Natrag

Nestao major (2)

Odbrana kapetana/majora Bože Ivanovića

Sanjao je kućicu u Žitnom Potoku

U Prokuplju se od 29. novembra do 01. decembra 2019. godine održava skup istoričara iz Južne Srbije sa temom Građanski rat na jugu Srbije 1941 - 45. godine. Organizator skupa, Narodni muzej Toplice, pozvao je na ovaj skup saradnika Tabloida književnika Ivana Ivanovića. Motiv je taj da je Ivan Ivanović na temu građanskog rata napisao dva romana, trilogiju „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" i „Crni dani Rake Drainca". Poseban razlog poziva pisca je što je njegov otac, kapetan/major Boža Ivanović iz Žitnog Potoka, bio aktivan učesnik tog rata, kao komandant Druge topličke brigade u sastavu Topličkog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojom je komandovao general Dragoljub Draža Mihailović. Samim tim bio je kreator te istorije. Njegov sin književnik Ivan Ivanović je o tome napisao za prokupački Skup tekst koji magazin Tabloid donosi u pet nastavaka.

Ivan Ivanović

Priča SEĆANJE autora B.I.

Mala topla soba u očinskoj kući. Iz lakog detinjeg sna budilo bi me puckaranje suvih drva u staroj plehanoj peći. Na prozorskmm oknima zima je preko noći izvezla divne snežne šare. Napolju je zavijao vetar i čulo se njegovo jecanje baš kao sada.

... Kraj peći sedela je majka i stare žuljave ruke neumorno su okretale vreteno. Njeno lice beše uvek zamišljeno, a oči blage i vlažne. Seja bi se budila čim oseti kako svetlost od „videla" treperi po sobi.

Majka bi nam dugo pričala o ocu, koga nema više. Njen topao pogled milovao bi nas dugo kroz suzu, dok je neprestano zvrjalo vreteno i zavijao vetar oko kuće.

...Ta mala, bela soba bejaše puna dubokoga mira i krotke sreće. Mirisala je uvek mirisom starih dunja i uvelog bosiljka, čije su se kite, obešene o lanenoj vrpci, nihale spokojno i tijo, kao naša sreća.

... I sad je evo rano zimsko jutro, no mrtvi, hladni zidovi ogromne žute zgrade nemaju u sebi vatru koja puckara, vreteno koje zvrji, detinjstvo koje se smeši i ljubav majčinu koja bdi. Samo sećanje mučno i tužno....

PISMO.

...Lepi proletnji dani vrlo povoljno deluju na moje duševno stanje. Uvek posle večere šetam dugo po dvorištu i žudno udišem ono malo sveža vazduha, što je moglo da prodre u ovaj kazamat. Meni jako godi ta večernja svežina. Kao da mi ćuv večernji donosi miris zavičajnih njiva; kao da mi sjajno-sivi oblaci, kroz koje se u mlazevima probija mesečina, nude svoju postelju, toplu i uspavljivu kao majčino krilo; kao da mi mnogobrojne zvezde pružaju divan prizor - treperenje lelujave svetlosti uskršnjeg kandila u seoskoj crkvi. Namah se budi u meni onaj stari, nemirni sanjalo ... I umukne žuboravi život velikoga grada, što me opkoljava, nestanu oko mene konture stvari, izgubi se žagor, zanemi zvuk, ućuti veče, i ja utonem u snove...

...Pred nama se pružilo mirno i nepregledno more, a iznad naših glava šumi palmina grana... Poslednji sunčani zraci, crveni kao krv poubijanih vitezova davno su umrli na krilima morskim. Vetar s mora polako, neosetno donosi svežinu južnjačke večeri ... U daljini spokojno se nišu gradske svetiljke ... U njenoj kosi vetrić bezbrižno pravi gnezda ... Glas njen miriše mirisom svežih nerandži, dok mi priča:

...U prisoju kakvog šumskog brega u tvome zavičaju sagradićemo sebi kolibu i okititi je zelenim granama mlade jele. Postelja naša biće meka tek pokošena šumska trava. San će nam na njoj biti bezbrižan i zaboravan, kao večnost. Zorom rano budiće nas ševa da uživamo u njenom kliku. Ja ću te polivati iz drvene vedrice u kojoj je sunce prosulo svoje prve krvave trake i voda će pljuskati veselo po zaspalom lišću. I na tvome licu blesnuće osmeh, radostan i čežnjiv kao tvoja duša, dok ću ja okretati glavu da sakrijem suzu radosti ...

