Elita

Mihailo Pupin: Srbin koji je osvojio Ameriku (7)

Čovek koji je sam sebe iskovao

 

Mihajlo Pupin okončao je svoj život pun neiscrpnog truda, ovekovečen  uspesima za sva vremena. Njegova karijera, pisali su američki časopisi, jedna je od najneobičnijih u istoriji nauke. Ono što je posebno značajno za istoriju je njegova obdarenost za pisanje te je ostavio svedočenja svog života. Mnogi se slažu da je život Mihaila Pupina idealna slika ostvarenja "američkog sna"

 

Pripremio: Miodrag Dinić

 

 

Mihajlo Pupin, poslednje godine svog života proveo je na svom imanju u Norfolku, koje je nazivao svojim američkim Idvorom. Posle smrti svoje žene Sare Katarine, Pupin je utehu pronašao u svojoj ćerki Varvari koju je, inače od milja zvao Vava. Na svom imanju koje se nalazilo oko 200 km od Njujorka Pupin je rado primao mnoge uticajne ljude, od svojih zemljaka u Americi do kolega naučnika i pronalazača.

Naučnik svetskog glasa, Srbin i patriota Mihajlo Pupin okončao je svoj život 12. marta 1935. godine u 81. godini. Sahranjen je na groblju Vudloun, u Bronksu, severnom predgrađu Njujorka.

Na vest o smrti našeg velikog naučnika i na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, 15. marta 1935. godine održana je komemorativna sednica na kojoj je o životu i delu Mihajla Pupina govorio njegov prijatelj profesor dr Pavle Miljanić. Ovo su izvodi iz tog govora:

''Vest koja je stigla iz Njujorka da je tamo umro čuveni naučnik, profesor Mihailo Pupin - duboko je ožalostila ne samo one koji su imali intelektualnog i naučnog dodira sa ovim velikim čovekom, poreklom iz naše sredine, nego sve rodoljube ponosne na njegovu svetsku slavu.

Naučnim radom Mihailo Pupin je zadužio celo čovečanstvo. No, on za Srbe nije bio samo svetski naučnik. Pored toga što je kao takav proneo slavu našeg naroda širom sveta, Pupin je neposredno zadužio našu nacionalnu i ujedinjenu državu.

Veliki rodoljub, Pupin nije nikad, i kad je bio na vrhuncu svoje slave, zaboravio svoj rodni kraj. Još pre naših ratova za oslobođenje, a naročito u toku njihovom, on je u inostranstvu radio za nas i učinio neprocenjive usluge Srbiji i Crnoj Gori. A u najkritičnijim momentima naše nacionalne istorije, Pupin je, svojim ogromnim autoritetom koji je stekao u Sjedinjenim Američkim Državama, izvanredno mnogo doprineo.

 

 

Pupin i Tesla

 

O odnosima između Pupina i Tesle dokumentovano i detaljno piše Mark Seifer (Marc J. Seifer) u svojoj knjizi ''Wizard, The Life and Times of Nikola Tesla, Biography of a Genius", Carol Publishing Group 1999 (2). 21 januara 1890, prilikom izbora Tesle za potpredsednika Američkog udruženja elektroinženjera, u diskusiji je učestvovao i Pupin. Zastupao je primenu naizmeničnih struja i stekao Teslino priznanje. Kako se upravo bio vratio iz Evrope nije bio informisan o nesporazumima između Edisona i Vestinghausa. Nešto kasnije, istražujući ko je stvarno autor polifaznih sistema, po Tesli, vezao se za pogrešne ljude i ''zapetljao se'' (2). Predavanjem u Bostonu podelio je slušaoce na pristalice i protivnike naizmeničnih struja. Na njegovu sreću među pristalicama se našao Elihu Tomson, koji će ga kasnije spasiti kada su ga protivnici pokušali izbaciti sa univerziteta. Pupin je jednom prilikom tvrdio da ga je Tesla pogrešno shvatio, kada je došlo do razmimoilaženja pobratima. Pupin je Teslu pozivao na svoja predavanja, ali ih je Tesla izbegao. Govoreći pohvalno o Tesli Pupin je, u jednom svom govoru, pohvalio i Dobrovolskog i Brauna za praktičnu primenu Teslinih izuma, ali je na to Tesla kasnije reagovao da su ta dvojica pokrali njegove izume. Tesla je Pupinu zamerao i za njegovo slabo znanje maternjeg srpskog jezika. Za Teslu se znalo da je bio izuzetno osećajne prirode, a Pupinu je zamerao i za širenje pogrešnih informacija.

