Prvi put u istoriji crkveni velikodostojnici stali su na stranu tiranina, protiv vlastitog naroda. U saopštenjima SPC-a studenti su optuženi da „izvrgavaju ruglu srpsku zastavu i hrišćanske vrednosti“, a mitropolit David ih je nazvao „srpskim ustašama“ i stranim plaćenicima koji sprovode obojenu revoluciju i izazivaju novi Majdan. Patrijarh Porfirije otvoreno podržava Vučića, njegov komesar Irinej Bulović nije ni reč rekao o Vučićevoj izdaji Kosmeta, ali sad širi naprednjačke laži o tome da pobunjeni narod priziva odvajanje Vojvodine od Srbije, dok vladika Stefan Šarić ide na Vučićeve mitinge da aplaudira njegovim optužbama protiv studenata. Zauzvrat, SPC je postala vrlo profitabilno akcionarsko društvo, koje se, između ostalog, bavi investiranjem u građevinarstvo. Porfirije je sudbinu SPC-a vezao za sudbinu SNS-a, pa će tako i proći, pašće sa svetosavskog trona kad i Vučić s vlasti.

Predrag Popović

Srpska pravoslavna crkva je uvek delila sudbinu srpskog naroda i države. U vreme mira, Crkva je bila korektiv svakog režima. Tokom ratova, vladike i sveštenici stradali su kao i ostali građani, a pod svakim okupatorom progonjeni su, hapšeni i ubijani.

Patrijarh Jovan Kantul je, posle 22 godine provedene na tronu Svetog Save, uhapšen pod optužbom da sarađuje sa austrijskim vlastima. Odveden je u Istanbul, gde je pogubljen 1614. godine. I njegov naslednik Pajsije I Janjevac suprotstavljao se Osmanlijama, a Arsenije III Čarnojević je predvodio seobu Srba 1690. sa Kosmeta prema severnim krajevima kako bi izbegli tursku osvetu zbog serije buna. Na isti način je postupio i Arsenije IV Jovanović Šakabenta, koji je i lično učestvovao u borbama protiv Osmanlija. Patrijarh Kalinik I nije ubijen, ali je proteran iz Srbije. Ni patrijarh Vasilije Brkić nije bio po volji Turcima, pa su naredili njegovu smenu s mesta patrijarha.

I posle oslobođenja iz turskog ropstva i obnove Srpske pravoslavne crkve, u vreme Kraljevine Jugoslavije, crkveni velikodostojnici su nastavili da se suprotstavljaju vlastima i zastupaju interese Crkve i naroda.

Patrijarh Varnava Rosić pobunio se zbog konkordata sa Vatikanom. Nije zvanično uhapšen, ali izložen je velikom pritisku, koji je završen njegovom smrću. Mnogi izvori tvrde da je patrijarh Varnava otrovan. Nemački okupatori su 1941. godine uhapsili partijarha Gavrila V Dožića. Ceo Drugi svetski rat, patrijarh Gavrilo je proveo u koncentracionim logorima Dahau i Mauthauzen. Po povratku u Jugoslaviju, komunističke vlasti su ga držale u kućnom pritvoru do njegove smrti.

Patrijarh German (Hranislav Đorić) odbijao je zahteve Josipa Broza da prizna autokefalnost tzv. Makedonske pravoslavne crkve. Patrijarh Pavle (Gojko Stojčević) predlagao je 1999. godine Slobodanu Miloševiću da podnese ostavku kako bi međunarodna zajednica smanjila pritisak na Srbiju. Svedok tog događaja, akademik Dobrica Ćosić, citirao je Miloševićev odgovor patrijarhu Pavlu: „Ne gone oni mene, oni hoće da unište Srbiju. Ja zbog Srbije neću da se povučem.“

Patrijarsi, vladike, sveštenici i monasi, i u najtežim uslovima žrtvovali su se u pokušajima da zaštite narod i državu. Tako je nekad bilo. Danas patrijarh Porfirije žrtvuje celu SPC za interes Aleksandra Vučića i njegovog kartela.

Pod Porfirijem, SPC postupa kao nezvanični odbor SNS-a. Otkad su umrli mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jeftić, nijedan crkveni velikodostojnik nije rekao ni reč kritike Vučićevog režima čak ni po pitanju izdaje, prodaje i predaje Kosova i Metohije.

 Patrijarh Porfirije nije hteo ni da razgovara sa Srbima sa Kosmeta, koji su ga javno molili za prijem. Najviši predstavnici SPC-a u „kolevci srpstva“, mitropolit Teodosije i iguman Sava Janjić, priznali su legitimitet lažne albanske države Kosovo, uzeli su „kosovske“ lične karte i pasoše, a politički su podržali Kurtijev režim u Prištini i kriminalizovanu Vučićevu Srpsku listu.

Na isti način, u mukloj i mučnoj tišini, svi crkveni zvaničnici prešli su preko Vučićeve rasprodaje javnih resursa. Nisu podržali narod koji se pobunio zbog Rio Tintove trovačnice u Podrinju ili Zi Đinove u borskim rudnicima. Zaključali su uvrata hrama Svetog Save u vreme protesta povodom masakra u školi „Vladislav Ribnikar“. Naposletku, suprotstavili su se studentima i ostalim građanima, koji već četiri meseca zahtevaju da državne institucije utvrde ko je odgovoran za masovno ubistvo pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice.

Na sajtu Srpske pravoslavne crkve objavljena su saopštenja u kojima se ističu kvalifikativi na račun studenata kakvi se nalaze na sajtovima SNS-a, Pinka ili Informera. U istom kontekstu i sa sličnim rečnikom, vladike i sveštenici, pa i patrijaršijski službenici studente opisuju kao „srpske ustaše“, izdajnike i strane plaćenike, koji sprovode „obojenu revoluciju“, kojom žele da obore legitimnu, demokratski izabranu vlast i time destabilizuju Srbiju. Usput, dok vređaju studente, koji traže istinu i pravdu, crkveni glasnogovornici se nadmeću u pohvalama njihovom kvazibožanstvu Vučiću.

Naravno, sve to rade po naređenju ili sa blagoslovom Porfirija i pod kontrolom njegovog komesara Mirka Bulovića, tzv. mitropolita Irineja. Pod pretnjom „oduzimanja blagoslova„, a to znači izbacivanja za fakulteta, oni su zabranili profesorima i studentima beogradske Bogoslovije da se pridruže kolegama u blokadi.

Takođe, po njihovom nalogu, na sajtu SPC-a zabranjeno je objavljivanje tekstova u kojima se pominje ubistvo 15 ljudi u Novom Sadu, a naročito ne studentskih zahteva državnim institucijama da rade svoj posao i da sudski procesuiraju pripadnike Vučićevog kartela. Umesto toga, autori crkvenih saopštenja iznose najteže optužbe protiv studenata.

„Studenti tri fakulteta – Organizacionih nauka, Političkih nauka i Pravnog – nemo i bez protesta gledaju kako (njihove kolege) na sceni pogane i obesvećuju srpsku zastavu, a one koji se krstom krste izvrgavaju najbestidnijim uvredama. Još očigledniji primer da srpski studenti žive u paralelnim, ako ne i u multiuniverzumima, dogodio se u navečerje praznika Svetog Save. U Novom Sadu, u Srpskoj Atini, u Matici srpskoj, hramu srpske nauke, kulture i umetnosti, grupa koja za sebe tvrdi da su studenti, nasilno je prekinula tamošnju Svetosavsku akademiju u nameri da nametne svoj antisvetosavski, antihrišćanski i antisrpski narativ i koncept života. Studenti u Srbiji žive u paralelnim univerzumima i na njima je da odluče da li žele da žive u svetu o kojem im je govorio patrijarh Porfirije, ili u onom u kojem se izvrgavaju ruglu sve svetosavske vrednosti i sva srpska identitetska obeležja„, navodi se u saopštenju SPC, koje je potpisao Dušan Stokanović, službenik Patrijaršije i bivši član Upravnog odbora Radio-televizije Srbije.

Tačno je da studenti, kao i ogromna većina naroda, živi u univerzumu koji nema ništa zajedničko sa naprednjačkim kartelom. Isto tako, tačno je da „koncept života“, koji ličnim primerom promovišu Vučić i Porfirije, ne sadrži nikakve svetosavske vrednosti. U naprednjačkom kriminalnom i koruptivnom univerzumu moguće je da najviši crkveni velikodostojnici podržavaju tiranina i optužuju studente. U tom univerzumu nije čudno što iste „vrednosti“ zastupaju braća Vučić, Ana Brnabić, Velja Nevolja, Jelena Karleuša, Kristijan Golubović, Tijana Ajfon i patrijarh Porfirije i mitropolit Irinej. O patrijarhovoj sklonosti ka toj vrsti „vrednosti“ govorio je i Željko Mitrović, vlasnik najveće industrije Vučićevih laži. Mitrović je opisivao dogodovštine sa puta u Las Vegas, na koji je vodio Porfirija.

