Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (10)

Bili su krvoločniji od svake životinje

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakazsnost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

''Video sam kako pilote teraju satima da trče po krugu raširenih ruku i da oponašaju letenje aviona i dok bi oni ovako trčali, stražari bi ih tukli. Na komandu da su pogođeni morali su da padnu na beton. Često se dešavalo da nas postroje u dva reda, jedan naspram drugog i terali su da se međusobno udaramo do besvesti. Svaki zatvorenik je po više puta tučen tako što bi bio nateran da se popne na prste i pruža ruke i da mrda prstima kao da nešto bere, a zahtev je bio da se „bere grožđe" i pri tome bi najviše dobijali batine.

To je bio specijalitet Tončija. Više puta smo morali da gutamo upaljene cigarete pa sam više puta morao da zinem i da mi jedan zatvorenik upaljenu cigaretu gasio na jeziku i zatim terao da to progutam. Pored toga bilo je i drugih načina mučenja, maltretiranja, fizičkog i duševnog, ali svega ne mogu da se setim i detaljno objasnim.

Mučili su nas i tako što nas nisu hranili dovoljno, a bilo je perioda kada je hrane bilo, ali su je prosipali samo da je nama ne daju. Bilo je i slučajeva da su nas tukli i prilikom jela. Mene nisu terali da pijem mokraću, ali sam od drugih čuo da su njih terali i to. G. T. i D. T i mog rođaka S. dok je bio u bolnici u Splitu i dok je ležao terali su ga da iz guske pije svoju mokraću. Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci. Bili su krvavi i naduvani od batina i dobro sam zapazio da su dvojica imali odsečene uši".

Svedok 164/958, uhapšen kao rezervni oficir 16. juna 1992. godine u Podveležju, o svom boravku u logoru „Lora" navodi:

''Kada smo došli u logor „Lora" prvo su nas postrojili u jednom hodniku i tu su nas policajci za koje su rekli da su bokseri udarali golim rukama po čitavom telu dok ne izgubimo svest. To udaranje je trajalo puni sat vremena s tim da su nas stalno posipali hladnom vodom.

Posle su nas izveli na poligon i tu su nas stražari udarali svakih 2-3 sata i to pendrecima, bezbol palicama, drvenim motkama, a zatim su okretali vodene šmrkove na nas. Potom smo smešteni u blok „C" to je zloglasni blok gde se prema ljudima postupalo brutalno i zverski i u ovom bloku su vršena ispitivanja i najbrutalnija mučenja.

Ovde smo doživeli psihičke i fizičke torture nad nama, torture koje ljudski um ne može smisliti. Bili smo tučeni svaki sat vremena, a nekada bi prošlo i po pet sati da nas ne tuku. Sve bi zavisilo od raspoloženja stražara koji su tada na dužnosti. Ti stražari su dovodili ljude sa vana, bilo je i civila, koji su dolazili i tukli nas.

Morali smo priznati na ispitivanju koliko smo Hrvata i Muslimana zaklali, ubili, silovali, morali smo po naređenju da gledamo u jednu tačku i ako skrenemo pogled bili bi isprebijani. Bilo je ljudi sa mnom kao L. J. i P M. koji su dnevno gubili i do 6 kg. telesne težine, jer je temperatura u ćeliji bila 500 C a kada bi nas izvodili vani na sunce temperatura se pela i na 60"C i ljudi su dobijali opekotine drugog stepena, bar sam ja imao takve, zatim smo razapinjani na vrata ćelije sa raširenim rukama i nogama i to bi trajalo po 30 minuta dok ne izgubimo svest.

U zatvoru su nam pokazivali sprave za vađenje očiju, za davljenje, vešanje, vađenje zuba, govorili su nam da je palo Trebinje, da je sve poklano u Gacku, da će na Drinu doći za 2-3 dana.

Morali smo da pužemo po 2-3 sata, da na željezne rešetke stavljamo ruke i noge po kojima su policajci udarali pendrecima, ja sam kao profesor morao da zarobljenicima držim čas „Velika Srbija" i morao sam na zidu da crtam granice, a zatim sam morao da vršim prozivku određenih ljudi radi provere znanja, pa smo morali jedni druge šamarati i udarati, a ako to ne bi uradili dobijali bi batine od stražara koji su ovo posmatrali i radili sa velikim uživanjem, pojedini od njih su mi i izgledali kao nenormalne ličnosti, sadisti i psihopate.

Morali smo po nekoliko sati, u stvari do iznemoglosti da radimo filskulturu, vodili bi nas da gledamo televiziju, prikazivali bi nam šta Hrvati rade, a zatim bi nas tukli, morali smo držati ruke uvis uzdignute kao da beremo grožđe dok bi nas policajci udarali, morali smo lajati, gazili smo legionarski korak i njihove vežbe po nekoliko sati pri tom pevajući ustaške pesme kao „Evo zore, evo dana", zatim „Oj kupreško ravno polje, što pozoba Crnogorce, od tisuću i pedeset, ostade ih samo deset i to deset uhvaćeno i na kolac nabijeno" . Zatim su nam čitali spiskove ko će od nas biti streljan, ko će ići navodno na razmenu, a kada bi pročitali ime mi smo morali da se predstavljamo. Ja sam se tako predstavljao kao koljač prve klase.

Moje muke počinju posebno od 21. jula 1992. kada je list „Slobodna Dalmacija" objavila imena zločinaca iz Gacka među kojima je bilo i moje ime. Morao sam priznati da sam klao ljudi po Kuli Fazlagića i to potpisati. Terali su i mene i druge da ločemo iz posuda namenjenih za to, upaljačem su nam palili kosu, terali su zarobljenike da jedu svoju kosu i bradu, ja nisam imao prilike da jedem kosu, ali sam kao i drugi morao da jedem izmet ljudski i mokraću da pijem jer su nas terali da jedan drugome pišamo u usta.

Zabijali su nam prste u oči i meni se činilo, dok su mi ovo radili, da su mi oči vani izvađene i nije mi ni danas jasno koliko mogu prsti da se onako sabiju u očnu duplju. U flašu su nam sipali mokraću, pikavce i druge otpatke i terali nas da to pijemo. Udarali su nas pendrecima po preponama i govorili su tako da će udarati dok Četnik ne okilavi". Gasili su nam pikavce po telu, a zatim smo ugašeni pikavac morali da progutamo.

Gurali su nam flaše i palice u čmar, zatim kantu đubreta nabijali na glavu, terali su nas da glavama udaramo u zid i to sve jače dok ne izgubimo svest, zatim su nam oni čupali kosu i bradu.

Posebno su se iživljavali terajući nas na seksualne nastranosti, dovodili bi nam prostitutke i tražili da spavamo sa njima, a pošto za to nismo bili sposobni, onda bi nas te žene udarale, terali su nas da jedan sa drugim imamo polni snošaj, a kada to neko ne bi bio u stanju da uradi bio je tučen čitav dan bez prestanka. Morali smo jedan drugome da ližemo zadnjicu.

Posebno su uživali kada su tražili da se mi zarobljenici udaramo međusobno, tražili su da se udaramo sve dok jedan drugome ne izbijemo dva zuba, zatim su meni oko vrata stezali kanap na način da ga stežu čitav dan stalno ga pritežući to su zvali davljenje. Kod upravnika u logoru je bila električna stolica. Ja sam vođen na tu stolicu, ali nije uključivana.

To je samo bio način da nas prestraše i iznude od nas razna druga priznanja u pravcu da smo zločinci.

Sećam se dobro da sam jednom neprekidno tučen pedeset sati na poligonu i izdržao sam sve to, ali ne znam ni sam kako. Posebno mučenje je bilo sa indukovanom strujom kako su to oni zvali „ telefoniranje". Naime, vežu žicu za preste, zatim puste struju i čovek se toliko trese da se telo diže od zemlje, ja sam se grčio toliko da sam lebdio u zraku. Sve ovo razara nervni sistem.

Bilo je ljudi pa su im žicu vezali za uši i polni organ, prste od nogu, a posle ovoga su svašta priznavali i potpisivali. Ja sam mučen pomoću indukovane struje bar tridesetak puta i sada imam ožiljke na prstima od posledica ovog mučenja. Od mene su tražili da pričam pred kamerama, a snimali su i druge i pri tome iznuđivali razna priznanja da smo klali, ubijali žene, decu, civile i to Hrvate i Muslimane. Od mene su tražili da držim čas istorije „Srbi najgori narod".

Dovodili su nam hrvatske funkcionere iz zemlje i inostranstva da nam drže predavanje u kojima su ponižavali srpski narod govoreći da taj narod nema pravo na Krajinu, govorili su nam da smo mi Srbi samokršteni i pušteni pa smo morali da učimo njihove molitve i terali da se krstimo sa pet prstiju i govorili su nam da su nam izvadili krv i da smo svi mi više katolici.

Ja sam u „Lori" pokušao žiletom da izvršim samoubistvo rezanjem vena, ali me je u tome sprečio pilot P D. Sve ovo što sam ispričao samo je kap vode u moru u odnosu na ono što je rađeno meni i drugima. Hrana u logoru je bila deljena tri puta dnevno, a nekad i po dva puta, a sve bi zavisilo od stražara koji su na smeni. Dešavalo se da nam po dva dana ne daju hranu, a jednom pet dana nisam ništa pojeo. Ovde sam izgubio 20 kilograma svoje težine" .

Svedok 445/9433, kao vojnik bivše JNA zarobljen 8. aprila 1992. godine u selu Muminovača, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „Po dolasku u „Loru" smestili su me samog u jednu od četiri ćelije u bloku „C". Prebili su me u ćeliji, izvodili napolje i tamo prebijali i to danonoćno. Pored ovih neprekidnih tuča prikačinjali su me na struju na induktorski telefon i propuštali struju kroz mene, a jednu su mi žicu stavljali u uvo tako što su ovo probušili i kroz to provukli žicu, a drugi kraj na polni organ i pomerali ručicu. Ovo su radili sa mnom svaki čas tako da ne mogu približno da kažem koliko je to puta bilo.

Terali su nas da šamaramo jedan drugoga sve dok onaj drugi ne bi pao u nesvest. Terali su nas da satima stojimo na suncu i da gledamo u sunce dok ne padneš u nesvest pa sam i ja više puta padao u nesvest zbog iscrpljenosti. Terali su nas da jedan drugog nosimo po krugu, a za to vreme su nas tukli. Pored ovog morali smo neprekidno da pevamo ustaške pesme.

Dobro se sećam dok sam još bio u ćeliji došla je jedna zgodna plava žena koja mi je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam, ali ja sam već bio isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte hteo sa njom da razgovaram pa je ona povikala kako hoću da je silujem.

Tada je u ćeliju upao Toma, upravnik zatvora sa stražarima pa su me do besvesti tukli u ćeliji, a zatim su me izveli napolje i tamo nastavili da tuku. Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, a morali smo uvek da gledamo u zemlju, ali sam ipak uspeo da spazim tri Crnogorca od kojih je jedan drugome preda mnom odsekao nožem uvo, a drugom iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi.

Mene su izvodili napolje i pucali su mi iz lovačke puške u mišicu leve ruke ispod ramena, u levu butinu i ispod pupka sa leve strane, a iz pištolja u desnu ruku ispod ramena.

Pored ovoga bilo je i drugih oblika mučenja, svakodnevnog maltretiranja, vređanja, ali mi je to teško sada opisati, a ja želim što je moguće više da zaboravim jer me i sama pomisao na to što sam preživeo potresa.

Sada se setih da su imali gvozdenu stolicu kojoj je skinut naslon koji je verovatno od drveta pa su virile samo šipke pa su mene terali da se uhvatim za tu stolicu, nagnem iznad tih šipki, a oni su me terali da imitiram da vozim auto, a oni su me gurali odpozadi tako da su me šipke udarale po grudima i probijale kožu. Terali su nas da imitiramo psa i mačku, mačku i miša, da se jurimo, zavlačimo u kućicu za pse.

U „Lori" je bila jako loša hrana tako da su nas morili glađu, a dešavalo se i duže vremena da nam ne daju da jedemo.

Mene i sveštenika P 3. su više puta terali da jedan drugome „pušimo" polni ud. To smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim našim mučenjima. Prilikom ovih batinjanja meni je slomljeno 9 rebara sa obe strane, ali kojom prilikom su mi slomljena rebra ne znam jer je batinjanja bilo toliko da ne mogu da opišem svaki pojedinačni slučaj.

Morali smo da ih pozdravljamo sa ustaškim pozdravom „Za dom, spremni", a svaki od nas je morao da se predstavi na drugi način. Ja sam morao da kažem svoje podatke i da sam uhvaćen kao nelegalno naoružani Četnik, a zvali su me „vojvoda", pa prema tome kako su koga nazivali tako su ga i mučili pa sam verovatno zbog toga što su me prozvali vojvodom i bio tako strašno mučen.

Prilikom ovih batinjanja ja sam više puta padao u nesvest pa su me polivali vodom da me osveste i redovno nastavljali i posle tog da me tuku. Kada sam usled toga što mi se dogodilo bio potpuno skršen jedno veče su me odveli u bolnicu pa me je doktor pregledao i rekao da moram da se lečim, ali oni to nisu hteli, pa su me vratili nazad".

Svedok 445/9426, kao vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „čim smo stigli u „Loru" odmah su nas sistematski sve prebili, posle toga pretresli, a zatim posle daljih tuča u toku noći su nas smestili u ćelije u bloku „A". Sećam se da sam bio u ćeliji broj 7 i tu sam proveo 14 dana.

Ovde su nas svaki dan batinali tako što su upadali u ćelije i u ćelijama na tukli danju i noću, a zatim bi nas pojedinačno izvodili ispred vrata ćelija ili u krug i tu prebijali, a zatim bi nas odvodili u umivaonu gde su nas prebijali tako da su mene tamo vodili desetak puta pa sam morao da se naslonim rukama na pisoare, a oni bi me prebijali.

Pored stražara dovodili su i civile da nas tuku. Dobro se sećam jedne ženske osobe koja je rekla da trenira džudo, stara oko 25 godina, plave kratke kose, visoka oko 165 cm pa nas je tukla zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom. Tom prilikom su me naterali da kanapom za čišćenje puške vežem i oko vrata pa je on morao da se popne na stolicu kao da će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja drugi kraj vezao za rešetke prozora ćelije.

Kada sam ovo uradio oni su me napali da sam hteo da obesim druga pa je posle on sišao sa stolice, skinuli su mu burmu sa ruke, bacili je, o on je morao četvoronoške da ide i da traži burmu.

Posle ovog prebijanja samo što smo vraćeni u ćeliju, unutra su ušli neki koje do tada nisam video i među nas bacili suzavac tako da su nas oči pekle i gušili smo se.

Jednom prilikom, datuma se ne sećam, oko 23 časa, upravnik Tomo me je izveo u hodnik i tražio da kažem da li je I. Đ. vodnik, a ja to nisam hteo da mu kažem, pa me je on prebio bezbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca. Posle ovog odveo je Č. S. mog druga, koji je bio isto zatvoren, pa je njemu naredio da nas tuče, što je ovaj morao da čini a i jedan i drugi su me tako snažno udarali da sam posle svakog udarca padao na zemlju.

Iste noći posle ovoga Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli mi da će me baciti u more, ali to nisu učinili nego su me ubrzo vratili u ćeliju.

Uobičajeno je bilo mučenje sa strujom pa su i mene tri puta vodili pa su mi dva puta priključivali žice za uši, a jednom za uvo i nos i okretanjem ručice induktorskog telefona propuštali kroz mene struju što je bilo jako bolno.

Ceo sam se tresao i doživljavao strahovite muke. Izvodili su nas noću u krug i gole polivali mlazevima hladne vode. Posle smo se oblačili mokri i tako su nas vraćali u ćelije. Terali su nas da satima trčimo i to tako što bi trčali bosim nogama u čizmama koje su razvezane što je žuljilo noge, stvaralo plikove i strahovito bolelo. Isto tako morali smo da trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima dok ne bi popadali. Bez obzira koliko smo trčali, opet su nas tukli palicama Terali su nas da satima pevamo njihove pesme i pesme kojima se ruže Srbi.

Morali smo satima da trčimo po krugu i da imitiramo let aviona, a za to vreme smo bili tučeni. Ovo su najviše morali da rade zarobljeni piloti. Izvodili su nas napolje i terali da čupamo travu i da je jedemo .

Morali smo da imitiramo psa i mačku, da se jurimo, međusobno da se grebemo i ujedamo, a onaj koji bi bio pao morao je da se zavlači u kućicu koja je tu bila. I ja sam ovo radio više puta.

Jednom su M. K. udarali krampom po telu tako da su ga raskrvarili, a tom prilikom su mu urezivali nožem crte po čelu, a pre toga smo dobili velike batine.

Hrana je bila loša i nedovoljna, dešavalo se i po nekoliko dana da nam ne daju da jedemo, tako da jednom prilikom sedam dana nismo hleba videli, a dva puta su nas po čitav dan držali na vrelom suncu tako da je sve ovo uz mučenja otežavalo ionako naše jako teško stanje i uništavalo nas telesno i duševno. Pored ovog nisu nam dozvoljavali duže da idemo u WC što je povećavalo naše tegobe. „ .

Svedok 445/9425, kao vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „ Kada smo stigli u „Loru" sve su nas jednog po jednog razvezivali, prislanjali uza zid i sa rukama iznad glave oslanjali na zid i sistematski pretukli. Tukli su nas policijskim palicama i drugim predmetima. Posle tuče su nas pretresli. Prilikom pretresanja oduzeli su mi sat, dokumenta i novac u vrednosti od dve plate. Posle pretresanja odvodili su nas jednog po jednog u tu prostoriju pa sam i ja otišao gde sam morao da kleknem i da dajem podatke o sebi i tu su me tukli.

Posle ovoga nas ponovo vraćaju u krug zatvora i nastavljaju sistematski da nas biju, a posle su nas odveli da se okupamo i da odelo obučemo na mokro telo. Posle kupanja opet su nas postrojili uza zid pa je unutra upalo najmanje 2030 njih i tukli su nas palicama tako što bi jedan išao od jednog do drugog i udarao iza vrata, sledeći po leđima, a iza njega po bubrezima i tako redom, a po mojoj proceni ovo prebijanje je trajalo oko dva sata. Nakon ovoga nas raspoređuju u ćelije, a nakon pola sata ponovo nas izvode napolje, postrojili su nas uza zid, a zatim nas vatrogasnim šmrkovima polivali, tukli tim šmrkovima, zatim nas bacali na nas komade drveta odnosno gredice koje su služile kao klocne za podmetanje pod automobil kada mu se skinu točkovi i drugim predmetima. Ovo je trajalo do tri sata ujutro kada su nas vratili u ćelije.

Već sledeće jutro ponovo su nas izveli napolje i sistematski prebili, a zatim su nas terali da trčimo u krug do iznemoglosti, a za to vreme su stajali u krugu i prilikom trčanja nas udarali. Za sve vreme boravka u „Lori" neprekidno smo tučeni, a prva tri dana je bilo neprestano i sistematski i svaki od nas je bio isprebijan. Pored tuče na krugu tukli su nas i pojedinačno tako što su nas izvodili iz ćelija, odvodili u umivaonu i tamo prebijali. Tri puta sam išao onamo.

Mene su terali da se rukama oslonim na pisoare, a da noge razmaknem što dalje mogu, a oni bi tada tukli po svim delovima tela, a ja nisam znao gde će i kada da me udare. Jednom prilikom sam morao da operem jednu plastičnu posudu pa su me tada iznenada zgrabili i uvukli u jednu prostoriju gde je bio veliki drveni sto pa su me položili na taj sto, stavili pod glavu posudu pa me je jedan zarezao nožem po grlu lagano, a zatim su mi rekli da ću ovde da ležim dok sva krv ne iscuri u tu posudu.

Uskoro zatim je nastala neka nova gužva pa su mi naredili da se vratim u ćeliju. Tako sam se spasao jer je u zatvor došla neka njihova inspekcija.

Jedan od omiljenih oblika mučenja bilo je izlaganje struji, vezivanje žice induktorkog telefona i okretanje ručice. Mene su dva puta tako mučili pa su mi vezali za uši žice i okretali ručice i propuštali struju tako da sam dobijao jake strujne udare od kojih mi se celo telo treslo. Terali su nas pošto nas postroje jedan prema drugome da se besomučno udaramo dok jedan od nas ne padne. Terali su nas da po dvorištu čupamo travu i da je jedemo.

Odvodili su nas na smeće gde su bačeni otpaci hrane, a koji su već bili ucrvljeni pa su nas terali da ovo jedemo. Sve ovo sam morao i ja da radim. Pored ovoga terali su nas da satima pevamo ustaške pesme ili pesme kojim se vređaju Srbi što je bilo veoma iscrpljujuće. Pored ovoga svakodnevno smo vređani, maltretirani, naređivano nam je da ne smemo da kažemo da smo tučeni nego smo morali da ispričamo neku priču kako smo povređeni, strogo je bio određen način kako smo morali da se predstavljamo, da ih pozdravljamo ustaškim pozdravom.

Morali smo da trčimo po krugu i da nosimo jedan drugog i za to vreme da pevamo, a oni bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, da jedan drugog grebemo i ujedamo, da se zavlačimo u pseću kućicu, da igramo neke njihove „trule kobile" tako što bi jedan stao uza zid, a drugi bi se zatim zaletao i skakao na naša leđa.

Pored ovoga što je bilo jako ponižavajuće je što smo dobijali malo hrane, a dešavalo se i po nekoliko dana da ne dobijamo ništa. Izlagali su nas satima suncu i davali nam slanu vodu da pijemo i ko zna šta sve stavljali u tu vodu, a mi smo morali to da pijemo jer su nas na to terali.

Dešavalo se i po nekoliko dana da neko nema stolicu, a onda odjednom svi dobijemo proliv što znači da su nam, verovatno, nešto stavljali u hranu".

Svedok 445/9421, kao rezervni vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru „ Lora" navodi: „Kada smo stigli u „Loru" postrojili su nas, odnosno pre postrojavanja, pretresli su nas, oduzeli novac i druge vredne predmete, meni su oduzeli 150 DEM u novcu i sat marke „Seiko" , zlatan lančić sa priveskom. Dokumenta nisam imao jer sam ih spalio pred zarobljavanje. Dok su me pretresli i uzimali podatke druge su sistematski tukli tako što je svaki morao da stane uza zid licem prema zidu sa rukama iznad glave i oslonjen na zid, a oni su besomučno udarali palicama, nogama na kojima su bile čizme i tako su postupali sa svima nama.

Posle ovoga smo se okupali, odredili ko je u kojoj ćeliji pa su nas ponovo izveli napolje i opet prebijali, usput su nas i vređali. Posle su nas vratili u ćeliju Od prvog dana počela su strahovita mučenja, a najviše su nas prebijali i tukli. Nekada bi ušli u ćelije pa nas udarali ili izvodili ispred ćelije i tu tukli, ali najviše i najteže je bilo kada bi nas izvodili napolje i tamo prebijali. Mene su redovno tri puta svake noći dok sam bio u „Lori" izvodili napolje i prebijali i to su bile sistematske tuče, a mene su ovako prebijali jer sam u vojci bio snajperista.

U toku dana nije bilo sistematskih tuča već bi nas tukao ko je, gde i kada stigao. Dovodili su i civile da nas tuku pa su jednom prilikom doveli jednog čoveka kome je sin poginuo i taj me je tukao i za to vreme plakao. Pored tuča mučili su nas i strujom pa su i mene tako, koliko se sećam, tri puta prikačinjali na induktorski telefon tako što bi mi žice vezali za prste, a zatim okrećući ručicu telefona puštali struju. Drugima su žice vezali i za druge delove tela i to za uši, polne organe i na druga mesta.

Što se tiče batinjanja mislim da sam tu dobio najteže batine. Terali su nas da satima trčimo po krugu dok od umora ne popadamo, terali su nas da trčeći po krugu imitiramo avione ili automobile, za to vreme bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, pa bi jedan bio pas a drugi mačka. Tako smo morali da se jurimo, pas je morao da se zavlači u jednu kućicu za pse koja je tu bila. Lično ja ovo nisam radio, ali sam video da to čine sa drugima.

žOvakva iživljavanja su posmatrali svi koji se tu zateknu, a ne samo osoblje zatvora. Jednom prilikom dok smo tako trčali po krugu jedan od stražara je pucao iz pištolja neposredno iznad nas u zid pa smo mislili da će nas pobiti.

Upravnik Tomo Dujić je imao običaj u proseku svaki dan da mi zavlači cev od pištolja u usta i da ga repetira kao da će me ubiti. Pored ovog psihičkog i fizičkog maltretiranja nisu nam davali dovoljno hrane a i vodu su nam uskraćivali jer nismo mogli da pijemo kada smo hteli, a pošto smo trčali po suncu i u uniformama bili smo iscrpljeni i žedni od umora. Za poslednjih dana boravka u „Lori" dali su nam 34 konzervice po 50 gr. paštete, ribe i džema i jedan vojnički dvopek što nije bilo dovoljno ni za jedan dan, a kamo li za svih sedam dana.

Pre nego što je dolazio Međunarodni crveni krst zastrašivali su nas i naređivali da ne smemo govoriti da smo tučeni i mučeni pa sam, između ostalog, rekao iako sam bio modar po celom telu, da sam povređen jer sam pao".

Svedok 67/941, zarobljen kao pripadnik TO Trebinje 13. maja 1992. godine, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: U „Lori" su nas uveli u deo za koji sam kasnije saznao da je blok „C" gde se nalaze četiri ćelije, hodnik i WC, a ulazi se na sporedni ulaz. Tu nas smeštaju u ćelije i tek tada počinje pravo mučenje.

Ja više ne znam koliko to traje, ko sve i čime udara, samo znam da traje danima Ulaze u ćeliju i udaraju, biju nogama, šakama, palicama. Sećam se da je najgore bilo kada su nas mučili strujom i to tako što su koristili induktorski telefon tako što bi žice pričvrstili za uši i okretali ručice telefona, a udari struje su bili takvi da sam mislio da ću izludeti.

Nekoliko prvih dana nismo ništa dobijali od hrane. Primetio sam kasnije da su svraćali i civili iz grada koji su nas takođe tukli, dolazili su i nekakvi uniformisani i ne znam ko sve nije dolazio.

Najviše batina smo primili noću, samo bi se otvorila vrata ćelije i unutra bi ušao neko ili nekoliko njih i divljački bi udarali kuda bi i kako stigli. Nekoliko dana nakon našeg dolaska jedne noći su nas izveli na kupanje, a to je bilo vatrogasnim šmrkom i hladnom vodom iz hidranta pod velikim pritiskom , mlazom vode, što je bilo jako bolno zbog ranijih povreda, nakon čega su nas mokre vraćali u ćeliju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane