Tabloid istražuje

 

Ko je Herman van Rompuj, prvi predsednik Evropske unije?

 

Da li je EU dosad najsloženiji projekat Rimokatoličke crkve?

 

 

  Ratifikacijom Lisabonskog sporazuma od svih 27 zemalja članica EU stvorena je do sada najveća evropska superdržava.

Po tvrdnjama nekih analitičara, EU bi se sada mogla zvati Sjedinjene Evropske Države (USE). Ali za razliku od stvaranja USA, čemu je prethodio težak genocid i potpuno istrebljivanje starosedelaca u mnogim krajevima obe Amerike, stvaranje USE je bilo mnogo kompleksnije, pošto su mnogi vlastelini, kraljevi i feudalci pružali vekovima žestok otpor

 

Ivona Živković

 

 

Iako danas komesari EU nastoje da državama članicama nametnu što više "demokratije", pomenuti Lisabonski sporazum je zapravo na zaobilazan način izbegao referendumsko izjašnjavanje građana. Tamo gde je i bilo nekog referenduma, videlo se da narod uopšte nije oduševljen ovakvom nadnacionalnom političkom konstrukcijom. A kad narod nešto ne želi, onda mu se to mora lukavo upakovati u ono što on može da prihvati. I to je bio mukotrpan zadatak EU kreatora.

Zato ni prvi predsednik EU nije izabran na referendumu, već na tajnom sastanku Saveta EU. Čovek koji je izabran čak nije ni poznat političkim krugovima van Belgije.

Njegovo ime je Herman van Rompuj (Rompjui ili Rompij) ili nešto slično tome. Njegovo prezime se teško izgovara čak i u multikulturalnoj EU. Čovek neupadljivog lika i još manje primetnog dela.

I zemlja iz koje potiče, Belgija, ne može se pohvaliti istorijskim značajem. Bar ne za njene stanovnike. Ali, za divno čudo, baš u njoj je sedište EU i NATO-a, najmoćnije vojske sveta.

Zašto u Belgiji, u Briselu?

 

Nacionalna alhemija

 

Belgija je nastala 1830. jednostavnim odvajanjem južnog dela teritorije od države koju znamo kao Holandija ili Nizozemska. Ime Nizozemska (Netherland) označava da se radi o velikoj ravnici, dobrim delom i ispod nivoa mora, dok je Holandija naziv koji su ovoj zemlji dali Rimljani kada je bila njihova provincija. U Holandiji živi germanski narod koji sebe naziva Dači (što je najverovatnije oblik reči Dojč), a na starom nemačkom znači - ljudi. Dojčland je zemlja germanskih ljudi. Staro srpsko ime Dojčin je verovatno označavalo germansko poreklo.

U Belgiji danas živi šest miliona Dača (koji govore svoj jezik) i oni žive u severnom delu zemlje nekada nazvanom Flandrija. Svi oni koji tu žive nazvani su tako Flamancima. U južnom delu Belgije, nazvanom Valonija, živi četiri miliona Francuza, koji i dalje govore svoj francuski jezik, ali se ne zovu Francuzi već Valonci. (Ovo je analogno stvaranju Crnogoraca, Vojvođana, Bošnjaka, Hrvata i Makedonaca. Analogija nije slučajna, jer su tvorci i jednog i drugog nacionalnog i etničkog parcelisanja isti.)

Dakle, Flamanci i Valonci nisu nikakvi novi narodi, već nova konstrukcija napravljena od Dača (Dojča) i Francuza. Ono što je karakteristika jednog naroda jeste jezik, i ne postoje dva naroda koji imaju isti jezik, niti jedan narod sa dva jezika. Ali, ako teritoriju na kojoj jedan narod živi podelite državnom granicom - dobijate nacije. Reč "nacija" potiče od latinske reči "natio" i označava rođenje (mesto rođenja). Onda namerno kroz istoriju, preko knjiga i masovnih medija, napravite zbrku ova dva pojma i ljudi više ne razlikuju narod od nacije. Tako veštački oblikovane nacije postaju narodi, ali bez svog izvornog jezika i kulture. Njihov dotadašnji jezik se nazove novim imenom i izmene neke reči i... I dobijete, npr., crnogorski, hrvatski, bošnjački itd. - jezik.

U suštini on je i dalje onaj stari kojim su se sporazumevali i pre. Za pravljenje prikladnih rečnika i stvaranje novih jezičkih konstrukcija zadužena je učena masonerija. Za potrebe jedne takve tvorevine nazvane Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije preimenovane u Jugoslavija, masoni Dositej Obradović i Vuk Karadžić napravili su i srpsko-hrvatski jezik.

Ovakve veštačke deobe, preseljavanja, pokrštavanja, menjanja imena narodima, ali i lična imena stanovnika određenih područja - deo su evropske istorije, ali i Indije i Amerike i Afrike. Tako je Rimokatolička crkva veštom "alhemijom" vekovima zatirala izvorni nacionalizam i osećanje pripadnosti određenom narodu ili feudu.

Naravno feud koji je kontrolisao vladar odan katoličkoj veri bio je bolji što je u njemu nacionalizam bio izgrađeniji. Ali, ako vladar nije bio spreman da se potčini ovoj crkvi, morao je biti detroniran, a narod pokršten, denacionalizovan ili pobijen.

 

Zavadi pa vladaj

 

Evropska unija sastavljena od 27 država članica upravo počiva na ovako prekrojenim, pokrštenim i podeljenim narodima i katoličanstvu odanoj vlasteli, kojoj je vrhovno sveštenstvo odobrilo krunu. Bombardovanje Jugoslavije 1999, čime je proslavljeno 50 godina NATO saveza, savršeno je pokazalo sklad ove mašinerije. Iako je sve pokrenuto na fabrikovanim informacijama, nijedan evropski vladar niti visoki državnik u EU nije se bunio i suprotstavio. Državna suverenost je očito još tada bila samo mislena imenica, pa je ratifikacija Lisabonskog sporazuma praktično samo formalizovanje onoga što je i pre deset godina funkcionisalo. To se zove demokratski centralizam i pluralizam - svi imaju pravo da misle isto ili slično. Ali smernice za odluke stižu iz jednog mesta i moraju se sprovoditi bez obzira na sopstveno mišljenje. Da li je Titova SFRJ bila samo mali probni sistem za EU?

Ali, formiranje superdržave sa demokratskim centralizmom uopšte nije bio jednostavan poduhvat i potrebni su bili vekovi da bi se podobne društvene zajednice i nacioni napravili. I to je, naravno, mogla da radi samo institucija koja je u stanju da opstane vekovima i koja funkcioniše u formi veoma učenog bratstva. Braća umiru telesno, ali Sveti duh i (Božji) zadaci se prenose na nove naraštaje.

Stvaranje EU je tako epilog hiljadu godina duge borbe za prevlast između sveštenika (odavno ustanovljene društvene elite za upravljanje ljudskim dušama) i feudalaca koji imaju posed, radnu snagu i vojsku i materijalna dobra. Duhovnjaci ta materijalna dobra moraju na neki način uzeti od njih (možete to nazvati i reketiranjem vlastele), a sa druge strane često gramziva i nesposobna vlastela može računati da će mu narod mentalno obrađen verom, biti miran i pokoran. Crkva je upravo ekspert za takve poslove. A to mora debelo da se plati i to uglavom zlatom i dijamantima. Papirni novac služi samo običnom narodu.

Ova simbioza duhovnog i materijalnog funkcioniše uspešno već hiljadama godina. Ali, krajnji cilj sveštenstva je jedno telo sa glavom. To znači da Sveti duh koji upravlja bude i vlasnik svih materijalnih dobara. Neki to nazivaju Hristovim carstvom, a neki Novim svetskim poretkom.

