Natrag

Alati za srpski jezik

Budala

 

Preduzetnik Neša u zoni koalicionog sumraka i privredne katastrofe

 

Nepoznati fond za poznatu žrtvu

 

Igrom slučaja sam ih upoznao. Nešto smo trgovali. Raspričali se o unucima i tako se upoznali malo bolje. Krenula priča o ovom o onom, pa naravno i o poslu i politici. Sreli smo se još par puta. A priča je uvek ista, samo malo proširena...

 

 

Piše: Neša (čita ko zna)

 

 

Čovek se bavi trgovinom. Kupio je neku zadrugu za sve i svašta, sve zajedno sa zgradom opremom i ljudima. Proširio je delatnost na sve gde može da se zaradi. A zna se gde najviše može. Opremanje banaka koje su se u to vreme otvarale po celoj Srbiji i to više desetina komada u jednom mestu. Razmišljam. Uspešan čovek. Ništa stariji od mene, a nije ni mlađi. Trebalo bi da i ja znam taj posao, pa pobogu bavim se privatnim poslom eto već dvadeset i nešto godina. Ono nešto bi moglo da bude pet.

Kako to da ja nisam kupio nijednu firmu?! Nijednu menjačnicu nisam snabdevao papirom, a kamoli opremao. A on ništa drugo do banke. A možda je bila poneka i osiguravajuća kuća.

Zabrinem se.

Žena uporna.

- Šta ti radiš. Vidiš kako su ljudi uspešni. Da li ti uopšte znaš bilo šta da radiš osim da rintaš.

Ne znam. I opalim sam sebi šamar.

Nisam smeo da udarim ženu, jer radimo u istoj firmi, tj. u mojoj firmi, pa bi mogla da me tuži za mobing.

Kad odeš na sud, onda te pitaju jesi li tukao ženu privatno ili poslovno. Ako je privatno, to je u Srbiji normalno. To je u redu. Ali tući rođenu ženu u rođenoj firmi, pa još u radno vreme, tu brate ne može niko da te opere. Ima da najebeš i to ti je.

Nastavim ja da mobingujem sam sebe, za to valjda ne mogu da odgovaram, ali kakve sam kurate sreće, i ako me bude branio moj dosadašnji advokat, ima da zaglavim ćorku zato što sam mobingovao glavom u zid.

Ej, i setim se.

U stvari lažem, ne setim se, nego zvoni telefon, javlja se neka agencija iz Pazove. Stare ili Nove, nešto se i ne sećam. Uglavnom javi se gospodin, taj i taj i kaže "Čujem udarate glavom u zid, ali ništa ne brinite sad smo mi tu da vam pomognemo".

Konačno. Spas. Ne moram više sam da lupam glavom u zid. Sad mogu da se opustim. Stigla je pomoć, ima da mi izudaraju glavudžu o zid da sve zvoni. Oni su ipak stručnjaci.

- Izvolite, rekoh.

Pozove se on na nekog. Preporučio ga taj i taj i tako redom. A ko me je preporučio - nemam pojma o kome se radi, čudim se i pravim se kao da znam. Da u redu je, kažem, izvolite.

I krenu priča, kaže, kako smo mi dobra i uspešna firma, o nama se priča i tak nas nahvali. Žena prisluškuje - to je valjda ženska boljka, a on nastavlja, kako oni mogu da nam urade biznis plan, srede papire, daju mišljenje i sve to tako, da bi mi mogli da konkurišemo za neki razvojni kredit. Znate kamate su povoljne. Rokovi otplate se dogovaraju i tako redom. Kažem znamo mi to i sami da uradimo i konkurišemo za takav kredit.

- Da, odgovara glas s druge strane žice (ili optičkog kabla, valjda to sad tako ide) možete da konkurišete, a da li će te da dobijete kredit?!

- A, što pa ne bi dobili? - pitam.

- Pa zato što su ti krediti za naivne. Mi vam garantujemo da ćete kredit dobiti. Naravno to će vas koštati 10-15 odsto, zavisno od iznosa kredita. Ne morate dati ništa unapred. Sve regulišemo prilikom isplate.

- Ma, je l' to sigurno? - čudim se.

- Naravno. Samo vi pripremite papire i biće sve u redu. Naš čovek je na pravom mestu u Vladi.

Razmišljam. Valjda se to tako radi. Daj i meni malo da krene. Oderaše me ove banke sa kamatama i kursnim razlikama, euriborom, obradom kredita, praćenjem kredita i još bog te pita čim.

A u tim razvojnim kreditima ima raznih kredita. Dobrih kredita, koji će pomoći naš usporeni put u Evropu. Te za poljoprivredni razvoj - ap, te za zapošljavanje - ap, pa start - ap. Jebote sve nešto ap, valjda skraćenica od apiti. (ko može).

Računam nešto na brzaka, kada bi bar prošao  od srpskih stočara koji ovih dana prosipaju i bacaju mleko, kolju krave i ne znam šta sve rade, jer su ih resorni ap ministri apili za kreditna muda pa zavrću.

Plati kredit, struju, porez. Narod nema para za mleko. Mlekare imaju para, al' neće da plate seljacima, pa usput obavestili nebeski narod  da je mleko pojeftinilo, al' na račun krava. Šta se tu seljaci tresu kad se zna ko daje mleko, a ko premije.

Sav srećan omotam peškir oko izubijane krvave glave. Zovem ženu i kažem joj:

- Krenulo nam je! Dobićemo razvojni ap kredit. Kupimo nove mašine i idemo na evropsko tržište. Evropo, eve me. Ona me mrko gleda ne veruje. Sve joj objasnim.

Ćuti. Nije dobro kad ona ćuti. Nešto ne valja. Dok se ne buni verovatno ću morati da pristanem.

- Šta sad ne valja? Dignemo lepo trista hiljada evrića kupimo mašinu i šta tu ne valja?

- Ne valja to što nećeš dobiti 300 nego dvesto pedeset. A gde ćeš da nabaviš još tih 50?

Opet sam nešto zajeb'o.

Pojaviše se niotkud i novopoznati uspešni prijatelji. Pričam svoju muku. Kad stiže i savet i pomoć.

Nemoj to da radiš tako. Srediću ti ja taj kredit. Ja sam podigao već četiri komada.

- Uh jebote!

 - Ženo dođi da čuješ.

I otvoriše karte.

Znaš, meni je ministar privrede (ili trgovine ne znam koji) kum, a on je predsednik tog odbora za dodelu razvojnih kredita. To mogu da ti sredim. Neće puno da košta samo mi daj papire od firme. Na brzinu sredimo papire. Čekamo da se jave.

Prođe dan, dva. Ništa.

Treći dan gledam RTS dnevnik, koji ima javnog direktora sa evropskom srpskom platom od 250.000 dinara, kad ono, pala Koštuničina Vlada.

- Jebo vas Nušić. Zar sad da padne kad ja treba da dobijem kredit

Zovem onu agenciju što mi nudila kredit. Daj da vidim može li još šta da se uradi. Ništa. Izabrali se nepostojeći broj.

Nema Vlade, nema ministra, nema agencije, nema kredita.

Zovem novog prijatelja. Javi se pitam, kako je šta radi. Kaže jebi ga, vidiš kakva su vremena malo posla imam, a i ono što sam radio za ono ministarstvo ne plaćaju. A nekad su plaćali i unapred.

Najavljuju kreditnu pomoć za oporavak pomoć od ovog monetarnog udara, koji su sami napravili.

Sad vatam vezu kod novog kreditnog odbora i nove vlade. Ali, tu nema prijatelja i kumova. Nema ni dobrih ljudi. Ovi brate rade sve za sebe i između sebe. A nas budale ko j.... Zna se opet ko će dobiti kredit i po kojoj ceni.

Pripremaju i neke programe za rešenje svetske ekonomske krize. Šta ovi u svetu znaju mi smo tu da im pokažemo kako se to radi. Digli su cene benzina, oko cigareta se prejebavaju. A podići će i PDV. Dok su se oni zaklinjali da neće - znači hoće. Na kraju očekujem da krenu u crnim mantilima po kuća i da za jadnu državu priloži onoliko koliko im treba. Već viđeno. Brkove sam za svaki slučaj obrijao. Pričao mi deda da mnogo boli kad vuku za njih.

U školi sam učio kako se narod pod turcima patio i kao su turci uterivali porez. Zvali su ga Desetak (deset posto, prim. aut.), pa se narod pobunio. Turci su za ove bili male bebe.

Elem, prave planove koji će nas izvući iz krize.

Uh, koliko im verujem! Verovatno opet smišljaju neku prevaru. Njima je najvažniji budžet, pogotovo plate zaposlenih i poslanika koji se iz budžeta finansiraju, a mala i srednja privreda, u koju se kunu i ruku u vatru stavljaju će završiti na dnu. Mator sam, dugo pamtim. Još ovakvih nije bilo. Kad nam ovi pripreme i uvedu mere za oporavak privrede, ima sve firme u Srbiji da stanu pod jednu šljivu. I to ne mnogo razgranatu.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane