Tik-tak

Jesam, snob sam, e pa šta je?

Ljubica J. Tinska

Veoma retko se po Beogradu vozim gradskim prevozom. Na prvi pogled, u Beogradu, vrativši se iz Londona, postajem instantni "transport-snob", jer se po Londonu svakodnevno vozikam autobusima i ne samo da mi to ne predstavlja problem, već u tome i uživam, jer mi je kao majci sam taj čin do krajnosti pojednostavljen činjenicom da su vrata široka dovoljno da kroz njih prođem, dovoljno niska da u autobus uđem, a u samom autobusu nalazi se mesto predviđeno za majke, bebe i kolica. Volim te crvene autobuse na sprat, koji na stanici neće stati ako vozaču ne mahnete sa stanice dok vam dolazi u susret ili koji takođe neće stati da vas pusti napolje ako prethodno "ne pozvonite". U onim "starim" sećam se, bilo je čak i kanapče koje je bilo provučeno duž celog autobusa i na kraju prikačeno na - zvonce. Jednom cimneš - staje autobus, cimneš dvaput (ponekad i slučajno), a autobus projuri kroz stanicu. Nema "švercovanja", karta se pokazuje vozaču na ulazu, jer se na prednja vrata ulazi a na srednja izlazi, jednostavno uskrativši ljudima šansu da se javno sramote. Lepo i jednostavno osmišljeno.

Na onim "starim", vrata su bila samo jedna i to na zadnjem kraju autobusa, pa se manje - više slobodno uskakalo i iskakalo. Opet "javnog sramoćenja" nije bilo jer je stari autobus bio u tandemu sa svojim sopstvenim "ridžom". Taj je revnosno stajao u dnu autobusa, penjao se i silazio niz stepenice, prodajući karte i brojao "koliko ih je izašlo - toliko može i da uđe", nemilosrdno (a ja mislim "božanski") odbijajući "višak", garantujući  pritom da se ljudska bića i autobusom voze kao ljudi, a ne kao ljudi obespravljeni, kao što Jevreji bejahu jedared, ukrcani na vozove u jednom nepovratnom pravcu.

To "ukrcavanje" svakodnevno viđam po Beogradu, uh, loše mi je da na to i pomislim. Koliko sam samo puta "pokušala" da gradskom prevozu dam šansu (i koliko puta bila "proglašena za snoba"), koliko puta sam se smrzavala na stanici "puštajući" ih da "prođu", jedan za drugim, pretrpani, nagurani, iskrivljeni nesrećnici, koliko sam puta radije išla pešaka, dala poslednje pare za taksi, koliko puta sam "zakasnila" (i bivala proglašena za "neodgovornu ličnost koja kasni "samo" zarad netrpeljivosti prema gužvi" - "samo", usuđuju se reći!). Ja sam čovek i normalno je što želim živeti kao čovek.

Pre neki dan krenem ja po starijeg sina u školu i odlučim da ću ići autobusom. Na obližnjoj trafici karata nije bilo - "još nisu stigle" - obaveštava me prodavačica,  a pri tom je već uveliko "prošlo podne". Jedva se nekako provučem pored one šipke na sredini, kroz vrata autobusa, sa kolicima i bebom (pošto u našem gradu ni jedna "vrata" nisu predviđena za majke sa decom u kolicima, pošto su zakoni krojeni po naklonostima "Njenog Veličanstva Bele Kuge"- čak ni radnje za bebe nisu pripremljene za "kupca"- otvoriti vrata i popeti se na ta dva - tri stepenika, a pri tom gurajući kolica, malo je za samo dve ruke, koliko, je li, svaka majka ima), i eto iznenađenja. Stoji autobus i neće da krene. Kaže mi ljubazni vozač da po novom zakonu ("radi sopstvene sigurnosti i sigurnosti deteta") ja moram da izvadim bebu iz kolica, sklopim kolica i tek onda i tako uđem u autobus (koje li je budale debilna ideja ostvarena kao "zakon" pitam se), a kako sam već ušla onda moram da izvadim dete iz kolica inače autobus neće krenuti - i neće krenuti nikad. Bitno je reći da su glupost, zadrtost i neistrajnost u Srbiji svetliji no i samo Sveto Trojstvo i da mi se ovaj incident dogodio samo tada jednom iako sam i kasnije ulazila u gradski prevoz sa sinom koji je sedeo u kolicima. Auh. Ajde, građani mi pomažu, pridržavaju dete, ono se buni, pridržavaju torbe, zvoni telefon, tražim novčanik, sklapamo kolica, ja već proklinjem svoju sopstvenu glupu ideju o vožnji autobusom, bolje je da izađem, ali neka - istrajaću - mislim, nemam sad ni vremena da idem pešaka, zakasniću po dete, nerviram se. Ok. Izvedosmo mi ujedinjenim snagama i ovo čudo i ljubazni mladić ode da mi kupi kartu kad ono - osamdeset dinara, molim. Molim? Na sledećoj stanici ušlo je tridesetak ljudi. Ja sam izašla i sela u taksi. Koštao me je samo dvestapedeset dinara do samog ulaza u školu. I zaista, za mene i moje sinove jeftinije je da se vozimo taksijem, jer nije ovo Evropska Metropola, nije ovo London gde se deca ispod šesnaest godina besplatno voze autobusom, ovo je Beograd, bre.