U knjizi „Sloboda i istina“ Milo Lompar analizira promenu svesti srpskog društva i kulture. Autor istražuje teme kao što su sloboda, istina, promena srpske kulturne svesti u savremenom kontekstu, odnos Srbije prema globalnim silama, uloga intelektualca u formiranju javnog mnjenja i oblikovanju kulture, uzroci odustajanja srpskog naroda od sopstvenog identiteta pod pritiskom zapadnog liberalizma i načini na koje su nevladine organizacije i „drugosrbijanci“ nametnuli javni diskurs, često na štetu nacionalnih vrednosti.

Magazin Tabloid će u nekoliko sledećih brojeva objaviti delove iz trećeg, proširenog izdanja Lomparove knjige „Sloboda i istina“, koju je objavila izdavačka kuća Catena Mundi.

Prof. dr Milo Lompar

U svakoj raspravi postoje vidljivi sadržaji iskaza koje iznose različiti učesnici i, istovremeno, posredni pokazatelji istinskog cilja koji učesnici imaju na umu. Ponekad se osvedočimo u izvesnu proporcionalnost: koliko se vidljivi sadržaji iskaza razilaze, bilo da je to uslovljeno ličnim nesimpatijama, bilo da je takav raspored potreban na javnoj pozornici, toliko se posredni pokazatelji podudaraju unutar istovetnog cilja naizgled suprotstavljenih učesnika rasprave.

Ne može se kazati da unutrašnji dijalog o političkom rešenju za Kosovo i Metohiju, na koji je usred leta 2017. godine pozvao predsednik Srbije, kraj svih prividnih nesaglasnosti odabranih učesnika, nije iznedrio i dubinska mesta saglasnosti.

Tako je predsednik Srbije, obrazlažući svoj prelet sa nacionalnog na suprotni politički pol, levo-liberalni, kao prelet od ulične table sa imenom Ratka Mladića, koju je pred svima lepio po zgradama, do spomenika Zoranu Đinđiću, koji se podiže na njegovu inicijativu, nedavno zaključio – 31. jula 2017. godine – da se samo magarci ne menjaju. To bi značilo da oni koji su ostali u nacionalnoj opoziciji, kao političkoj orijentaciji koju je on decenijama navodno zastupao, a suštinski kompromitovao, nisu ništa drugo do magarci. Poživotinjenje političkih protivnika, kao provereni demagoški i medijski metod, pojavilo se u govoru inicijatora unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji. Taj dijalog je zamišljen kao prividan: sa magarcima treba razgovarati kao da su nešto drugo, premda svi znamo – a predsednik Srbije je ovlašćen da saopšti – da su oni ipak i samo magarci.

Korifej nevladine i građanske inteligencije u nas, heroina uličnih i studentskih protesta devedesetih, potonji ambasador u Meksiku (Vesna Pešić), 2017. godine je, javno i likujući, ustvrdila da je predsednik Srbije bolji od nacionalističkih morona. Biti bolji – za nju – znači biti politički bliže njoj.

 Nije nimalo pogrešila zato što predsednik Srbije sprovodi uzornu nevladinu (drugosrbijansku) politiku: sa posebnim učinkom kada je reč o Kosovu i Metohiji. Ona je – još u vreme Briselskog sporazuma 2013. godine – u njemu nazrela De Gola: ko li je on sad – posle svega što je od tada učinio – u njenoj viziji? Razmišlja li ona – makar tajno – o predlogu za Nobelovu nagradu? Nažalost ne: kada je 2020. godine postala predmet tužilačkih aktivnosti, zbog jednog tvita, odjednom se setila da je isti čovek – Enver Hodža. Kako je u njenoj svesti kratak put od De Gola do Envera Hodže kada nasilje vlasti stigne do njene ličnosti.

Nedosledna u oceni predsednikove ličnosti, ona je dosledna u podršci glavnom pravcu njegove politike, pa su njegovi oponenti – sa nacionalnog pola političkog spektra – ocenjeni kao moroni. To znači da su oni glupaci, imbecili, slaboumnici, duševno zaostale osobe. Premda se ocena skladno dopunjava sa svojstvom magaraca koje im je zapalo, ona unosi nijansu: ne dodelivši im životinjsku identifikaciju, ona utvrđuje njihovu neotklonjivu mentalnu manjkavost. To – u konačnoj analizi – dovodi do slutnje o izvesnoj srodnosti, jer se i magarac katkad ume predstaviti ne samo kao tvrdoglav nego i kao nerazborit.

Kako voditi dijalog – spoljašnji ili unutrašnji – sa mentalno manjkavim osobama? Na jednoj strani se, dakle, nalaze predsednik Srbije i njegovi drugosrbijanski kritičari, koji ga podržavaju u svakoj stvari u vezi sa Kosovom i Metohijom, kao što ga i podstiču da ubrza svoje kretanje, a na drugoj strani su – magarci i moroni: ako stvari tako stoje, zar je građaninu pokornom teško da odabere stranu?

Svoj doprinos žigosanju opozicije nedavno je – u Nedeljniku od 17. avgusta 2017. godine – ponudio i novoizabrani predsednik Olimpijskog komiteta (Božidar Maljković). Obrazloživši svoje opredeljivanje za politiku predsednika Srbije, on je poentirao: „a ko će to bolje da radi od Vučića? Jedan deo opozicije mi liči na ‘Bič bojse’, a drugi deo na izgubljene i tužne Amiše.“ Premda ih nije animalizovao i odredio kao mentalno zaostale osobe, on ih je obezvredio kao celokupnu opoziciju i dodatno civilizacijski situirao. Kako nacionalno orijentisani opozicionari, odnosno magarci i moroni, ne mogu biti predstavljeni u američkoj muzičkoj grupi „Bič bojsi“, onda njima vodi odrednica o izgubljenim i tužnim Amišima. Oni nisu samo magarci i moroni nego su – izgubljeni u vremenu poput Amiša. Ali, zašto su određeni kao tužni?

Kako Amiši nisu nužno tužni, onda je ovaj pridev samo izraz toplog ljudskog saosećanja predsednika Olimpijskog komiteta prema ljudima koji su tvrdoglavi kao magarci i nepametni kao moroni. On nije pravičan kao predsednik Srbije niti je strog kao drugosrbijanska perjanica nego je – emotivan. On se sa izvesnim sažaljenjem nalazi nasuprot svima njima, kao predsednik Olimpijskog komiteta koji svoj dug prema predsedniku Srbije pretvara u dužnost jednog gordog služenja.

Šta, dakle, spaja ove magarce sa moronima i sa Amišima? To nam pokazuje odluka predsednika Olimpijskog komiteta da srpski sportisti moraju ostati na postolju čak i kada su na njemu sportisti kosovske (nepriznate) države. Takva situacija još nije nastala, ali „ako se to desi… u duhu olimpizma, pravde, ideje sporta – ne sme nijedan srpski sportista da odlazi sa postolja. To nam MOK nikada ne bi oprostio.“ Kada su hrvatski košarkaši, predvođeni onima koje je ranije trenirao naš košarkaški trener i sadašnji predsednik Olimpijskog komiteta, bez ikakvog razloga, bilo sportskog bilo opšteg, napustili postolje 1995. godine, dok su jugoslovenski košarkaši primali zlatne medalje, onda je to – veli naš ponosni nosilac baklje olimpizma – bila „greška Hrvata“. Samo – greška? Nikakva izdaja duha olimpizma, pravde, ideje sporta? Samo – Hrvata? Nikakvi Amiši ne padaju na pamet? I – da li im je MOK oprostio?

Odakle dolazi ovakva blagonaklonost prema jednom nesportskom gestu od pre dvadeset i dve godina i ovakva netrpeljivost prema današnjoj nacionalnoj opoziciji? Zar predsednik Olimpijskog komiteta sme da ovako diskriminiše ljude koji navijaju za srpske sportiste? Zar on sme da seli političko neslaganje u sportsko područje? Kad to čini, zar nije logično da mu na sportskoj priredbi javno zvižde svi koji se prepoznaju u njegovim rečima o tužnim i izgubljenim Amišima? Jer, oni ne zvižde srpskom sportskom predstavniku nego političkom slugi. Zar srpske sportiste podržavaju samo oni koji su politički za njega i njegovog predsednika? Da li je to u duhu olimpizma, pravde i ideje sporta?

No, ovako sistematska diskriminacija opozicionog mišljenja i ponašanja ima svoju retoriku i dramaturgiju u našoj javnosti: prvo je akademik SANU (Dušan Kovačević) plašio javnost ratom za Kosovo i Metohiju, potom je predsednik SANU (Vladimir Kostić) – u intervjuu koji je dao tako što ga nije dao – ustvrdio kako u ime dece nema nikakve borbe (rata) oko Kosova i Metohije, da bi sada predsednik Olimpijskog komiteta podigao lestvicu neprotivljenja, jer je zabranio i simboličko pokazivanje kako smo protiv državnog priznavanja Kosova i Metohije.

Neprestanim pomeranjem sadržaja u razmaku od nekoliko nedelja odvija se promena svesti kao podloga za odluke vlasti u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ovaj proces je praćen sistematskim obezvređivanjem onih koji se tome protive: magarci, pa moroni, pa Amiši – tužni i izgubljeni. To su paralelni procesi u kontinuelnim nastojanjima da se promeni naša javna svest.

Ali, u samom intervjuu predsednika Olimpijskog komiteta ima i lepših mesta, poput opisivanja reakcija koje su pratile pristupnu akademsku besedu predsednika SANU: „Na njegovoj pristupnoj besedi u SANU svi smo plakali.“ Scena je plastično prikazana: on čita – oni plaču. To nas je setilo stiha Tina Ujevića: „plačimo, plačimo u tišini“. A zašto plaču? Zato što je „bogatstvo Akademije kad imamo medicinare koji ovako pišu.“ Plakali su, dakle, zbog lepote kazivanja. To budi asocijaciju na još jedan Ujevićev stih iz iste pesme: „umreću noćas od lepote“. Zar to nije nov putokaz: ne možemo i ne smemo umreti zbog Kosova i Metohije, ali možemo umreti zbog lepote? Zar to nije napredak?

Kada je – u jednoj televizijskoj emisiji – pričao o svojim šetnjama Kalemegdanom, akademik Ljubomir Simović – pesnik, dramski pisac, esejista i romansijer – opisao je kako je jednog jutra ugledao bistu Miloša Crnjanskog svu u đubretu, istresenom iz kante ostavljene da ruži pesnikovu kamenu glavu. Nenametljivo otiskujući svoju istrajnu zaokupljenost dubinom vremena koje čovek oseti dok šeta Kalemegdanom, nošen asocijacijama koje se rasprostiru u raznim pravcima, Simović je osetio i neko uravnoteženje nevidljivih sila sveta, pošto se setio Crnjanskovog stiha o Hristu sa loncem na glavi. Podtekst je bio precizan: pesnikova blasfemija, kao modernističko pirovanje ironije nad sakralnim, prizvana je u naš duh da bi oslikala kako skrivenom putanjom ipak dolazimo do dubljeg smisla koji uprizoruje kanta sa đubretom koja stoji na kalemegdanskoj bisti Miloša Crnjanskog.

Akademik Ljubomir Simović video je u tome – i grehota bi bilo da nam je uskratio to svoje istančano naslućivanje – neku višu ravnotežu stvari, ako ne i providnost nevidljive vrste. (Nije ni slutio – veliki duhovi se ponekad susreću na nepoznatim stazama – da ponavlja utisak koji je iskazao Krleža kada se isto to dogodilo sa spomenikom kralja Aleksandra.) Crnjanski bi, pak, sve to ocenio – i sam čin, i akademikovo pripovedanje – kao još jedan prezir kojim ga je građanski Beograd istrajno i neodstupno darivao: i za života, i posle smrti.

Slabost kulturne politike najlakše se uočava kroz slabost ustanova: Gelen je s razlogom opominjao da u periodima kriza snažno osećamo koliko nam nedostaju ustanove. Ali, tu slabost otiskuje i odsustvo izuzetnih ličnosti u javnom prostoru. To su oni ljudi koji istovremeno prestaju da budu idioti svoga poziva i ne pretvaraju se u političare svog uverenja. Oni, dakle, opstaju u dvostrukoj angažovanosti koja im nanosi dvostruku štetu, jer šteti i njihovom naučnom ugledu i njihovom javnom uticaju. Upravo duhovna situacija našeg vremena otkriva kako postoji veza između slabosti ustanova i odsustva ličnosti. Ta veza otkriva prirodu nacionalnih ustanova. O kakvoj promeni u njima je reč?

Nekadašnji urednik Radio Beograda, možda tada i član Saveza komunista, pa potom pesnik Istočnica zbog čijeg štampanja je 1983. godine rasturena redakcija Književnih novina, kao pesnik stihova o četničkom komandantu Dušanu Radoviću koji je zaklan jer je klao, kao pesnik koji je pevao o ženama koje raznobojnim koncima šiju pokrov za Srbiju, akademik Ljubomir Simović je ne tako davno beskompromisno imenovao najnovije i negativne promene u stanju naše javne svesti: „Mi, međutim, više pažnje obraćamo na stanje svesti naših suseda, nego na stanje naše sopstvene svesti. Rugali smo se Hrvatima kada je Tajči pevala ‘Danke Dojčland’, prezirali smo kosovske Albance kada su u Prištini podizali spomenik Klintonu, a ne vidimo da se ‘na našem najvećem stadionu’ deca majke Srbije masovno bacaju u naručje ‘majčice Rusije’!“ On je to rekao u razgovoru za Večernje novosti: 22. aprila 2011. godine. On je, štaviše, to ponovio i u Letopisu Matice srpske: u septembarskom broju 2012. godine.

Simović naizgled ukazuje na protivrečnosti koje pripadaju našoj sadašnjosti, koje smo svi videli, premda su javno ostale nenaglašene. No, upečatljivost njegovih primera kao da, međutim, zaklanja odsustvo simetrizma u situacijama koje su zaokupile njegov duh. Nije to ni neobično: davno je rečeno da čak i Homer ponekad zadrema, da svako poređenje ponegde hramlje.

Kada je pevana pesma Danke Deutschland, ona je svakako bila izraz opšteg oduševljenja raznovrsne publike: ona je izražavala preovlađujući talas hrvatske javne svesti. U tome nije izostajala ni vlast: emitovana preko televizije, uz potpunu saglasnost vlasti, pesma je podrazumevala sklad u izražavanju jedne duboke i trajne odanosti. Kada je spomenik Klintonu podignut u Prištini, on je podrazumevao istovetni sklad mase i elite.

Kada su, međutim, navijači oduševljeno klicali ruskom premijeru Putinu, u godini 2011, kada su se deca majke Srbije – po nepakosnom opisu Ljubomira Simovića – bacala u naručje „majčice Rusije“ nije bilo tog sklada. Jer, pevanje i pozdravi ruskog premijera Putina behu praćeni pogrdama i protestima upravljenim na tadašnjeg predsednika Srbije. Zar je to promaklo osetljivom uhu akademika Simovića? Zar on nije čuo ono što je odjekivalo „našim najvećim stadionom“? Nejasno je, uzgred, zašto Simović stavlja ovu sintagmu pod navodnike, kao da se od nje distancira, kad je stadion zaista najveći u nas: onako kako je Crnjanski naš najveći moderni pesnik a ne Simović, onako kako je Simović – u 2016. godini – dobio Izviiskru, a Crnjanski – u 1972. godini – nije dobio Njegoševu nagradu, onako kako je Simović akademik, a nije Crnjanski.

Ovog nesklada između mase i vlasti nije bilo ni u Zagrebu ni u Prištini. Pevanje i poklici u slavu Rusije bili su, svakako, izraz tradicionalnog srpskog rusofilstva, pa možda i opravdan predmet nepotkupljive kritike akademika Simovića. Ali, oni nisu bili samo to, jer su bili i protest protiv srpskih vlasti: imali su formu nenasilnog i demokratskog protesta zbog nezadovoljstva srpskom državnom politikom. Možda je to nezadovoljstvo bilo i neopravdano, možda je trenutak u kojem je pokazano bio neprikladan, ali kako se dogodilo da Simović previdi tako očigledno nezadovoljstvo? Možda ga je uočio, pa pohitao da mu se otmeno-salonski naruga?

Kako je sve to uopšte moglo promaći akademiku Simoviću? Zar on nije poput najupućenijeg detektiva i šefa tajnih službi ne tako davno i pronicljivo ukazao na okolnost da su beogradske demonstracije od 10. oktobra 2010. godine, navodno usmerene protiv parade ponosa, istinski bile usmerene na to da – ni manje ni više – stave u senku nadolazeću posetu američkog državnog sekretara? Kako je to promaklo njemu koji nas je – u Letopisu Matice srpske – dalekosežno opomenuo: „Ima li razlike između ‘nacionalne samosvesti’ tih navijača i ‘nacionalne samosvesti’ onih političara koji Srbiju, u odnosu na Rusiju, žele da vide u onom odnosu u kome su zemlje Varšavskog pakta bile prema Sovjetskom Savezu?“ (Mileta Aćimović Ivkov, „Od ‘Snevnika’ do dnevnika ‘Guske u magli'“, Letopis Matice srpske, Beograd, god. 188, knj. 490, sv. 3, septembar 2012, 507.) Ali, kako su – sa sveobuhvatnog pesničkog horizonta – nestali mnogobrojni političari koji ne samo da nešto žele nego Srbiju postavljaju u obavezujući odnos prema NATO-u, koji nije – za razliku od Varšavskog pakta – raspušten, koji nas je – za razliku od Rusije – bombardovao i koji je potpuno sitan u odnosu na slobodarsku usplamtelost i stišanu promišljenost Ljubomira Simovića?

Da li je on uopšte čuo za NATO? Zna li on da je u našim danima – nekako baš onda kada je on proglašen za dobitnika Izviiskre – potpisan dalekosežno obavezujući sporazum sa NATO-om? Kako mu to nije zasmetalo kod naših vlasti, barem onoliko koliko mu smeta građevinski projekat Beograd na vodi? Kako to on oseća kršenje zakonitosti i pravne sigurnosti – inače nesporno – u divljačkom rušenju kuća u Savamali, a ne oseća da ono pripada manjem stepenu, ali istom redu stvari kao i protivustavni Briselski sporazum, koji mu je prethodio? Zašto prećutkuje da je na delu protivustavno izmeštanje desetina hiljada ljudi iz Srbije? Kako ne razume da nezakonitost u jednoj stvari prirodno dovodi do nezakonitog ponašanja i u drugim stvarima?

Dramski pisac koji je napisao Boj na Kosovu na jedan način pre a na drugi način posle oktobra 2000. godine, dok je Njegoš o Kosovu imao samo jedno osećanje, Ljubomir Simović u svim situacijama odlučujuće mesto dodeljuje zapadnoj (američkoj) moći. Otud on napada sadašnju (kolonijalnu) vlast u onome u čemu je ona slaba, jer to nije u vezi sa zapadnom (američkom) moći. Ali, on je ne napada u onome u čemu je ta (izdajnička) vlast jaka, jer ima podršku te moći. Tako je Savamala – po njemu – „paradigma ove vlasti“, ali o Briselskom sporazumu – nijedna kritička reč. Umesto nje, dolazi sasvim precizna podrška vlastima: premda skrivena iza beznačajne kritičnosti.

Šta, naime, znači retorsko – dakle, prividno – pitanje iz Blica od 8. oktobra 2017. godine: „a šta bismo sa Kosovom i da nam ga vrate“, odnosno „ako bi vam SAD ili EU, ili bilo ko, vratili Kosovo, kako biste ga integrisali u Srbiju?“ Ono predstavlja sugestiju da treba napustiti i diplomatsku borbu za Kosovo i Metohiju: ako nešto ne možete integrisati, zašto težiti da vam bude vraćeno? Ako ovu sugestiju povežemo sa nedavnim izjavama drugog akademika, predsednika SANU i predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, sa tolikim kritičkim izjavama predsednika Srbije o kosovskom mitu, otkrivamo deo medijske i javne mreže koja omogućava promenu javne svesti.

Tako Ljubomir Simović ocenjuje stanje naše javne svesti ili ponašanje naših vlasti zavisno od pravca koji oni zauzimaju u odnosu na zapadnu (američku) moć: ako je taj pravac kritički, ako javna svest – ili vlast – očituju nezadovoljstvo zapadnom (američkom) moći, on ih osuđuje; ako su, pak, pravac javne svesti – ili ponašanje vlasti – apologetski u odnosu na zapadnu (američku) moć, on im se ne protivi, ma koliko da se izneveravaju stvari istorije, istine ili duha. Tako je i u Blicu: kraj svih kritičkih opažanja o beskrajnim monolozima srpskog predsednika, nismo čuli ni naznaku gnušanja nad slugeranjskim izjavama lojalnosti istog čoveka koje su upućene kancelaru Nemačke.

Sve je u akademikovom razmišljanju loše postavljeno, premda je – baš zbog kontrolisane i račundžijske kritičnosti – pogodno za orijentaciju, budući da pokazuje kako je vlast sadašnjeg srpskog predsednika eminentno vođena nevladinom (drugosrbijanskom) politikom. Jer, svaka kritika naših aktuelnih vlasti – zbog njihove višestrane rđavosti, od moralne do političke – koja se ne produžava ka onima koji takvu vlast i postavljaju i održavaju, a to su zapadne (američke) moći, nužno je kratkovida i temeljno nemoralna. Nije naša vlast samo svedočenje o našim najgorim osobinama nego i svedočenje o licu zapadnih (američkih) interesa. Kada kritikujemo samo našu vlast, onda to činimo zato što je ona slaba, jer se ne zameramo onoj pravoj moći koja se nalazi iza nje. Otud je samo kritika i naše vlasti i njenih zapadnih (američkih) uporišta istinska i autentična opoziciona orijentacija u nas. Ako je kao politika i bezizgledna, jer nema saveznika, kao orijentacija i mišljenje, kao dužnost intelektualca, ostaje nezamenljiva, jer je načelna.

Zastavši – u jutarnjoj kalemegdanskoj šetnji – pred bistom pisca koji je razumevao kneza Lazara u zavisnosti od oktobra u kojem ga je sagledavao, pred bistom Ljubomira Simovića, koja ukrašava Kalemegdan, zamišljeni posmatrač nije ugledao nikakvo đubre niti kantu postavljenu na pesnikovu kamenu glavu. Sve je bilo – kao što je i red u nemačkoj Evropi – lepo i uredno. Nelagodnost je dolazila iz neočekivanog pravca, u času kada se zamislio: iz kog sveta dolazi, iz kog isečka vremena izvire, iz kakve stvarnosti je prispela, odakle uopšte ta uznemirujuća pomisao o kanti i đubretu koji krase tu glavu?