U veče ćemo dugo sedeti pred kolibom i posmatrati kako se talasa visoka mirisna trava šumskog senokosa, spokojno i tijo kao naša sreća. Pod zracima mesečevim sva he šuma biti kao od srebra. Žagor lišća biće mek i uspavljiv, kao miris zrelih jagoda što ga iz daljine donosi nemirni šumski vetrić. Svuda će vladati savršena harmonija lica...

... Kosa tvoja biće meka i puna milja i ti mi nećeš nikada uskratiti to zadovoljstvo, da u njoj skrivam prste, dok ti se glava odmara na mojim grudima. Oči he ti biti sjajne i vlažne, kao kapi jutarnje rose što su pale na zrelu trnjinu, a lice svetlo i milo, kao smeša mesečine i tvojih misli. Pogled tvoj biće dubok i miran kao ovo more, ogromno i nepomično.

... Ja ću ti dugo pričati priču o Pavlu i Viržiniju dok nas noć miluje i mesec obliva raskošnim grimizom.....U mesto hvala poklonićeš mi poljub, mamljiv i vreo kao dah noći koja nas okružava ... I tako redom svi će nam dani biti kao san ...

Dugo, dugo bih bludio i sanjao da se odjednom dvorištem ne ospe snažan i grub zvuk zvona, koji ruši iluzije i opominje na još nerešeni taktički zadatak.

B. I.

Pada u oči da je jedino ovaj rad u Luči potpisan inicijalima. Ne vidim zašto. Ako je moja pretpostavka tačna da se iza inicijala krije moj otac, onda tu ima nečeg. Boža je rođen 1908. godine i te 1929. godine imao je 21 godinu. Mogao je da bude na prvoj godini Vojne akademije u Beogradu. Pre toga, učio je osnovnu školu - četiri razreda - u Žitnom Potoku i gimnaziju - šest razreda u Prokuplju.

Ono što ja znam to je da mu je otac Stojan - Stojanča Ivanović ubijen od Bugara u Topličkom ustanku i da je kao dete palog ustanika dobio od države stipendiju da se školuje. Što su deca ustanika dobijala stipendije najviše se ima zahvaliti vojvodi Kosti Pećancu, koji je postao predsednik Četničke organizacije i zdušno se zalagao da se porodice poginulih topličkih ustanika posle rata zbrinu. Porodica je bila vrlo siromašna, Boža je imao još dve sestre i brata, oni se nisu školovali više od osnovne škole.

Koliko je u porodičnom sećanju, gimnazijalac je u Prokuplju služio kod jednog popa, odnosno čuvao mu konja kojim je ovaj obilazio parohiju, jer je državna stipendija bila mala i nedovoljna za školovanje. Verovatno je to bio razlog što je po završetku šestog razreda gimnazije otišao u vojnu akademiju (koja je bila besplatna) a nije nastavio gimnaziju da bi kasnije studirao.

Kad je prokupački đak Živojin Mitić dobio od države (opštine) sredstva da u Prokuplju pokrene Književni Omladinski List, prirodno je da se za priloge obratio bivšim đacima za koje je znao da pišu. Tako se obratio i Boži Ivanoviću, kadetu Kraljevske vojne akademije. To znači da je Boža i ranije nešto pisao i moguće je čitao na literarnim sastancima u gimnaziji. Boža se odazvao svom školskom drugu ovim prilogom. Ali kako iz njega izbija nezadovoljstvo životom u kasarni (čak se kaže da je kasarna isto što i kazamat) i nostalgija za rodnim selom, moguće je da je hteo da se zaštiti inicijalima, jer ako bi vojne starešine saznale da je kadet nezadovoljan, Boža bi se loše proveo.

Dakle, Boža u Beogradu sanja Žitni Potok. Kućica o kojoj govori postoji i danas, naslednici su je nešto adaptirali. Ja u toj kući nisam živeo, odrastao sam u kući moje majke. Pošto su me komunisti lišili nasleđa, u tu kuću nisam ni odlazio posle babine smrti. Babe se, dabome, sećam. Zvala se Mileva i rodom je iz pustorečkog sela Magaša. Bila je sićušna, uredna, uvek u poslu, onakva kakvom je Boža opisao. Kao i moj otac, voleo sam njene skute.

Još pada u oči da je Boža imao dosta poetskog u sebi. Razume se da u tim godinama nije posedovao spisateljsku veštinu, ali je bio sanjalo, telom u Beogradu a mislima u Žitnom Potoku. Dok prvi deo priče mogu da dešifrujem, drugi je za mene tajna. Ako nije fantazija, to pismo se ne odnosi na moju majku. (Milja je 1929. godine imala 15 godina i bila je učenica prokupačke gimnazije, pre nego je otišla u učiteljsku školu u Kragujevcu, gde je živela u internatu.)

Sasvim je izvesno da nije videla more sve do 1940. godine, kad je Boža, po završetku General-štabne akademije dobio vojni raspored u Splitu. Ne verujem ni da je Boža znao za more, sem ako nije išao na neku ekskurziju kao kadet. Stoga je Pismo fantazija u kojoj usamljeni kadet u Beogradu zamišlja more i neki devojčurak s kojim sanja o idiličnom životu na selu. U svakom slučaju, ove dve crtice nisu čvrsto povezane, neprirodno su spojene. Pismo se završava neumitnim kasarnskim zvonom (bolje bi bilo trubom) koje ga opominje da je izabrao vojnički poziv. Vojnik nema pravo na snove!

Ako je priča iz Luče Božina, onda se postavlja pitanje da li je on još šta zapisivao. Nemoguće je da je stao samo na ovom, jer u njemu je bilo poetskog nerva. Konkretno, da li je kapetan zapisivao što iz rata? Seljaci iz njegove brigade, koji su se vratili iz rata, pričali su mi da je Boža imao nekakvu svesku u svojoj oficirskoj torbi. Ako je to tačno, sa njim je nestala i ta sveska, komunisti je nisu našli na Zelengori, kao ni njenog autora.

Ne znam da li je šteta što od Bože nije ništa ostalo, ali kad je u pitanju jedan drugi Dražin četnik, Dragiša Vasić, to je prava tragedija srpske književnosti. Poznato je da je Dragiša Vasić, Čiča broj 2, u toku rata pisao dnevnik pod nazivom „Ravna gora".

Taj dnevnik je nestao, po jednoj verziji, u Staroj Gradiški, odnosno Jasenovcu, gde je Dragiša mučki umoren, po drugoj, na stratištu u Banja Luci, gde je Ozna streljala ovog velikog srpskog pisca, koga su ustaše ustupile komunistima. Kakva šteta! Jer po potencijalu koji u sebi nosi Vasićeva proza (pripovetke „Vitlo", roman „Crvene magle"), Dragiša je bio pisac iz reda Andrića i Crnjanskog.

Nažalost, ovo je sve. Nisam uspeo da prodrem šire i dublje u intelektualnu biografiju kapetana Bože Ivanovića. Komunisti su ubili ne samo njegovo telo nego i njegov duh. Njegovo ime se moglo spominjati samo u negativnom kontekstu: izdajica, ratni zločinac, narodni neprijatelj, koljaš, kontrarevolucionar... Trebalo je da dođem u duboku starost, da napišem pedesetak knjiga, da bih shvatio ovu najveću srpsku laž. Držim da će Srbi ostati marginalci u svetskoj istoriji ako ne isprave ovu istorijsku prevaru.

4.

KRATKA ISTORIJA KAPETANOVOG VOJEVANJA U TOKU RATA

(Moje istraživanje)

Porodicu Ivanović (otac Božidar, supruga Milja i sin Ivan) Drugi svetski rat je zatekao u Splitu. Tu je Boža služio vojsku u puku Hajduk Veljko u činu kapetana prve klase, kao zamenik komandanta puka. Pre toga je završio generalštabnu akademiju u Beogradu i dobio raspored u Hrvatskoj. Učiteljica Milja je bila nezaposlena, a meni je bilo 4 godine.

Kad je izbio rat, Boža je sa pukom otišao na položaj prema Sinju, a majka i ja smo poslednjim vozom, na dan proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, 10. aprila 1941. godine, pobegli u Srbiju, u selo Žitni Potok, odakle su potekli i otac i majka, i gde su majčini roditelji imali kuću.

Kad je Jugoslovenska vojska potpisala kapitulaciju, 17. aprila 1941. godine, vojnici su se masovno vraćali svojim kućama. Vratili su se i Žitnopotočani. Ali Bože nije bilo. Milja nije imala nikakvih vesti, nije znala da li je u zarobljeništvu (oficiri koji su se predali bili su internirani), da li je živ. Ipak, kapetan je pristigao u Žitni Potok 12. jula 1941. godine. Priča kaže da je u njegovom puku došlo do hrvatske pobune, da su ustaše ubile komandanta, da se puk predao hrvatskim vlastima.

Boža je sa dva vojnika Srbijanca uspeo da izbegne zarobljavanje i da se zaputi u Srbiju. Svukao je uniformu i kupio seljačko odelo. Trojka je preko bosanskih i srbijanskih planina putovala gotovo tri meseca: kretali su se isključivo noću, izbegavali puteve, noćivali po napuštenim pastirskim kolibama. Kad je stigao, bio je u jadnom stanju, bolestan, gladan, zapušten. Taj dan je bio Petrovdan, seoska slava Žitnog Potoka. Naši su imali goste, rođake iz susednih sela. Jedan od njih, Toza Karapan (u "Arizanima" Toza Arizan), rekao je Boži: "Bolje je bilo da su te zarobili, ovde će da bude velika nesreća". (Svedok Milja)

U to vreme u Žitnom Potoku nije bilo nikakve vojske. Nemci su samo prošli kroz Toplicu, po gradovima formirali garnizone sa neznatnim posadama, ostavili su staru vlast da vrši funkciju. Život se koliko toliko normalizovao, raspušteni seljaci vojnici su se uključili u seoske radove. Ali u okolnim planinama su se začele dve vojske: Pećančeva i partizanska.

Stari vojvoda iz četovanja po Južnoj Srbiji (Makedoniji) i iz Topličkog ustanka, Kosta Pećanac, prvi se odmetnuo u šumu, neposredno posle sloma Jugoslovenske vojske. Od Vlade je imao ovlašćenje da u okupiranoj Srbiji formira čete, kao što je to radio 1917. godine. Pećanac se ustoličio na planini Sokolovici i odatle komandovao uspostavljanjem gerile.

Oko sebe je okupljao narodne prvake, ustanike iz Topličkog ustanka, solunce, oslobodioce zemlje iz 1918. godine. Prišle su mu i izbeglice iz Bosne i sa Kosova. Pećančevi četnici nisu izvodili nikakve akcije, ali su postavili straže prema Kosovu, da bi zaštitili srpska sela od upada šiptarskih bandi.

Pećančevi emisari su išli po kraju i kontaktirali bivše vojnike, naročito oficire. Četnički vojvoda je imao cilj da oficire pridobije za svoj pokret, ali su se vojnici držali rezervisano. (Svedok Lakić Vuksanović, Sećanja). Jedna grupa je dolazila i kod Bože, ali je kapetan bio bolestan i nije prihvatio poziv da ide na Sokolovicu.

Pećanac je formirao četničku organizaciju po ugledu na stare četnike. Po svim selima je postavljao vojne starešine i davao im titulu vojvode. U Žitnom Potoku je za vojvodu postavio taksi šofera Dušana Đorđevića iz Bublice, koji se prozvao Vojvoda Bublički. U Toplici su titule vojvoda dobili popovi (pop Mika u Blacu, pop Raša Knežević u Prokuplju...).

U Jablanici je Pećanac postavio 16 vojvoda, jedan od njih je bio Aleksandar Marković iz Tulara, Vojvoda Tularski. Pećančevi četnici se nisu konfrontirali sa vlastima, čak su sarađivali. Pećanac je povremeno silazio sa Sokolovice u sela i držao narodne zborove. Ponašao se osiono i bahato, što je naučio u vreme četovanja po Makedoniji. Izricao je presude, čak smrtne kazne. Rečju, bio je paralelna vlast.

Sve do 22. juna komunisti su bili pasivni i nisu se suprotstavljali okupacionoj vlasti. Tek kad je Hitler napao Sovjetski Savez, komunisti su se odlučili na otpor okupatoru. U Toplici, Pustoj Reci, Jablanici... tokom jula 1941. komunisti su formirali svoju vojsku i nazvale je partizanima.

U kraju se naročito pročuo Ratko Pavlović Ćićko, student iz Berilja, dobrovoljac iz Španije. Inače, komunisti su imali na jugu Srbije jak pokret, jer je ovaj kraj bio nezadovoljan predratnim režimom, a po tradiciji je bio bundžijski. Toplički partizanski odred je zvanično formiran 3. avgusta 1941. godine u porti manastira Ajdanovac. Četnici su dobili konkurenciju u partizanima, formirana su dva ustanička pokreta.

Vojvoda Kosta Pećanac se, kao i 1917. godine, kolebao u pogledu ustanka. Ipak, sazvao je na istorijski srpski Vidovdan, 28. juna 1941. godine, narodni zbor na Sokolovici sa proklamacijom da će da obnaroduje početak Trećeg srpskog ustanka. Toga dana na Sokolovicu se skupio ceo kraj, već od zore je narod išao na ovu slobodnu planinu.

Međutim, zbor se pretvorio u sabor, u veselje, u feštu. Muzika je svirala, narod je igrao, pekli su se volovi na ražnju, točila se rakija. (I u Beloj Crkvi, 7. jula 1941. godine na Ivandan, bio je isti takav sabor, pa su ga komunisti proglasili početkom narodnog ustanka u Srbiji.) Pećanac je održao govor, ali nije rekao ništa: za ustanak još nije vreme, treba se organizovati i čekati. Narod treba da stane uz svoje vojvode i da čeka Kostinu naredbu za otpočinjanje Trećeg srpskog ustanka.

Partizani, međutim, nisu mislili tako. Oni su hteli ustanak odmah i to aktivan. Koliko se zna, prvu veću akciju partizani su organizovali na Veliku Gospojinu, 28. avgusta, u topličkoj Velikoj Plani. Napadom na nebranjenu žandarmerijsku stanicu je rukovodio Ćićko. Partizani su zaplenili od žandarma oružje, opremu, ćebad.

Zatim su na sličan način razoružane žandarmerijske stanice u Žitorađi i Aleksandrovu. U Žitorađi žandarmi nisu pružili nikakav otpor, nego su se odmah predali, a u Aleksandrovu su pokušali da se brane, ali su bili brzo savladani. Iz Žitnog Potoka su se žandarmi sami povukli, ne čekajući partizane.

Karakteristično je da se u svim ovim akcijama partizani nisu ograničavali samo na vojne ciljeve, nego su preduzimali niz političkih radnji: uništavali su i palili crkvene knjige, opštinske arhive, zabranjivali seljacima da isporučuju vlastima rekviziciju, držali političke mitinge. Postalo je očigledno da su sve partizanske akcije uperene na uništenje starog poretka i pripremu za osvajanje vlasti. S druge strane, Pećančev četnički pokret radio je na očuvanju starog poretka i sprečavanju komunističke revolucije.

Da bi suzbio komuniste, ali i da bi sebe istakao u prvi plan, Kosta Pećanac je stupio u tajne pregovore sa Nemcima. U toku avgusta u Pećančevom štabu su boravili Ljotićevi emisari, a pojavio se i šef Gestapoa Karl Kraus sa famoznom špijunkom Verom Pešić. (Svedok Rade Drainac, Crni dani.) Kad je Milan Nedić formirao Vladu, Pećanac je zatražio da dobije na upravu jug Srbije.

Verovatno je do nekog sporazuma došlo, tek Nemci su 11. septembra 1941. godine napustili Toplicu i upravu nad njom predali Kosti Pećancu. Pri tom je inscenirano njegovo hapšenje na mostu na Toplici kod Beloljina i ekspresno puštanje. Pošto je sakupio nekoliko stotina konjanika po selima, stari vojvoda je na čelu ove konjice dojahao u Prokuplje. Na taj način je Pećanac legalizovao svoj pokret, stavio ga u službu okupatora. Mnoge njegove vojvode su se protiv ovoga pobunile, tako od 16 vojvoda u Jablanici njih 13 se okrenulo protiv Pećanca. Vojvoda Dragutin Keserović, žandarmerijski major iz Kruševca, takođe je napustio Pećanca. (Svedok Aleksandar Marković, „Burni dani rata na jugu Srbije".)

Legalizovanjem Pećančevih četnika, partizani su ostali jedini ustanici na jugu Srbije. Sukob između ova dva pokreta bio je neminovan i do oružane borbe došlo je polovinom meseca septembra (16. ?) u selu Gornjoj Draguši (ili Svarču), što se može uzeti kao početak građanskog rata u Srbiji. (Za to vreme Draža i Tito sarađuju, zajednički oslobađaju teritoriju u Zapadnoj Srbiji.) Ko je koga napao teško je utvrditi, komunistički autori tvrde da je to učinila četnička strana, da je vojvoda Mika Jastreb napao partizane kad su držali zbor u Draguši; četnički pisci kažu da su komunisti postavili zasedu u Svarču vojvodi Ranđelu Zajiću Kaljajskom i pri tom zarobili dvadesetak četnika i sve ih pobili. Bilo kako bilo, tek odonda sukobi partizana i četnika su stalni.

Za partizane su naročito bili važni zborovi po selima na kojima su oni regrutovali nove borce. Najveći zbor je održan u Žitnom Potoku u vreme jesenjeg vašara, 7. oktobra 1941. godine. Zbor su organizovali četnici Vojvode Bubličkog, ali su pristigli i partizani, koji su bili nadmoćniji.

Na zboru su ispred partizanske strane govorili Rajko Jovanović Đura, advokat iz Beograda, Titov pristalica u Parizu, i Ratko Pavlović Ćićko. Prvog narod nije hteo da sluša, drugi je zapalio mase. Kad je, po dogovoru, reč uzeo Vojvoda Bublički, partizani su napustili zbor, ali je sa njima krenulo nekoliko mladića.

Šta je radio za to vreme kapetan Boža Ivanović? U nastalim događajima 1941. godine oficiri raspuštene Jugoslovenske vojske, koji su dobegli u Južnu Srbiju, doživljavali su svoje Crne dane. Nedićeve vlasti su nastojale da ih registruju u novu vojsku, Srpsku državnu stražu. Oficiri na tako nešto nisu hteli da pristanu, jer bi se stavili u službu okupatora. Pećanac ih je u početku vrbovao, neki su se kolebali, ali su pregovori prekinuti kad je vojvoda otvoreno kolaborirao sa Nemcima. (Svedok Lakić Vuksanović, Sećanja.)

Partizani su prema oficirima imali dvojak stav: s jedne strane, oficiri bi im valjali u borbi protiv okupatora, s druge strane, oni su u profesionalnim vojnicima videli svog klasnog neprijatelja. Neki oficiri su pokušali da razgovaraju s partizanskim vođima, ali nisu naišli na razumevanje. Koliko znam, samo jedan oficir je u Južnoj Srbiji stupio u partizanske redove, kapetan Rade Petrović (?), koji će postati Titov general.

Ostali oficiri su nastojali da se međusobno povežu i kad se Ravnogorski pokret (u leto 1942. godine) proširio na Južnu Srbiju, postali su njegovi nosioci. U znanju mi je da se kapetan Boža u tim događajima držao pasivno, ili bar rezervisano. Prema Pećancu je gajio izvesne simpatije, jer je njegov otac bio toplički ustanik i bio ubijen od Bugara prilikom ugušenja ustanka.

Kosta je mnogo učinio da se ustanička deca zbrinu, tako je Boža dobio stipendiju da se školuje. Nemam saznanje da je išao na pregovore sa Pećancem (kao Lakić Vuksanović), ali je izvesno da u Pećančevu vojsku nije stupio. Ako Boža nije otišao na Sokolovicu, na Pasjaču jeste. Naime, u jesen 1941. godine kapetan je u dva navrata pregovarao sa Ćićkom na Pasjači da se priključi partizanima, do trećeg sastanka kad je trebalo da se odluči, nije došlo. (Ekvivalent su Dražini susreti sa Titom.)

Najznačajnija akcija koju su partizani preduzeli tokom jeseni 1941. godine bila je napad na Prokuplje 9. oktobra. Napadom je rukovodio Ćićko. Akcija je u potpunosti uspela, policijske snage su se predale, zarobljena je velika količina namirnica i oružja, oslobođeni su zatvorenici koji su se pridružili partizanima. Za razliku od Tita, koji je ušao u Užice i tamo stvarao sovjetsku republiku, Ćićko se odmah iz Prokuplja povukao. (Sekretar Okružnog komiteta SKJ za Niš, Sreten Mladenović Mika, branio je osvojenu Kuršumliju, pa je prošao kao Tito na Užicu.)

Jablanički partizani su na isti način oslobađali Medveđu i Lebane. Već tad su počele prve egzekucije, pobijeni su zarobljenici i na Prokuplju i na Lebanu. (Svedok Mirko Perović, Memoar Dobrosavu Turoviću.)

Posle ovih događaja došlo je do otvorenog sukoba između partizana i Pećančevih četnika. Pećanac je preduzeo veliku ofanzivu na partizane na Pasjači, ali se ovaj napad završio njegovim porazom.

Da kažem nešto o sastancima Ćićka i Bože na Pasjači. (Svedok pukovnik Vitomir Stojanović, načelnik Doma JNA u Nišu.) Vita Stojanović je u Pasjačku četu stupio kao odličan đak Leskovačke gimnazije i bio je u njoj od početka. On je inicirao sastanke Ćićka i Bože.

Prvi susret je bio na kapetanov zahtev, a drugi na zahtev partizanskog komandanta. U oba slučaja Vita je bio zadužen za kapetanovu bezbednost. Oba susreta su bila u jesen 1941. godine, kad su Draža i Tito sarađivali u Zapadnoj Srbiji. Ćićko je u to vreme imao viziju o velikom narodnom pokretu otpora i jedinstvenom frontu svih antifašističkih snaga, a kapetan Boža je pokazivao spremnost da se bori protiv okupatora.

Vita mi je rekao da ga je Ćićko pitao šta misli o kapetanu Boži, budući da su iz istog sela, a Vita je rekao da je Boža kraljev oficir, a svi oficiri su "kontraši, beli, kontrarevolucionari, klasni neprijatelji" itd. Na to mu je Ćićko rekao: "Nemoj tako, druže Vitko, treba da znaš da mi nećemo stalno da se organizujemo po desetinama i četama... jednoga dana ćemo imati divizije i toj vojsci će neko morati da komanduje. Zato nam je neophodan svaki školovani oficir, jer seljaci neće umeti da vode pravu vojsku."

Do trećeg susreta, na kojem je Boža trebalo da se priključi partizanima, nije ni došlo. Zašto? U međuvremenu je Ćićku na Pasjaču otišao kapetan Dragoje Bulajić iz Dubrave, inače Božin kum. Bulajića su prilikom povratka u Dubravu sačekali partizani i ubili. (Slučaj Ćićko je posebna priča i ne spada u ovaj rad.)

Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane