Druga strana

 

Kako postati patriota, a ostati rodoljub

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića

 

Vlado Dragićević

 

 

Pre izvesnog vremena, u doba ovdašnje, u jednoj od najmoćnijih šumadijskih palanki, iznenada sam saznao da sam postao "patriota". Do tada, a i sada, znam da sam rodoljub, ali da pripadam "patriotskom klanu" nije mi bilo poznato.

U kratkom razgovoru sa jednim od pripadnika sadašnjih bezbednosnih struktura postalo mi je jasno da više nisam prihvatljiv sagovornik bivših kolega, pa ne želeći da ikome narušavam perspektivnu karijeru, prihvatio sam to kao realnu činjenicu.

Neko bi se zapitao da li sam ostao nem na uvredu ili zaprepašćen količinom ljudske gluposti. Ne, nisam, ništa bolje se nije moglo ni očekivati.

Englezi umeju često da kažu da je celokupno čovekovo bitisanje "ups and downs in life". Jedna neprekidna sinusoida na kojoj je ljudsko biće od rođenja, pa do smrti, izloženo talasima života, krećući se čas gore, čas dole.

Tako je i sa burnim i tragičnim vremenima kada se neko, u jednom trenutku smatra patriotom, a onda uzročnikom svih nedaća koje su nas snašle. Nažalost, u nedostatku volje da se kvalitetnije i konkretnije radi, a takvog posla uvek ima, naše bezbednosne snage kategoriju "unutrašnjeg neprijatelja" verovatno obogaćuju kategorijom "patriotski klan".

U eri koja zahteva podrobno reformisanje bezbednosnih struktura da bi se, na najefikasniji način suprotstavilo bezbednosnim izazovima, ovo reformisanje se oličava u menjanju brojeva pojedinih organizacionih jedinica i tzv. Otvorenošću Službi prema javnosti. A izazovi su veliki:

1. samo u zemljama zapadne Evrope i SAD, u raznim oblastima nauke i tehnike radi veliki broj visokokvalifikovanih srpskih stručnjaka, koji se, potpuno osnovano, mogu ubrojiti u naučnu elitu.

A oni su rodoljubi.

2. u većini slučajeva devizni troškovi inostranih naručilaca određenih poslova kod naših biroa za nekoliko puta su niži u odnosu na isti nivo u razvijenim zapadnim zemljama. Istovremeno, ovi naručioci široko koriste nesavršen sistem zaštite intelektualnog vlasništva koji imamo.

A naši izvršioci su rodoljubi.

3. stanovite prepreke u naučno-tehničkoj razmeni koje se, pre svega, ogledaju u nespremnosti nekih od zemalja da srpskim stručnjacima omoguće pristup naprednim tehnologijama.

A naši su stručnjaci rodoljubi.

Rodoljube treba prihvatiti i negovati, pogotovo ako su to naši ljudi u svetu. Međutim, oni ne mogu da očekuju da reše neke osnovne stvari. U Beču, na primer, naša zajednica broji oko 90.000 ljudi. Da bi samo dobili novi srpski pasoš oni zakazuju termin za januar 2010. godine. Dijaspora polako nestaje i to ne svojom krivicom, a oni su ipak patriote i rodoljubi.

Nekada, u tzv. "smutna vremena komunističke diktature" Služba je mogla računati na dijasporu. Sada, teško je i zamisliti da mladi operativci mogu, i pored svoje volje, pameti i obrazovanja, nešto učiniti na tom planu.

A dijaspora je i dalje patriotska.

Eksplozivno povećanje količine informacija, a time i dezinformacija prikupljenih tehničkim sredstvima, dovelo je do svojevrsne paralize. U jedan koš se sliva veliki broj podataka, pa dolazi do naglaska na kvantitetu, a ne kvalitetu. Sve to rezultira nedostatkom podataka prikupljenih od ljudskog faktora. Dobijaju se informacije o mogućnostima, a ne namerama protivnika.

A ljudski faktor čine rodoljubi.

Zbog svega ovoga obaveštajna korpa proizvoda gubi vrednost u očima "kupaca". Zato se poverljivi dokumenti gomilaju na stolovima, a oni kojima su upućeni ih ignorišu.

Izveštaji su puni neproverenih podataka dobijenih od pouzdanog izvora što nepobitno govori da je to način zaštite samog operativca.

U želji da se što pre uključimo u tzv. svetske integracije i pokažemo svetu našu otvorenost dozvoljavamo da zemljom špartaju različiti profili ljudi. Biznismeni, menadžeri, konsultanti, eksperti, pa i lovci na glave. Sve to neodoljivo podseća na crno obučene "carpetbaggers" koji su, nakon građanskog rata, špartali SAD-om.

U ovakvom loncu događanja, krčka se i neki "patriotski" klan. Bivši pripadnici bezbednosnih struktura sa kojima nije preporučljivo komunicirati. To u suštini i nije tako loše. Posle svega kroz šta su ovi ljudi prošli, dobro bi bilo ostaviti ih malo na miru. Ali to se ne dešava.

Ministarstvo državne bezbednosti NR Kine, na primer, koristi svoje bivše pripadnike u razmeni iskustava i konsultacijama po određenim pitanjima vezanim za bezbednost zemlje. Ovi ljudi su ostali i dalje rodoljubi, pa nema potrebe proveravati da li su i patriote. U nas, nažalost, to nije slučaj. Kada je, na primer, bivši načelnik RDB, Jovica Stanišić, zatražio od Službe određene podatke kojima bi se dokazivala njegova nevinost u procesu pred Tribunalom u Hagu, dobio je podatke koji su bili potpuno irelevantni za određene slučajeve. Zato i ostaje mučan utisak da se istorija ponavlja, da svet počinje samo od onih koji su trenutno na sceni.

Moć znanja se stiče iskustvom, a iskustvo može dati odgovore na namere suparnika, informacije o njegovoj kulturi, nivou obrazovanja i obučenosti, moguće izvore podataka i delatnosti medija. Jedan mudar narod, kao što su to Kinezi, to vrlo dobro zna.

Zamorno je, dakle, baviti se "patriotama". Oni su benigno telo okrenuto svojim problemima, problemima koje ne bih želeo da imaju oni koji se, uskoro, neće nalaziti u Službi. Ali ne treba zaboraviti da smo svi mi rodoljubi koji imaju pravo da žive i pomažu jedni druge.

Rodoljub sam svakako ostao. Da li sam "patriota" po merilima onih koji se tim terminom bezpredmetno bave, to ostavljam njima samima. Jedno je sigurno, prvi zakon svakog živog bića je da se održi, da živi. Nažalost, neko je počeo da seje kukutu, a hoće da mu rodi žito.