Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (17)

Prolazili smo kroz špalir

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakaznost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Ponovo sam pao u nesvest. Mislim da sam se osvestio zbog strašnih bolova. Ležim, kao od majke rođen, polusvestan. Čujem ljude oko mene. Smeju se i komentarišu. Govore da ću umreti. Kažu da je čudno da sam podneo toliko batina, a da nisam podlegao. Sve me boli.

Od batina su nastale modrice po celom telu. Još više me bolela ona ledena voda što pršti iz tuša po mojoj glavi i telu. Bolovi, polusvest i bunilo trajali su dugo. U mom bolnom košmaru, osetio sam kako me neko na grub način oblači, a zatim stavlja lisice na ruke. Vratili su me u neku drugu sobu. Jedan od njih mi kaže: „Čedo, nemoj ovo nikome da pisneš, bićeš mrtva!".

Nisam mogao ni reč da kažem, a kamoli da potvrdim. Dobijao sam novi udarac u stomak, ali me nije zaboleo jače nego što me je bolelo batinjanje. Ustvari, prebijen sam, tako da nisam mogao da osetim dodatni bol. Jedva sam klimnuo glavom u znak potvrde da ću ćutati. Tako su privremeno obustavili batinjanje i maltretiranje. Svestan sam da su i moji drugovi prošli kao i ja. Neko možda i gore.

Oni će pričati o tome. Iznosim činjenice samo o sebi i mom duhovnom i fizičkom bolu. Naša grupa zatvorenika je sve muke junački izdržala, mada je svaki pojedinac prebijan i mučen. U zoru sledećeg dana su nas probudili i prozivkom utvrdili da smo svi u sobi. Oko 9,00 časova ponovo su izvodili jednog po jednog. Mada smo već bili pretučeni do smrti, ugurali su nas u posebnu prostoriju za mučenje i nastavili batinanje.

Mene su odveli u jednu kancelariju. Skinuli su mi omot sa očiju, posle dva dana, i lisice. U toj kancelariji bilo je desetak policajaca. Gurnuli su me do jednog stola i naredili da prepoznam naša dokumenta (vojne knjižice, lične karte, razne propusnice) koje smo imali kod nas. Video sam da su policajci usmerili pogled ka jednoj tački i da prate moje ponašanje.

Među našim stvarima stavili su žice za tihu eliminaciju (čelične žice za davljenje). Pored velikog straha, bolova i očekivanja još žešćih batina, odlučujem da ne priznam ništa, bez obzira na posledice. U tom trenutku mi je prišao njihov nadzornik i oštrim tonom rekao: „Čedo, uzimaj svoje stvari!". Osetio sam da tek počinje njihova provokacija i polako drhtavim rukama uzimam svoja dokumenta, očekujući udarce. Međutim, nadzornik isuka nož iz korica, jednom rukom me uhvati za kosu i priljubi oštricu noža pod moje grlo.

Bez obzira na moje psihičko i bolno stanje u mojoj svesti se nagomilaše hiljade stvari: porodica, prijatelji, Mladenovac, prošlost, neostvareni planovi. Očekivao sam trzaj dželatove ruke u kojoj se nalazio nož, a zatim i kraj svemu. U tom magnovenju čujem glas tog nadzornika: „Čedo, uzimaj žicu, znamo da je tvoja, majku ti četničku. Ti si davio naše, a mi ćemo tebe ako ne priznaš".

Nisam im ništa odgovarao, samo sam ćutao, nisam hteo ni da uzmem žicu za davljenje, znam sigurno da nijedan od nas nije posedovao žicu za davljenje. Mislio sam neka me tuku, ja nemam šta da priznam. Ako im kažem šta očekuju, ne samo da će me ubiti nego i sve ostale iz naše grupe. Moje ćutanje i nem pogled ostavili su neki utisak na dželate. Umesto uboda nožem, dobijem dva-tri udarca po telu.

Zatim su mi stavili lisice i povez na oči i vratili u sobu. Odveli su sledećeg na obradu i priznanje. Okupiše se oko mene zatvorenici kojima tihim i bolnim glasom ispričah šta su mi radili i šta su tražili da priznam tako da sam upoznao ostale zatvorenike šta ih očekuje. U toku narednih nekoliko časova ispitivanja i obrade našli smo se svi u prostoriji. Utvrdili smo da je najgore prošao naš vodnik S. S. samo zato što je musliman.

Oko 16 časova podelili su nam ručak. Epizoda podele te obeščašćene hrane nedostojna je za ljudski rod. Postupili su ispod svake vojničke i ljudske časti. Na očigled svih „redari" policajci su mokrili u porcije sa hranom. Zatim su nas, uz batine, naterali da sve to pojedemo. Neki su povraćali, ali su morali da jedu. Kasnije nam je jedan kuvar Srbin pričao, da su nam to i ranije radili, tj. mokrili u porcije u kuhinji a zatim nam delili hranu.

Svi smo bili pretučeni. Čekali smo svaki momenat da uđu u sobu i vode jednog po jednog na mučenje. Neočekivano smo imali posetu hrvatskih sredstava informisanja. Malo nam je laknulo, ali za kratko. Pozvali su nas da izađemo u hodnik, gde su nas postrojili i izveli iza zgrade. Skinuli su nam lisice i poveze i naredili da pognemo glavu i gledamo ispred sebe.

Ispred nas su stajali novinari i hrvatska televizija. Snimali su, zadirkivali i ismejavali. Grozno smo se osećali. Potom su nas opet vratili u sobe. Tek što smo ušli u sobu naredili su nam da odmah izađemo. Sledio je povez očiju, lisice i tako onesposobljene ubacili u vozila. Vožnja je trajala oko 30 minuta a zatim izbacivanje iz vozila i guranje u neku zgradu.

Kasnije saznajemo da su nas dovozili u Karlovac u centralni zatvor. Uveli su nas u hodnik i jednog po jednog stavljali uza zid, licem u zid. Tu su nam priredili pakleni doček. Tukli su nas dok smo prolazili kroz špalir. Jednog po jednog na odstojanju vodili su nas kroz špalir vojnika i čuvara sve do trećeg sprata, gde su nas smestili. Uz put su nas tukli. U špaliru ih je bilo mnogo, svako od njih udarao je po nama.

Konačno smo stigli na treći sprat. Svi smo imali povrede od mnogih batina. Meni su polomili nos, isekli usnu i što je najgore neko me je jakim udarcem vojničkom čizmom udarao u desni testis i analni otvor. Ubacili su me u samicu br. 12 u kojoj sam tamnovao 37 dana. Kada su me ubacili u samicu pao sam na pod. Nisam mogao da ustanem sve me je bolelo. Nije prošlo ni deset minuta, a vrata na samici se otvaraju. Sa velikim naporom i pod udarom čizme nekako sam se podigao i skinuo povez sa očiju. Na vratima je stajao sredovečan čovek u uniformi pravosudne milicije.

Kasnije sam saznao da je to bio načelnik zatvora. „Gospodine, šta ste to radili, da li ste pali kada ste tako krvavi?", pita me taj čovek. Pomislih, ako mu kažem istinu, dobiću nove batine. Zato odgovorih „da sam pao sa kreveta". On me pogleda i reče: „Ako ste pali sve je u redu, pozvaćemo doktora, a ako vas je neko tukao možete meni prijaviti, ja sam načelnik zatvora. Malo sam razmislio i onda rekao da sam pao sa kreveta. Načelnik je imao jednu kraću nogu, nosio je ortopedsku cipelu.

Potom zatvori vrata i ode. Legao sam na krevet i zaspao. Zbog bolova i rana svaki čas sam se budio, buncao. Bilo mi je teško. Pridigao sam se i seo na krevet. Nos me je boleo i krvario, a testis još više. Pipnem nos a on se slepio s leve strane lica. Uhvatio sam nos između kažiprsta i srednjega prsta desnom rukom. I naglo sam ga povukao u desno. Nešto je kvrcnulo, nenormalno.

Zaboleo me je, ali sam ipak ispravio nos i koliko toliko, vratio ga na svoje mesto. Sledeći dan mučenja počeo je kada je izvršena smena čuvara. Morali smo proći „kroz njihove ruke", samo sada mi je bilo lakše, jer sam gledao kada će me i gde nečim udariti. Ponekad bih i blokirao udarce. Zabrinjavao me je testis jer su bolovi bili nesnosni, sa velikim otokom veličine dunje, a nisam smeo da se javim na lekarski; (bio sam ranjen na vukovarskom ratištu i znao sam da je to njihova rak rana).

Teško mi prolaze dani u samici. Svakodnevne batine i provokacije. Više od 15 dana nisam mogao da vršim nuždu (od udarca u testis i analni otvor). Stvorila su se četiri šulja, veličine oraha. Morao sam nešto da uradim, jer tako se više nije moglo živeti. U samici je bio vojnički krevet sa federima. Izvadim jedan feder i njim probušim šuljeve i kesicu desno od testisa. Stisnuo sam zube i uz strašne bolove izvršio sam „operaciju" na svoj način. Nisam smeo da jaučem da me ne bi čuli. Krv je u mlazu curila iz šuljeva i iz kesice. Uzeo sam peškir, natopio ga vodom i brisao bolna mesta. Okrvavljeni peškir sam prao i ponovo brisao krv, odnosno povređena mesta. Zarekao sam sebe da nekako zalečim rane, premda nisam znao kakve će posledice biti.

Neka viša sila mi je pomogla, rane su se donekle zacelile. šesnaestoga dana iz samice me izvode i prebacuju u jednu sobu. U toj sobi pri put osećam da sam živ i da su tu i moji drugovi, ali i dva nepoznata čoveka. Došli su iz Međunarodnog Crvenog krsta. Dali su nam po dve kutije cigareta i papira, ako hoćemo da se javimo svojima. Razume se svi smo to sa zadovoljstvom prihvatili. Pitali su nas o uslovima u zatvoru i da li su nas tukli. Naš odgovor je bio ne. Ponovo su me vratili u ćeliju, kao i ostale.

Među čuvarima je bilo i onih ljudi koji su nas obaveštavali o raznim događajima. Istina, često nas pozivaju pogrdnim imenima, ali među njima je bilo i čestitih. Prebacili su me u veću ćeliju u kojoj su bila dva druga iz naše grupe, Čebinac i Popa. Obzirom na memljivu samicu u kojoj sam mnogo patio, ova ćelija i ljudi u njoj delovali su na mene kao da sam pušten na slobodu.

Pričali smo o svemu, vratila mi se donekle snaga. Od batina, rana i tamnovanja postao sam senka od čoveka. Već smo mogli da pričamo o našima kod kuće, koji naslućuju sve ove naše muke. Svi smo bili porodični ljudi. Međutim, i dalje smo dobijali batine, ali ređe i ne tako teške kao pre. Zakazali su nam suđenje za 27. maj 1993. godine, posle dva meseca od hapšenja. Vojni sud u Karlovcu osudio nas je na po 20 godina zatvora, zamena za smrtnu kaznu, po Članu 4. Krivičnog zakona o kaznenim djelima podrivačke i terorističke djelatnosti protiv Republike Hrvatske.

Dolaskom novog načelnika zatvora kod nas zarobljenika se javio nemir i strah. Plašili smo se da nam ne uskrati i ono malo zatvorskog života što smo imali. Na našu sreću taj zatvorski načelnik Doležal bio je prema nama izuzetno korektan. Poboljšao nam je ishranu, gotovo da je ukinuo batinjanja i maltretiranja. Dozvolio nam je da koristimo novac, ako ga imamo. Mogli smo kupiti telefonske kartice uz mogućnost da se javimo nekim rođacima van Jugoslavije. Mogli smo čitati knjige, igrati domine i ne ljuti se čoveče.

Naša grupa imala je naziv „Karlovačka" o kojoj su pisale hrvatske novine da je bila jedna od najjačih ubačenih grupa u Hrvatsku. Za nas su se počele interesovati strane TV mreže, kao SLENEN INTV i ostali. Televizijske ekipe su nas obilazile jednom u petnaest dana. obišla nas je i Klaudija Rico. Ona je plemenita žena koja poseduje izuzetne kvalitete poštenja i časti. Posle njenog dolaska dobijali smo bolje uslove u zarobljeništvu. Tek tada smo bili sigurni da nas neće pogubiti. Ulila nam je nadu i veru da nećemo provesti tih 20 godina zatvora. Mi nismo ništa loše uradili prema Hrvatskoj, a nismo bili ni diverzantska grupa, kako su nas štampa i sud okarakterisali. Shvatamo da je to samo na papiru i da ćemo uskoro izaći na slobodu.

U avgustu 1993. godine šuška se među čuvarima da mi idemo na razmenu za „Somborsku" grupu i to uskoro. Čuvari dosta opušteno ulaze s nama u razgovor. Osetili smo da s jedne i druge strane sve više dolazi do onoga ljudskog, pravog poštovanja jednih prema drugima.

Većina čuvara korektno je obavljala svoju dužnost. Nekoliko čuvara je mrzelo Srbe. Ustvari bili su zadojeni velikom mržnjom prema srpskom narodu. Oni su se do zadnjeg dana iživljavali, ponižavali. Četvorica čuvara su nas najviše tukla. Među njima je najgorio bio Dinko, čovek pun mržnje. Nemilosrdan, nenačitan i nevaspitan. Kad god je bio u prilici tukao je i ponižavao zarobljenike, do zadnjega dana. Jedne noći ulazi u našu sobu čuvar i kaže: „Stigao je spisak za razmenu". Mi smo raspoređeni u pet ćelija. Za tren oka svi su čuli i čekali vesti ko je taj srećnik. Tu vest donese Dinko, čuvar, koji reče da će na razmenu ići i „balija" (S. S.) i još dvojica čija imena nije znao. Bez obzira ko ide svi smo skočili i ljubili se. Znali smo da je počela razmena, a uskoro ćemo i mi. Oko pet sati ujutro došla su po njih četvorica. Nije išao „Jova" nego „Balija" (S. S) Zvonko, Čebinac i Lukač. Nažalost, naše spokojstvo kratko je trajalo. Već oko 20,00 časova toga dana 9. septembra 1993. počinje prema Srbima, granatiranje Karlovca. Granate su padale u okolini zatvora. Čitavu noć uraganska artiljerijska vatra. Naredili su nam da siđemo sa trećeg sprata na prvi. Nas devetoricu su prebacili u jednu ćeliju. U njoj smo ostali tu noć. Sutradan je utihnula artiljerijska paljba. Vratili su nas ponovo na treći sprat u naše ćelije. Bilo nam je teško, panika se uvukla u nas. U mojoj ćeliji se tek poneko šapatom pita: „Šta će se desiti sada, kada ih naši granatiraju?". Mi smo za njih samo četnici (neprijatelji), a naši ih tuku artiljerijom, puna dva dana. Zatim je sledila pauza nekoliko dana da bi kasnije granatiranje bilo još žešće. Bilo je teško. Posle nekoliko dana oko 14. ili 15. septembra vratili su drugove koje su vodili na razmenu. Odveli su ih u Loru radi razmene. Tamo su ih tukli, a razmena nije izvršena. Vratili su ih u naše ćelije. Čujemo kanonadu artiljerije. Sada Hrvati granatiraju Krajinu. Posle nekoliko dana ponovo su odveli četvoricu ljudi na razmenu koji su ranije vođeni u Loru, ali razmena nije izvršena. Razmenjuju ih pod izgovorom da oni nisu čisti Srbi. Mi, čiji su roditelji Srbi i nosimo srpsko prezime, još nismo mogli na razmenu. Premda su se prenosili glasovi da nam „kucaju rešenja" za otpust iz zatvora ili za razmenu, od toga nije bilo ništa. Hrabrili smo se da izdržimo još koji dan, pa će nas menjati za somborsku grupu, koja je zarobljena prilikom miniranja mosta na Batini (1991. godine). Ova hrvatska grupa diverzanata bila je zatočena u Somborskom zatvoru, pa je po tome i dobila ime „somborska grupa". Kasnije su prebačeni u Sremsku Mitrovicu, i osuđeni na vremenske po 20 godina kazne zatvora.

Posle podrške čuvara, već sutradan dobijamo rešenja i pakujemo stvari, ali ne znamo gde nas vode.

Mogu samo da kažem, da su se mešala razna osećanja. Kada pomislim da ćemo na razmenu, obuzme me neka toplina, u mislima već vidim svoga sina i ćerku. Pomislim li da nas šalju u Rijeku, Varaždin ili Lepoglavu, izgubim i onu malu nadu koja me je dotle i držala. Moje misli, prekidaju čuvari otvaranjem vrata na ćelijama uz naređenje „Krećete za deset minuta, budite spremni!". Tako je i bilo. Izveli su nas iz ćelija po dvojicu i ubacili u maricu.

Kada se marica zaustavila, čuli smo poznati zvuk zatvorskih vrata, u nas se uvlače jeza i strah. Znači, vode nas u neki novi zatvor. Šta je tu je, mirimo se i sa tom činjenicom i pronalazimo još snage da istrajemo. Mnogo smo se nadali skoroj slobodi, ali od toga ništa. Proveli su nas nekim hodnicima, a na obe strane vrata ćelija. Zapazili smo da je to zatvor na višem rangu.

U svakom hodniku stoji uniformisano lice, čuvar. Sa još tri druga smestili su nas u jednu ćeliju, koja je više ličila na neku hotelsku sobu. U njoj su bila četiri kreveta, sto i stolice za ručavanje, tu je i kupatilo, pregrađeno. Jedan čuvar nam reče: „Vi ste u Remetincu" i zatvori vrati.

Tako smo saznali da smo se našli u zatvoru u Zagrebu. U Remetincu smo bili oko 20 dana. Za to vreme nas niko nije vređao, ni tukao. Dali smo otiske prstiju, slikali su nas i prikupili druge podatke za zatvorsku kartoteku. Jedno jutro posle doručka dolaze i kupe nas. Izlazimo svi u hodnik. Odveli su nas na poligon. Odatle su nas sa pratnjom doveli u zatvor Lepoglavu.

U posebnom karantinu su nas pripremili i uveli u sobu br. 2, a u sobi br. 1, br. 3 su hrvatski osuđenici, svi preko 10 godina zatvora. Nas je bilo devet, a njih preko 20 i svi su osuđeni za ubistva. Vode nas čuvari na ručak kada idu i svi ostali, ali ne dolazi ni do kakvog incidenta, sem dobacivanja „umrećete ovde", „niko od vas neće izaći živ".

Dolazimo sa ručka, šef smene upoznaje o poštovanju kućnog reda i obaveštava nas da u sobi br. 5 ima TV i da je to soba za razonodu ili odmor. Naša grupa je imala i dosta cigareta i imali smo i kafu, a hrvatski osuđenici nisu imali ništa od toga, tako da mi odlazimo u sobu br. 5 i prvi put gledamo TV, a takođe pijemo i kafu, koju dajemo svima ostalima koji su u sobi. Mi smo se već bili dogovorili da ne sme niko od nas da bude sam, toga smo se i pridržavali.

Svesni toga da moramo s njima kontaktirati, počinju i priče. Oni se otvaraju i pričaju šta su uradili. Tako da mi slušamo i to pomno, ko je kakav od njih, da bismo se od opasnih čuvali. Jedan je ubio ženu sa ljubavnikom, dobio 15 godina robije. Taj je bio na Osiječkom ratištu. Drugi je oca sikirom iskasapio, dobio je 12 godina. Treći je ubo svog ratnog druga za nekakav novac i tako dalje. Mi već znamo ko je kakav, a ovu trojicu izbegavamo. U njihovim očima se nazire smrt, a tako se i ponašaju.

Sledeći dan dolazimo sa ručka i opet u sobu za odmor, primećujemo da se nešto događa, oni se uvukli u ćoškove verovatno su mislili da smo mi pravi četnici. Zavladao je u njima strah i neko poštovanje. Oni su dosta slušali o nama, kao jednoj od najjačih četničkih grupa koje su ubačene u Hrvatsku. Prošlo je možda 10 minuta, mi se odvajamo kod jednog kreveta i pijemo kafu, uz što tišu priču. Vidimo da se stvarno nešto događa. Uskoro saznajemo šta je.

Ubica devojke i njenog ljubavnika kaže: „Čede, koji od vas četnika igra najbolje šah?" Mi smo zanemeli, počinju provokacije, a njih duplo više. U tom momentu javlja se jedan naš drug i kaže: „Golub, to jest ja". Stresem se pri pomisli, kako da igram sa njim, ako je loš šahista, ja ću ga pobediti, ako ga pustim da pobedi, on će opet da napravi neku varnicu i izbiće opšta tuča. Nisam mogao ništa drugo, sem da prihvatim izazov.

Sedam za sto, počinjemo da pomičemo prve poteze i već tada vidim da i nije nekakav igrač, ali kasnije uviđam grešku i primećujem da je odličan šahista, da je baš hteo da ga smatram pacerom. Ipak dobijam prvu partiju. On skače sa stolice i lupa rukom o sto i kaže: „Čedo, tražim revanš". Počinjemo i drugu partiju, u kojoj on pokazuje izuzetno znanje. Na svaki moj potez odgovara brzo i tačno. Ostajemo sa po 5 pešaka; ja imam konja više, dao ga je zbog pozicije, gde on pravi grub previd i uzimam mu damu za topa i lovca. Dolazimo do same završnice. Imam kralja, damu, topa i 5 pešaka, a on topa, lovca i 4 pešaka.

Čujem sa strane „Golube, remi, remi Golube!", čujem moje drugove ali ne znam kako da mu ponudim remi, kada duboko u sebi osećam da je jači šahista od mene, ne znam šta je pozadina svega toga. Počinjem da se pribojavam i strahujem da se približilo to vreme, koje su ostali Hrvati čekali. Znači da se završi partija šaha, a onda svi iznenada da nas napadnu. I baš u tom momentu nestaje svetla, totalni mrak. Reagujem, skačem od stolice na pod i pravo u ono ćoše gde su bili moji.

Čuje se pomeranje stolica i još ko zna kakvih zvukova, ali niko u sobi ne progovara. Mi očekujemo da će nas napasti, čekamo potpuno spremni, nemamo šta ni da izgubimo. To iščekivanje me izluđuje, ali baš tada se otvoriše vrata i počeše da ulaze čuvari i to naoružani. Obraćaju se nama i naređuju da odmah idemo u spavaću sobu. To i činimo.

Ostali čuvari su smirivali osuđenike, a onda nam naređuju da se pakujemo, sele nas, da ne bi došlo do tuče ili čega još što su osuđenici nameravali.

Premeštaju nas u samostan. To je staro zdanje u kojem su tamnovali (boravili) J. B. Tito, Moša Pijade, Franjo Tuđman. Tamo nikakav smeštaj, ali je važno da smo mi živi i zdravi. Da smo se izvukli iz zamke koju su nam spremili sa igranjem šaha. Sada mogu da kažem da je bio mnogo bolji igrač od mene, ali moji drugovi i ja smo ih prozreli i nadmudrili u njihovim zamkama.

U samostanu nas prvo smeštaju jednu veliku prostoriju. To je bio početak novembra. Nemamo grejanje, smrzavamo se i danju i noću 3 dana. Ne tuku nas, ali se iživljavaju na drugi način. Treći dan posle ručka u posetu nam dolaze iz Međunarodnog Crvenog krsta. Pitaju nas kako se ophode prema nama i da li nam je nešto potrebno.

Mi smo zahtevali toplije prostorije i ako mogu da nam naši rođaci iz Jugoslavije pošalju pakete sa toplijom garderobom. Za kratko vreme sve što smo zahtevali mi smo i dobili.

Razdvajaju nas u dve sobe, daju nam drva za grejanje, dobijamo pakete od kuća i što je najvažnije dolazi nam u posetu Klaudija Rico (Ženeva) i kaže: „Bićete sigurno razmenjeni, ide malo teže, ali ćemo uspeti". Sedamnaestog decembra saznajemo od čuvara da će biti razmena i da je već dogovoreno. Jugoslavija i Hrvatska su postigle dogovor o razmeni „Karlovačke" i „Somborske" grupe i da će razmena biti 23. 12. 1993. godine. Dolazi i taj dan pun iščekivanja, nervoze, ali ništa od toga.

Za katolički Božić nam dolazi doktor. Bio je prema nama korektan kao čovek i kaže: „Dečki, ja sam trebao da vas vodim na razmenu, ali nije ispoštovala srpska strana. Nemojte se strašiti izaći ćete i vi. Vi ste ostali kao zadnja grupa nerazmenjena, a srpska strana mora da našu „Somborsku" vrati." S onim „Bog dečki, bumo se videli za razmenu", odlazi, a mi ostajemo da tugujemo i da se nadamo skorom izlasku.

Prolaze nam dani sve teže i teže, nada nas napušta. Psihički smo već popustili, više i ne znamo šta da pričamo i kako jedan drugom da pomognemo.

Jedanaestog januara 1994. godine ulazi doktor i kaže: „Bog dečki! Ja došao da vas vodim na razmenu". Znali smo da doktor ne laže. Ne laže ni reč, ali smo zanemeli od šoka. Nije to bila sreća, kasnije dolazimo do spoznaje da čovek ne može da bude srećan, posebno mi. Mi ćemo biti srećni onda kada uđemo u našu Srbiju. Stižu naređenja, pakujte se i razdužujte šta ste ovde zadužili. Vozila vas čekaju.

Ja još ne mogu da verujem, ne ispoljavam neko posebno raspoloženje valjda sam dugo, dugo čekao taj momenat i sagoreo zajedno sa njim. U 3,15 rano ujutru izlazimo u „maricu", krećemo ka dogovorenom mestu za razmenu. Za sve vreme puta oko dva i po sata vožnje mi smo palili cigaretu za cigaretom. Gušili smo se u dimu jer nisu otvorili ventilaciju. Nismo mogli ni da osetimo da nam smeta dim od uzbuđenja.

Na dogovorenom mestu za razmenu čekamo do 12,00 časova. Tada dolazi Klaudija Rico, a čuvar otvara vrata „marice". Naši pogledi su uprti u nju i čekamo šta će nam reći. Po njenom tužnom licu se naslućuje da nešto nije u redu. Ona nam i potvrđuje da se nešto iskomplikovalo i da moramo još malo da imamo strpljenja.

Klaudija odlazi, a mi nemi. Ništa ne progovaramo. Meni se čini da mi srce puca od tuge. Plakao bih, a ne mogu. Urlao bih, al ne smem. Ubi nas čekanje. Sve tako do 17,00 časova kada nam Klaudija kaže da je sve u redu. Ja ću lično da vas vozim u svom vozilu (UN) u vašu zemlju. Tako je i bilo. Odvezla nas je do mini autobusa BG registracije. Tada je u meni nastupila erupcija tuge, bola, sreće i suza. Slobodan sam!

Jovanović Radoslava Vladimir, rođen 8. sepembra 1934. u Mladenovcu

Moj odlazak na ratište u Liku (Republika Srpska Krajina) u vezi je sa pozivom na vojnu vežbu mom starijem sinu Zoranu, u vreme kada je mlađi sin Goran bio vojnik redovnog kadrovskog roka u Kosovskoj Mitrovici. Poziv na vojnu vežbu starijem sinu, kada se mlađi sin već nalazio u jedinici u toku ratnih događaja u Jugoslaviji, izazvao je u meni nespokojstvo i nemir.

Znao sam šta znači reč „vežba" u zemlji koju je već zahvatio rat. Odlazim kod načelnika vojnog odseka u Mladenovac i dobijam saglasnost da umesto sina odem lično i javim se u redove Vojske Jugoslavije, s obzirom da sam bio starešina u rezervi st. vodnik I klase. Otišao sam lično na ratište 5. decembra 1991. godine. Ove podatke možete videti iz moje vojne knjižice.

Na tom ratištu sam ostao do 18. aprila 1992. godine, kada je stigao prvi kontigent UNPROFOR-a iz Francuske. Tada je situacija u Lici bila smirena do mere koja je obezbedila da u području naseljenom uglavnom Srbima ovom narodu bude lakše i bezbednije.

Raspoređen sam u brigadu puk. Nikole Petrovića u mestu Brvno, predgrađe Gračaca i Knina. Svoje vojničke dužnosti obavljao sam časno i pošteno, krajnje odgovorno, braneći svoj narod. Zadaci i akcije vojnog karaktera svodile su se na to da se zaštiti narod od upada neprijateljskih jedinica i komandosa koji su pravili zločine.

Međutim, 1993. Krajina je ponovo došla u veliku opasnost, jer je Tuđman angažovao plaćenike iz čitavog sveta. Između ostalog, najveći broj kosovskih Albanaca javio se ponovo u VP 9065 Korenica. Usledili su veoma teški i naporni zadaci naročito na Velebitu, gde je temperatura dostizala i do 30 stepeni. Pošto se situacija smirila, vraćen sam u Korenicu, gde su me rasporedili u 50. brigadu koja se nalazila u Vrhovinama. Tamo sam sreo mnoge poznanike i ratne drugove iz 1991. godine. Između ostalih, puk. Hinića i druge. Pričali smo o svemu, posebno o zadacima u vezi odbrane srpskog naroda u tom području. Protivnik sa stranim plaćenicima vrši svakodnevne napade i ubija bez milosti sve što se kreće, mahom civilno stanovništvo.

U takvom jednom napadu na srpski narod u selu Zalužnica, SO Vrhovine, imali smo gubitke 5 srpskih ljudi. Moja izjava ima za cilj da opišem događaj oko našeg zarobljavanja i sve što smo doživeli u hrvatskim logorima. Komandir naše čete je bio kap. Slobodan Marković. U čin kapetana unapredio ga je komandant 4. brigade puk. Milan Milivojević.

Za Slobodana Markovića rat je počeo sa pok. Šoškoćanom. Oni su organizovali Srbe da brane svoja sela od upada hrvatske vojske. U njihovoj jedinici nalazio se maj. Šuraković komandir jedne dobrovoljačke jedinice, koji je u jednoj neravnopravnoj borbi sa brojnijim ustašama poginuo braneći decu u osmogodišnjoj školi u Tenji.

Škola je nosila njegovo ime, a na ulazu je podignuta bista i ploča hrabrog srpskog borca Vuković Tomislava iz Mladenovca. Sahranjen je na Bežanijskom groblju. Lično mi je pričao o hrabrosti i neustrašivosti tada poručnika Slobodana Markovića, divnog čoveka i velikog borca. Slobodana Markovića upoznao sam 1992. godine u Lici, tačnije u komandi brigade na Udbini, u jednoj jedinici koja je obavljala složene i teške zadatke. Bio je stacioniran na istorijskoj Krbavici, gde je pre šest stotina godina vođena teška bitka sa Turcima na Krbavskom polju.

Kapetan Marković mlad čovek čije je geslo komandovanja bilo „za mnom momci", u jednoj situaciji izgubio je desnu nogu, nagazivši na minu. Zalečio je ranu, uzeo štake i krenuo ponovo na ratište, ne ostavljajući svoje momke borce.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane