Obaveštajna zajednica SAD smatra da je kriza u Ukrajini ubrzala približavanje Irana, Kine, Severne Koreje i Rusije, te da je širenje saradnje između tih zemalja postao nepovratan proces. Ovo se navodi u izveštaju o pretnjama za zemlju koji je objavila kancelarija direktora Nacionalne obaveštajne službe SAD. Tu se primećuje da čak i eliminacija „faktora rata u Ukrajini, teško da će vratiti te bilateralne odnose u predratno polazno stanje iz 2021. godine“.

Piše: Maksim Stoletov

Ne možete a da se ne složite sa ovim zaključkom. Međutim, deluje da je ovde američka obaveštajna služba namerno napravila „frojdovski lapsus“. Praktično, otvoreno je rečeno da rat u Ukrajini neće uticati na dalje jačanje odnosa Rusije sa njenim strateškim partnerima. Može se pretpostaviti da su vojna dejstva protiv Rusije započela upravo s ciljem da se unište ovi odnosi, kao glavna pretnja za SAD. Još krajem novembra 2024. godine, stupajući na dužnost, šef Evropskog saveta Antonio Košta je izjavio da (budući) predsednik SAD Donald Tramp vidi opasnost u saradnji Rusije s Kinom, Iranom i Severnom Korejom, a ne u ratu u Ukrajini i ne u pobedi Rusije u tom ratu. O tome su govorili i eksperti za američko izdanje The Hill. Po njihovom mišljenju, Tramp će se postarati da uništi veze među tim državama i „kombinovaće vojne pretnje i prijateljske odnose“ (štap i šargarepa!).

Produbljivanje veza između Rusije, Irana, Kine i Severne Koreje izaziva zabrinutost u SAD, preneo je tada Blumberg. Kako je pisala ova agencija, brzina i intenzitet rasta saradnje ovih dražava, bez obzira na stroge sankcije Zapada, ozbiljno zabrinjavaju Vašington, jer su usmereni na to da izazovu američku dominaciju u svetskoj areni. Bez obzira na to, u sledećem izveštaju obaveštajne službe SAD, koji je nedavno predstavljen u Kongresu, direktno se govori da je Kina postala glavna pretnja za SAD. Štaviše, najveći rizik od direktnog konflikta vezan je za Tajvan. U dokumentu se ističe da se Kina postepeno, iako sa izvesnim poteškoćama, približava trenutku kada će uspeti da osvoji ostrvo. Direktorka Nacionalne obaveštajne službe SAD Tulsi Gabard je istakla da „kineska vojska stvara najsavremenije vidove naoružanja, uključujući hipersonično oružje, avione na osnovu stealth tehnologije, nove modele podmornica, sredstva za ratovanje u sajberprostoru i svemiru, kao i da širi proizvodnju nuklearnog oružja“.

Vasilij Kašin, viši naučni saradnik Visoke ekonomske škole, rekao je: „Nesporna je činjenica da su porasli vojna snaga i politički uticaj Kine. Takođe, Kina brzo povećava nuklearno naoružanje. Ali to ne znači da će Kina inicirati pogoršanje odnosa sa SAD.“ Po rečima ovog stručnjaka, realno, svaki novi korak ka zaoštravanju odnosa uvek su činile SAD. I, SAD strahuje da će Kina pomeriti Ameriku s mesta „svetskog lidera“. Kinesko-ruski odnosi brinu Vašington još od vremena predsednika Baraka Obame. A Tramp ima tendenciju da još više pažnje posveti ovome. Njegov kurs prema Ukrajini „delimično diktira i činjenica da želi da spreči preveliko zbližavanje Rusije i Kine“.

Prirodno, činjenica da Kina, Iran i Severna Koreja formiraju zajedno sa RF novi geopolitički pol, ne dopada se hegemonu. Ali, Zapad po običaju sve okreće naopačke. Po mišljenju sada bivšeg generalnog sekretara NATO Stoltenberga, Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja se sve više udružuju kako bi zajedno zaobilazile sankcije zapadnih zemalja. Na taj način, RF zajedno sa svojim saveznicima teži da podrije svetski finansijski sistem, zasnovan na američkom dolaru, a istovremeno i da „nas (NATO) oslabi“. Stoltenberg je istakao da „u ova opasna vremena moramo zajedno da se suprotstavimo bilo kojem režimu“, koji nastoji da oslabi Severnoatlantsku alijansu i zemlje, njegove članice.

 Odgovarajući mu, zvanični predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova pozvala je zapadne političare da ne pripisuju Moskvi svoje nezdrave fantazije o sukobu sa zemljama-članicama NATO.

Iako smo želeli da ova teza konačno stigne do Alijanse, danas je, „iz burmutice“ poput poznatog lika iz bajke, iskočio sadašnji generalni sekretar Rute. On je opet nazvao Rusiju najozbiljnijiom i direktnom pretnjom NATO-u, a takođe je isključio poboljšanje odnosa nakon završetka konflikta u Ukrajini.

Posle sastanka s rukovodstvom Poljske u Varšavi, generalni sekretar bio je veoma ratoborno raspoložen. Izjavio je da se poslednjih meseci događaji u svetu „razvijaju veoma brzo“, zbog čega se mnogi članovi NATO-a osećaju „manje zaštićeni“. Rute je dodato da se u Ukrajini nastavljaju borbena dejstva, i da se on „brine kako će se to završiti“.

„Kakav god da bude ishod“, rekao je generalni sekretar, „Rusija će ostati najznačajnija i direktna pretnja našoj bezbednosti. Rusija povećava troškove za odbranu i prešla je na vojnu ekonomiju. Ona brzo obnavlja svoje oružane snage.“ Prema njegovim rečima, obezbeđivanje trajnog mira u Ukrajini od velikog je značaja za evropsku bezbednost. Ali u slučaju mogućeg napada na Poljsku ili drugu NATO državu, Rusija će se suočiti sa „razornim odgovorom“, izjavio je Rute. I još jednom je istakao kako je vojska Alijanse spremna da deluje „ako bude potrebno“. U međuvremenu, sve NATO zemlje se plaše Rusije i njenih prijatelja.

Prema njegovim podacima, Rusija godišnje proizvodi 1.500 tenkova, a u pet najvećih evropskih zemalja proizvode svega 750. Inspektor smatra da će RF biti sposobna za rat velikih razmera do 2029. godine. O tome su navodno već govorili predsednik RF Vladimir Putin, prvi zamenik predsednika Saveta bezbenosti RF Dmitrij Medvedev i patrijarh Kiril. A prema njegovim rečima, Nemci će biti spremni „mnogo kasnije“. E, onda treba da sede mirno i, što bi se reklo, ne prave nevolje. Međutim, „svrab osvete“ ne da mira. Po proračunima inspektora Bundesvera Karstena Brojera, potrebno je 460.000 vojnika, a oni imaju samo 200 hiljada, zato je „potrebna mobilizacija, uključujući i žene“.

Pritom je, na nedavno održanoj konferenciji o bezbednosti u Berlinu, on precizirao da nije neophodno čekati napad Rusije, već da „Bundesver mora da postane spreman za rat i brorbeni raspored“. I za to je potrebno samo 100 milijardi evra. Jasno je jedno: Nemci su veoma uplašeni, i moraju da plate za svoj strah. Šta reći? Može im se samo savetovati da naprave zalihe pelena.

Isti savet može se dati i Česima. Njihov predsednik Petr Pavel je na pomenutoj konferenciji u Berlinu izjavio da je za obezbeđivanje bezbednosti u Evropi potrebno nastaviti sa pružanjem podrške Ukrajini, za ostvarivanje maksimalno pravednog mira, da razvoj konflikta ne bi doveo do toga da RF ostvari svoje ciljeve i da ne bi doveo do „kapitulacije žrtve“. I, pošto je na predsedničkim izborima pobedio Donald Tramp, Pavel smatra da je važna saradnja, ne samo u okvirima EU i NATO, već i sa državama Indo-pacifičkog regiona: Australijom, Novim Zelandom, Japanom i Južnom Korejom. Generalno, po „dobrom“ zapadnom običaju, pozivaju sve protivnike Rusije da se okupe.

Na ovom skupu zemalja koje se navodno tresu od straha pred Rusijom, ističe se Britanija. Čini se kao da nad njom već kruže jata ruskih raketa. U istraživanju analitičkog centra Council on Geostrategy (Savet za geostrategiju) iz Londona, primećeno je da se zemlja nalazi pod najvećim rizikom od raketnog udara Rusije još od vremena hladnog rata, piše Tajms.

Ove novine su veoma zabrinute zbog toga što se „Rusija gotovo svaku noć raketnim udarima obrušava na Ukrajinu„. A Severna flota RF ima 800 krstarećih raketa koje mogu da se upotrebe za napad na Britaniju.

Rusija, pritom, ima „ograničene“ zalihe kopnenih balističkih raketa koje mogu da stignu do Britanije. Istovremeno, „Rusija, Kina i Iran investiraju u hipersonične i balističke raketne tehnologije“. „Ključna vojna infrastruktura Velike Britanije, potrebna za održavanje njenih oružanih snaga, u današnje vreme je previše ranjiva i mora biti glavni prioritet, za kojim sledi zaštita inostranih baza, između ostalog i na britanskoj teritoriji u Indijskom okeanu (Dijego Garsija), i britanskih vojnika koji su raspoređeni u njima“, izjavio je naučni saradnik „Saveta za geostrategiju“ Vilijam Frir.

I niko od britanskih „stratega“ ne postavlja jednostavno pitanje: Da li je to Rusiji potrebno? Kakvu vojnu pretnju predstavlja London za Moskvu? Možemo reći: minimum minimorum ili apsolutno minimalno. Ali Britanija je pritom naduvana od sopstvene važnosti u vojnoj strategiji korporativnog Zapada. Danas, kada ona odavno već ne vlada morima, to prilično liči na Krilovljevu basnu o volu i žabi, koja je pokušala da se naduva do veličine svog „konkurenta“, ali je „pukla od napora – i umrla“.

Očigledno je da nizu evropaničara ton daje Poljska. Ona, zajedno sa pribaltičkim zemljama, ima nameru da stvori tzv. liniju odbrane na granici s Belorusijom i Ruskom Federacijom. Njihov projekat „Istočni štit“ već je uključen kao prioritet u plan za ponovno naoružavanje Evrope „ReArm Europe“ koji je donela Evropska komisija, i za koji je predviđeno da se izdvoji 800 milijiradi evra. Poljski premijer Donald Tusk više puta je isticao da bezbednost Evrope i NATO-a umnogome zavisi od toga koliko će bezbedna biti granica između Evrope i naše savezne države. Varšava, u stvari, nastoji da prebaci deo svojih troškova (a najbolje bi bilo sve) na zemlje EU. Poljska planira da razmesti minska polja na svojim istočnim granicama.

„Nemamo izbora“, rekao je zamenik ministra nacionalne odbrane Pavel Bejda. Glupak, izbora uvek ima! Ali Poljacima istorijski nije dato da gledaju u bućnost dalje od svog… horizonta, otuda i mnoge njene nevolje.

Upravo Rusija i Kina, čijeg se sveobuhvatnog partnerstva boji Zapad, daju  primer kako se, uz privrženost međunarodnim institucijama i pravu, mogu podržati najvažniji trendovi u razvoju međunarodne politike, među kojima je na prvom mestu formiranje multipolarnog svetskog poretka.

O tome piše Timofej Bordačev, programski direktor Valdajskog kluba. U kontekstu globalnog ekonomskog stresa, pandemije korona virusa i, konačno, vojno-političke konfrontacije Rusije i Zapada u Ukrajini, Moskva i Peking su uspeli ne samo da faktički sačuvaju saveznički karakter odnosa, već i da ih ojačaju, stvarajući osnove za razvoj obostrano korisne saradnje u budućnosti.

Kako Rusija, tako i Kina, žele da vide Evropu kako daje ravnopravan i odgovoran doprinos zajedničkom sistemu bezbednosti i razvoja na kontinentu. Međutim, Evropa danas predstavlja političku i intelektualnu pustoš po kojoj lutaju milioni zbunjenih običnih ljudi koji su potpuno izgubili veru u svoje državnike i nemaju podršku u vidu velikih društvenih mislilaca.

 Moguće je da će u budućnosti u Evropi na vlast početi da dolaze odgovornije elite i treba biti spreman za takve promene. Strategija SAD, kako mi shvatamo, biće usmerena na to da pokuša da unese raskol u odnose Kine i Rusije. Istovremeno, Kina i Rusija snose zajedničku odgovornost za stvaranje zajedničkog prostora razvoja i prosperiteta u Velikoj Evroaziji. Ujedinjavanje kineske i ruske strategije na zajedničkom evroazijskom prostoru, to je praktično zadatak, odluka koja će uticati na budućnost svih naroda ovog ogromnog regiona.

Kako je u intervjuu za RIA Novosti rekao ambasador Rusije u Severnoj Koreji Aleksandar Macegora, Moskva je informisala Pjongjang o toku rusko-američkih kontakata, a rukovodstvo Severne Koreje ne brine da saradnja sa Rusijom može patiti zbog tog dijaloga. Značajno je da je Sveobuhvatni sporazum o strateškom partnerstvu između Rusije i Severne Koreje omogućio intenziviranje ekonomske saradnje dve zemlje. Ali u sadašnjoj situaciji SAD sa svojim saveznicima povećavaju vojno-politički pritisak na Severnu Koreju, sve više približavajući situaciju konfliktu. Bez obzira na to, pregovori o rešavanju situacije i smanjenju napetosti na Korejskom poluostrvu, ne samo da su mogući, već su i poželjni.

U komentaru za Abzac, Konstantin Asmolov, vodeći istraživač Centra za korejska istraživanja Instituta za Kinu i savremenu Aziju Ruske akademije nauka, izjavio je da tokom rusko-severnokorejskih kontakata strane mogu da koordinišu svoje pozicije prema SAD. „Početak dijaloga između SAD i Rusije je osetljiva tema za Severnu Koreju. Uz to, od kontakata Pjongjanga i Moskve zavisi i izgradnja odnosa Južne Koreje i Rusije“, dodao je on.

Nakon početka specijalne vojne operacije Rusije u Ukrajini, Severna Koreja je podržala politiku Moskve i kao jedna od prvih zemalja priznala je rezultate referenduma u Donjeckoj i Luganskoj NR, Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti o pridruživanju ruskim teritorijama.

Takođe, vrhovni vođa Severne Koreje Kim Džong Un je potvrdio da će njegova zemlja dosledno podržavati Rusiju, kao i da će braniti svoju poziciju u konfliktu u Ukrajini u vezi s duhom Sveobuhvatnog sporazuma o strateškom partnerstvu.

Dodajmo i da će RF i Severna Koreja uskoro zvanično objaviti početak izgradnje automobilskog mosta preko reke Tumen; trenutno obe strane vrše završne pripremne radove. O tome je 27. marta govorio ambasador Rusije u Pjongjangu Aleksandar Macegora.

Takođe, Moskva neće sniziti nivo odnosa s Iranom, da bi ugodila SAD i Izraelu. To je potvrdio predsednik RF Vladimir Putin, koji je Državnoj dumi podneo na ratifikaciju Sporazum o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu dve zemlje. Sporazum, koji obe zemlje čini saveznicama, potpisan je tokom posete predsednika Irana Masuda Pezeškijana Moskvi u januaru 2025. godine. On obuhvata sve sfere, uključujući odbranu, borbu protiv terorizma, energetiku, finansije, saobraćaj, industriju, poljoprivredu, kulturu, nauku i tehnologiju. I otvara Rusiji pristup Indijskom okeanu, povećavajući mogućnosti Moskve da pozitivno utiče na sudbinu sveta, ne samo u tom eksplozivnom regionu, a s druge strane i obezbeđuje Iranu važan „prozor“ u svet. Tako postupaju velike dražve, ne prilagođavajucìi se nikakvim političkim prilikama.

Realnost je da je Iran susedna zemlja i veoma važna za Rusiju, s kojom bi trebalo da ima maksimalno dobre odnose. Naši interesi, pa i u sferi bezbednosti, u osnovi se poklapaju.

Iran je stekao dragoceno iskustvo u tome kako se može pretvoriti u razvijenu zemlju uprkos zapadnim sankcijama, i čak zahvaljujući njima. To je bila i prva zemlja koja je pomogla Rusiji sa bespilotnim letelicama u ukrajinskom ratu. Kroz Iran prolazi jedini garantovani izlaz za naš uvoz i izvoz ka nizu zemalja u razvoju u Južnoj Aziji i na Bliskom istoku.

 U Zakavkazju, obema zemljama je potrebno da zadrže Tursku, da drže „u dobroj formi“ Azerbejdžan, da ne dozvole da progutaju Jermeniju, koja je, nadamo se, privremeno „ispala iz šina“, uz to obema zemljama je potreban mir u Avganistanu. Iran je saveznik Rusije u borbi s tzv. islamskim teroristima, koje je odnegovao Zapad. Šiiti nisu izvršili nijedan teroristički napad u Rusiji.

Takođe, postoje veliki planovi kada je reč o trgovinsko-ekonomskoj saradnji, na primer u vezi sa gasom, sa stvaranjem transportnih koridora oko Kaspijskog mora itd. Jasno je da neće biti jednostavno realizovati ih. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog drugih zemalja koje mogu da pritisnu protivnici Irana i Rusije, koje direktno povezuje samo Kaspijsko more.

Ne treba zaboraviti ni to da se razvoj veza Rusije i Irana u svim oblastima, u potpunosti uklapa u novu paradigmu međunarodnih odnosa, koja podrazumeva regionalizaciju na ruševinama globalizacije i sposobnost zaštite sopstvenih ekonomskih i trgovinskih interesa silom oružja. Da li se takva saradnja može dopasti SAD i Evropi? Oni će praviti razne intrige Rusiji i njenim strateškim partnerima.

Najnovija potvrda za to je pomenuti izveštaj kancelarije direktora Nacionalne obaveštajne službe SAD. Važno je napomenuti da je u Ženevi održana nova etapa pregovora Irana s Britanijom, Nemačkom, Francuskom. Časopis Axios saopštio je, pozivajući se na svoje izvore, da su za zaključenje novog nuklearnog dogovora sa Iranom, SAD odredile rok od dva meseca.

Pregovori o nuklearnom programu između Irana i Vašingtona su nemogući. To je rekao iranski ambasador u RF Kazem Džalali. Teheran može da promeni svoju odluku, ako SAD prestanu da pritiskaju Islamsku Republiku.

Zajedno sa „odbrambenom“ retorikom i „horor pričama“ o tome da je Ukrajina prvi korak Rusije ka velikom ratu koji može da opustoši celu Evropu, od političke nomenklature „kolektivnog“ Zapada sve češće se čuju tvrdnje da „trajni mir može da se izgradi samo na silu“.

Po mišljenju Dmitrija Jevstafjeva, profesora, kandidata političkih nauka, izveštaj Nacionalne obaveštajne službe SAD postao je, na neki način, simbol savremene američke države: na nivou najvišeg rukovodstva države postoji razumevanje novih realnosti, između ostalog i neprijatnih, za još donedavno „jedinu supersilu“, ali na nižim nivoima vlasti dominiraju raniji stereotipi koji su uglavnom i doveli SAD u geopolitički ćorsokak.

Poztivan momenat predstavlja priznanje da je moguća eskalacija sukoba s Rusijom, sve do nuklearnog. To temeljno priznanje predstavlja realni korak napred od duboke ubeđenosti da će SAD u blio kojem, pa i kritičnom scenariju razvoja konflikta u Ukrajini i oko nje, ostati po strani od vojnog sukoba.

Razumno je priznati da je Rusija dobila pristup zapadnom (pa i američkom) oružju i da bolje razume metode obezbeđenja izvođenja vojnih operacija. Ali glavno je to da je ona pokazala neverovatnu ekonomsku i vojnu otpornost.

Istina, odmah se navodi da je Rusija sve ovo uspela da postigne samo uz podršku Kine, Irana i, što posebno ističu, Severne Koreje. Zaključak nije direktno formulisan, ali se jasno vidi u izveštaju: Rusija neće iz konflikta u Ukrajini izaći oslabljena, već ojačana. Po svemu sudeći, u tome američki obaveštajci ne greše.