– Porfirije voli da se kocka, ali nema sreće. Ni molitve mu nisu pomogle na slot aparatima. Izgleda da Porfirije nije u Božjem, nego u onom drugom resoru – rugao se Mitrović poglavaru SPC-a.

Iako sa velikom dozom rezerve treba prihvatiti sve što govori vlasnik Pinka, nema sumnje da se Porfirije kocka sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Sve žetone je stavio na Vučića. Dok pušta svoje jurišnike, kakav je Stokanović, da vređaju studente, Porfirije na licemerniji i opasniji način podržava zločinačku vlast. Umesto optužbi i uvreda, on plasira pomirljive poruke, pune poziva na jedinstvo.

– Jedna smo porodica, jedan smo narod, povezani armaturom vere, povezani Hristom u jednoj Crkvi. Neka nas Gospod blagoslovi da budemo ljudi mira, ljubavi i razumevanja, a da bismo to bili potrebni su nam smirenje i sabornost – rekao je nedavno patrijarh Porfirije, dok su pored njega stajali premijer u ostavci Miloš Vučević i ministar policije Ivica Dačić.

Teško je opisati razmere licemerja, kojim Porfirije poziva na smirenje i sabornost u prisustvu predsednika SNS-a, čiji aktivisti automobilima, noževima i bejzbol palicama prebijaju studente dok odaju počast žrtvama masovnog zločina pod nadstrešnicom. A istom prilikom, pored Porfirija stoji šef policije, koja rukovodi napadima na građane, hapsi ih, nekažnjeno tuče i sakati u prostorijama policijskih stanica.

Žrtve i dželati su ujedinjini samo na grobljima širom Srbije, na koja su zauvek smešteni Vučićevi politički protivnici, poput Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana, ali i slučajni nesrećnici, koje je ubila Vučićeva sklonost ka kriminalu i korupciji. Osim povremenih atentata ili ubistava iz nehata, a opet s političkim motivima, Vučićeva tiranija u vreme pandemije Kovida 19 u grobove je oterala više od 48.000 građana. Porfirije je i tada podržavao Vučiće tragične avanture; nosio je besmislene zaštitne maske i skafandere, vakcinisao se i glasno ponavljao stavove tzv. Kriznog štaba. Ćutanjem je podržavao zločinačke akcije, poput višemesečnog kućnog pritvora za starije od 65 godina, pa i hapšenje sveštenika, koji su kršili Vučićeva naređenja time što su služili uskršnju liturgiju.

Kako tada, Porfirije i sada održava jedinstvo u Vučićevom kriminalnom univerzumu. Dok on sputava napore studenata i ostalih građana za oslobođenjem Srbije, njegov komesar Irinej otvoreno učestvuje u Vučićevim propagandnim predstavama. Gorljiv kao Ana Brnabić ili Jelena Karleuša, mitropolit Irinej ponavlja Vučićevu mantru o „ugroženosti Vojvodine, koju hoće da otcepe od Srbije“. Nijednu reč kritike nije uputio na račun Vučića kad je prodato Kosovo, a i sam je učestvovao u predaji 800 srpskih svetinja, hramova i manastira iz nemanjičkog vremena, tzv. Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. A, sad se bori protiv nepostojećih vojvođanskih separatista, koje je Vučić izmislio kako bi optužio studente da žele cepanje Srbije.

Patrijarh Porfirije (Prvoslav Perić, koga Vučić od milja naziva Prle) često učestvuje u režimskim političkim i poslovnim promocijama. Porfirije, Vučić i Dodik organizuju zavičajna bosanska okupljanja u vili Bokeljka, u restoranima u „Beogradu na vodi“ i fruškogorskoj vinariji „Šapat“.

Takvim poziranjem, Prle dokazuje da podržava Vučića i Dodika, iako to radi i sa Dodikovim progoniteljem Kristijanom Šmitom. Po Vučićevom nalogu, Porfirije na taj način daje legitimitet lažnom visokom predstavniku međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovine, koji je inicirao sudski postupak u kome je, pre nekoliko dana, Dodik prvostepeno osuđen na godinu dana zatvora i šest godina zabrane vršenja javnih funkcija. No, patrijarh se bar ne pojavljuje na mitinzima naprednjačkog kartela. Na takve događaje šalje saradnike.

Na Vučićevom mitingu u Sremskoj Mitrovici, u drugom redu nalazi se vikarni episkop Stefan Šarić. Dok je bio nastojatelj Hrama Svetog Save, Šarić je stekao poverenje Vučića načinom na koji je raspoređivao novac koji je doniran za završetak građevinskih radova, ali i ulizištvom.

 Na Šarićevu inicijativu, desno od oltara montiran je tron na kome su napisana imena Aleksandra, Anđelka i Danila Vučića. Takav običaj je namenjen samo za vladare i ktitore, a vikarni episkop ga je proširio na celu dinastiju iz Čipuljića. Kakav je, dobro da nije pored tog postolja postavio i jedno za porodicu Ražnatović, pošto se predstavlja kao duhovnik Cece i njene dece.

Vučić voli takve ulizice, ali još su mu draže pare. Samo iz Rusije stiglo je oko 40 miliona evra, za koje se ne zna gde su završili, u čijim džepovima i sefovima. Kao čovek od poverenja, Šarić je pre dve i po godine postavljen na mesto starešine Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi. Ipak, to postavljenje nije prošlo glatko.

Porfirije ga je tri puta predlagao, ali u Sinodu nije bilo konsenzusa. Na kraju, patrijarh je ukinuo glasanje, samo je obavestio kolege iz Sinoda da će Šarić ići u Moskvu kao izaslanik SPC-a. Za tumačenje te odluke nije ni bitno da li je ona motivisana Porfirijevom željom da udomi svog bosanskog zemljaka ili je, kao što se govori u Patrijaršiji, taj transfer podmazan sa 600.000 evra. Čak i da je pitanju korupcija, kao osnovna privredna delatnost u organizovanoj kriminalnoj grupi SNS i akcionarskom društvu SPC, investicija se, sigurno, već isplatila. To potvrđuje i činjenica da je vladika Stefan Šarić došao na naprednjački miting, da podrži Vučića u borbi protiv studenata i ostalih normalnih građana Srbije.

U toj borbi najdalje je otišao tzv. mitropolit kruševački David. U skladu sa svojim i Vučićevim karakterom i koeficijentom inteligencije, studente je nazvao „srpskim ustašama“. Na sajtu Eparhije kruševačke objavio je tekst pod naslovom „Zduhači, manitoši i ljudi od veresije“, prljaviji i sramniji od onih koje objavljuju Vučićevi bilteni poput Informera.

– Kada su neredi, bune i revolucije raznih boja u toku, na njihovom kraju ipak preovlada ona crvena, ili boja krvi, i tada svi učesnici parade postaju odgovorni za dalekosežne istorijske posledice, i to znaju kako beskrupulozni majstori zapleta, tako i naivni pijuni. To učini situaciju takvom da vulgarni tip politike, umešen u nekoj od domaćih i stranih kuhinja, iznese svima na dusanje dilitiriona ili otrova. Takav tip politike donosi sa sobom „veliku sekiru koja ljude odvaja od molitve i jedne od drugih“. Takva politika nema rasuđivanje za prethodnicu, niti je u spoju sa mirnim, istrajnim iznošenjem stavova, te i sa rešenjima koja se u jednom trenutku iznađu. Skupovi koji se održavaju širom Srbije liče na savetovanje iliminata i tombole Davosa. Uhvaćeni činom, oni oplakuju svoje kopije zato što nijedna nije original; i poznato je da one nikada neće dostići originalnost. Oni drežde po ulicama, sabiraju konsenzuse, čak imaju svoje ajvanli-paše koji ih obučavaju kako da postanu srpske ustaše i novi zlodusi Lubjanke. Širom celovite Republike Srbije srpski narod izlazi na ulice gradova i provodi vreme na njima; štaviše, on ih zaposeda, baš kao i ustanove: škole, univerzitete, kliničke centre, političke i stranačke institucije i prostorije… Posvuda su ljudi (osnovci, srednjoškolci, studenti, nastavnici, profesori, zemljoradnici, trudbenici, medicinari, javne ličnosti, malo i veliko, neznano i znano, a iza svih narodnih masa, kao štitova, opozicionari; iza opozicionara opet stručnjaci za obojene revolucije i majdane, dok iza njih strane službe za razbijanje Srbije – tvrdi mitropolit David u tekstu koji ni Sarapa ne bi mogao da pročita bez stida i sablazni.

U istoriji Srpske pravoslavne crkve nikad nijedan vladika nije izneo toliko gadosti o srpskom narodu. Ponavljajući vučićevske brutalne laži o „srpskim ustašama“, obojenoj revoluciji i prizivanju Majdana, David nije samo preterao u dokazivanju lojalnosti svom šefu kartela, nego je i pokazao koliko je Crkva odvojena od naroda. Na te skandalozne optužbe protiv studenata i celog naroda, reagovala su šestorica episkopa SPC-a, koji su uputili pismo patrijarhu Porfiriju u kome su istakli da podržavaju studentske proteste i da se ograđuju od kruševačkog kolege.

– Kao arhijereji SPC-a osećamo dužnost da javno izrazimo neslaganje i ograđivanje od bilo kakvog govora koji dehumanizuje drugog čoveka, a posebno od govora koji mlade ljude, studente, nipodaštava ili ih ponižava. Mi, kao pastiri, ne smemo dozvoliti da takva retorika uzme maha u našem narodu i Crkvi. Uvereni smo da danas nije opravdano biti episkop SPC-a, a ćutati na reči koje je studentima uputio mitropolit David. Srpski narod, koji je preživeo golgotu ustaškog terora, svestan je da se ova identifikacija bilo koga sa jednim takvim monstuoznim pokretom ne sme sprovoditi, prvenstveno iz pijeteta i poštovanja prema žrtvama. Ali, isto tako, odreživati našu mladost ovakvim rečima više je od bruke, to je sramni pečat na Telu Crkve – navodi se u pismu koje su potpisali mitropolit Crnogorsko-primorski Joanikije, mitropolit Žički Justin, mitropolit nemački Grigorije, episkop zapadnoamerički Maksim, episkop istočnoamerički Irinej, kao i episkop Zahumsko-hercegovački Dimitrije.

Uzalud su pisali, Porfirije nije reagovao. Tačnije, reagovao je, ali tako što je omogućio Davidu da na zvaničnom sajtu SPC-a objavi još jedan tekst u kome je ponovio iste stavove, i to predstavljaju će se kao žrtva hajke koju mediji vode protiv njega. Uz urlik „protestujem i demantujem“, mitropolit kruševački je istakao da „nije mislio na studente“ kad je pominjao „srpske ustaše“. Nije naveo na koga je mislio, ako ne na studente. No, od toga šta on misli, piše i priča, mnogo je važnije što su mu partijarh Porfirije i komesar Bulović dopustili da nastavi sa brukanjem Crkve.

Porfirije je ignorisao i javni poziv da, u skladu sa Ustavom SPC, sazove vanrednu sednicu Sinoda, koji je obavezan da „vodi nadzor nad radom arhijereja“. Porfirije će to uraditi istog trena kad njegovo božanstvo Vučić sazove Glavni odbor SNS OKG kako bi optužio sebe i svog brata Andreja za kriminal i korupciju. Dakle, to se neće desiti.

Opet po ugledu na Vučića, Porfirije traži samo načine da se provuče bez odgovornosti za sva zla koja vrši. Od pre nekoliko nedelja, kad je čak i u Patrijaršiji počelo da se spekuliše o tome da će on morati da ode sa trona Svetog Save kad Vučić padne s vlasti, Porfirije je pokrenuo proces tihog distanciranja. Zasad, njegov krizni menadžment pokušava da pripremi teren za aboliranje od odgovornosti za služenje tiraninu tako što plasira laži da je i patrijarh Pavle podržavao prethodnog diktatora, Slobodana Miloševića.

 U toj kampanji, režimski mediji i crkveni miševi koji liče na Dragoslava Bokana šire laži da patrijarh Pavle nije učestvovao u opozicionim protestima posle 9. marta 1991. godine i da je, šest godina kasnije, predvodio litiju koja je probila policijski kordon na zahtev Miloševića, koji je hteo da na taj način otupi oštricu protesta. Tobože, kao što je Pavle pomagao Miloševiću da „očuva jedinstvo naroda“, tako i sada Porfirije sa istim motivom pomaže Vučiću.

Naravno, svi – uključujući i kreatore te manipulacije – dobro znaju da je to besmislena laž i da nije moguće jedinstvo između žrtvi i tiranina. Pošto je takva odbrambena strategija suviše neuverljiva, Porfirije je, baš kao Vučić, angažovao svoje lojaliste da ga hvale gde god stignu. Za te potrebe, na sajtu SPC-a je, sredinom februara, objavljen tekst prezvitera Zorana Devrnje pod naslovom „Aktuelni umreženi napadi na Patrijarha poprimaju karakter organizovane harange“.

– Danas smo svedoci da se ličnost patrijarha Porfirija i, preko njega institucije Crkve, stigmatizuje i dehumanizuje na način koji ima jasan ideološki predznak i koji ima za cilj urušavanje i prekid identitetskih veza sa našim duhovnim korenima, što posledično može dovesti do nemogućnosti da se, ni sada ni ubuduće, konstituišemo kao jedinstven narod hrišćanskog duhovnog utemeljenja i jedinstvene slobodarske i državotvorne tradicije. Veoma bolno i onespokojavajuće deluje činjenica da su se neki članovi Crkve, pa čak i klirici, bilo svesno bilo nesvesno stavili u službu podrivanja Patrijarhovog autoriteta sa nesagledivim posledicama po sudbinu Crkve – napisao je dr Devrnja. 

Po toj bolesnoj matrici, kritika Porfirijevih postupaka predstavlja rušenje Crkve, kao što je kritika Vučića napad na Srbiju. Dirljivo je što dr Devrnja brine zbog „nesagledivih posledica po sudbinu Crkve“, ali, posle ovakve odbrane patrijarha, ne mora da brine za svoj status starešine kalemegdanske crkve Ružice i katedre na Bogoslovskom fakultetu, što mu donosi ukupnu mesečnu zaradu od oko 5.000 evra.

Ako je Devrnja ovim tekstom opravdao investiciju, šta tek reći za vladiku topličkog i patrijarhovog vikara Petra Bogdanovića? Kao starešina crkve Svetog Dimitrija na Novom Beogradu, vladika Petar je postao rodonačelnik prvog jeretičkog pokreta u savremenoj istoriji Srpske pravoslavne crkve.

U jednoj propovedi, posle liturgije, on je obznanio da „spasenje duše dolazi kroz patrijarha Porfirija“. Nisu bitni Stari i Novi zavet, Katihizis i svi svetitelji, koji dve hiljade godina uče da je spasenje moguće samo kroz Hrista. Porfirijev nezvanični apostol ima mnogo praktičniju, ovozemaljsku strategiju spasenja duše, a naročito tela.

– Patrijarh Porfirije jeste blagodat Božija. On predstavlja jedinstvo naše Crkve. Bez njega ne postojimo. Bez njega nema nam spasenja! On je taj kroz koga mi primamo spasenje! – tvrdi episkop Petar, kao da citira naprednjačke poltrone koji godinama ponavljaju da je Vučić „Sunce bez koga nema spasa Srbiji“.

Porfirije i Vučić nisu spojeni samo političkim interesima, maloumnim idolopoklonstvom i idiotskom propagandom, nego i biznisom. Kao mnogi naprednjački tajkuni, počev od Zvonka Veselinovića pa do Ivana Bošnjaka, Stojana Vujka i Dejana Slijepčevića, tako se i Porfirije bavi građevinarstvom. Posle izgradnje nekoliko stambenih zgrada na Dorćolu i luksuznog stambeno-poslovnog kompleksa na Novom Beogradu, Srpska pravoslavna crkva investira i u stanogradnju na Senjaku, gde kvadrat košta oko 13.000 evra. U prethodnim dunđerskim projektima, SPC je sarađivala sa firmama „Krug“ i „Tupanjac-Dedić investicije“, a objekat na Senjaku gradi kao jedini investitor. Iako posao nije ni blizu kraja, zgrada u Drinićkoj ulici je već uknjižena u katastar.

Istovremeno, rekonstruisana je rezidencija SPC-a u Užičkoj ulici na Dedinju u koju se, iz zgrade Patrijaršije, preselio patrijarh Porfirije. Rekonstrukcija i dogradnja te vile od 874 kvadrata koštala je oko 650.000 evra. Osim uživanja u stambenom luksuzu, Porfirije može i da šeta po rezidencijalnom placu od oko tri hektara. Doduše, njemu i njegovim saučsnicima iz vrha SPC-a sve je neprijatnije da šetaju po ulicama, među ljudima. U to se nedavno uverio vladika šumadijski Jovan, kad ga je u Kragujevcu, na izlasku iz jedne crkve dočekala grupa građana. Kad je odbio molbu vernika da zastane i razgovara s njima, uz podrugljivo odmahivanje s obe ruke, Jovan i njegova svita su ispraćeni skandiranjem „Lopovi, lopovi“.

Patrijarh Porfirije i njegovi arhijereji vezali su sudbinu svog akcionarskog društva SPC za sudbinu Vučićevog kartela oko SNS. Sa oslobođenjem Srbije od tiranina Vučića, oslobodiće se i Crkva od Vučićevog patrijarha Porfirija.

Šta još reći?