Zato je odnos katoličkog sveštenstva i vladara kroz vekove bio nategnut, a sami vladari uvođeni su u teške ratove. Strategija duhovnih mudraca je bila u načelu: Divide et impera!

 

Važno je imati moćnu vojsku

 

Pošto sveštenstvo nema svoju vojsku, ono je razradilo veštinu ubeđivanja kako bi za svoje krstaške ratove koristilo nacionalne vojske. Tako su Španci nakon osvajanja Amerika bili puni zlata i u 16. veku su postali svetska vojna supersila. Njihova borbenost i nemilosrdnost bile su posledica 760 godina duge tiranije koju su doživeli od Mavra, a onda teške crkvene inkvizicije. Za pokoravanje protestantske Engleske bilo je neophodno da se njihova takozvana nepobediva armada iskrca na britanska ostrva, a idealna pozicija za to bila je obala tada Ujedinjenog Holandskog Kraljevstva. Ali, holandske vojvode se nisu dale pokoriti i pružen je žestok otpor ovoj moćnoj armadi u papskoj službi.

Tako je, u tada holandski Brisel, poslat vojvoda od Albe, koji je Holanđane šest godina teško terorisao. Osnovao je i preki sud za sve koji su se bunili.

Prvog juna 1568. u Briselu je pogubljeno 12 plemića, a nedelju dana kasnije i grofovi od Egmonda i Horne. Imenovano je "Krvavo veće Albinog Tribunala, koje je i optuživalo i presuđivalo. (Današnji Haški tribunal je samo naslednik ove stare inkvizicije.)

Španski vladar Filip II, koji je Vojvodu od Albe i poslao u Holandiju, februara 1658. je čak naredio da se pobiju svi stanovnici Holandije, njih oko tri miliona. Papskoj inkviziciji su posebno smetali nepokorni, a uspešni holandski feudalci, trgovci i učeni bogati ljudi.

Tako je 1753. oko 30.000 španskih vojnika napravilo opsadu oko holandskog grada Haarlema, gde se zatvorilo isto toliko stanovnika koji su pružali otpor sedam meseci. Grad je bio opasan kanalima i bedemima, a iznutra su ga branile i žene. Ali, kada im je ponestalo hrane, morali su da se predaju. Tada je španska armada napravila pravi masakr ubijajući sve pred sobom.

Gnev Spanjarda u službi katoličke inkvizicije vukao je korene odavno.

Tako je jedan jezuita u civili još 1584. ubio holandskog princa Vilijama Oranskog, koji im se tako žestoko odupirao sa svojom vojskom da je bogata Španija zbog tog rata doživela bankrot.

Veliki problem "nepobedivoj armadi" je predstavljao savez Engleske i Holandije nastao zbog bliskih rodbinskih veza protestantske dinastije Stjuarta sa holandskom Oranskom dinastijom.

Ovaj moćni savez je 1639. upravo vojno porazio "nepobedivu armadu" na južnoj obali Engleske, kada su Španci planirali da svrgnu kraljicu Elizabetu I. Ideja je bila da se španska armada, koju je predvodio Medina Sidonija, na južnoj engleskoj obali sjedini sa snagama vojvode od Parme i tako zajedno uđu u Englesku. Ali, nisu uspeli.

Tada je katoličkim vojnim stratezima postalo jasno da za svoje krstaške ratove (koje će kasnije pokreniti i u pohodu na Indiju) moraju imati bolju vojsku upravo sa mornaricom kakvu je imala Engleska. Trebalo je nekako pridobiti Englesku za krstaške ratove.

Ali, engleski kralj Čarls I ne samo što je bio zagriženi protestant već nije dozvoljavao da mu razni savetnici i parlamentarci nameću političke odluke. A ti savetnici su često bili podmetnuti agenti Vatikana, koji su nastojali da iznutra oslabe njegovu vlast.

Sa druge strane kanala moćni holandski trgovci su se bogatili i sve više otiskivali preko Atlantskog okeana u Novi svet. Tamo su gradili svoje kolonije i širili biznis. Tako su 1625. na reci Hadson osnovali i grad nazvan Novi Amsterdam (današnji Njujork).

Zato se iz Vatikana krenulo u smišljanje paklenog plana da se Engleska, kao holandski najveći saveznik, pokuša razoriti iznutra. Zadatak da detronira Čarlsa I i Englesku vrati pod patronat Rimokatoličke crkve dobio je Oliver Kromvel.

Čim se dočepao vlasti Kromvel je naredio da se Čarlsu I odrubi glava, što je učinjeno javno 1649.

Novi režim u Engleskoj je onda potpuno promenio svoju politiku prema Holandiji, nastojeći da od saveznika napravi neprijatelja. Parlament kojim je Kromvel lako manipulisao (jer demokratija zato i služi da bi se običnim ljudima perfidno manipulisalo) doneo je Navigacioni zakon, koji je nalagao da sav uvoz u Englesku mora ići engleskim brodovima ili brodovima koji su vlasništvo proizvođača robe. To je očito bilo usmereno protiv holandskih trgovaca i brodovlasnika.

Naravno Španija je prva priznala Kromvelov režim. I on je ubrzo objavio i rat Holandiji.

Tako je Vatikan konačno imao pod svojom kontrolom englesku mornaricu pa je ona vremenom postala nova evropska i svetska imperija. Englezi su počeli da ratuju na zapadu i istoku, kao i u Africi, ne znajući da zapravo vrše kolonizaciju za račun Rimokatoličke crkve, dok je narod upadao u dugove i plaćao ova ratovanja.

Za razliku od engleskog kralja Džejmsa II, koji je imao titulu vojvoda od Jorka i bio spreman da Englesku drži u službi Katoličke crkve, unuk holandskog vladara Vilijama Oranskog nije bio takvog stava. Tako je Vilijam III Oranski 1688. svrgnuo Džejmsa II sa vlasti, pa su Holanđani ovim činom Engleze zadržali u protestantskoj veri. Vojvoda od Jorka je inače poznat i po tome što je od Holanđana preoteo Novi Amsterdam i preimenovao ga u Nju Jork.

To ime najbolje pokazuje ko vlada njime i danas. Ako ovome dodate i rimski stil gradnje kojim obiluje Kapitol Hil u Vašingtonu, još vam je lakše da zaključite ko vlada čitavom federalnom upravom u USA. Zato nije ni čudno što je USA zdušno radila na stvaranju UE tj. USE.

Spajanje USA i UE je možda samo pitanje vremena.

 

Od Holandije do Belgije

 

Tako su iste moćne duhovne snage koje znaju da upravljaju ljudskim uverenjima naterale 1830. Dače (Dojče) i Francuze, iz Flandrije i Valone, da postanu Belgijanci. Učinjeno je to orkestriranjem građanske revolucije u Ujedinjenom Kraljevstvu Nižih Zemalja. Odvojen je južni deo zemlje (baš kao i nedavno Kosmet od Srbije). Odvajanje je tražilo većinsko katoličko stanovništvo, koje je živelo u ovom delu Holandskog kraljevstva. Otcepljeni deo nazvan je Belgija po staroj rimskoj provinciji Gallia Belgica. Londonska konferencija na kojoj su učestvovale glavne evropske sile priznala je nezavisnost Belgije i na presto je 1831. doveden Leopold I (od Sakse Koburga), kralj svih Belgijanaca, odan katoličanstvu. Da princeza Šarlota od Velsa (jedina ćerka engleskog kralja Džordža IV) nije umrla prilikom porođaja 1817. (pošto su joj "doktori" ispuštali krv i izgladnjivali je pre porođaja i totalno je oslabili), ona i njen muž Leopold od Sakse Koburga nasledi bi britanski tron, gde se danas nalaze potomci princa Alberta iz iste germanske dinastije Sakse Koburg (a koji su promenili prezime u Vindzor). I pokojna princeza Dajana imala je istu titulu princeze od Velsa (i potiče iz dinastije Stjuarta koji su bili odani protestantizmu). Nova supruga princa Čarlsa je Kamila Parker, katolkinja po svom prvom mužu.

Belgijski kralj Leopold III je 1940. napravio dogovor sa Hitlerom (takođe katolikom) i ostao je tokom rata u Belgiji, koja je odmah i kapitulirala. Neposredno pre savezničke invazije Himler (katolik) je tajno preveo kralja Leopolda u Nemačku. Nakon rata Leopold je pokušao da se vrati u Belgiju, ali mu je pretilo suđenje zbog izdaje i on je otišao u Švajcarsku (danas finansijsku centralu EU). Ostao je u izbeglištvu sve do 1951.

 

Bez patriotizma, morala i demokratije

 

U svojoj knjizi "U odsustvu većine" (De Afwezige Meerderheid) pokojni flamanski filozof Lode Kles (1913-1997) upravo je napisao da bez identiteta i istinskog osećanja za pripadnost domovini ne može biti ni demokratije ni morala. Da li je baš ovo razlog što se kao prvi predsednik EU našao neupadljivi Herman van Rompuj? Koliko je on u svojoj političkoj karijeri bio fleksibilan, opisao je u više navrata belgijski politički analitičar Pol Belin, koji je i autor zanimljive knjige o EU "Tron u Briselu".

Tako Belin otkriva da je upravo Rompuj (koga je lično upoznao) kao mlad bio pod uticajem razmišljanja dr Klesa. Rompuj (1947) je konzervativni katolik i bio je politički aktivista omladinske sekcije Flamanske demohrišćanske partije. Pisao je knjige i članke o značaju tradicionalnih vrednosti u društvu. U održavanju ovih vrednosti on je video najvažniju ulogu religije. Rompuj je posebno bio pristalica ideje da se zabrani abortus, jer predstavlja ubijanje živog stvorenja.

Herman van Rompuj je u jednom trenutku čak nameravao da napusti politiku i uđe u žurnalistiku. Tada mu je, kao talentovanom piscu i vrsnom intelektualcu, upravo Kles, koji je bio pred penzijom, ponudio mesto direktora belgijskog uticajnog magazina Trends, koji se bavi finansijama i ekonomskim temama. Ali Rompuj je ipak ostao u politici. Šta je razlog da se predomislio nije poznato, pa se pominje da je možda u pitanju svota koja se ne odbija ili neka služba iz koje se nikada ne izlazi. Tako je 1988. Rompuj postao lider tada vladajuće Stranke hrišćanskih demokrata.

Kada je belgijski parlament 1990. izglasao veoma liberalan zakon o abortusu, tadašnji belgijski kraj Boduen, koji je umro tri godine kasnije i koji nije mogao da ima dece sa svojom ženom, a bio je odani katolik, navodno je izjavio da nikada neće potpisati takav zakon i "da će radije abdicirati". Ali, uticajni belgijski političari nekako su bili "ubeđeni" da kralj samo blefira, pa su primedbe kralja (koji kao da je bio samo figura neke mnogo jače sile) ostale zataškane.

Kralj Boduen je tako zaista abdicirao aprila 1990. upravo zbog ovoga. Zakon je onda potpisao kolegijum ministara u skladu sa belgijskim ustavom, koji tako predviđa ukoliko nema kralja.

Onda su ponovo izglasali da je kralj na tronu.

Kao vođa tada najjače partije u parlamentu ovaj najliberalniji zakon o abortusu je praktično omogućio Rompuj, uprkos svojim čvrstim religijskim ubeđenjima.

Belin je o ovom skandalu (zapravo sprdnji sa monarhijom i demokratijom) pisao za Wall Street Journal i bio zbog toga oštro ukoren i suspendovan. Istina tada NEKOME nije odgovarala.

Belin dalje kaže da je nakon ovoga Hermanu van Rompuju bilo veoma neprijatno i prilikom jednog susreta sa Belinom čak je izbegao i da ga pogleda u oči. Ali, njegova politička karijera je uspešno nastavljena. Postao je ministar finansija, spiker predstavničkog doma i, konačno - premijer.

Belin kaže da je Rompuj i dalje nastavio da objavljuje svoje knjige, koje su odavale intelektualnog i veoma inteligentnog autora, ali više nije branio koncept dobrog, već koncept manjeg zla. I počeo je da piše haiku.

Ali, politička nedoslednost Hermana van Rompuja je postala njegova glavna politička osobina.

 

Predizborno obećanje za lakoverne

 

Belgija se tako 2007. suočila s najdubljom političkom krizom kada je Vrhovni sud doneo odluku da je postojanje jednog dvojezičnog izbornog distrikta u Briselu (Brisel- Hale-Filvord) neustavno. Molbu da se utvrdi njegova ustavnost podneo je još 2003. stanovnik flamanskog dela distrikta Herman van Rompuj. Hrišćanskim demokratama, koji tada nisu bili u vladajućoj partiji, očito je odgovaralo da se ovaj distrikt podeli na dva dela (briselski, gde se govori francuski i gde žive Valonci, i Hale-Filvord, gde se govori holandski i gde žive tzv. Flamanci.

Uputivši žalbu sudu Rompuj je imao nameru da njome izazove političke probleme belgijskoj vladi Liberala, koji su odbijali da se ovaj distrikt podeli .

Rompujevi flamanski hrišćanski demokrati su tako 2007. izašli na izbore sa čvrstim obećanjem da će kad uđu u vladu ovaj briselski distrikt podeliti. Čitavu predizbornu kampanju Rompuj je vodio sa ovim obećanjem.

Kada je Rompujeva stranka dobila većinu na ovim izborima i postala najjača flamanska stranka, nastao je problem jer nisu mogli da sastave vladu od dovoljnog broja poslanika Flamanaca i Valonaca upravo zbog spora oko podele distrikta. Vrhovni sud je nalagao da se o tome izjasni parlament i da se glasa, a Valonci su to odbijali. Da ne bi izgubio mogućnost da kako-tako formira vladu, Rompuj je kao spiker parlamenta naprasno počeo da odugovlači sa stavljanjem ove tačke na dnevni red. Birao je razne načine da takvu skupštinu sazove, pa je pribegavao raznim trikovima, od zaključavanja vrata sale za sednice do nepojavljivanja u kancelariji čitave nedelje kako formalno ne bi primio pisani zahtev da sazove takvo glasanje. Kriza oko formiranja vlade je trajala mesecima, da bi onda Rompuj pristao da se formira vlada sa Valoncima i bez podele distrikta. Svoje glavno predizborno obećanje je jednostavno "zaboravio". Još gore, tako formirana vlada dobila je veći broj valonskih nego flamanskih ministara, iako su Flamanci većinski deo stanovništva u Belgiji i njih je oko 60 odsto. Da podsetimo - Rompuj je Flamanac.

I kada je 2008. godine, nakon jednog finansijskog skandala, premijer Verhofštat, flamanski liberal, morao da podnese ostavku i na njegovo mesto došao Van Rompuj, dobio je kabinet sa većinom ministara Valonaca. Ali njemu to nije smetalo. I dalje je nastojao da odloži glasanje o podeli briselskog distrikta, ne uvažavajući tako presudu Vrhovnog suda koju je baš on i inicirao.

Zakoni i demokratija su tako za političare EU od karijere potrebni samo onda kada se od njih može napraviti politička dobit.

Da li je ovakva politička fleksibilnost baš bila preporuka prilikom izbora prvog predsednika EU, znaju samo oni koji su Rompuja tu postavili. A to nisu građani EU.