Natrag

Alati za srpski jezik

 

RTV Svetac

 

Bela lađa plovi, a Srbi se češljaju

 

Piše: Rajko Roki Dvizac

 

 

Lepeza domaćih TV serija služi kao terapija zaluđenom TV gledalištu. U toku proteklih nekoliko meseci, od svih kanala sa nacionalnom frekvencijom samo RTS, Pink i B92 su se upustile u ovaj, nimalo lak ni jednostavan posao. U produkciji i koprodukciji RTS-a emitovane su (ili se još uvek emituju) serije "Selo gori, a baba se češlja", "Gorki plodovi", "Ranjeni orao", "Moj rođak sa sela" i "Bela lađa". "Pinkova" ponuda se sastoji od serija "Pare ili život", "Seljaci", "M(j)ešoviti brak". Televizija B92 se opredelila za "Našu malu kliniku" i "Rode u magli" (odnosno "Vratiće se rode").

Radoš Bajić je zaista sasvim (ne)očekivano postigao pravi BUM sa svojom babom koja se uporno češlja dok selo gori. Pitka i topla priča sa likovima koji su upečatljivi pa samim tim i realni, nije mogla da ostavi nikog ravnodušnim. Ni one sa sela, a bogme ni one koji su davno pobegli iz sela. Preobuli su se u skupe, firmirane patike, ali im noge i dalje smrde na stajsku balegu.

Koja je tajna uspeha Radoša Bajića? Pa u tome što on ne ismeva nikoga. Ni one što su ostali, ni one što su bespotrebno pobegli sa sela. Umesto pogrde, on gledaocima nudi ljubav. I prema srpskom seljaku i prema srpskom selu. Ispravite me ako grešim, ali takav pristup srpskom seljaku i srpskom selu je gotovo premijeran za proteklih 50 godina koliko postoji televizija. Od Titovog vremena srpski seljak je ismejavan i podcenjivan. Nimalo slučajno kada se zna istorijska istina da je srpska država počivala baš na njemu.  Radoš Bajić sa svojom TV serijom je pionir u pokušaju da tu nepravdu ispravi. Drugi kvalitet ove serije je dovođenje gotovo anonimnih, ali dobrih glumaca iz provincije. Njihov uspeh je svojevrsni šamar klanovski opredeljenim glumcima iz beogradskog kruga dvojke. Ujedno, to je i dokaz da Srbija nije samo Beograd bez obzira na upornu kampanju gej-lobija. Jedina zamerka ovoj seriji je povremeno ubacivanje izanđalih i istrošenih glumaca iz pomenute "tramvajske dvojke". To se ne odnosi na Dragana Nikolića, Svetislava Goncića ili pak Mandu koji je, možda, napravio najbolju ulog svog glumačkog života baš u ovoj TV seriji. Srećom, ta "iskakanja" su pod mudrom kontrolom Bajića. Alal vera!

Ekranizovani roman Mir Jam "Ranjeni orao" je porušio sve rekorde gledanosti. Ne znam tačno čija je ovo bila ideja, da li režisera Zdravka Šotre ili direktora Zorana Jankovića, ali u svakom slučaju je pun pogodak. Ali i dokaz da u srpskoj baštini ima dovoljno blaga i ne mora se kopati po đubrištima tuđih civilizacija da bi se srpskom gledaocu ponudio nekakav ubuđali otpadak sa stranom etiketom. To što je nešto tuđe, ne mora automatski da znači da je i bolje. Priča jeste malo razvučena, ali ne u toj meri da zasmeta i uspori tok radnje. Fotografija je fenomenalna.

"Gorki plodovi" Siniše Kovačevića su normalnom čoveku teški za gledanje. Gorka i ponižavajuća istina izaziva mučninu u stomaku od užasavajuće činjenice da je, nažalost, Kovačević u pravu. Da je to zemlja, da je to stvarnost u kojoj zaista danas živimo. Prema "Gorkim plodovima" Dnevnik RTS-a je osvežavajuća limunada. Kovačević nas ovom serijom upozorava da nam 5. oktobra nije svanulo. Naprotiv. U još većem smo mraku, a iz mulja su isplivale ljudske nakaze koje truju sve što je dobro i plemenito. Uspeh mere količinom ukradenog novca i brojem ubijenih, najčešće nevinih ljudi. Gorko je zaista gorko danas živeti u Srbiji i svakodnevno gutati laži banana-političara.

"Moj rođak sa sela" je pak, rastegnuta i ničemu dovršena priča. Stalno se dešava neka vrsta predigre i nikako da počne glavni zaplet. Ko da ga uopšte i nema. A možda ga i nema? Serija (izgleda nije prvi deo) se završila a, da se uopšte ništa nije dogodilo. Sve nedoumice su ostale i dalje na snazi, svi nesporazumi još uvek guše glavne junake. Uprkos tome, glumci su iz ovih mrvica od scenarija dali svoj maksimum da koliko-toliko izgrade likove koje igraju i daju im stvarni život. Da učine korak napred, naravno ne mogu. Za to je, ipak, zadužen scenarista. Dosta je bilo predigre, krenite u akciju.

Na TV Pinku se paralelno prikazuje takođe serija sa seoskom temom "Seljaci". Već posle pet minuta gledanja shvatite da serija ima jako tanak scenario, očajnu scenografiju i još očiglednije prekomeran budžet. Sve je skromno urađeno. Od priče do glume. Ima tu dobrih glumaca (ali i potpunih amatera), ali oni nikako ne uspevaju da od pite naprave raskošnu i ukusnu tortu. Jedino što je dobro u ovoj seriji je da ona ne davi gledaoca. I ne laže. Malo proje, malo soli i to je to. Nit smrdi nit miriše. Posle svake epizode ostajete i dalje gladni. Kiseo osmeh nije zdrav smeh. Za sve je kriv mali budžet. Pitam se samo, kako bi izgledalo, kada bi sa na nekom neutralnom terenu (Guča ili vašar u Šapcu) sreli junaci iz ove serije sa onim iz Petlovca gde se baba češlja?! Smeh sigurno ne bi izostao. Ovog puta, onaj zdravi...

Ista televizija (Pink) emituje još dve domaće serije "M(j)ešoviti brak" i "Pare ili život". Glumačka ekipa je gotovo ista. Gluma gotovo ista, dosada ista. Nezanimljivo do bestraga. Razlika je samo u tome što se u prvoj pojavljuje Dara Đokić, a u drugoj Vesna Trivalić. Sve ostalo je već viđeno. Podseća na latinoameričke serije gde jedni te isti glumci u jednoj seriji, a kamoli epizodi zaista dogodilo. Scenografija je skučena, nemaštovita. Kao da je neko namerno hteo da se jako malo para snimi jako puno epizoda. Pa ko voli - nek izvoli. Epilog takve politike je rejting serija RTS-a koje obaraju sve rekorde gledanosti. Koliko para - toliko muzike. Koliki budžet - toliki rejting!

Televizija B92 radi na svoj način. Serija "Naša mala krila" je stekla kakav-takav pozitivan utisak i određen verni gledalački krug. Zaplet nije komplikovan, ali uz veliki trud glumačka ekipa nadoknađuje sve mane. Kao svojevrsna parodija "Naša mala klinika je pitka kao limunada" i ništa više od toga. Ako ste pak za neko žešće piće, moj savet vam je da pronađete neku drugu seriju, a možda i TV kanal. Serija "Rode u magli" (odnosno "Vratiće se rode") nema nameru da zasmejava gledaoce, već da ih prodrma iz dremeža. Dragan Bjelogrlić i ekipa znaju šta hoće i kako to da urade. E sada, što sve to u seriji deluje isuviše sumorno, pesimistički i krajnje teško za dobar rad želuca - problem je sa kojim morate da se suočite ako zaista verujete da će se "rode jednoga dana vratiti". Paradoks je što ovi junaci kao da su izašli iz Sivog doma i pljuju po tekovinama revolucije 5. oktobra, a istovremeno, van serije, oni su ti koji podržavaju današnju vlast koja nam je donela sve ove silne "blagodeti". Ko razume - shvatiće?

Ne, nisam zaboravio seriju "Bela lađa" (RTS). Čini se da je ona na male ekrane došla baš u pravo vreme. Ako već nema prenosa iz Skupštine Srbije, gledajte Šojića i ostalu lopovsku bratiju. U suštini, to su jedini te isti likovi, samo što su vešto uvijeni u oblandu podsmeha, parodije i lakrdije. Šojić iz "Bele lađe" će nas nasmejati do suza, ali Šojić(i) iz skupštine će izazvati suprotan efekat. Izazvaće nam suze besa zbog nemoći da one lezileboviće, lenštine, lažove i lopine ne može bar jednom odalamiti preko onih balavih i usranih usta. Siniša Pavić je vešt scenarista i na svoj, za gledaoca pitak način, govori preko svojih junaka o stvarnim likovima i stvarnim prljavim rabotama koje se svakodnevno odigravaju na srpskoj političkoj sceni. Nadam se samo da će se naći neki mali/veliki čovek sa bazukom da jednog lepog dana potopi Belu lađu. Ne ovu televizijsku, već onu u Narodnoj skupštini. Za sada Bela lađa plovi, a srpski narod se - češlja!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane