Prof. dr Mila Alečković

Ekskluzivno  za Magazin Tabloid – list PROTIV MAFIJE

(Ovaj tekst bio je inicijalno intervju dat kanadskom mediju „Brochu tv“ povodom Instituta za istraživanje PSIHOPOLITIKE koji je inicirala profesor dr Mila Alečković, kao i obnovljene inicijative za donošenjem pravila psihološkog i psihijatrijskog testiranja svih političara)

Kako nam se desio Sindrom AV: ako jedan odlučuje o svemu, onda smo svi bolesni

Zamislimo da je fenomen Aleksandar Vučić teški oblik nekog sasvim novog psihijatrijskog oboljenja  po imenu “Sindrom AV“  koji nas je sve napao.  Svi u Srbiji, naravno, neće oboleti od ove bolesti, ali pitanje je da li će uopšte većina biti sposobna da je uoči. A samom činjenicom da mnogi bolest neće moći da uoče, desiće se to da isti postanu raširioci psihološkog virusa čak i ako se on kod njih nikad ne aktivira. Ovo ne znači kolektivnu zarazu bolešću, ali znači da će mnogi nesvesno učestvovati u njenom neprepoznavanju i održavanju. I upravo se to u Srbiji dogodilo. Iako smo nesrećan narod sa teškom istorijom koji je istorijske patnje prevazilazio najcrnjim humorom (na ivici života i smrti), ipak nam se prvi put desilo da do sada najdublje kognitivno, afektivno i moralno Zlo, prekrije sve oko nas.

    Nemoguće je da mnogi još pre pune tri decenije nisu primetili mršavog momka koji se prenemagao u lepljivom govoru, cvileo izazivajući sažaljenja, pretio ili ponizno hvalio svog velikog partijskog Cezara. Taj davni trenutak istorije  nekima je već tada govorio da ovakva psihološka submisivno molećiva slika  bljutave poniznosti uparene sa burnim pretnjama, može da izraste u motiv najjače sadističke tiranije. Submisivni dečko, nosač pica, kifli, sendviča i mnogih kofera, polako se penjao lestvicom zla, stepenik po stepenik, nevidljivo, prevarantski, manipulativno, intrigantski, potmulo. Kada se nacija probudila, barem veći deo nje shvatio je da je sudbinu svih nas u svoje štetne ruke preuzela neka zlobna jezičava žena u muškom telu, analno pohlepna na pare i želju da svima pakosti, istinski srećna u destrukciji i u nesreći svuda oko sebe, u igri moći i igri života i smrti svih nas. Osoba, očigledno bez dara, bez kreacije, bez inteligencije, bez mudrosti, prosečna u svemu osim u želji za Zlom. Ali, zašto je ovo prodrlo do dubokog korena u zemlji celog naroda?

Fatalizam, pasivnost kao deo bipolarnog kolektivnog sklopa, mazohizam, koristoljublje, sindrom vođe, sve ovo zajedno, uništilo je naš imuni sistem i dovelo do kolektivne bolesti koja se zove „dobrovoljno ropstvo“.  Zašto Bog dopušta Zlo? Čoveku je data sloboda volje i svesni izbor između Svetla i Mraka. On sam bira da li želi da bude zlikovac ili moralno biće. U čuvenom razgovoru između Montenja i Malbranša o voljnom iskustvu da se čini, ne čini, ili trpi zlo, davno je definisano ono što je i francuski mislilac iz 16. veka Boesije pisao  u svom tekstu o dobrovoljnom zlu i dobrovoljnom sluganjstvu (Boétie : Le discours de la servitude volontaire) , insistirajući na tome da je samo potrebno reći „NE“. Ali mi dvanaest godina nismo mogli da kažemo pravo, snažno i  jedinstveno NE.

    A onda je sve primenjeno na nama. Ceo priručnik mučenja zatvorenika, tzv. „KUBARK“ naš narod proživljava od kako je SNS družina zauzela položaje: ceo socijalni inženjering senzornog i socijalnog lišavanja, namernog indukovanja shizofrenije i paranoje, lomljenja ličnosti, kognitivne i emotivne ravnoteže, metoda šoka, najrazličitijeg ponižavanja, do otvorenog fizičkog nasilja: zatvaranja nacije i zabrane kretanja u izmišljenim igrama preuveličanih opasnosti, pljačkanje  i otimanje imovine svima koji nisu za režim nameštenim suđenjima koja traju ceo život, podsticanjem prostitucije i svesnim i namernim biranjem najgorih primeraka ljudske vrste, uništavanjem vere u Dobro, ponos, pravilo, moral i zaslugu.

 Umesto najlepših žena birane su najvulgarnije, umesto skromnih ličnosti tražene su bahate Bordšije, umesto normalnih perverzne kreature. Posebnom metodom crne psihijatrije (SCH) delovali su kroz destrukciju, zbunjivanje slabijih duhova i namerno sluđivanje. Kada je predsedniku Srbije pokazano da je na protestu bilo više od pet stotina hiljada ljudi, on tvrdi da ih je dvadeset hiljada, kada je visoko verovatno pokazano da je upotrebljeno zvučno oružje, on viče „lažete!“, kada se videlo da je uništena i siromašna Srbija ustala protiv njega, on se pita „zašto ga ne vole bogati“. Protiv najboljih studenata organizuje statiste i glumce koji mrze znanje i nauku jer ne znaju šta je epistemološki motiv.

Među svoje lobiste bira vulgarne prostitutke i propalice. Meša se u istraživanja kriminologa skrećući ozbiljne istrage u besmislenom pravcu. Na sudove da sa suđenja o krađama i prevarama izveštavaju, šalje svoje momke kriminalce, a među njima malog ćaci-lopova koji je krađama i falsifikatima oštetio Udruženje književnika Srbije, izvesnog kleptomana i mitomana Mihajla Žilovića. Ovaj dokazani prevarant postao je izveštač o krađama  i prevarama (u koje se kao delikvent razume) na vučićevim sudovima. 

    Ukratko DEKONSTRUKCIJA SVEGA, upravo ono što propoveda preteča svih iskušenja u starim tekstovima, od vremena razgovora Sokrata i Trazimaka, do spisa jednog francuskog autora iz bivših vekova koga je kasnije, u  Rusiji, pišući „Protokole“, plagirao Sergej Nilus.

    Deluje kao da je ispodprosečni Vučić vođen tim razgovorom u paklu Monteskijea i Makijavelija i kao da ga je neko savetovao po tom starom spisu francuskog advokata koji je pisao pamflet protiv Napoleona Trećeg. A jasno je da to Vučić nikada nije čitao niti bi umeo da razume takvu raspravu, jer i pored lukavosti, on nema intelektualnu dubinu za tako nešto. Ali neko treći je to verovatno znao izabravši težak ljudski psihijatrijski slučaj za sve oblike uništavanja, sluđivanja, dekonstrukcije i entropije.

    Za mene, kao stručnjaka, pacijent AV nije enigma. Detaljnu dijagnozu javno sam obrazložila još pre nekoliko godina. Sada me raduje što jedna mlada koleginica traži od medicinskog fakulteta izjašnjenje  o kliničkoj slici predsednika. Pozdravljam to pismo, uz napomenu da je potrebno zajedničko veštačenje i psihologa i psihijatara, jer je nužno znati kognitivni status pacijenta.

Zato je:

1.nužno  testiranje kognitivnog statusa osobe od strane psihologa, jer testove inteligencije primenjuje psiholog. Bez toga ne možemo da imamo kompletnu dijagnozu ličnosti

2.nužno je kliničko testiranje psihopatološkog psihijatrijskog tipa

3. potrebno je hitno doneti Zakon o obaveznom združenom psihološkom i psihijatrijskom testiranju (kognicija plus klinička slika) svih političara.

Shizofrena paranoja ili paranoidna shizofrenija kojom bi se pacijent proglasio neuračunljivim (i nesposobnim za suđenje) ne znače ništa ako ne znamo kognitivnu bazu (inteligenciju i sposobnost za kalkulaciju) pacijenta, ali i eventualnu psihopatsku pozadinu. Psihopatiju kao bazu neke dijagnoze  teško je osuditi jer se smatra da je reč o loše strukturiranoj ličnosti koja ostaje uračunljiva, što bi značilo da bi osuda bila moralne a ne kliničke prirode. Međutim, još Etjen Eskirol i Filip Pinel u 18. veku shvatili su da jedan deo patologije i jeste nedostatak morala (loše ili nikako formiran Superego).  Psihijatrijski postupak nasilne hospitalizacije ne može da se primeni na onome ko je već u političkoj hijerarhiji, jer on u njoj  ima silu i moć. Međutim, patologiju je nužno dijagnostifikovati dok se bolesnik još ne popne na stepenik sa koga ga je nemoguće skloniti osim krvavim nasiljem.

    Ni danas ne znamo tačno zašto je predlog Zorana Đinđića da svi pretendenti u politici budu psihološki kognitivno i psihijatrijski klinički testirani, nestao sa horizonta. Da li zato što i lud čovek i kriminalac imaju pravo da učestvuju u političkom glasanju, te se ova demokratska tekovina sukobila sa jednom drugom logičnom ravni: pravo svakog pojedinca, pa i onog u patološkom stanju, da politički glasa na izborima je jedna ravan, a nepostojanje prava da psihički teško bolestan čovek dobije mandat da tiraniše čitavu naciju, sasvim je druga psihološka, pravna i logička ravan. Ali, mi smo izgleda te dve stvari pobrkali.

    Samo iz kompletne dijagnoze neurološke, kognitivne i kliničke slike moguće je zaključiti da li je neko uračunljiv ili nije. U mom zaključku detaljnog veštačenja pacijenta AV posle iscrpne analize sa dokazima, zaključila sam, na kraju nalaza, sledeće: pacijent AV ima se smatrati uračunljivim. A ovo zapravo znači samo jedno : znao je, i dalje zna šta radi, ili drugim rečima, sutra nikako ne može i ne sme biti oslobođen suđenja (što bi inače bilo moguće u slici islljučivo shizoidne paranoje). Sada je pitanje hoće li se oglasiti druge kolege?

    Metode destrukcije uspešno su primenjene u ovih dvanaest godina zahvaljujući depresivnoj pasivnosti  većine  naroda ili zahvaljujući zlobnoj klici u samoj većini, jer masa nikada nije naivna. Zahvaljujući  narcizmu muških političkih vođa koji nikada nisu mogli da se dogovore kako da jedinstveno skinu tirana, zahvaljujući koristoljublju i dvoličnosti koja je kriminalce bivših vlasti ostavila netaknute do danas, zahvaljujući svesnom ili nesvesnom uživanju u nesreći drugih ljudi ili inata gomile koja je u starom dobu izglasala Barabu umesto Hristosa.  Šta se to dešavalo sa svima nama u dugotrajnom kolektivnom trpljenju? Orijentalni fatalizam od pre nekoliko vekova ne može da objasni baš sve. Budimo realni i iskreni. Kolektivno telo sa dominantnom bipolarnom kliničkom slikom (duga depresija, pa iznenadna manija) trpeći je održavalo tiraniju male grupe zlikovaca i sve ovo je trajalo dok jedna sasvim nova generacija ljudi, generacija studenata, nije ustala sa pitanjem: Da li ste vi uopšte normalni kada ovo trpite? Trgnite se, dižite zadnjice, jer ste inače i vi krivi !

Formula uspeha tirana: simbiotičko ludilo + instrumentalno koristoljublje

 U psihologiji se zna da su samo dva tzv. mehanizma kojima se ličnost brani od raspada uspešna i to najčešće kod darovitih i stvaralačkih ljudi. To su: regresija u službi Ja, i sublimacija. Svi ostali nesvesni psihološki mehanizmi: potiskivanje, racionalizacija, izolacija, reakcionarna formacija, introjekcija, idealizacija, nesvesna fantazija, poricanje, cepanje (splitting), prosta regresija, identifikacija sa agresorom, pomeranje, projekcija u ogledalu i slični, potpuno su neuspešni, iako im ljudi, u strahu i bolu nesvesno pribegavaju. Međutim, pored individualnog, najpatološkije dejstvo ovih neuspešnih psiholoških radnji jeste njihovo kolektivno dejstvo koje otvara put kolektivnim neurozama, ili čak psihotičnim stanjima čitave nacije. Posle drugog svetskog rata , Hanu Arent nije toliko interesovao profil Adolfa, koliko profil nemačke nacije koja je u većini ćuteći trpela nacizam, kao što je to dugo trajalo i u Srbiji. Formula uspeha svakog tirana jeste i ostaje: simbiotičko ludilo preneto na kolektiv + instrumentalno koristoljublje.

