Esej

Danke Handke: Povodom jednog Vuźi†evog odlikovanja (2)

Pesnik antibirokratske revolucije iz predsedniźkog helikoptera!

Kad sam na dan dr§avnosti Republike Srbije, źuveno Sretenje, gledao na televiziji kako predsednik dr§ave Aleksandar Vuźi† deli odlikovanja, çakom i kapom, prva asocijacija mi je bila na Domanovi†evu "Stradiju". U ovoj źuvenoj pripoveci Domanovi† izvrgava ruglu opsednutost odlikovanjima u Srbiji Aleksandra Obrenovi†a. Njegov junak pripovetke, sin-povratnik u zemlju svojih predaka, ve† na prvom koraku u svojoj postojbini otkriva źudnu pojavu: svi ljudi nose ordenje! "Poneki ih toliko imaju da ne mogu da nose sve o sebi, ve† vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja."

Ivan Ivanovi†

3.

Dakle, Milovan Vitezovi† i ja smo se raziçli, on je otiçao u "partizane" a ja u "źetnike". Shodno ishodu graĐanskog rata, on je pobedio a ja sam izgubio. Nismo se viçe sretali, ja sam pored Televizije mogao samo da proĐem, ni sluźajno da uĐem u nju.

Ipak, desio se jedan incident, umalo nisam uçao na Vitezovi†evu televiziju i to na velika vrata. Ne, nije me pozvao Milovan, kao u Je§u, to su uźinili drugi, ali on je igrao za taj tim, poçto se 1987. godine joç jednom preumio, napustio Dra§u Markovi†a i Ivana Stamboli†a i prikljuźio se novom srpskom vo§du (novom Titu!) Slobodanu Miloçevi†u. (Slobodane, ime ponosito / Ti †eç nama biti novi Tito!). Postao je va§an igraź u novom timu, źak toliki da na zavrçnom mitingu istine o Kosovu na beogradskom Uç†u proglasi dogaĐanje naroda. Pesnik antibirokratske revolucije iz predsedniźkog helikoptera!

Milovan Vitezovi† je spadao u one komunistiźke urednike koji nisu dozvoljavali nikome drugome da se pribli§i postolju na koje su se oni popeli. ¬im je uçao u Miloçevi†ev autobus, poźeo je da viźe "Vozi majstore, nema viçe mesta!" Tako je televizija (umetniźki sektor) postala njegovo vlasniçtvo za igranje njegovih komada. Uspeo je da izoluje od nje źak i neke partijske vernike, nekmoli jednog disidenta. No, çto se mene tiźe, nije morao źak ni da se trudi, jer ja mu nisam otiçao na podvorenje. (Ruku na srce, Milovan je umeo da iskoristi dobijeni dar, napisao je bar dve dobre stvari, seriju o Vuku Karad§i†u i "ćeçir profesora Vuji†a". ¬ak sam ja "ćeçir..." gledao dvaput, sa Pavlom Vujisi†em i sa Aleksandrom Berźekom. Iako se radilo o "primenjenoj knji§evnosti", ilustraciji date istorije, moram da ka§em da je to lepo. Ne znam da li se na Vitezovi†a mo§e primeniti stih Gojka Ńoga ''Da bi ti bio §iv, svi smo mi bili mrtvi,'' koji se odnosio na Tita!)

Kad sam nekako uspeo da objavim "Jugovac...", zahvaljuju†i zalaganju privatnih ljudi (prva knjiga 1988, ostale dve narednih godina), upriliźena je promocija u Domu omladine. Bila je to opoziciona promocija! Puna velika sala pripadnika budu†ih politiźkih stranaka! Prime†ujem Vuka Draçkovi†a, Dragoljuba Mi†unovi†a, Vojislava ćeçelja... MeĐu govornicima o knjizi bio je i Veselin Ili†, liberalistiźki sekretar Komiteta u Niçu. (Veselin je napisao jedno poglavlje o "Crvenom kralju", Ludiźki roman, u svojoj knjizi o mitu i stvaralaçtvu.)

