Natrag

Alati za srpski jezik

 

Pljačka

 

Sedam godina posle kriminalne privatizacije Beočinske fabrike cementa

 

 

Legija stranaca i naših magaraca

 

 

Ispitujući uzroke i posledice privatizacije fabrike cementa u Beočinu, Tabloidovi novinari, Aleksandra Jovanović i Milica Grabež došli su do podataka koji nikada do sada nisu predočeni srpskoj javnosti.

Naime, BFC, kao simbol bivšeg srpskog i jugoslovenskog ekonomskog čuda, pao je u ruke francuske kompanije Lafarž tokom 2002. godine.

Priča o tome kako su tekle pripreme za jednu od najvećih pljački srpske države, a posebno, kako beočinska cementara izgleda danas, svakako spada u jedno od najoriginalnijih svedočanstava kriminalne aktivnosti takozvane srpske političke elite.

 

 

Milica Grabež

 

 

Bombardovanje Srbije 1999. i državni udar 5. oktobra 2000. godine u potpunosti je otvorilo vrata preuzimanja Beočinske fabrike cementa (BFC-a) od strane "srpskih prijatelja" iz Francuske.

Vlada Srbije i Ministarstvo za privatizaciju, na čijem čelu se nalazio kadar francuske kompanije Deloite toushe (ista ona kompanija koja je vršila "procenu" BFC-a, pa kada je pukla bruka Vlada Srbije ekspresno osnovala Agenciju za privatizaciju), bivši ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, u jesen 2001. godine oberučke prihvata posetu francuskog predsednika Žaka Širaka, koji je iskoristio priliku da se pohvali kako je spasio mostove oko Beograda (novosadskim se izgleda baš nije mnogo bavio).

Širak tada dolazi na mesto zločina sa jasnim ciljem: Srbija mora prodati Beočinsku fabriku cementa francuskom Lafaržu, inače nema ništa od otpisivanja dugova "Pariskom" i "Londonskom" klubu!

 

 

Mojsije u Beočinu

 

 

Što se tiče pomenutih dugova, treba samo pogledati budžet države Srbije zadnjih godina, ili samo  za 2009. godinu, država Srbija petu godinu za redom, uredno i dalje otplaćuje dugove "Francuskom klubu", a "Londonskom klubu" ćemo tek da dođemo na šalter 2010. godine.

Odmah posle ove "prijateljske" posete, Aleksandar Vlahović javno na televiziji daje izjavu: "...Ako Beočinsku fabriku cementa ne prodamo francuskom Lafaržu, kako posluje ta kompanija će sama sebe zatvoriti"!

Naravno, Vlahović je ovo izjavio svesno prenebregavajući činjenicu da je infrastruktura BFC-a u vrlo dobrom stanju, da je prethodnih godina urađeno par kapitalnih remontnih zahvata (jedan je bio vrednosti čak deset miliona DM), da su kupljeni brojni kamioni za transport, da su pogoni za proizvodnju, transport, održavanje i činjenica da je ovaj gigant decenijama imao najkvalitetnije radnike sa ogromnim iskustvom i znanjem...

Ali, ono što je najbitnije, BFC je bila bezmalo godinu dana u prilici da tržišno posluje, dakle da sama formira cenu cementa (što je do tada određivala država, a vrlo često i dileri cementom - mafija).

U tim i takvim uslovima celokupan dug BFC-a bio bi anuliran za manje od godinu dana, a planovi za proširenje kapaciteta i otvaranje novih pogona za proizvodnju betonske galanterije otvorili bi, ne par stotina, nego par hiljada novih radnih mesta.

Naravno da je "Mojsije od Deloite toushe" (ministar Vlahović) imao vrlo dobru informaciju i da se silno žurio da ovaj "posao" uspešno privede kraju. Ugovor između pet (tačnije četiri jer ga jedino nije potpisala ondašnja lokalna samouprava u Beočinu) interesnih strana je potpisan, a original ovog Ugovora nikada nije prikazan javnosti!

Čak ga ni potpisnici ovog Ugovora nisu videli, već su stavili "blanko" potpise i "naplatili" svoj trud.

Negde u decembru 2001. godine u Beočin stiže ekipa Lafarža, na čijem se čelu nalazi Džordž Bobvoš, inače današnja perjanica mađarskog Trigranita, pošto je vrlo "uspešno" najuren i iz Erste banke.

U pratnji ove belosvetske bitange dolaze i dva Čeha: Martin Turecki i Ivan Mareš, ali i naša londonska diva Tatjana Mihajlov-Pilbim!

Već iz prvih kontakata se moglo zaključiti da se radi o običnim potrčcima, koji ni u toalet ne mogu otići, a da prvo ne kontaktiraju svoje centrale Lafarža u Beču i Parizu.

Obećanja o blagostanju (pre svih Džordža Bobvoša) su bila tako "velika, brojna i česta" ponavljana bezbroj puta na svim srpskim medijima, da je ova velika laž i prevara postala istina. Obećanja poput: "nova radna mesta", "Lafarž garantuje radna mesta svim radnicima", "otvaranje novih pogona i radnih mesta", "Beočin će procvetati", pljuštala su optimistički kao kiša posle suše, a žrtve te propagande, mnogi radnici (ali i građani Beočina) lakoverno su pomislili da je sam "Mojsije" sišao u Beočin, ali...

 

Kome kavez, a kome bukagije ?

 

 

Dana 28. marta 2002. godine, Lafarž i stvarno "ulazi u posed" BFC.

Već u aprilu 2002. godine na glavnoj oglasnoj tabli BFC-a izlazi nova sistematizacija (radnici je popularno nazvali "kockice") gde je na stotine radnika postalo tehnološki višak ne nalazeći sebe u "kockicama" nove organizacione šeme.

Ako se znalo da Lafarž planira masovno otpuštanje radnika, kako je to onda pobedio na raspisanom tenderu? Ova "novina" je postala poznata tek nakon potpisivanja ugovora, a to je neko krio celo vreme pregovora, jer radnici BFC-a sigurno ne bi mirno "išli na klanje".

Generalno gledajući niko nije ni pitao radnike šta oni žele i da li uopšte žele da se izvrši ovakva prodaja srpskog giganta, ali ostala je neka klauzula kojom se Lafarž obavezao da tokom pet godina neće otpuštati tehnološki višak!

Kakvo sad otpuštanje radnika i zašto, kad u pregovorima to niko nije spominjao, a Džordž Bobvoš je bezbroj puta ponovio u svim srpskim medijima kako u BFC nijedno radno mesto neće biti tehnološki višak?

U jesen 2002. godine, pod neviđenim psihološkim pritiskom i torturom, na stotine očajnih radnika uzima mizernu otpremninu po principu "daj-šta-daš" i kreće golgota za stotine porodica čiji su preci generacijama stvarali budućnost za svoje potomke.

"Nova" linija za proizvodnju cementa, sagrađena u drugoj polovini '70-tih, koštala je nekih 300 miliona DM, što je kredit koji je, od strane BFC-a i radnika, tokom osamdesetih godina u potpunosti isplaćen sredstvima Beočinske fabrike cementa.

Svi radnici koji nisu "dobrovoljno" napustili kompaniju i uzeli otpremninu bukvalno su zatvoreni!

Određena je jedna poveća prostorija, bez stolica i stolova, gde su radnici bukvalno strpani kao u logor, a uz put im je najstrože zabranjeno kretanje u krugu cementare!

Menadžerske četvorka Lafarža, uljuljkana u svojim "uspesima", malo po malo se zaboravljala pa su proslave i terevenke bile sve češće i sve otvorenije. Jednoj od njih je prisustvovao i Tabloidov izvor, kada je Martin Turecki, pijan, direktno u diktafon nekog novinara "Politike" izjavio:

Nama (Lafaržu, prim. aut.) niko ništa ne može. Mi smo vas sve platili i ove iz Vlade i sve ovo mi smo kupili!

Neposredno po realizaciji privatizacije Beočinske fabrike cementa u javnosti oštro istupa Nenad Čanak sa već poznatim pretnjama "bukagijama" i zaurlavanjem po kompletnom medijskom prostoru Srbije. Postavljaju se tri pitanja:

 

1. Kome je pretio Nenad Čanak "bukagijama"?

2. Zašto je pretio "bukagijama"?

i najbitnije pitanje:

3. Zašto je naprasno prestao da preti "bukagijama"?

 

Naravno, odgovori na ova pitanja dali bi i odgovor na pitanje kako se jedan truli politički dembelan tako ekspresno iz garsonjerice na "Grbavici" (deo Novog Sada) preselio u elitno novosadsko "Cepter-naselje" u Veterniku gde se kvadratni metar stambenog prostora plaćao i preko 2000 evra!

 

 

Samo da Beočin ne sazna istinu

 

 

Pod geslom da ne posluje pozitivno Lafarž je, tokom 2002. godine, ukinuo pojedina dotiranja lokalnoj samoupravi u Beočinu i, naravno, isplatu dividende "malim" akcionarima. Sve po zakonu?

Ovde je očito u pitanju laž, jer je Lafarž platio cenu u ugovoru umanjenu za onih 19,6 miliona USD deficita BFC-a, dakle krenuli su od pozitivne nule po ugovoru, a pozivaju se na tu cifru.

Sa druge strane Lafarž se hvalio da je ostvarena "rekordna proizvodnja" od 1,3 miliona tona cementa u 2002. godini, što je, takođe, očigledna laž jer je rekordna proizvodnja cementa bila 1,6 miliona tona još 1984. godine.

Istina je bila na drugoj strani. Lafarž postiže rekordnu maloprodajnu cenu od 64. evra za tonu cementa pa u tom momentu Srbija ima najskuplji cement u Evropi. Nikada cena jedne tone cementa u BFC-u pre Lafarža nije bila tolika.

Tu takozvanu "rekordnu proizvodnju" cementa BFC je, bez Lafarža, ostvarivala svake godine, samo nije onda kad su vlastelini Lafarža bacali bombe po Srbiji i držali je pod zvonom sankcija.

Ovde treba spomenuti i cenu prirodnog gasa koju je plaćao Lafarž pa je uporediti sa cenom koju su plaćali obični građani. Neverovatno, ali istinito, građani Srbije su plaćali skuplje prirodni gas za svoja domaćinstva nego jedna strana kompanija.

Treba podsetiti javnost da je 70 posto BFC-a prodato za nekih bednih 51,9 miliona USD, a 1997. godine su postojale mnogo bolje i konkretnije ponude, pa i od bezmalo 270. miliona DM, dakle 138,1 miliona evra, za 51 posto BFC-a. Zato danas mnogi govore da smo prodali sve tri cementare po ceni jedne.

Fabrika cementa u Popovcu prodata je za nekih 52 miliona dolara, a uporedimo li kapacitet i stanje ove dve cementare vrlo lako se zaključuje da je BFC "teža" za nekih 30 posto, a za nju je plaćeno - manje.

Ono malo sovešćenih građana prirodno se upitalo da li je i za beočinsku cementaru bilo "provizionara" sa Kajmanskih ostrva i  "novca moje mame" Nemanje Kolesara?

Danas možemo analizirati ponude date za mnogo slabije kompanije u Srbiji, nego što je to BFC, pa će biti mnogo jasnije kakve su bile provizije od ovog posla! Ako se uporedi kako su prošli radnici Apatinske pivare ili Knjaza Miloša, biće mnogo jasnije kako su radnici BFC-a i država Srbija opljačkani!

Ministar Vlahović daje izjavu kako je i BFC-a mogla da se privatizuje pod istim uslovima kao i Apatinska pivara, ali je to izjavio tek kad je posao završen (i "naplaćen")!

A bio među prvima koji je prijavio onu već čuvenu "imovinu preko 20 miliona"...  

Svaki radnik koji je napustio BFC "dobrovoljno" i pokušao da uspostavi bilo kakav vid poslovne saradnje preko svog "malog i srednjeg preduzeća" sa Lafaržom je odbijen.

Na stotine radnika sa prebivalištem van beočinske opštine radi u remontima BFC-a, ali ta ista mogućnost nije omogućena nijednom građaninu beočinske opštine, bez obzira što su neki decenijama uspešno radili te iste poslove.

Čak su i stručnjaci Lafarža priznali da su pogoni za proizvodnju u odličnom stanju - i izvrsno održavani! Politika koju od početka sprovodi rukovodstvo Lafarža je sasvim jasna: Nema posla za radnike sa teritorije beočinske opštine!

Zašto? Pa odgovor je sasvim jednostavan: Što manje građana Beočina u fabrici, manja je opasnosti od organizovanih protesta građana, kojih je već bilo, ili: "ako nemaju posla u Beočinu otići će negde gde ga ima".

 

 

Trovačima pao dimnjak

 

 

Menadžeri Lafarža nijednog trenutka nisu osporili tvrdnju da pogoni za proizvodnju klinkera i cementa zagađuju čovekovu okolinu u Beočinu i šire. Zakon kaže da je to krivično delo, zar ne?

Pa ko to onda ima prava da čini krivično delo (ili da podržava njegovo izvršenje), a da za to ne odgovara pred pravosudnim organima? Zakon kaže da je otpad zabranjeno koristiti kao gorivo, a Bojan Pajtić nedavno u Parizu potpisuje nekakav Ugovor sa Lafaržom o spaljivanju otpadnih guma (i ko zna kakvog sve otpada)!?!

Ovakvom "logikom" se može desiti da sutradan u Beočinu spaljuju i nuklearni otpad. Što da ne, pa u leto 2003. godine već je izvršeno tajno probno spaljivanje medicinskog otpada u Beočinskoj fabrici cementa!?!

Podaci iz statistike Doma zdravlja u Beočinu i Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici pokazuju enormno povećanje pacijenata sa problemima na respiratornim organima od dolaska Lafarža u Beočin.

Menadžeri Lafarža tvrde da im novi filteri radi besprekorno, ali šta je sa situacijom iz septembra 2003. godine i nezapamćenom katastrofom za građane Beočina i cele opštine kada je sloj prašine prekrio kilometre ambijenta gde žive ljudi.

Danas se lože otpadne gume i petrol-koks, a mnogi tehnolozi bi vrlo lako dali objašnjenje zašto im je nedavno - pao dimnjak. Velikom Lafaržu pao dimnjak!

Naravno, nije on pao "sam od sebe" niti ga je neko planski srušio, nego bi neko možda mogao da "ekspertima Lafarža" pojasni uticaj sumporne kiseline, koja nastaje hemijskom reakcijom sumpor-trioksida (nastaje sagorevanjem ovih tehnološko-savremenih "goriva" - otpada, tipa petrol-koks sa vodom...

I ono zatrpavanje Beočina prašinom 2003. godine direktno je vezano za havariju na elektro-filteru pripreme kada su im gotovo sve elektrode unutra - popadale.

To je samo jedna u nizu havarija koje su se dogodile od dolaska Lafarža u Beočin i to od raspada temelja ventilatora K.03, pa sve do eksplozije koja se dogodila 04.06.2004. godine kada se mogla dogoditi prava tragedija na pogonu pripreme. Ako se ne varamo, a ne varamo se, u ovom periodu je bilo više teško povređenih radnika, a jedan radnik je i poginuo na jednom od površinskih kopova! Naravno, Lafaržu je bio važniji profit od ljudskih života.

Srpska javnost je ostala uskraćena za još jednu informaciju: "Vlada Srbije je u 2008. godini prodala svojih 15 posto akcija Beočinske fabrike cementa - francuskom Lafaržu. Naravno, ne na berzi, nego onako - "ispod žita".

Tako je Lafarž, spram Zakona o hartijama od vrednosti, došao u poziciju da nasilno otkupi i otme preostale akcije malih akcionara i postane 100 posto vlasnik najveće i najpoznatije cementare na Balkanu.

Osim što je oštetio državu Srbiju, taj isti "ekspert" je otvoreno naneo štetu malim akcionarima, dakle građanima sopstvene države, koji umesto da primaju dividendu, ostaju bez lične imovine!

Treba li podsećati na to da su vlasnici akcija, mali akcionari, morali  još da plate i sve troškove ove pljačke, nekakvim brokerskim kućama?!

Pitanje je po kojoj je ceni Vlada Srbije prodala svojih 15 posto akcija i koliko se ona razlikuje od one koja je plaćena malim akcionarima"?

Ali, to je samo jedno od bezbroj pitanja koja bi, da je pravne države, već odavno pretresali istražni organi i skupštinske anketne komisije.

 

 

 

Leksikon francuskog prijateljstva

 

 

"Nije više bitno zašto se Srbi bombarduju! Sada je to pitanje časti NATO-pakta"!?

(Žak Širak, predsednik Francuske, maj 1999.)

 

"Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista".

(Žak Širak, predsednik Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU)

 

"Što se Srba tiče... To je danas jedan bolestan narod".

 

(General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997, Pariz)

 

"NATO-razsrbljivač" (DESERBIZATOR)"

(rasistička antisrpska reklama za sprej koji uništava gamad. Kanal + francuske TV, emisija "Horizonti", april 1999)

 

"Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje - osmoro. To je jasan napredak".

(Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji, u izjavi za TV "France 2", krajem marta 2000)

 

"Tradicionalno prijateljska" Francuska  je godine 1914. "slučajno" poslala pogrešan kalibar granata za topove srpske vojske (te iste topove Srbiji prodala baš - Francuska)!

 

"Tradicionalno prijateljska" Francuska nije htela da pošalje ni brodove za prihvat srpskih mučenika koji su u I Svetskom ratu prešli Albaniju u odstupanju nego ih razvlačila od Valone do Drača sve dok carska Rusija nije zapretila jednostranim potpisivanjem primirja sa Nemačkom!?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag