Alarmantno

Poslednji desant Vučićeve diktature na Srbiju: Expo-pljačka i takozvana vlada

KARNEVALOM DO PROSJAČKOG ŠTAPA

U klimaksu kriminalne decenije odlazećeg režima, dok se spremaju nove pljačke „na novim projektima", ovih dana saznalo se da je bivši ministar policije Nebojša Stefanović (kodno ime „Edo"), zajedno sa šefom srpske tajne službe zvanim „Markos", dobijao naredbe od „Oskara". U njega („Oskara"), verovao je i utamničeni šef narko-klana, koji se dobrovoljno predao vladajućem režimu u Srbiji, 18. marta 2014. godine, „sa punim poverenjem", računajući na „korektnu saradnju i kratko zadržavanje". Tadašnji ministar pravde Srbije, Nikola Selaković, potrudio se da to tako i zvuči, pa je tada u saopštenju suda pisalo: "Pritvor traje do dalje odluke suda, a najduže 60 dana".Nakon tačno deset godina, dok je diktator zaokupljen planovima za još jednu megalomansku pljačku Srbije sa još više sprdnje i ponižavanja građana ove zemlje, neko je odlučio da ga podseti ko je on ustvari, mada društvo iz podzemlja i dalje računa na njegovu neobičnu moć kojom „rešava stvari". Problem je i za njega i za njih što su barem dve velike svetske sile odlučile da mu se zahvale na saradnji. Niko mu neće reći ni „hvala". A, za ulogu koju je igrao, neće dobiti ni „Oskara" ni „Zlatnu palmu".

Nikola Vlahović

Kad bi Džejms Kejhil, uvaženi bivši šef unije sindikata i saradnik guvernera Njujorka, odlučio da jednog dana progovori, i kaže koji su to tamo „srpski prijatelji sa Balkana" bili bliski sa pomenutim guvernerom, koga su korumpirali i za čije interese, bilo bi to spektakularno svedočenje koje bi „prodrmalo" svaku državu, ali ne i ovu o kojoj je reč. Stepen zapanjujuće paralize i odsustvo reakcije na urušavanje društvenog bića u Srbiji, dostigao je vrhunac.

Takođe, i jedno veliko istraživanje pod nazivom „Open Lux", koje je nastalo nakon što je ugledni list „Le Monde" došao do više miliona dokumenata o krajnjem vlasništvu kompanija registrovanih u Francuskoj, otvorilo je mogućnost da se vidi i koje srpske kompanije tamo postoje i ko ima njihovo „krajnje vlasništvo".

Neke od njih će biti uključene u, sasvim sigurno, kriminalne poslove tokom priprema za spektakl pod imenom Expo 2027. u Beogradu. Pouzdani izvori ovog magazina govore da će to u jednom trenutku biti „presečeno", a odgovorni privedeni pravdi. Jer, istrage još traju.

Uprkos svemu, veoma bolesni srpski diktator kreće u „završne radove", sa idejom da još jednom ponizi, opljačka i „preoblikuje" državu kojom suvereno vlada. Hoće da je promeni tako da ne liči ni na državni provizorijum, a još manje na ozbiljnu evropsku državu sa vekovnom političkom, kulturnom i duhovnom tradicijom.

Naime, tiranin kreće u poslednju veliku akciju ukopavanja Srbije, spajajući svoje bolesne ideje sa interesima stranih država i njihovih korporacija. Projekat se zove Expo 2027., međunarodnog je karaktera i ima posebnu težinu, utoliko što je reč o novcu transnacionalnih korporacija, čiji je uticaj na globalne političko-ekonomske tokove jedan od ključnih.

AV režim razvio je strategiju uništenja Srbije sa najcrnjim finansijskim mafijama, sa svih strana sveta, a glavna stvar tek dolazi: formiranje nove vlade, od zle majke i gorega oca.

Jedan od najskupljih projekata koje je prisvojio režim Aleksandra Vučića, kao „ličnu tekovinu", nije ni do današnjeg dana počeo da se realizuje. Sigurno je samo to da mu se „predračun" stalno povećava. Reč je o izgradnji metroa u Beogradu, za koji se u početku tvrdilo da će koštati 4,4 milijarde evra, a danas košta 6,5 milijardi evra. Kako izgradnja nije ni počela, doguraće i do 10 milijardi.

Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, projekat beogradskog metroa bio je urađen, a na sastanku tadašnjeg gradskog sekretarijata za saobraćaj, pred „drugom Titom i drugaricom Jovankom", bila je prikazana njegova trasa i saopšten rok izgradnje. Slavni hedonista, Josip Broz, kazao je samo ovo: „Spustite ga dolje, božiju vam majku, samo nemoj da ide ispod mene" (zapravo, da metro ne ide ispod Dedinja, gde je živeo).

