Dragomir Anđelković

Vučić je nedavno bio u Parizu. Otišao je tamo da poljubi ruku svom ucenjivaču i ujedno zaštitniku Emanuelu Makronu. U okolnostima kada je jako pritisnut od naroda Srbije, treba mu još intenzivnija strana podrška. Ako ona nije primarno upotrebljiva na unutrašnjem planu, onda mu je makar važna na spoljnom, kao kočnica koja bi sprečila da se EU u većoj meri zainteresuje za njegovu kartel-diktatorsku vladavinu.

Francuski predsednik kao retko ko drugi za svoju zemlju izvlači veliki reket od sprskog samodršca. Da Francuzi ne bi nastavili da puštaju kompromitujući materijal o Oskaru i njegovom bratu, on kupuje preskupe, Srbiji nepotrebne Rafele, te daje francuskim firmama razne unosne poslove u našoj zemlji.

Uprkos tome nedavni dolazak Aleksandra bez Kosova u Jelisejsku palatu ostao je u Francuskoj relativno nezapažen. Makronu bliski mediji, svesni da je teško sakriti da je Vučić autokrata dogod je srpski studentsko-građanski bunt u jeku, upadljivo su okretali glave od onoga što se dešavalo u vezi sa posetom „našeg“ predsednika. Opozicioni mediji nisu u svemu prepoznali dovoljan značaj za napade na Makrona.

Oni kojima je u Srbiji posao da ih na to podstaknu, tj. da im daju materijal za delovanje, nisu uradili ono što je bilo svrsishodno. Zamislite da je bilo drugačije, da je tog 9. aprila kada je Vučić otišao u prestonicu Francuske, pred ambasadom te države u Srbiji organizovan veliki narodni zbor. I to sa parolom: „Francuska, jedna od globalnih kolevki demokratije, nema pravo da pomaže balkanskom diktatoru da gazi svoj narod“.

Do tada je već skoro pa nedvosmisleno bilo jasno da je režim 15. marta protiv mirnih demonstranata upotrebio „zvučni top“, uz realan rizik da izazove masovan stampedo i smrt mnogih. To je dobar osnov da se i relevantnim međunarodnim faktorima postavi pitanje da li bi radi očuvanja svoje vlasti bio spreman da naredi i vazdušne udare po mestima nenasilnog okupljanja oponenata?

U francuskom parlamentu već je više puta bilo uzavrelih diskusija o (ne)odgovornosti tamošnjih vlasti koje su raznim afričkim opskurnim vlastodršcima prodavale helikoptere, avione i drugo naoružanje koje su oni onda koristili protiv sopstvenih građana. Na to je u svetlu još sveže priče o zloupotrebi „zvučnog topa“ bilo lako nadovezati celu kombinaciju sa kupovinom francuskih višenamenskih borbenih aviona Rafal od strane aktuelnog srpskog vrha.

Uz masovno okupljanje studenata i drugih građana – i uporedno prozivanje Markona zbog veza sa mračnim tiraninom iz Beograda, te isticanje geopolitičko-koruptivnog elementa u svemu tome ali i svih drugih stvari koje su trule u uzurpiranoj državi Srbiji – veliki deo francuskih sredstava masovnog informisanja bio bi zainteresovan za dešavanja kod nas. Priča o „zvučnom topu“, kriminalu, ugrožavanju građanskih prava i sličnim Vučićevim nedelima, brzo bi se prelila u Francusku, a njegov boravak u njoj bi se pretvorio u pakao. Još i da je animirana naša dijaspora da u toj zemlji protestima dočeka srpskog diktatora, on bi bolno osetio koliko peče plamen demokratskog negodovanja.

Propustili smo sve to da priredimo Aleku; umesto toga on je uz pomoć Francuza ojačao svoju poziciju u EU. Slično je bilo i kada se radilo o potpisivanju koalicionog sporazuma o formiranju nove nemačke vlade. Čim se to desilo, i to baš dok je Vučić bio u Parizu, trebalo je organizovati miting ispred nemačke ambasade u Beogradu uz postavljanje pitanja (tada još) nemačkom mandataru Mercu – da li će nastaviti neokolonijalnu (da ne kažem neonacističku) politiku Šolca, koja podrazumeva sprovođenje opasnog litijumskog eksperimenta nad narodom jedne male i siromašne zemlje „na brdovitom Balkanu“? To u tom trenutku ne bi ostalo neprimećeno od strane nemačkih medija uz sav potencijal koji se tako dobija za skretanje pažnje tamošnjoj javnosti na naše velike diktatorsko-kriminalne probleme.

Sve to srpska dominantno prozapadna opozicija i sa njom povezana tzv. intelektualna zajednica, nije pokrenula – štaviše i odbila je takve predloge – jer se i dalje bori za naklonost evropskih evroatlantista. Računa da će pre ili kasnije da im dojadi Vučić, odnosno proceniće da mu je rok trajanja istekao, pa će zaigrati na njegove oponente koji su spremni da nastave sadašnji prikriveni NATO i u mnogo čemu drugom antisrpski kurs, a možda i da ga učine bržim i neskrivenim. No, zašto studenti ne pokreću takve akcije?

To mi nije jasno. Nadam se da Marta Kos, EU komesarka za proširenje, nije u pravu kada kaže da studenti i EU imaju iste ciljeve, odnosno da sa njima rade neke NVO, finansirane od strane Brisela. Ipak, pribojavam se da su agenti evroatlantskog uticaja prodrli i u neke centre studentskog odlučivanja, te sprečavaju da se njihove antirežimske akcije učine geopolitički i nacionalno produktivnim. Stvar je u tome što EU samo želi da ograniči Vučićev apsolutizam i sukcesivno počne da priprema teren za promene – koje bi kulminirale najverovatnije tek 2027. godine – u okvirima kruga eksponenata evroatlantske politike u Srbiji, nikakvo van njega!

Za one koji traže iznutra ali i spoja slobodnu Srbiju, to je neprihvatljivo. Po EU modelu naša zemlja neće postati ni istinski demokratska – setimo se samo „Slučaja Đorđesku“ u Rumuniji ili onoga što se desilo sa Marin Le Pen u Francuskoj – niti će naći mesto koje joj odgovara u svetu. Ako već nismo bili deo EU i NATO ekipe kada je ona otimala i međusobno delila svetsko bogatstvo, besmisleno je da se ukrcavamo na njen već ozbiljno oštećeni preostali evropski brod (američki je dobio novo, antievroatlantsko vođstvo), čija budućnost je krajnje neizvesna.

Ako nam je ikada trebala istinski izbalansirana spoljna politika i vojna neutralnost umesto kontraproduktivnog svrstavanja – uz izgradnju funkcionalnih partnerskih veza sa Moskvom, Vašingtonom i Pekingom, uporedo sa evropskim središtima moći – to je baš sada slučaj kada se ponovo uspostavlja novi svetski poredak. Naravno, nerealno je o tome razmišljati dok Srbiju vodi Vučić ili kada bi on podelio kontrolu nad našim nacionalnim kormilom sa drugim NATO kvislinzima. Svi oni znaju samo za jednu stranu sveta!

Na nama je da nastavimo da se borimo da tako ne bude, ali ovaj put neću duže o tome. Namera mi je ovaj put da pre svega skrenem pažnju na štetnost onoga što je kod nas – sada kada smo posesivno zaokupljeni unutrašnjom politikom i razočarani u sve velike sile koje i dalje nalaze interes da igraju sa Aleksandrom Antisrbinom – jako rasprostranjeno i veoma štetno. To je geopolitički nihilizam.

Ne padajmo u tu zamku! Mala zemlja kao što je Srbija ništa ne može do kraja da uradi sama. I za bolju unutrašnju politiku u užem smislu, a kamoli za sve ono što je važno za zaštitu naših nacionalnih interesa, neophodna nam je promišljena asimetrična saradnja sa relevantnim spoljnim silama. Nemojmo iz besa da se ponašamo kao Enver Hodža (1908-1985) i ignorišemo eksterne prilike ili da stvari budu i gore, iz inata radimo u geopolitičkoj sferi sebi na uštrb. 

Taj albanski komunistički diktator – vratimo mu se da bi bilo jasnije o čemu se radi – prvo se oslanjao na Titovu Jugoslaviju pa se onda sa njom razišao 1948. godine i potpuno orijentisao na Sovjetski Savez. Sa njim je, umnogome zbog lične sujete i ideološke zaslepljenosti, počeo da se svađa 1960. da bi 1968. sukob kulminirao, a Albanija izašla iz sastava Varšavskog pakta. Njen kljuni saveznik u narednim godinama biće Kina, ali krajem 70-ih – uporedo sa kinesko-američkim otopljavanjem – Tirana će se i sa tom silom olako posvađati. Enver Hodža će uskoro i Peking, kao što je već učino sa Moskvom, optužiti za „revizionizam“ odnosno izdaju izvornog marksizma-lenjinizma. Ne treba ni reći, njegovi odnosi sa Zapadom ostaće dosledno neprijateljski, a od celog sveta hermetički izolovana Albanija usled plahe ljutnje njenog vođe na sve i svakoga, tonuće u sve veću bedu.

Mi danas, verovatno i sa sviše osnova, možemo da prebacimo štošta i Moskvi te Pekingu, koji i dalje svojom podrškom olakšavaju Vučiću da vara deo sprske patriotske javnosti, a kamoli da imamo mnogo toga da kažemo Briselu, Berlin, Parizu, Vašingtonu, koji em rade sa ovdašnjim diktatorom, em su činioci permanentnog antisrpskog geopolitičkog delovanja (otmica Kosova, rad na rušenju Republike Srpske, perfidno uvlačenje Srbije u NATO sa ciljem da bude topovsko meso za tuđe interese). Ipak, to nije razlog da sami sebi pucamo u kolena. Geopolitika je ništa manje od unutrašnje politike – (smirena) veština mogućeg!

Dva naša glavna nacionalna interesa su: 1) obezbeđivanje spoljne bezbednosti (kako Republike Srbije što podrazumeva i borbu za kosovsko-metohijski segment njenog teritorijalnog integriteta, tako polazeći od toga da je ona po ustavu matična država sprskog naroda u celini, i Srba u regionu a pre svega RS); ali i 2) stvaranje pogodnih uslova za dobar život građana (ekonomski, unutrašnja sigurnost, obrazovanje, socijalna zaštita). Mora se naći balans između svega toga, što znači da od geopolitike i žongliranja sa velikim i regionalnim silama ne možemo da pobegnemo.

Samo što to treba da bude u interesu nacije a ne egoističnog  vlastodržaca. I pri tome težište odnosa, ne zatvarajući druga vrata, nužno je stavljati na one koji najviše doprinose i jednoj i drugoj grupi naših nacionalnih prioriteta. U tom svetlu posmatrano, primera radi, Rusija – ključni faktor podrške Srbima u zaštiti spoljne bezbednosti ali i najvažniji naš energetski partner – sigurno je na pravom mestu, ali, razume se, posmatrano u duhu te formule, takođe ne smemo da na odgovarajući način ne tretiramo i druge bitne zemlje. Samo što uvek moramo da polazimo od svojih nacionalnih interesa a ne da ih zapostavljamo da bi nas neko potapšao po ramenu. Princip „sir za pare“ važi ne samo na pijaci, već i u geopolitici.

Kako je govorio filozof Spinoza – ne ljuti se zbog nepravde, već izvedi zaključak, zapamti šta je bilo, i u skladu sa tim, vodeći računa o svojim interesima, hladne glave postupaj! Tako stvari stoje sa međunarodnim odnosima, ali i u domenu unutrašnje politike, a sve to je povezano u jednu državotvornu ili, ako nema pameti i dobre volje, državorazornu celinu.

Polazeći od toga – ali i od konkretnog primera kako smo mogli (a nismo) Vučićevu posetu Francuskoj ili nemačko uobličavanje nove vlade, da iskoristimo za svoju borbu za oslobođenje Srbije – menjajmo odnos prema (geo)politici naboje a ne nagore (što predstavlja zapostavljanje njenog značaja), ako iskreno želimo da išta korisno postignemo za naciju. Studenti, koji i dalje uživaju najveće poverenje društva, o tome ali i značaju Kosova, Republike Srpske ali i srpskog pitanja u Crnoj Gori, te rusko-srpskih veza – morali bi pod hitno da u praksi povedu više računa!