Kuriozitet ove promocije bio je da je odr§ana na dan kad su graĐani Kurçumlije i Blaca ruçili svoja stara komunistiźka rukovodstva (Korźagina i Ludog ¦ivka)! Kud †eç ve†u rehabilitaciju za izgnanog pisca!

Sa "Jugovcem..." ponovila se istorija kao sa prethodnim romanima. I "Jugovac..." je juriçao na pozoriçte, televiziju, film, ali opet se ispreźila dr§ava. A tu postkomunistiźku dr§avu na televiziji je zastupao Milovan Vitezovi†. Kao da nije pre desetak godina upravo on u Je§u promovisao "Jugovac..."

Jedna privatna pozoriçna trupa Prizor glumca Radeta Vukovi†a odluźila je da "Jugovac..." (jedan deo) postavi na scenu. (Komunisti preimenivani u socijaliste, ma koliko se trudili da nastave sa komunistiźkom praksom zabrane i kontrole samoinicijative, ipak nisu mogli u potpunosti da kontroliçu javni §ivot, pa im se poneçto izmaklo, kao Prizor Radeta Vukovi†a, inaźe Niçlije.)

Dramatizaciju sam napravio ja pod naslovom "Krstaçki rat u Jugovcu". Re§irao je Bratislav Braca Petkovi† (pozoriçni pisac i reditelj, vlasnik Muzeja starih automobila), igrali su Aleksandar Hrnjakovi†, Milan Pani†, Branko Ńuri†... Odigrano je dvadesetak predstava. Glumci su mi rekli da su uźestvovali na festivalu u Vrnjaźkoj Banji, gde su bili izuzetno primljeni.

Nakon toga je tadaçnja urednica na Televiziji Beograd Jelica Zupanc uvrstila ovu predstavu u seriju koju je upravo pripremala, pod naslovom Smeçne priźe. Ujedno je zainteresovala Redakciju humoristiźkog programa za "Jugovac...", pa su ovi ljudi proźitali 1.000 stranica romana i slo§ili se da se po njemu mo§e napraviti interesantna serija, a naroźito je bio zainteresovan za to glavni urednik Humoristiźkog programa Predrag Periçi† (pisac serije "Policajac sa Petlovog brda"). Posle toga mi je Televizija naruźila da napiçem sinopsis i da poźnem da piçem seriju.

Otiçao sam na Televiziju da potpiçem ugovor. Bio sam pred novim vaskrsnu†em! MeĐutim... dan pre mog povratka, na Televiziji je izvrçen puź: smenjeno je źitavo rukovodstvo. Novi direktor Televizije, Prokupźanin Ratomir Vico, i novi urednik Humoristiźkog programa, Statovźanin (Statovac je selo pored ¦itnog Potoka) Vojislav Milenkovi†, povukli su potez da iskopaju moje źetniźko poreklo i da stopiraju potpisivanje ugovora sa źetniźkim piscem. Ode moj kambek, po ko zna koji put! Sasvim je izvesno da su Ratomir Vico i Milovan Vitezovi† igrali u istom timu, źiji je trener bio Slobodan Miloçevi†, çto znaźi da je Vitezovi† bio tu negde, iza zavese.

Dramaturg Miodrag Zupanc (inaźe Jeliźin suprug) napisao je po motivima "Jugovca..." pozoriçni komad "Foteljerosi" i taj projekt je primilo Pozoriçte na Terazijama. Podeljene su uloge, za reditelja je odreĐen profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Slavenko Saletovi†. MeĐutim, ovaj źovek nije doçao na zakazani poźetak proba, pa je na taj naźin minirao projekat. Upravnik Pozoriçta na Terazijama, pesnik Vasilije Markovi†, isplatio mi je otkup i skinuo predstavu sa repertoara. Zbogom, samoupravo - Dobar dan, Udbo!

No, umalo je moglo da se desi da se sa Milovanom sretnem na ulici. Naime, kad je Slobodan Miloçevi† 1996. godine, poçto je prethodno Srbiju uveo u ratove, odbio da prizna izborne rezultate na kojima je izgubio sve velike gradove, mi tzv. opozicionari izaçli smo na ulicu da priredimo tromeseźne proteste kakve Srbija nije videla od 1968. godine.

Razume se da sam bio uliźar, odnosno protestant, çetaź pored Televizije, za koju smo rekli da je fabrika la§i. GaĐali smo Televiziju jajima, i ja sam bacio nekoliko mu†kova. Jedan sam namenio Milovanu Vitezovi†u, koji se od buntovnika iz 1968. pretvorio u uzurpatora iz 1996. godine. (Ne znam da li je tu negde bio Milovan, nemogu†e je da niçta nije video i niçta nije znao, kao Tempo 1948. godine o Golom otoku, pre †e biti da je novo dogaĐanje naroda, taźnije dogaĐanje graĐana, gledao kroz zavesu, kao Staljin Moskovske procese.) Ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li je ovaj Miloçevi†ev Vitez(ovi†) nekada pomislio na moj "Jugovac..."? Zar je mogu†e da je kod njega nastupila totalna amnezija?

Nekako smo stigli do 2000. godine, kad se navodno dogodio istorijski preokret i komunisti siçli sa vlasti. Kako Miloçevi† opet nije hteo da prizna izbore, dobio je nasilno zbacivanje odnosno puź. Navodno su moji doçli na vlast. Ne znam çta je bilo sa Vitezovi†em, pretpostavljam da se zakamuflirao, tek nije ga potkaźila Sablja, kao neke njegove saborce. Ili je od komesara postao monah (Predrag ¬udi†), setio se Kralja Petra da je bio veliki demokrata, koji je preveo sa Engleskog Stjuarta Mila, knjigu o slobodi. Izuźio je zanat na televiziji, napisao je "¬arape kralja Petra". Pisac za svako vreme!

Nije problem u tome çto je Vitezovi† sa "ćeçirom profesora Vuji†a" ostao na televiziji, nego çto ja sa "Jugovcem..." nisam doçao na nju. Moji na vlasti su se dr§ali komunistiźke çeme, çto nije ni źudo kad se uzme u obzir da su bili ili svmi komunisti ili deca komunizma. U prvu demokratsku Vladu ministar unutraçnjih poslova doçao je iz Udbe! (Duçan Mihajlovi†)

Ne znam çta je bilo sa Vitezovi†em, ali komunisti su umeli da se prilagode, kao ovaj korona virus, i da se posle ubistva prvog demokratskog premijera Zorana ŃinĐi†a vrate u vlast, najpre kao manjinci (podr§ali su Vladu Vojislava Koçtunice) a posle kao ve†inci, uçli su u Vladu najpre Borisa Tadi†a a potom Tomislava Nikoli†a. ćtaviçe, doçlo je do simbioze crnih i crvenih, to je ta crno-crvena koalicija, kakve se zgra§avao joç ruski istoriźar Nikolaj Ustrjalov iz vremena Sovjetskog Saveza. Bludni spoj nacionalizma i komunizma!

A da je Milovan Vitezovi† od satiriźkog postao udvoriźki pesnik ne pokazuje samo Danke Handke, nego i vanredno promovisanje gradonaźelnika (kripto-zamenika) Beograda Gorana Vesi†a u pisce, odnosno u poźasne źlanove UKS, jer je kao gazda od beogradskih para obe†ao predsedniku UKS da †e Udru§enje, koje su demokrate izbacili iz bud§eta, finansijski vratiti u §ivot. Ne znam kakvu je to knjigu o Beogradu napisao konvertit iz Demokratske stranke, çef Kabineta Zorana ŃinĐi†a, reźeni Goran Vesi†, da li je to novi Aleksandar Deroko, ali ni Josip Broz Tito nije bio proglaçen poźasnim knji§evnikom, mada jeste poźasnim akademikom. (Prvi doktor vojnih nauka u Republici Jugoslaviji, ako se ne varam takav doktor je bio u Kraljevini Jugoslaviji ¦ivko Pavlovi†, ali ovaj general je napisao doktorat, a Brozu je poklonjen.)

Istina, knji§evnici su imali za uzor slikare, koji su Dragicu Nikoli†, suprugu predsednika Srbije Tomislava Nikoli†a, proglasili poźasnom slikarkom, jer je, dok joj je predsednik ULUS-a oslikavao hram u rodnom selu Bajźetini, zadu§bini porodice Nikoli†, i sama lepila kamenźi†e na neku ikonu, poçto je kao svaka prava doma†ica umela sa testom. I Goran Vesi† i Dragica Nikoli† su kupili svoje poźasne titule tuĐim, odnosno narodnim parama, ili kako se to danas ka§e parama poreskih obveznika.

Ipak, postoji razlika izmeĐu likovnjaka i knji§evnika: prvi su se bunili, drugi †ute. Ranije je bilo obrnuto, Udru§enje knji§evnika Srbije je bilo bastion slobode, poslednja odbrana slobodne reźi. Mene je branilo. Ali to je bilo u vreme kad je Milovan Vitezovi† bio mladi pisac i zastupao ideje ćezdeset osme. Danas je UKS re§imska organizacija, zato je stari pisac Milovan Vitezovi† doçao na njeno źelo. Poçto se dokazao u crno-crvenom re§imu. A taj re§im pla†a svoje sledbenike.

Podsetio bih Vitezovi†a na jednog drugog pisca, koji mu je u mladosti svakako bio ideal: na Radoja Domanovi†a. Kad je re§im Aleksandra Obrenovi†a shvatio da mu ovaj satiriźar nanosi veliku çtetu napadaju†i ga u svakom tekstu, reçio je da ga kupi. Ministar policije je pozvao Domanovi†a i nudio mu çta za§eli: posao, odlikovanja, apana§u, blagodejanije (stipendiju) za boravak u inostranstvu, samo da ne kritikuje vlast. Domanovi† je to sa prezirom odbio, nastavio da gladuje i udvostruźio svoju kritiku. (Kad je Aleksandar ubijen, zaverenici su kod ministra policije pronaçli spisak od dvanaeset opozicionara za odstrel, meĐu njima je bio i Radoje Domanovi†.)

Ali Milovan Vitezovi† nije Radoje Domanovi†, on je Pera Todorovi†.

Konaźno, podsetio bih Milovana na onu njegovu studentsku pesmu, koju sam zduçno branio u zbornici kurçumlijske Gimnazije, a koju sam naveo na poźetku ovog teksta, S kolena na koleno. U njoj mladi Vitezovi† opisuje tri srpske generacije : deda solunac, otac partizan i sin student iz çezdeset osme. Deda solunac na svog sina komunistu çalje §andare, otac titoista na svog sina studenta çalje milicajce. Milovan se s pravom pita kako †e da postupi sin student kad on doĐe na vlast, ho†e li da bije svog sina çto se pobunio protiv njega. Pesmu zavrçava prozom, u Napomeni ka§e: Ovde nedostaje strofa koju treba da napiçem kroz dvadeset ili dvadeset pet godina kako ja bijem svoga sina.)

Milovane, od studentske bune je proçlo ne źetvrt nego pola veka i joç dve godine. Sedi i piçi tu strofu, tom pesmom bi mogao da uĐeç u istoriju srpske knji§evnosti, ali je problem kako da je zavrçiç. Kako je çezdesetosmaç (onaj na koga je njegov otac poslao kordon milicije), kad se domogao vlasti, poslao na svog sina i na svoje saborce, koji se, kao Domanovi†, nisu prodali re§imima, nego nastavili, kao Don Kihot, da se bore za ideale svoje mladosti, Specijalnu jedinicu, koja ne samo da je prebijala nego je i ubijala. Eskadron smrti za likvidaciju Miloçevi†evih politiźkih konkurenata.

Na kraju, Milovan Vitezovi†, moj nekadaçnji saborac iz Je§a, sada nosilac vlasti (kakav idiotski novogovor!) mogao bi da uradi neçto dobro za Srbiju, da joj vrati Je§. Poçto se bavio devetnaestim vekom, Milovan svakako zna koji su Źose, Nasradin hod§e, Raboçi, Stradije, Je§ovi i Oçiçani je§ovi... hranili srpski narod da se odupre samodrçcima, koje je u svom bla§enom neznanju sam proizveo. Mogao bi da ubedi svog Novog Miloçevi†a, koji gazduje Srbijom totalitarnije od svog uzora, da umesto nacionalnog stadiona dodeli graĐanima Beograda i Srbije jednu prostoriju za redakciju Novog Je§a. Gde bi se igrao çah! Jer, Srbija bez Je§a - to je meso bez soli! A ako u njemu nije umro satiriźar, mogao bi da napiçe satiru Radoje Domanovi† po drugi put meĐu Srbima. Bila bi to indulgencija za njegove grehe! Ali, to †e da uradi źetvrta generacija studenata koje su vlastodrçci, i kraljevi, i Titovi, i Miloçevi†evi, i Vuźi†evi ... pendreźili.

DRUGI DEO

PETER HANDKE

1.

Ako sam o Milovanu Vitezovi†u znao dosta toga, o Peteru Handkeu sve do dogaĐaja sa poźetka priźe znao sam malo. Ne znam zaçto sam propustio da proźitam Rad-ovo izdanje Handkeove priźe "Golmanov strah od penala", 1981. godine, kad je prevod çtampan, valjda mi je u to vreme bilo dosta mojih strahova da bi me zanimali tuĐi. A i moj junak Zoka King nije bio golman nego centarfor!

Kasnije, devedesetih godina, Handke me nije interesovao, iako je u mojoj dr§avi bio veliźan kao źudo od pisca, jer smo bili na suprotnim stranama istorije: Handke je podr§avao Miloçevi†ev diktatorski postkomunistiźki re§im u Srbiji, a ja sam se protiv njega zduçno borio. Iz tog razloga Austrijanac je u Srbiji bio nagraĐivan, a Srbijanac je takoĐe u Srbiji bio nagrĐivan. Handkeov kult me nije zanimao taman koliko ni kult novog Tita Slobodana Miloçevi†a.

Tako sam uzeo da źitam Petera Handkea tek ove, 2020. godine, kad se digla praçina oko njegove Nobelove nagrade, valjda najspornije u njenoj istoriji. O ovome †u posle, sad da ka§em da je Nobel za knji§evnost od samog poźetka bio kompromitovan. ćvedski hemiźar Alfred Nobel pronaçao je barut, jedno od najstraçnijih sredstava za ubijanje ljudi. Kad je to shvatio, verovatno da bi okajao "grehe", svoje veliko bogatstvo koje je stekao prodajom baruta, zaveçtao je źoveźanstvu da dodeljuje nagradu svojim źlanovima koji su ga najviçe zadu§ili. "Predstavili su me kao "genija zla", kao "trgovca smr†u", a ja sam samo radio za dobrobit źoveźanstva. Jedini cilj mog §ivota bio je çiriti znanje, uveren da to znaźi pre svega çiriti blagostanje" - pisao je Alfred Nobel 1896 . godine, pred kraj §ivota, svome ne†aku. (U sliźnoj dilemi su bili i Albert Ajnçtajn i Robert Openhajmer, tvorci nuklearnog oru§ja.) Prva Nobelova nagrada za knji§evnost dodeljena je 1901. godine francuskom pesniku Sili Pridomu, larpurlartisti, a ne Lavu Tolstoju, "koji se takmiźio sa Bogom". (Tolstoj je bio iznad cara i iznad crkve, zbog źega ga je ova ekskomunicirala iz pravoslavlja, çto je ostalo do danaçnjeg dana. Zato se ka§e da je "Lav Tolstoj bio prvi pravoslavni jeretik".) Bele§im iz Vikipedije imena velikih pisaca koji nisu dobili Nobela, pored Tolstoja: Henrik Ibzen, Marsel Prust, Franc Kafka, Anton ¬ehov, D§ems D§ojs, Bertold Breht. Ali je zato dobio Vinston ¬erźil!

Poslednji dobitnik knji§evnog Nobela je upravo Peter Handke, poçto se Nobelov komitet Kraljevske çvedske akademije prethodno kompromitovao u nekakvoj seksualnoj aferi! A tamo "sede" starci!

Tek sad sam uzeo da źitam Handkea. Proźitao sam njegove dve knjige, dva romana, "Golmanov strah od penala" i "Moravska no†". Odmah da ka§em da me Handke nije impresionirao. Mada je to neuputno, jer ko sam ja, nepriznati pisac u svojoj dr§avi, koja je Handkea proglasila svojim svecem, da sudim o jednom Nobelovcu. Ali to je vrednost umetnosti (knji§evnosti) çto ne prihvata hriç†anski kanon, prvu Bo§ju zapovest, "Nemaj drugih bogova sem mene", svaki źitalac je bog koji ima pravo da sudi o piscu koga źita. Studiraju†i Svetsku knji§evnost izborio sam se za pravo paganina koji slobodno razmiçlja o svetu u kojem se naçao. Koristim to pravo koje je tekovina ljudske civilizacije.

Od ova dva Handkeova romana "Golmanov strah od penala" mi se donekle dopao, "Moravska no†" nimalo. Stoga, da "Moravsku no†" źitaocu samo predstavim, a da "Golmanov strah od penala" analiziram.

Vidim da je "Golmanov strah od penala" na nemaźkom objavljen 1970. a na srpskom 1981. godine; "Moravska no†" je na nemaźkom objavljena 2008, na srpskom ove, 2020. godine. U prvom sluźaju u Srbiji je vladao liberalizam i na ceni su bili komunistiźki disidenti (Babelj, Pasternak, Sol§enjicin, Brodski, ćalamov...) a ne austrijski buntovnik "bez razloga". Stvar je u tome çto kapitalistiźki Zapad nije svoje buntovnike proganjao, a komunistiźki Istok je svoje jeretike ili ubijao ili slao u logore. To je bio razlog çto sam tih godina disidentsku literaturu "gutao" a za Handkea se nisam zainteresovao. Ako je Handke tad va§io za buntovnika u svojoj dr§avi, to je moglo da bude njegovo filozofsko opredeljenje, a ne etiźki ili socijalni źin. ¬injenica je da ga njegova dr§ava nije proganjala, nego mu je dozvoljavala da bude njen otpadnik. Danas bismo rekli la§ni disident.

Nego, da ispunim obe†anje źitaocu da predstavim "Moravsku no†". Radnja ovog romana se deçava u Srbiji! Taźnije u ćumadiji, negde kod Velike Plane, u izmiçljenom (?) selu Porodinu, koje je na reci Velikoj Moravi, glavnoj srpskoj reci. Pisac, koga Handke krsti sa On, valjda da bi mu dao opçtost, ima na reci brod, koji je nazvao Moravska no†. Tu on dovodi jedne no†i sedmoricu svojih prijatelja da im ispriźa svoj "§ivotopis" , dat kroz "kru§no putovanje" od Srbije preko ćpanije, Nemaźke i Austrije do Srbije. On je odluźio da se povuźe sa knji§evne scene i §eli da prijateljima predoźi svoje "korene" ali i predstavi "habitus" Srednje Evrope. Na brodu je uz njega jedna §ena, od koje on stalno be§i, ali to za roman nije va§no.

Ka§em, roman mi se nije svideo, isuviçe je apstraktan i nedostaje mu do§ivljaj. Poçto mi pisac niçta novo nije otkrio, jer njegova filozofija je surogat prethodnih mislilaca, postavio sam sebi pitanje zaçto sam ovo źitao. Kad źovek źita (sluça) priźu koju zna, priźalac te priźe je pre svega dosadan. Dozvoljavam da je problem u mojoj liźnosti, da nemam afiniteta za tu vrstu "teorijske" proze, da sam opredeljen za pisce disidente a ne epigone, pa mi je Handkeova "teorija apsurdnosti" delovala strano.

Ne bih se bavio ovim veçtaźki konstruisanim romanom, da mi se nije nametnulo poreĐenje Handkea sa jednim srpskim piscem - Radomirom Smiljani†em. Razlog je u tome çto su to pisci "iste çkole", sa naznakom nadrealizma. Da u nekoliko reźenica predstavim Smiljani†a.

Srpski pisac Radomir Smiljani† nemaźki je Đak. Studiraju†i germanistiku, vezao se za pisce nemaźkog jezika, a zanemario pisce srpskog jezika... Stoga mi viçe deluje kao "nemaźki" nego kao "srpski" pisac... U jednom periodu, sedamdesetih godina proçlog veka, dosta je znaźio. Danas je gotovo zaboravljen, ne vidim da neko ide za njim. Bio je, kao i Handke, apstraktni buntovnik.

Poçto sam tih godina sa Smiljani†em bio na istom poslu (buntovniźka knji§evna zadruga Zapis ), źitao sam njegove romane. Kao i Handke, reźit je pisac, gomila dosta reźi i reźenica. Ume da piçe, ali ne ume da misli, pa je njegova proza kao veçtaźko cve†e, lepo izgleda ali ne miriçe. Ima viçak imaginacije, ali i manjak kontemplacije.

Za ilustraciju, da uzmemo Smiljani†ev roman "Vojnikov put" iz 1967. godine. Tema je interesantna, povratak vojnika iz rata. Problem je çto se ne zna ko je taj vojnik, kojoj vojsci pripada, u kojem ratu se borio.

Radomir Smiljani† je izaçao u prvi plan izmeĐu 1971. i 75. godine, posle osude "crnog talasa". U tom periodu je vode†i srpski dr§avni izdavaź beogradska Prosveta çtampao tri njegova romana o źudaku starcu koji je uobrazio da je Hegel, oko koga se skupljaju razni tipovi i putuju sa njim od Beograda, preko Dubrovnika, do Helgolanda. Eklektiźka satira. Za źudo, ova trilogija (gotovo 1000 stranica) je prevedena na nemaźki, navodno je Smiljani† tamo hvaljen i uzdizan, ali nije postao svetski pisac (kao, recimo, Danilo Kiç). Dr§im da su ovi Smiljani†evi romani bolji od "Moravske no†i", a i znatno ranije su napisani (pre 36 godina.) Ako je Smiljani† bio prvi, zaçto Handke nije pisao o njemu, nego je bilo obrnuto, Smiljani† je 1996. godine, kad je Handke priznat za "velikog srpskog prijatelja", objavio (da li) roman "Peter Handke, nemaźko-srpska rapsodija".

Kad su izbili novi balkanski ratovi, Handke i Smiljani† su se naçli na istoj srpskoj strani. Koji su motivi Handkea ne znam (vide†emo çta o tome ka§u neki "analitiźari"), Smiljani†evi su u stradanju njegovog oca, profesora muzike, koji je zavrçio u ustaçkom logoru u Jasenovcu. ćta sve nije radio Smiljani† da se "ubaci" u Miloçevi†evu vlast (osnovao Karad§i†ev ogranak Srpske demokratske partije u Srbiji, pisao romane, zaustavljao sa nekakvim Titovim kurirom Jovicom, u vreme sankcija Zapada nad Srbijom, brodove na Dunavu i napla†ivao im vodarinu u ime vlasti), nije mu poçlo zarukom da dobije rang Vitezovi†a i proglasi neko novo dogaĐanje naroda.

Iako se predstavio kao veliki nacionalista, Smiljani† nije uspeo da uĐe u nacionalnu Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti, a uçli su anacionalisti Danilo Kiç i Borislav Peki†. Smiljani† je na to odgovorio osnivanjem svoje privatne akademije koju je prozvao Akademija "Ivo Andri†", u kojoj je igrao ulogu svog junaka iz trilogije, la§nog filozofa Hegela Miliradovi†a.

Ishod Vuźi†evog dogaĐanja srpskog naroda je ovaj: austrijski Nemac Peter Handke proglaçen je najve†im srpskim piscem; Srbin Radomir Smiljani† otiçao je iz §ivota gotovo anonimno na periferno groblje Leç†e, nije dobio mesto u Aleji zaslu§nih graĐana, da ne govorimo o Panteonu, koji Srbija nema u stvarnosti ali ima u virtuelnosti.