    U simulaciji političkog života koju Srbija pod tiranijom jedne partije živi već skoro trinaest godina, razvile su se sledeće neuspešne „odbrane“, odnosno simptomi:

1. Potiskivanje  koje deluje od samog početka: svi su zaboravili prevare iz prethodnih političkih perioda i „večno vraćanje istog“: stari lopovi su uvek prelazili u nove političke strukture. Jedna od izabranica u novom Vučićevom pokretu za narod, sekretarka udruženja nenarodnih banaka, ponosno izgovara banalnu rečenicu potiskivanja stvarnosti i nesećanja: „ Nećemo se baviti prošlošću, gledamo u budućnost“, ne shvatajući da jedno drugo logički definiše.Takođe, niko se nije setio ni istorijskog fenomena nacističkih psiholoških eksperimenata na zdravim ljudima, jer je to duboko potisnuto u kolektivnu podsvest . Tako nam se tiranija ponovila, ovoga puta u „najnaprednijem “ obliku.

2.Racionalizacija koja je u opštoj ravni u Srbiji počela da dejstvuje vrlo brzo i imala je više nivoa. Ovde je karakterističan zaključak izabranih ličnosti u tzv. novom Vučićevom  pokretu za narod, po kome je „privreda u padu od kako se (i samo zato što se) štrajkuje, jer da studenti ne štrajkuju, privreda bi bila u usponu. Nkma većina takozvanih „neopredeljenih srpskih birača“ ni danas ne prestaje da postavlja besmislena pitanja tipa: „A ko će doći posle njega (Vučića)? Ima li onog ko bi mogao da ga zameni? Ima li neka jaka ličnost ? (čitaj: neki dubok glas i velike cipele), A šta ako bude još gore? Biće samo još gore“ i sličnih racionalizacija koje imaju ulogu da opravdaju kukavičluk i pasivnost slabih ego snaga jer im je milija tiha i sigurna patnja nego rizična borba do pobede. Treba znati da je inercija u svakom slučaju, osim što je u vasioni pored gravitacije jedna od dve najjače sile u prirodi, u našem svetu ljudske psihe, sasvim izvesno, emanacija  nagona smrti.

3. Negacija i poricanje  stvarnosti deluje u svim nivoima naše dinamike, i u nesvesnom, kao i u svesnom delu ličnosti i deluje kako kod nerazvijenog Ega, tako i u svim kasnijim razvojnim periodima života. Mala deca, sasvim uobičajeno poriču sva neprijatna i bolna doživljavanja u primarnom zadovoljenju želja, principu zadovoljstva i krivotvorenju stvarnosti u mašti , kao što i odrasli ljudi u stanju bola poriču svesno ili nesvesno doživljene traume, u nekom obliku psihotičnog rastrojstva. Sasvim banalne situacije laganja mogu da imaju istu svrhu. Svrha laganja kome su, kako je govorio Emanuel Kant skloni gotovo svi ljudi, jeste upravo poricanje nečega što je istinito. Međutim, poricanje spada u najteže neuspešne psihotične mehamizme odbrane, jer ne uklanja bolesni simptom, nego ga još više ističe.

    Negacija i poricanje se u našoj političkoj stvarnosti ogledaju, na primer, u besmislenom ponašanju bivše novinarke koju nespretno zovu „prva dama Srbije“ a čija svest, na žalost, nije veća od svesti  istorijske Eve Braun. Ova potonja imala je običaj da se slika i pozira sopstvenoj kameri dok je njen nevenčani suprug sprovodio program u kome su milioni odvedeni u dim vidljiv iz logorskih odšaka. Ta besmislena ženska kreatura, isto kao i nesrećna i promašena novinarka u Srbiji koja troši narodne pare putujući i cupkajući u plemenskim ritmovima, verovatno ispodprosečne inteligencije ali nadprosečnog narcizma, dobri su primeri, naravno pored potpunog političkog amaterizma i fijaska, upravo patološkog poricanja stvarnosti u kojoj u borbi za ozbiljne političke ciljeve nekada možda jesu bile nužne, ali nikada dovoljne, provincijske manekenke i kurtizane.

    Međutim, fenomen srpskog političkog poricanja ogleda se i u „zahtevima“ tzv. opozicije da „predsednik države svojevoljno podnese ostavku“, pa čak i u , inače potpuno razumljivoj težnji, da se sa čovekom na čelu države, „pregovara“. U istom registru je i nekadašnja izjava nekadašnje obrazovane opozicionarke Vene Pešić koja je Aleksandra Vučića u jednom trenutku nazvala De Golom (mada bi ovo mogao da bude i oblik reakcione formacije, ili idealizacije). Iako ovakvi pokušaji spadaju u očekivanu društveno-političku igru, oni se savršeo uklapaju upravo u sliku poricanja stvarnosti, budući da je sa psihopatom pravi dogovor nemoguć.

4. Identifikcija sa agresorom, kao najpatološkija nesvesna radnja u Srbiji postoji na svim nivoima, od sitnih razotkrivenih direktorsko-funkcionerskih

sadista koji imitiraju lokalnog šefića tiranišući nemoćne ljude oko sebe, do takozvanog velikog (visokog) šefa nepostojeće države koji narodu preti verovatno onako kako, kada se ugase kamere, svetski pregovarači, ucenjivači i trgovci, prete njemu. Ali u slučaju nesrećnog predsednika nesrećne Srbije, identifikacija sa agresorom vidljiva je i u pogledu introjekcije rečenica koje je nekada verovatno slušao od svog partijskog gazde, a koje sada ponavlja podređenima oko sebe: „Ej ti mali“, „Tišina tamo…“, „Da ti se udvaram zbog trista dinara!“, „Ajde, oćeš sam da ućutiš ili da te ja izbacim:?“,  „Moraćete da me ubijete“…i slično.

5. Projekcija i projekcija u ogledalu jesu potpuno neuspeli odbrambeni psihološki mehanizmi. Tu je destruktivni impuls opažen u drugoj osobi umesto u sopstvenom Egu, kao što je to inače slučaj u svakoj projekciji. U mehanizmu odbrane projekcije (koji se posebno javlja u bolesnom stanju paranoje), kao i kod anksioznosti ili osećanja krivice, onaj ko se „projektuje“ u drugome vidi sve ono što je zapravo sam činio, ili čini. Kada se Vučić potmulim glasom uz teške uzdahe pita: „Šta smo skrivili bogatima? Zašto nas tako mrze?, on se ovde služi i izvrtanjem, i zamenom, i poricanjem, ali pre svega projekcijom sopstvene slike upravo „bogatog“ koga narod mrzi, ispravnije reći, prezire. A pored megalomanske, naglašena paranoidna reakcija se nalazi i u pretnji: „Sve ću vas uništiti u celom svetu“.  „Srbija je napadnuta sa svih strana“ kaže jedan član novog Vučićevog pokreta za narod i državu. U paranoidnom registru nalazi se i predsednikov uzvik: „Pobediće Srbija!“, budući da to pretpostavlja neku veliku zaveru protiv cele Srbije , kao i da se ne zna koga to treba da pobedi Srbija, u kakvoj borbi i sa kim. Da ostavimo po strani besmislenost izjave u kojoj se tvrdi da celina treba da pobedi sopstveni deo.

    Još bolji oblik projekcije Vučić ispoljava izgovrajući i opsesivno ponavljajući reč kojom, u opravdanom besu  želi da opiše narod i novinare tragače za istinom postojanja zvučnog oružja: „Oni lažu, lažu, lažu !“ Ili: „U subotu će biti počinjena najteža krivična dela“, „Bilo je dogovoreno ko će bacati kamenice“ … Prepisivati drugome sopstveni problem ili radnju jeste suština neuspelog, uvek vidljivog  psihološkog mehanizma „projekcije u ogledalu“.

    I potiskivanje, i racionalizacija, i negacija/poricanje, i identifikacija sa agresorom, i projekcija u ogledalu, deluju  masovno u javnom srpskom mnjenju, odnosno u mašineriji nacističke  „La propagand Štafel“ vladinih medija, uz unošenje straha, konfuzije, pometnje, neverice ili iracionalne optužbe. U stvaranju kognitivne disonance učestvovala je cela srpska politička scena u kojoj su se nekadašnja dva jasno suprotstavljena tabora „žutih“ i „crveno-crnih“ potpuno izmešala te je ovo jako otežalo afektivno rasuđivanje ljudi i dovelo do shizofrenije kolektivnog tipa. Neki bivši studentski lideri prišli su vladajućoj grupi, a drugi bivši radikali su sad uz studente. Isto tako, neki propagatori obaveznih eksperimentalnih genskih seruma (koje su nazivali vakcinama) sada se bore za demokratiju i za slobodan izbor. Drugim rečima, nekada su birači znali na koju stranu žele da usmere svoju afektivnu mržnju, dok je ona sada usmerena difuzno prema svima, te se vraća kao autodestrukcija samim biračima.

Dobrovoljno ropstvo je apsolutno Zlo: Ako jedan odlučuje o svemu onda smo svi bolesni

Da je Zlo zlo, a Dobro dobro i da brkanja i relativizacije nema, učio je još drevni Zoroastrizam koji je uticao na sve religije i na sva moralna učenja sveta.   Zlo apsolutno postoji, kao što postoji i Dobro, i ono nije relativno, ne zavisi od našeg raspoloženja ili od trenutka. Ili, jednostavnije rečeno, ako relativizam postoji u dijahroniji (kroz istorijsko vreme), ne  sme da ga bude u sinhroniji jer u svakom „sada“ mi znamo šta smatramo za Zlo, a šta za Dobro. Nepristajanje na relativizaciju u vremenu u kome živimo jeste prvi znak da smo spremni za borbu i tek kada se ovo shvati, prava borba za ljudsku humanost može da počne.

    Do danas postoji deontološka linija koja odbija relativizam i koju će prihvatiti antička Grčka sa Aristotelom, zatim mnogo kasnije Sveti Toma Akvinski, a u istočnom hrišćansku istočna patristika, sve do modernog doba i do etičkog učenja Emanuela Kanta ili učenja kasnijih humanističkih psihologa i filosofa. Od kosmičke borbe Dobra protiv Zla, principa stvaranja protiv principa razaranja  (Empedokle), ova borba nastavlja se sve do psihologije ljudskih bića i nas običnih smrtnika u kojima se svaki dan međusobno bore nagon života i nagon smrti , Tanatos i Eros, poznati još iz antičkog doba.

     Druga važna stvar jeste shvatiti da postoje dve kategorije Zla: Zlo kao slučajnost, ili kao nesreća, stihija, nepogoda, „crna materija“ s jedne strane, i Zlo kao namera, intencija, premeditacija, kao voljna ili svena radnja nekoga ili neke i nečije svesti, s druge. S jedne strane zla nalaze se nesreće koje su nas zadesile (ili barem mi tako mislimo da su nas zadesile), a sa sasvim druge strane nalazi se namerno napravljeno, željeno, provocirano, uz slobodu volje, odnosno svesno Zlo nekog entiteta, nečije svesti, ili nečije ličnosti. Samo ovo drugo Zlo jeste etičko Zlo, odnosno Zlo kome moramo etički, moralno i psihološki da sudimo, jer ono predstavlja apsolutno Zlo. Mi ne možemo da sudimo  kosmosu ili crnoj materiji, ili zveri koja je napala čoveka jer je gladna, za razliku od onoga koji namerno ubija hiljade ljudi u logoru, ne možemo da sudimo vulkanu koji je sagoreo gradove,  iako sve ove nesreće neosporno predstavljaju zlo za ljudska bića. Verujući ljudi u ovakvim nesrećama vide volju božiju ili prirodu koja se sveti onima koji je ne poštuju („Bog je u prirodi“, govorio je filosof Spinoza), ali zato možemo i moramo moralno da sudimo ljudskom svesnom i namernom počinjenom Zlu.

    Za razliku od stihijskih sila razaranja u kosmosu, drevna istočnjačka teorija ličnosti Abidhama, uvešće u razmatranje Zla ljudski i moralni faktor, budući da je pojam karme značio moralnu sudbinu, jer je karma bila određena u osnosu na dobre ili loše ljudske postupke.

    Hrišćanstvo će takođe uvesti faktor čoveka i greha, odnosno moralnu komponentu u shvatanju Zla, te će mit o prevari, padu i grehu, obeležiti hrišćansku sliku grešnog čoveka koji se odao isključivo materijalnom i telesnom zbog čega ga je greh i odveo u smrtnost.  Intencionalno i moralno Zlo i krivica za postojanje Zla je samo čovekova, odnosno, samo ljudska.

    Svi umovi i svi filosofi od kako je sveta i veka govore o tome šta je Zlo. Biće Zla definisano je direktno ili indirektno u Platonovoj koncepciji života s harmonijom, u Aristotelovoj slici života ljudskosti i mere, u Stojičkoj filosofiji, u Epikurovom principu ataraksije, u Kiničkoj koncepciji života sa prirodom, u Aristipovoj filosofiji hedonizma, u Spinozinoj viziji etičkog racionalizma, u Šopenhauerovom i Kjerkegarovom etičkom pesimizmu, u Ničeovom imoralizmu, u Kantovom racionalizmu kategoričkog imperativa, u Spenserovom, evolucionizm, Hajdegerovom i Sartrovom egzistencijalizmu, u hrišćanskom shvatanju Zla  Dostojevskog, sve do K.G.Junga i S.Frojda i njihove teorije svesnog ili nesvesnog  nagona smrti u čoveku. Filosof i genijalni matematičar svoga vremena, hrišćanski mislilac Lajbnic posebno je interesantan u svom optimističkom shvatanju Zla kao pružanja prirode čoveku da uvidi sopstvenu grešku,  da nešto nauči i sledeći put izbegne Zlo. Lajbnic nije verovao u postojanje Satane, Đađala, ili đavola kao entiteta, već je verovao da čovek čini zlo zato što greši, a greši zato što je po definiciji  parcijalan i samo delićem vidi sveobuhvatnu stvarnost. Samo Bog vidi celinu, a čovek mora da greši jer je ne vidi, jer ne može sve da sagleda, jer u svojoj parcijalnosti mora nešto da propusti i pogreši. Greška koju čovek napravi, Zlo koje okusi, uči ga kako da ga sledeći put izbegne i ovo je uvek prilika da se postane jači.  Međutim ako isti čovek svesno ponavlja istu zlu radnju  (kao što to čine Aleksandar Vučić i njegovi podređeni), on tada potpada pod kategoriju greha, moralne i krivične osude, a mi u kliničkom zanatu, ovakve ljude zovemo psihopatskim karakterima.

    Međutim, najstarije hrišćansko pitanje, ako Bog postoji, zašto dozvoljava Zlo?, postavljali su svi, a posebno ruska antropolška hrišćanska misao, od Hercena, Bulgakova, Solovjeva, Berđajeva, Danilevskog, Florenskog, Tolstoja, Dostojevskog, sve do pisca Solženjicina.  Odgovor: sloboda volje je ono jedino što nam je dato da bismo uopšte shvatili šta je Zlo i ko ga čini.

     Ljudi loših karaktera i slabih ego snaga, ali i koristoljubivi, potkupljivi, bezobzirni, čine ono  što u klinici zovemo „provodnicima zla“, identifikovani sa agresorom i spremni da mu služe. Drugi se drže hrabro u borbi i raskrinkavaju licemerje i laž. Naravno, ova podela nas potseća na staru etnopsihijatrijsku podelu karakterologije  našega naroda, barem kada je reč o području Srbije:  s jedne strane su rajetinci (večno savijanje pred jačim, zavist, ljubomora, lakomislenost, sluganjstvo, licemerje, izdajstvo), a sa druge su oni pripadnici srpskog naroda koji spadaju u kategoriju „borilačkog sklopa“, nekada nazivanom i „violentni hajdučko-uskočki sklop“. Ali, da nije bilo ovog drugog ne bi do danas bilo ni nas.

Kolege, probudite se!

Zato je najvažnije shvatiti kako nam se desilo Zlo, kako nam se desio Vučić „koji odlučuje o svemu“, čija je bolest dugo pothranjivana masovnim kukavičlukom i ćutanjem, razaranjem sopstvenog kolektivnog tkiva. Ako jedan čovek odlučuje o svemu, to znači da smo svi bolesni. Studenti su Srbiju počeli da izvlače iz simbiotičkog ludila, sprečili su da nam kancer pojede ceo organizam.

    Sada se stvara narodni „acting out“ i dekompenzacijska igra ruganja psihijatrijskom slučaju i njegovom bolesno-kriminalnom oruženju, karikaturisanje, „pumpanje“ i „dinstanje“. Na drugoj strani vlast postaje sve brutalnija i podstiče odrone mržnje preko internet mreža, kao i fizičke okršaje. Svi se utrkuju ko je u tome jači i brži, ko nudi više mržnje ili više humora. Ova arena bellum omnium contra omnes je opasna jer ukida sva pravila ljudskosti. Na momente se ima utisak da je bolestan čovek na čelu države koska bačena srpskom narodu da bi se on sam iznutra rastrgao. Ne treba zaboraviti da su svim tiranima potrebni nezdravi ljudi. Umesto celog tog morbidnog teatra u kome ima i nemalo paganskog osvetničkog uživanja na svim stranama, zar pacijent nije mogao da bude sklonjen davno, profesionalnošću mojih kolega i u tišini?

    Možda bi ovo osvetljavanje uzroka celokupnog  dijagnostičkog stanja Srbije bilo dovoljno da se sadašnja pumpanja“ i „dinstanja“ u odsudnom trenutku zamene jasnom i udruženom dijagnozom svih mojih zaspalih kolega psihologa i psihijatara, kolektivno i profesionalno (bez mržnje) urađene dijagnostike posle koje bi cela balkanska kuhinja znala da više nikad ne zakasni sa „dinstanjem“.

Probudite se kolege, pozivam vas sve da tražimo donošenje hitnog Zakona o obaveznom psihološkom i psihijatrijskom testiranju svih političara! Ako testiramo onog ko vozi kamion i avion, hoćemo li i one koji voze državu?

Narod se digao, a naša zajednica i dalje ćuti. Narod nas tera da se složno i stručno  probudimo. Dobro je neko pre mene pitao: gde da baš čoveku koga „podržava“ ceo svet, zapadne  narod koji ga  većinski neće?

Verovatno je to zato što  Bog jeste u prirodi, odnosno svuda oko nas. Priroda ne trpi i ne potiskuje patnju godinama i decenijama, kao mi ljudi. Ona iz sebe odmah izbaci Zlo, jer ima protivotrov za sve.

————————————————————————————–

Napomena redakcije

Profesor Dr Mila Alečković spada u najobrazovanije Srpkinje u svetu i jedan je od najboljih antropologa zdravlja u regionu i Evropi, sa ogromnom erudicijom znanja iz psihologije, neuro-psihijatrije, istorije, političkih teorija i filosofije. Doktorirala je na Univerzitetu Sorbona sa radom: „Pojam nesvesnog u psihološkim i neurološkim teorijama“. Autor  je brojnih knjiga i predavanja u svetu na pet jezika, a osim teme psihopatologije i stvaralaštva, Mila Alečković već godinama piše protiv zloupotrebe  psiholoških i psihijatrijskih znanja o ljudskoj duši.

U novoj knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze“ dekortikovane su sve moguće operacije socijalnog inženjeringa i psihijatrije smrti kojima se danas služe globalisti i maltuzijanci. Mila Alečković u knjizi majstorski analizira  tiranska društva kojima upravlja nagon smrti, kao i psihopatološke dijagnoze političkih aktera. Reklo bi se da čitanjem ove briljantne knjige postajete imuni na sve moguće manipulacije i programe straha. Ili, kako autorka sama kaže: „Ljubav i stvaralaštvo koje nosim u sebi pomogli su mi da dešifrujem sve što radi crna psihijatrija u želji da vam porobi um ili da vas poništi kao ljudsko biće. Mi, koji se protiv nje borimo, pobeđujemo, jer lečimo dušu ne kao crni, nego kao beli, jer je u nama nagon života pobedio nagon smrti .

francuski izdavač: ‚‚LCS“  (Knjige protiv sistema)