Drugi projekat beogradskog metroa bio je prerađeni „Titov metro" koji je planirala Đinđićeva vlada. Treći projekat beogradskog metroa poklonila je vlada Francuske u vreme kad je Dragan Đilas bio gradonačelnik, a četvrti projekat (opet Francuzi), verovatno onaj isti „Đilasov", ali malo izmenjen, kupila je Vučićeva naprednjačka vlada.

Ako ima simbolike u ovom nikad započetom poslu, to je rupa duboka 65 metara kod Vukovog spomenika, koju je iskopala vlada Slobodana Miloševića (da se zna ko je Srbiju najdublje zakopao!), što je prva i jedina stanica budućeg beogradskog metroa ako ikad bude izgrađen.

Zao duh beogradskog metroa lebdi nad Srbijom. Jer, izvori ovoga magazina u Briselu (EK) slažu se u jednom: ta izgradnja će „suštinski početi padom Vučićeve vlasti i trajaće duže od sadašnje i neke sledeće generacije političara u Srbiji".

Naime, mnogi od njih će do završetka tih radova biti u zatvorima, u bekstvu, neki u penziji a neki u susret Gospodu. Ko od današnjih veštih mešetara izvuče živu glavu iz Vučićevog pakla, neće imati ni volje za životom, ma koliko da je pokrao, „oprao", ili sakrio na stranim off shore računima i slično.

Najnovije informacije govore da je kriminalna trojka, Aleksandar Vučić, Siniša Mali i Goran Vesić, namerila da ovaj skupoceni projekat prođe bez tendera, kao međudržavni sporazum sa Kinom i Francuskom (prvobitno, trebala je da bude uključena i Rusija).

Projektom se predviđa da će Francuska raditi isporuku vozova i elektromašinskih podsistema, odnosno opremu metroa, dok će kineska kompanija „Power China" izvoditi građevinske radove.

Drugi, još nezapočeti projekat kojim godinama „maše" Aleksandar Vučić, tiče se autoputa Beograd-Sarajevo, i to kao međudržavni sporazum sa Turskom. Ideja je poprečno povezivanje Sandžaka sa BiH, što je identično Vučićevoj ideji velikoalbanskog autoputa, od Niša do Tirane i Drača.

Izvođač radova za trasu Beograd-Sarajevo nije izabran na tenderu, već je posao dobila turska kompanija "Tašjapi".

I pruga Beograd-Budimpešta gradi se na osnovu međudržavnih sporazuma, opet sa Kinom ali i Rusijom, a projekat se finansira iz kredita ruskih i kineskih banaka. Sve to plus BG stanica Prokop i još neki projekti plaćaju se iz kredita kineske Eksim banke (oko 580 miliona dolara), plus zajam od 943 miliona evra takođe od Eksim banke. Ukupno će i to biti skoro dve milijarde evra!

Ali, prava zaduženja (do i preko 100 milijardi evra, što unutrašnjeg što spoljnog duga) tek slede. Srpski diktator Aleksandar Vučić, dočekao je sa faraonskim ludilom pripreme za Svetsku izložbu Expo 2027. godine koja će se dešavati u Beogradu i Srbiji, a biće uključen i deo regiona u neke od poslova.

I, već na početku, pokazao je kakve su mu namere. Naime, 22. novembra 2023. godine, osnovana je kompanija „Expo 2027" a za direktora te kompanije izabran je izvesni Dušan Borovčanin, menadžer hotela „Mona" na Zlatiboru (vlasništvo porodice Tomislava Momirovića, Vučićevog maloumnog „ministra za ništa").

U januaru 2024. godine, osnovano je još šest preduzeća namenjenih za potrebe Expo 2027.

Naime, osnivana su privredna društva "SPV Galovica 1", „SPV Galovica 2" i „SPV Galovica 3", kao i "SPV Petrac 1", „SPV Petrac 2" i „SPV Petrac 3", a na računu svakog od njih je položen početni kapital od 100 hiljada dinara.

Pomenuti Dušan Borovčanin, čovek bez ikavog iskustva u projektovanju, izgradnji ili bilo čemu sličnom, sa samo tridesetak godina života, i skoro potpuno lažiranom biografijom, vodiće projekat vredan 18 milijardi evra!

To je ono što Aleksandar Vučić misli o Srbiji, njenom narodu, njenim stvarno obrazovanim i stručnim ljudima i njenoj realnoj budućnosti. Zlotvor koji se ruga Srbiji ne samo poslednjih deset godina, nego od kako se pojavio u vrhu Šešeljevih šovinističkih nakaza, najvećih štetočina koje je Srbija u svojoj novijoj istoriji imala.

Navodno je Borovčanina na tu poziciju „kandidovalo iskustvo u predavanjima na privatnom fakultetu Singidunum, vođenje nekog Kongresnog biroa Turističke organizacije Srbije i hotela ministra Tomislava Momirovića".

Međutim, ovog do sada nepoznatog mladog čoveka, očiti loše obučenog da laže i slabo dresiranog da ćuti, nadjačala je sopstvena sujeta, pa u svojoj biografiji na internet prezentaciji Univeziteta Singidunom u Beogradu, čiji je navodnoprofesor, pa čak i prodekan(!), navodi i svoj angažman na Univerzietu u Strazburu i to, ni manje ni više nego na njihovoj EM Business School. I na svom profilu na poslovnoj mreži LinkedIN navodi da je gostujući profesor na pomenutom Univerzitetu u Francuskoj.

Međutim, svako može to da proveri, nikakav Borovčanin, niti neki njemu sličan čobanin, ne postoji na sajtu fakulteta (o čemu svedoči i javno dostupna baza profesora i istraživača).

Nije mu to bilo dovoljno pa je naveo čak i spisak „stručnih radova", a u pitanju su uvek radovi dva, tri ili četiri autora, gde je njegovo ime samo „ubacivano" da bi mu se stvorile „reference". Ovaj loš udbaški „rukopis", vidljiv je na svakom od onih mesta koje je istakao kao „akademska". A, providno je i planirana „kreacija" ovog „čoveka budućnosti".

Toliko providno da je već kasno da Vučićeve službe bilo šta poprave. Ipak, ovo nije prvi „batler" koga je zapalo da ga srpski diktator unapredi u nosioca kapitalnih investicija. Bilo ih je još.

Međutim, taj Borovčanin, novo lice sa Kopaonik Biznis foruma, predstavljen kao mlad i ambiciozan čovek „sa zavidnom poslovnom i univerzitetskom karijerom", a ustvari sa lažnom biografijom, i dalje, bez imalo dileme tvrdi da je „predavač na Ekonomskom fakultetu u Strazburu, koji je jedan od najboljih u Evropi".

Na Kopaonik Biznis forumu (3-6 marta 2024). na jednoj panel-diskusiji, prvi put se stvarno suočio sa tim državnim projektom (Expo 2027), o čemu on ne zna ništa niti će znati i u budućnosti. Njegovo je izgleda samo da „potpisuje". A, ko god je stavio potpis na Vučićeve projekte, čeka ga sigurna robija. U boljoj opciji, malo manja robija i to u slučaju dogovora sa tužilaštvom, ako bi se neko od ovakvih kao Borovčanin, pojavio kao „svedok saradnik".

Otkako je u novembru 2022. godine odlukom Vlada Srbije osnovano preduzeće Expo 2027., zabeležene su tri njegove kratke izjave i snimljeno par njegovih navodnih „obilazaka radova".

Vučićev „paradni gej", Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, prvi se približio Borovčaninu (ili ovaj njemu) prilikom pomenutog „panela" na Kopaoniku. Govorili su obojica o „Oblikovanju budućnosti". Iz koje perspektive misle da je oblikuju, nije teško zamisliti, tim pre što im ni poslodavac A. Vučić ima iste „kreativne sklonosti".

Pravo zlo koje je sa ovom bolesnom, izopačenom diktaturom zadesilo Srbiju, tiranin je krunisao idejom da zbog Expo 2027., oduzme sva ovlaštenja Beogradu za izdavanje građevinski dozvola. I ta odluka samo što nije doneta.

Vrhunac cinizma, slika jednog opasno poremećenog društva, takođe je viđena na takozvanom Biznis Forumu, Kopaonik, 2024.

Naime, 3. marta, pojavio se Miroslav Mišković, prvi srpski tajkun, ležeran kao holivudska mega-zvezda, praćen masom „poslovnog sveta". Ni traga od „prvomučenika" koga je Vučić hapsio i zatvarao. Ne zna se ni ko je kome oprostio grehe ni da li je tog praštanja bilo.

I bivši službenik Svetske banke, bivši Vučićev ministar Dušan Vujović, vampir starog finansijskog kapitala, pojavio se ovom prilikom u ulozi „voditelja": uputio video poziv slavnog ekonomisti Džefri Saksu (savetnika Ante Markovića nekadašnjeg jugoslovenskog premijera), te sa njim vodio razgovore „ugodne".

Ali, ni Vujović nije bilo ko: smatra se jednim od najbogatijih Vučićevih bivših ministara i čovekom koga je na tu funkciju „delegirala" nezvanična svetska vlada.

Ako to izgleda nerealno, imovina ovog čoveka govori nšto sasvim drugo, jer poseduje dve skupocene kuće u Americi u diplomatskom naselju nadomak Vašingtona, kao i tri stana u zgradi proglašenoj za kulturno dobro u centru Beograda (i to nije sve). Jedan je od osnivača „G17 Instituta" sa majkom Mlađana Dinkića. Doktorirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a u Americi završio postdoktorske studije na kalifornijskom univerzitetu u Berkliju 1990. godine. Zatim se zaposlio u Svetskoj banci i kupio prvu kuću u Americi. Od 2001. do 2003. predstavljao je Srbiju i Crnu Goru u Savetu direktora Svetske banke, a do kraja 2006. predvodio je program ove institucije u Ukrajini (napravio prvi scenario za „otpor" ruskoj ekonomskoj strategiji u ovoj zemlji).

I kao nagradu za taj posao, odabran je od 2011. godine da radi kao konsultant USAID i Svetske banke. Bio je ministar privrede Vučićeve Srbije od aprila do avgusta 2014. godine, a nakon toga i ministar finansija.

I dok se srpski diktator sa starim i novom kadrovima, finansijskim mešetarima i prvoklasnim džeparošima bavi poslednjom velikom pljačkom Srbije, i ruga joj se u lice, u međuvremenu sprema još nešto da ovaj surovi cirkus bude kompletan: bira novu vladu. On lično. Čekaće do poslednjih pet minuta predviđenih zakonom, ne bi li što više izludeo i „kandidate" i već inače izluđene građane.

Navodno je najveća konkurencija za poziciju ministra odbrane, pa su „prvi kandidati" „menadžer Beograda" Miroslav Čučković i predsednik opštine Čajetina, Milan Stamatović. Neverovatno ali kod Vučića moguće.

Stamatovića (takođe iz Vučićevog okruženja) vide uz Ministarstvo za javna ulaganja. Čučković je sasvim prikladno zahtevima funkcije u režmu AV, na nivou IQ 90, „normalno tup". Zato je i bo iznenađen kad je shvatio mafijašku „porodicu" doslovno pa je izjavio: „Nisam znao da je Zvonko Veselinović član porodice Vučić!" Izvori MT tvrde da će o njegovom eventualnom „unapređenju" odlučiti Siniša Mali.

Brzo unapređena u ministarku, brzo razvedena od bvšeg supruga (gospodin Negre) i ponovo još brže udata za deset godina mlađeg „Pinkovog" menadžera, Dubravka Đedović, sada Handanović, ostaje, kažu, na čelu Ministarstva za energetiku. Njena uloga u veleizdajničkoj akciji predaje elektro- energetskog sistema norveškim državnim kompanijama (prema „nacrtu" iz SAD), dovodi je pred neko buduće pravosuđe kao krunskog svedoka ili kao jednu od optuženih.

Može biti, takođe se spekuliše, gde treba i gde ne treba, da će Ivica Dačić biti „u resoru odbrane ili policije" (opet?).

Vučić se navodno „muči oko mandatara", a dobri obavešteni kažu da će to biti Marko Đurić ili Miloš Vučević. Đurić ima otvorenu podršku američkog ambasadora u Srbiji, koji doslovno kaže: „Mislim da je ambasador Đurić napravio i postavio pozitivan kurs odnosa Srbije i SAD i mislim da mu srpski narod duguje veliku zahvalnost zbog toga što je postigao ovde".

Nije ni Vučić protiv pa kaže: „Svojevremeno, kada bi se u Pomoravlju Bidža pojavio sa Miloševićem, ljudi su pitali ko je taj koji stoji pored našeg Bidžu? Tako će, nadam se, jednog dana, ljudi da pitaju ko je bio taj što je stajao pored Marka Đurića. Elem, Marko Đurić se vraća u Srbiju i verujem da će obavljati jednu od veoma važnih funkcija u našoj zemlji" napisao je odlazeći Vođa na svom Instagram (X) nalogu.

Dobro bi došlo američkom ambasadoru da se Đurić nađe i na poziciji novog šefa diplomatije. Takva tragikomična kreatura, idealno personifikuje Srbiju koju Bajdenova zločinačka klika želi da vidi. Takav epilog nije isključen.

Kao argumenti za to navodili su se njegovi dobri kontakti koje je ostvario u Americi, iskustvo koje je stekao na poziciji ambasadora.

Zlo je učinilo svoje pa će ministar za kulturu skoro verovatno biti istoričar Dejan Ristić, jedna zalizana lucprda, jedan od samoljubivih ali beskrajno poniznih klovnova koje Vučić voli da vidi oko sebe.

Dosadašnju ministarku zdravlja Danicu Grujičić verovatno će zameniti direktorka RFZO Sanja Radojević Škodrić, o čijoj pojavi će tek biti reči. Jer, to zaslužuje posebnu pripovedačku formu. Povratak „veterana svuh koalicija" Rasima Ljajića, u novu (verovatno i poslednju) vladu Srbije, takođe je moguć. A, to može biti samo iz razloga „animacije" turskih investitora u projekat Expo 2027.

Jedna nadahnuta ličnost, izvan politike i javnosti, ali na visokoj poziciji u jednoj stranoj državi, gorko i ironično je prokomentarisala nove „preletače" i stare navike:

„U radikalsku sektu, inače čuvenu po zalaganju za vrednosti razvijenog svijeta, demokratiju, slobodu medija i toleranciju, ne ulazi se iz uverenja u mogućnost promene već iz čistog interesa. Bahatost vlasti i ljudi bliskih režimu Aleksandra Vučića nema kraja. Ponašaju se kao da sutra nikada neće doći, pa uz javno pokazivanje koliko novca imaju počinju da se utrkuju i u bizarnosti pokazivanja koliko su jaki i koliko im niko ništa ne može".

A, koliko je to društvo drsko, koliko primitivno i koliko spremno da beskrajno ponižava Srbiju, govori i priča o tome kako je pre par godina jedan od najbližih prijatelja Aleksandra Vučića ''biznismen'' sa severa Kosova, kupio ni manje ni više nego tri aviona. Dva su završila u floti Air Pinka, dok je treći registrovan ma firmu Air Posh doo Beograd. U pitanju je avion Cesna 550 koji može da preveze sedam plus dva putnika.

Avion plaćen u Americi oko dva miliona dolara ušao je u Srbiju preko Tivta (CG), a ako bi se izbeglo plaćanje PDV-a Air Posh je aplicirao kod Direktorata za civilno vazduhoplovstvo za AOC (sertifikat o ispunjenosti tehničkih uslova za obavljanje javnog saobraćaja), jer u slučaju kada se firma, makar i formalno, bavi komercijalnim prevozom putnika ne plaća se porez od 20%.

Pošto se AOC čeka oko dva meseca, avion je privremeno bio prijavljen na korisnika Air Pink. Posle dva meseca, Air Posh dobija sertifikat i prijavljuje se u registar vazduhoplova kao korisnik aviona. Sve operativne poslove za Air Posh obavlja i dalje posada Air Pinka.

Ko stoji iza ove kompanije nije teško zaključitii. Vlasnik firme Air Posh je firma sličnog imena - Posh Properties doo. Posh Properties je nastao tako što je iz kompanije D -Trade, izdvojen deo imovine.

U pitanju je zemljište kod aerodroma Beograd. Navodno se u ugovoru za koncesiju aerodroma koji država odbija da da na uvid javnosti, francuski Vansi obavezao da to zemljište otkupi.

Vlasnik Posh Propertiesa je Emerging Markets Investment iz Luksemburga, a kao zastupnik je upisan Vladimir Krkobabić. Na adresi na kojoj je registrovan Air u jednom periodu svog rada nalazio i takozvani Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića.

Međutim, glavni deo priče je ovo: svaki avion ima svoju registraciju odnosno oznaku. Nešto slično kao što svaki automobil ima registracionu oznaku, odnosno tablicu.

Tako se prati let svakog aviona koji postoji na svetu i tačno se zna u svakom trenutku gde se koji avion nalazi. Svi avioni iz Srbije imaju u registracionoj oznaci skraćenicu YU i posle te skraćenice se dodaju brojevi ili slova, kao što svaki automibil kome je vlasnik iz Beograda ima na početku oznaku BG. Avion u vlasništvu Air Posha se zove, YU - Sex!

Preostala dva aviona koja su kao i ovaj kupljena na lizing i koja su registrovana na Air Pink imaju oznake YU - TUC i YU - PRC!

Dakle, flota od tri aviona sa nazivima Seks, Tuc i Prc, vlasništvo Vučićevih prijatelja i „poslovnih saradnika", morali su tako biti proknjiženi u avio kontroli prilikom svakog leta.

Vučić je često koristio ove avione pa se može reći da su njihovi nazivi sve što treba reći o njegovih deset godina diktature: Seks, Tuc i Prc! O tome se radilo. Sad je red da mu narod vrati istom merom.