govori da to što rade je osveta za smrt dvojice turskih vojnika, navodi im i imena, koji su poginuli u sukobima sa Kurdima pre par godina.

Amnesti internašional tvrdi da je sakupila "nesumnjive dokaze" o zločinima koje rade turske snage i njihovi sirijski saveznici koje podržava Ankara. Amnesti tvrdi da imaju materijal koji ukazuje na "bestidno nepoštovanje za živote civila". Kažu da Turci i njihove paravojne formacije stranaca neselektivno ubijaju i ranjavaju civile. Na američkoj su televiziji takođe prikazani donekle cenzurisani snimci kako turski vojnici likvidiraju iz automatskog oružja zarobljene Kurde.

Istovremeno, najmanje 300.000 ljudi je pobeglo iz svojih domova sa severa Sirije, a kolone izbeglica se kreću ka Iraku, ka pokrajini Kurdistan u kojoj ne postoji uslovi da se primi toliki broj ljudi, a i zima je na pragu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane