Iz mog ugla

ELITE

Živan Haravan

Elite su nepostojeće forme društvenog organizovanja. Zašto su nepostojeće?

Pa, ako tvrdite da to nisu onda probajte da im nađete adresu, objekte, vrata, bravu i uđete u bilo koju od njih da vas počaste kafom: "političku"(zašto pod navodnicima, o tome kasnije u tekstu), naučnu, kulturnu, sportsku, poslovnu... Nema ih!.

Nema ih zato što elite postoje samo kao naša impresija ili kao naša ubeđenost da je ta i ta istakmuta ličnost, pripadnik-pripadnica konkretne elite.

Ne postoji dokument na osnovu koga će se neko proglasti članom neke elite, kao što ne postoje škole za obrazovanje elite. Postoje fatamorganska elitna obdaništa, škole, fakulteti, univerziteti, koledži...

Da su to u stvarnosti elitne obrazovne ustanove, to bi značilo da će svaki pojedinac koji je bio njihov polaznik, postati pripadnik određene elite, jer, "obrazovao" se za "zvanje" - elita. A, to su, samo, obrazovne institucije u kojima se, pod njihovim predznakom "elitne", kriju skorojevići, multimilioneri i milijarderi, čija se deca, posle završenog školovanja, utapaju ili u prosek ili postaju problemtična, a jedan broj njih dobije neki dobro plaćen posao.

Sa časnim izuzecima koji postaju vrhunski stručnjaci u oblasti kojom se bave i za koju su se opredelili.

Da su elite nepostojeća forma društvenog organizovanja dokazuje i to što onaj pojedinac koji u svojoj oblasti rada i delovanja postiže vanserijske rezultate, kako u domaćim tako i u svetskim razmerama, ne dobija nekakvu pristupnicu kojom postaje pripadnik određene elite. On svoj posao obavlja strastveno, a to da je pripadnik elite saznaje iz sredstava javnih komunikacija ili to postaje u našoj svesti kojom ga svrstavamo u elitu.

Neko ce reći da su nacionalne akademije stecište elite, pa, samim tim, to bi bila određena forma njene društvene organizovanosti, a to, ipak, nije tačno. Prvo, ni u jednom ustavno-pravnom aktu, bilo koje države, ne postoji termin "elita" kao posebna društvena kategorija koja ima predviđenu i razrađenu šemu svog organizovanja i delovanja.

Drugo, nacionalne akademije su skup šarolikih profesija - pojedinaca u koje se ulazi glasanjem članova Akademije!? Tako, u našem slučaju, jedan naš naučnik nije dobio dovoljan broj glasova da bude njen član da bi, potom, napustivši Srbiju, postao član grupe koja će kandidovati naučnike iz oblasti medicine za dodelu Nobelove nagrade!

Ali, zato, je moguće da glasovima "žirija", može postati član Akademije i neko kome tamo nije mesto i to po oceni i glasnom mišljenju pojedinih, njenih, članova. Ako svemu dodamo da i među članovima Akademije vlada, često, manje-više, diskretna međusobna netrpeljivost i surevnjivost, dobićete odgovor da su elite, raznih provenijencija, svaka u svojoj oblasti, društveno neorganizovane celine.

Da je suprotno, da su elite homogene društvene činjenice, svaka u svojoj oblasti, da su zakonom zaštićene i otporne na uticaj dnevno-poličkih interesa i pritisaka sa bilo čije i koje stran(k)e dolazili, tada nam se nebi dešavalo da jednog, mladog, čoveka "ispratimo" u Svet sa "oreolom" "narkomana", a da taj isti čovek bude u Škotskoj izabran, sa 63% glasova studenata, za Rektora Univerziteta Sent Endruz - najstarije obrazovne institucije u toj zemlji!

Davne 1990 godine, na osnovu svog, tada, šturog znanja o masoneriji, nazvao sam masone javno, u više navrata, elitom elite, što one, u okviru teze ovog teksta, nisu. Članovi jedne masonske lože mogu biti i pojedinci koji nisu elitni predstavnici svoje profesije, mada je nesporno da su i takvi veoma poželjni i prisutni u njenom članstvu, već, to mogu biti i ljudi "običnih" profesija ako se proceni da njihov uticaj u društvenoj oblasti u kojoj rade - koju "pokrivaju", može biti od koristi za masonsku ložu.

Sam podatak da u okviru masonerije postoji hijerarhija od 33 stepena, govori o njenoj unutrašnjoj heterogenosti kao i podatak da i na svetskom planu masonske lože, po određenim pitanjima, mogu biti neusaglašene- podeljene.

Masoni nisu elita elite niti elita, već, kako bi to sociologija definisala, to su diskretne, dobro organizovane, grupe za pritisak. Treba poštovati njihovu konspirativnost, njihovo verovanje, njihovu ezoteričnost, besprekornu organizovanost, a njihovo delovanje može imati i pozitivne efekte u okviru jednog društva i šire.

Dakle, elite su razuđene, neorganizovane po "esnafima" i kao takve postaju lak i poželjan plen jednoj organizovanoj kvazieliti koju nazivamo - politička elita.

U svakoj političkoj partiji-stranci postoji jedan broj pojedinaca koji jesu elitni predstavnici određene političke ideologije (mada i među njima ima onih koji, dokopavši se vlasti, zaborave u šta su se, do juče, zaklinjali), ali su, zato, tu u velikom broju i raznovrsni "ušlepovani" članovi koji zu zauzeli svoja mesta po raznim, drugim, osnovama.

Počev od toga koliko su para platili (nekom) za svoje mesto u partiskoj hijerarhiji ili u državnoj vlasti ako ta partija pobedi na izborima ili uđe u vladajuću koaliciju, pa, nadalje, od rodbinsko-zemljačko-interesne povezanosti sa vođom partije-stranke, zavisi položaj pojedinca u toj i takvoj političkoj kvazieliti.

A, politička kvazielita na vlasti je, privlačna, "crna rupa" koja guta pojedine alave elitne pojedince iz raznih društvenih oblasti i u zavisnosti od njihove "težine" dobijaju, poput prosjaka, neka "značajna" mesta u polugama vlasti, počev, od lokalne, pa, do republičke.

I gola činjenica da svaki pojedinac koji se odluči da, poput berze, uloži 100 hiljada evra za osnivanje svoje političke partije-stranke i njenu, početnu, infrastrukturu, (a, za naziv stranke i njenu ideologiju smisliće, već, nešto konjukturno) jasno govori da političke elite - nema.

U takvoj društvenoj konstelaciji nama, običnim smrtnicima, preostaje da sami razaznajemo elitne pojedince, iz svih oblasti čovekovih delatnosti, koji svojim rezultatima zadivljuju domaću i svetsku javnost i osetimo se ponosnim što su oni ostali SVOJI i NAŠI!