Vlast u Moskvi je još jednom, slanjem obaveštajaca FSB-a u Beograd, podržala tiraniju Aleksandra Vučića nad građanima Srbije. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova, a naročito portparolka Marija Zaharova, podržava studentske proteste, za koje tvrdi da nisu obojena revolucija već demokratski način izražavanja nezadovoljstva zbog korupcije. Ipak, ruski ambasador Aleksandar Harčenko svakim postupkom dokazuje da je Vučićev „lojalista“. Zvanični Kremlj nije reagovao na Vučićeve odluke da u svim međunarodnim forumima glasa za rezolucije i deklaracije, kojima je Rusija optužena za agresiju na Ukrajinu, pa ni na Vučićevo priznanje da je ukrajinskoj vojsci prodao granate i municiju vrednu 800 miliona evra. Dok je Vučić ponižava, Rusija podržava njegove smrtonosne akcije protiv srpskog naroda i Srbije. Da li će Srbi početi da masovno okreću glavu od Moskve?

Predrag Popović

Preliminarni rezultati istrage, koju su sproveli ruski obaveštajci iz Federalne službe bezbednosti, pokazuju da srpski organi sile nisu upotrebili zvučni top tokom protesta 15. marta u Beogradu. Zvanični izveštaj još nije objavljen, ali sigurno će biti usklađen sa interesima Aleksandra Vučića.

– Ljudi iz FSB-a su odradili posao, obišli su sve sprave koje imamo. Uskoro će izaći sa svojim stavom oko zvučnog topa, da bismo razvejali još neke od laži. Da bismo mogli da pokažemo čime se sve služe blokaderi, kako obmanjuju i kako to sve izgleda – rekao je vođa naprednjačkog kartela

Vučić je pokušao da izazove krvoproliće na beogradskim ulicama tokom studentskog i građanskog protesta. Naredio je upotrebu zvučnog topa, čiji udar je trebalo da pokrene smrtonosni stampedo. Udar soničnog oružja izvršen je u vreme odavanja počasti žrtvama masakra pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice.

Napad je samo delimično uspeo. Protest je prekinut, nekoliko hiljada građana je zadobilo psiho-fizičke povrede, ali niko nije ubijen.

Svi predstavnici vlasti – Vučić, Dačić, Vučević, Orlić... – odmah su plasirali seriju laži. Prvo su tvrdili da policija, Vojska i BIA nemaju sonično oružje, a onda da imaju, ali da nije upotrebljeno. I ta laž je demantovana. Jedan pripadnik Žandarmerije je otkrio da se vozilo sa zvučnim topom nalazilo kod Doma Narodne skupštine. Drugi žandarm je rekao da je lično učestvovao u montiranju tog oružja na krov palate „Albanija“, dok je bivši policajac, Ž.R. iz Trgovišta, priznao da je lično ispalio zvučni talas „da ispumpa prepumpane“.

Bez poverenja u srpske policijace i obaveštajce, Vučić se za pomoć obratio Rusima i Amerikancima. Vlada Srbije je uputila molbu FSB-u i FBI-u da sprovedu istragu o upotrebi zvučnog topa. Za razliku od FBI, koji je odbio da učestvuje u tom igrokazu, ruski obaveštajci su pristali da dokazuju Vučićevu nevinost.

Po ko zna koji put  Kremlj se okrenula protiv srpskog naroda. „Zvanična Moskva“, bez obzira ko je predstavljao, u svim kritičnim trenucima, unazad tri i po decenije, stajala je na stranu neprijatelja Srba.

U vreme ratnog raspada SFRJ, Rusija je Hrvatskoj prodala PVO sistem S-300, iako je tada postojao embargo na uvoz oružja u „lijepu njihovu“. Leonid Kerestedžijanc, tadašnji ruski ambasador u Zagrebu, za tjednik Globus je izjavio da „Srbija ne može računati na pomoć Rusije dok se meša u unutrašnje stvari Hrvatske i pomaže Srbe u tzv. Krajini, Rusija se nikad više neće zbog Srbije odreći dobrih odnosa sa Hrvatskom„.

Rusija je tada, 1993, u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija glasala za Rezoluciju 871, kojom su Srbi u Krajini označeni kao pobunjenici koji moraju da budu kažnjeni. Dve godine kasnije, Rusija u SB UN nije stavila veto na odluku o NATO bombardovanju Vojske Republike Srpske.

Posle NATO agresije na SR Jugoslaviju, ruske jedinice su napustile Prištinu, ostavljajući hiljade srpskih civila na milost i nemilost albanskim teroristima. U srpskoj javnosti su tadašnji „ruski gresi“ stavljani na dušu Borisa Jeljcina. Tobože, Jeljcin je podržavao srpske neprijatelje jer je Slobodan Milošević stao na stranu poraženih ruskih komunista, koje je predvodio Valerij Zjuganov.

Po toj logici, koliko neprijateljstvo prema Srbiji bi trebalo da danas gaji Rusija, s obzirom na brojne sporne postupke Aleksandra Vučića. Po njegovom nalogu, Srbija je u Ujedinjenim nacijama i na svim forumima glasala za rezolucije i deklaracije kojima je Rusija optužena za agresiju na Ukrajinu. Vučić je lično potpisao tzv. Tiransku rezoluciju, kojom se Srbija obavezala da uhapsi Vladimira Putina i izruči ga Međunarodom sudu u Hagu, koji ga tereti za ratne zločine.

Takođe, Vučić se hvalio da je preko posrednika ukrajinskoj vojsci prodao naoružanje i municiju vrednu 800 miliona evra. Tamara Vučić je 18 puta išla u Kijev, na druženje sa Olenom Zelenski, da podrži ukrajinske vlasti koje su otele ruske hramove, hapsili i proterivali ruske sveštenike i monahe. Vučić je i na srpskoj političkoj sceni širio rusofobne stavove. Dva puta je organizovao medijske kampanje u kojima je optuživao ruske obaveštajce za špijunažu, a nije izbegavao prilike u kojima se rugao i lično Putinu. Hvalio se kako ne kontaktira sa Putinom, dve godine se nisu čuli telefonom, a kad bi ga Vučić nazvao, ruski predsednik bi mu se odmah javio. Kad ga je Putin javno pozvao na samit BRIKS-a u Kazanj, Vučić je odbio sa obrazloženjem da „ima gužvu u šesnaestercu“, tog dana mu dolazi poljski premijer Donald Tusk.

Putin i Rusija ignorišu sva zla koja protiv njih čine Vučić i njegov režim. U ruskim državnim medijima tek ponekad se objavi neki tekst sa kritičkim osvrtom na Vučićeve antiruske postupke, ali bez izjava ruskih zvaničnika. Srpski intelektualci, naročito oni sa rusofilskim imidžom, pretpostavljaju da Kremlj ne želi da zateže odnose sa Vučićem jer je Srbija, pored Belorusije, jedina evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji.

Međutim, ruska vlast dobro zna s kim ima posla. To potvrđuje i činjenica da je Rusija dve poslednje tranše kredita Republici Srpskoj (prva od 500 miliona evra, a druga od 200 miliona evra) prosledila preko Budimpešte, a ne preko Beograda.

Očevidan je i zaokret vodećih ruskih diplomata u oceni prirode protesta u Srbiji. Pre godinu i po, posle decembarskih izbora 2023, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je iznosila iste stavove kao i Vučić, optužujući opozicionare da pobunom protiv izborne krađe „prizivaju krvoproliće kao na kijevskom trgu Majdan“. Zaharova sada, dok traje studentska i građanska pobuna protiv naprednjačkog kartela, tvrdi da nije u pitanju nikakva obojena revolucija, nego mirno i demokratsko izražavanje nezadovoljstva korupcijom u koju su uključeni predstavnici srpske vlasti.

Ipak, u ruskoj spoljnoj politici postoje disonantni tonovi. Pro-vučićevske stavove, sasvim suprotne onima koje zastupaju rusko Ministarstvo spoljnih poslova i Zaharova, iznosi ruski ambasador Aleksandar Harčenko.

Zainteresovan isključivo za ličnu korist, Harčenko se stavio na raspolaganje Vučiću. Zabranio je ulazak u rusku ambasadu prof. dr Dejanu Miroviću, Dragani Trifković i ostalim srpskim intelektualcima, koji oštro kritikuju vlast SNS-a, a lobirao je da Aleksandar Šešelj u novembru prošle godine, nedelju dana posle masovnog ubistva pod nadstrešnicom, dobije orden za „jačanje mira„. I mlađi Šešelj, kao i njegov otac Vojislav, „jača mir“ tako što preti srpskim studentima prebijanjem, pa i ubijanjem.

Takvim postupcima, kojima dokazuje lojalnost Vučiću, Harčenko pokušava da mu se dodvori kako bi, posle napuštanja ambasadorskog položaja, on ili njegov sin dobili mesto u Upravnom odboru Naftne industrije Srbije ili Srbijagasa. Na isti način, sramnim ulizištvom, mesto u UO NIS-a, na kome prima honorar od 7.000 evra, dobio je Aleksandar Čepurin, Harčenkov prethodnik na mestu ruskog ambasadora u Beogradu. Kad je došao u Srbiju, 2012. godine, Čepurin je iznosio korektne stavove. Na novinarsko pitanje da prokomentariše Aleksandra Vučića, Čepurin nije odgovorio direktno, već je citirao rusku narodnu mudrost: „U svakoj porodici ima neki mentalno poremećeni član, koji sramoti i sebe i sve ostale, ali takav nikad ne može da postane vođa porodice„. Međutim, brzo je revidirao stavove. Dokazujući da je korupcija osnovna privredna delatnost i u Rusiji, kao i u Srbiji, Čepurin se godinama ulagivao svim članovima porodice Vučić, naročito Anđelku Vučiću, koga je nalivao ruskim belim vinom sa potkavkazja i votkom „Standard“, koja, kako je govorio, „nije skupa, ali najbolje greje stomak i dušu“.

U memoarima „O Srbima i Srbiji“, Čepurin je napisao da je „u Srbiji upoznao mnogo ljudi koji vole Rusiju, a najviše je voli Anđelko Vučić“.

Putin je, izborom ambasadora koje je slao u Beograd, naneo štetu srpsko-ruskim odnosima. Putin je i lično, predizbornim posetama i izrazima podrške Vučiću, širio nezadovoljstvo, pa i razočarenje mnogih Srba, koji nemaju razumevanja za sve strane političare – bili oni iz SAD, EU, Kine ili Rusije – koji podržavaju vođu vladajućeg kartela.

U istom paketu „ruskih grešaka“ nalazi se i spremnost njihovih političara i obaveštajaca da sarađuju sa Aleksandrom Vulinom. Iako ruski obaveštajci, kao i njihove kolege širom sveta, sa zadovoljstvom grade saradničke odnose s ljudima poput Vulina, koji imaju uticaj a nikakvu političku težinu, to ne opravdava podršku kojom nanose štetu celom narodu i državi.

 Ruske službe dobro znaju ko je i kakav je Vulin, pa one su mu i organizovale lečenje od narkomanske zavisnosti u Moskvi. Znaju i za njegove finansijske malverzacije, kakve su omogućili i drugim pripadnicima naprednjačkog kartela. Ruske službe su objavile podatke sa računa guvernerke Jorgovanke Tabaković, koji pokazuju da je u moskovskoj banci deponovala 227 miliona evra. Podatke o Vučićeve dve milijarde u istoj banci još nisu objavili u državnim medijima, ali plasirali su ih preko alternativnih izvora informisanja.

Zvaničnim putem su obavestili zapadne službe o kanalima za šverc ruskog veštačkog đubriva, koje je išlo preko firme Promist, čiji vlasnik je naprednjački tajkun Nebojša Petrić, poznat po bliskim vezama sa Andrejem Vučićem. Dakle, Rusi znaju kakav zločinački kartel vlada srpskom državom, ali to im ne smeta da sarađuju s njim. I da ga podržavaju i spasavaju.

Poslednji u nizu Putinovih štetnih postupaka je slanje agenata FSB-a u Beograd, da sprovedu istragu koju će Vučić predstaviti kao dokaz da nije upotrebljen zvučni top protiv studenata i naroda. Nije isključeno, ali teško je pretpostaviti da su Vučićevi lobisti u Moskvi uspeli da angažuju FSB bez Putinovog odobrenja. Ako je to posredi, onda je haos u Kremlju veći nego što se pretpostavlja, a Putin slabiji nego što ga opisuju i njegovi najžešći kritičari.

Kako god bilo, Rusija je, odlukom da stručnjake FSB-a stavi na raspolaganje Vučiću, kako bi ga odbranila od optužbi za upotebu zvučnog topa, opet izazvala ogorčenje mnogih građana Srbije.