U svojoj autobiografiji Pupin je detaljno opisao naizmenične struje, pomenuvši Teslino ime samo jednom na 396. strani. Kada je Tesli dodeljivan počasni doktorat na Kolumbija i Jejl univerzitetima Pupin je izrazio svoje neslaganje sa istima. Ipak, data priznanja su Tesli dodeljena. I kada je Tesla 1892. najavio mogućnost slanja visokofrekventnih struja na neograničene udaljenosti i isto patentirao, a istovremeno potvrdio mogućnost slanja telefonskih poruka posredstom transatlantskog kabla, Pupin se takođe ovome protivio. Tada je Pupin počeo da istražuje američke patente i 10 Februara 1894 i sam podneo patentni zahtev iz višelinijske telegrafije, napisavši: ''Tvrdim da sam ja prvi koji čini praktični pokušaj primene višelinijske telegrafije''. Negativan odgovor na svoj patentni zahtev dobio je nekoliko meseci kasnije od Džona Sejmura, navodeći odbijanje prema prikazu iz Teslinog članka o eksperimentima sa naizmeničnim strujama. Sejmur je u daljem prikazu naveo da je Pupin samo multiplicirao nekoliko Teslinih kola, što se ni u kom slučaju nije moglo prihvatiti za patent. Pupin je za svoju tvrdnju angažovao advokata i vodio spor sa Patentnim biroom punih šest godina, sve dok se Sejmur nije penzionisao.

Mark Seifer  navodi, na strani 168 svoje knjige, da je Tesla eksperimentisao sa h-zracima nekoliko godina pre Rentgenovog otkrića, ali im nije pridavao značaj. Nazvao ih je šedougraf (shadowgraphs), imenom koje je uzeo od Sorena Kirkegarda, koji ih je opisao u svom eseju Eather-Or. Pupin je pronalazak iks -zraka primio kao najznačajniji pronalazak u njegovom životnom veku i odmah je pristupio njihovom istraživanju.

Po povratku Tesle iz Kolorada, u Njujorku je boravio Markoni i tražio da održi predavanje o bežičnom prenosu. Teslin komentar bio je: ''Kada sam ja poslao talase oko sveta iz moje laboratorije u Koloradu Markoni je eksperimentisao sa mojim uređajima i to neuspešno''. Još jednom je Markoni boravio u Njujorku tvrdeći da je on prvi poslao signale oko sveta, na čega je Tesla komentarisao:''Kada sam otišao da vidim Markonija on je saznao da sam tu, razboleo se i odložio predavanje''. Ipak, posredovanjem Pupina Markoni je predstavljen Tesli u naučnom klubu, kojom prilikom je Pupin bio veoma raspoložen zbog penzionisanja Džona Sejmura iz Patentnog biroa. Boraveći u Teslinoj laboratoriji Markoni je izrazio sumnju u rad transformatora, a Tesla mu je odgovorio: ''Vreme će pokazati gospodine Markoni''. Tom prilikom Pupin se ponudio Markoniju za konsultanta, a Markoni je od njega tražio i susret sa Edisonom, kako bi od njega izvukao saznanje o slanju poruka iz voza tokom kretanja. Pupinu je data uloga posrednika odgovarala, a baš tih godina počeo je dobijati materijalna sredstva za svoje patente. U Junu 1900. dobio je od AT&T 3.000 dolara, a dogovoreni iznos bio je 200. 000 dolara. Time se Pupin materijalno obezbedio za dugi period vremena, pa je Mark Seifer rekao da je Pupin bolje razumeo Tesline principe od samoga Tesle. On je takođe Markonija nazvao parazitom i mikrobom opake bolesti. Kada je Markoni pripremao odašiljač na Nju Faundlendu pitali su Pupina da li veruje u uspeh, on je odgovorio: "Svakako da". I pored svih nesuglasica sa Teslom Markoni je čak došao da vidi njegov toranj u Vardenklifu, sa koga je Tesla nameravao slati energiju od deset miliona konjskih snaga, što je dvostruko više od snage celokupnih Nijagarinih vodopada. A kada ni Morgan nije mogao da poveća troškove dovršetka tornja, pošto je i sam bio zapao u finansijske teškoće, Tesla je napisao Šerfu: ''Kombinacija Edison-Pupin-Markoni zadali su mi ogromne teškoće''. A kada je Pupin pozvan da svedoči u sporu Tesla-Markoni, Pupin je napisao: ''Ja sam pronašao bežičnu telefoniju pre Tesle i Markonija''. Prema Teslinoj tužbi kod ''Druri Kuper'' dokazano je da je Tesla još 1897. izvršio eksperiment prenosa poruke od Hjustona do Vest Pointa (oko 30 milja) pred oko 3.000 zvanica, svih struka, a da je Markoni podneo patent br. 763772 tek 10. novembra 1900. Teslini patenti nose brojeve 645576 i 649621 od 2. septembra 1897. Zaštitu Teslinih patenata izvršio je lično Džon Sejmur, zbog čega je odbio Pupinov zahtev za isto, a Markonijev patent priznat je tek 1904, nakon što je Sejmur bio penzionisan. Odlukom Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država br. 6369 od 21 juna 1943. Markonijev patent je oboren, u korist prvenstva Teslinog pronalaska, kome je data prednost. Na žalost, za Teslu je ova odluka došla suviše kasno, on je preminuo 7. januara 1943.

Ambasador Jugoslavije u Americi, Stanko Stoiljković, sećao se Tesle, koga je prvi put sreo u parku iza biblioteke, gde je hranio dva bela goluba sa dlana. Od tada su održavali prijateljske odnose tokom narednih deset godina. Kao i mnogi Srbi Stoiljković je bio nesrećan zbog razlaza između Tesle i Pupina. Nastojao je da ih približi, ali je stekao utisak da to nisu želeli ni jedan ni drugi. No, kada se Pupin razboleo 1935. godine, Stoiljkovića je nagovorio Teslu da ga poseti, kako bi se pomirili pre njegove smrti. Tesla je molbu prihvatio, ali samo u prisustvu Stoiljkovića i kada je ušao u bolesnikovu sobu uzeo je Pupina za ruku i upitao ga: ''Kako ste moj stari prijatelju''? Pupinova poslednja želja je bila ispunjena, ostao je bez reči, bio je veoma emotivan i tiho je plakao. Ostali posetioci su ih ostavili nasamo, a uskoro zatim Pupin je umro.

 

Svetski velikan

 

Mnogo puta Pupin je godinama bio rado viđen govornik na javnim skupovima. Objavljivanjem njegove autobiografije posle 1923. godine ovi zahtevi su se još više pojačali. Sva njegova predavanja su bila interesantna i inspirativna za slušaoce, pa su značajno uticala na razvijanje interesovanja za nauku. Pupinovi studenti, a među njima je bilo i nekoliko čuvenih svetskih naučnika i Nobelovaca, izuzetno su cenili ovakva Pupinova predavanja i pozitivni uticaj kojim ih je Pupin nadahnjivao i podsticao na rad.

Pupin je bio vrlo energična ličnost koja je odavala veliku fizičku snagu. njegova snažna ličnost je plenila okolinu. Voleo je društveni život, bio je visoko civilizovana osoba. Rado je okupljao ljude oko sebe, posebno na svom imanju u Norfolku. Godine 1927. na Kolumbija univerzitetu u Njujorku sagrađena je zgrada Odseka za fiziku i nazvana Pupinova laboratorija . U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik-prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1834. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Millikan, Langmuir, Armstrong i Tronjbridge. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Pupin je bio jedan od naučnika koji su svim svojim autoritetom branili Tesline naizmenične struje i ukazivali na njihov praktični značaj.

O svakome od velikana nauke svoga doba Pupin je imao birane reči: "Upoznavanje sa delima velikih ljudi oplemenjuje čoveka, daje mu podstrek da i on sam stvara nešto novo za dobro čovečanstva" - govorio je Pupin misleći na Teslu. "Veliki čovek se razlikuje od običnog po intenzivnosti utisaka koje okolina čini na njegov razum. On je čovek uzbuđenja i inspiracije" - rekao je povodom susreta sa Albertom Ajnštajnom. Nikolaj Velimirović u svojim delima opisao je Pupinovo prijateljstvo sa Vudrouom Vilsonom. To je bio period kada se na vrhu Bele kuće vijorila srpska zastava. I ne samo na Beloj kući, srpska trobojka krasila je sve važnije ustanove u Americi. Bilo je to u vreme nakon Prvog svetskog rata. A sve značajne novine koje su izlazile u SAD objavile su govor predsednika Vilsona, koji je tada, između ostalog, kazao: "U nedelju, dvadeset i osmog ovog meseca, pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi."

Srbija je imala ovakvu reputaciju zahvaljujući vezama koje je Idvorski imao sa američkim predsednicima kao što su Teodor Ruzvelt, Herbert Huver, Voren Harding, Kelvin Kulidž, ali i sa poslovnim ljudima poput Edisona, Karnegija, Simensa... Pupin je bio ugledni član Republikanske stranke. Međutim, republikansko ubeđenje u Americi nije mu smetalo da ima visoko poštovanje za kraljevsko veličanstvo Karađorđevića.

Daleke 1917. godine američki predsednik Teodor Ruzvelt ovim rečima čestitao je američkim Srbima proslavu Vidovdana: "Primite moje najsrdačnije i najlepše želje za Srbiju na godišnjicu velike Kosovske bitke. Želja mi je da vidim 'veliku Srbiju' koja će obuhvatiti sve južnoslovenske narode, i katolike i pravoslavne koji žele oživeti staru slavu srpskog naroda." "Mihajlo Srbin" bio je Pupinov nadimak koji su mu dali bliski prijatelji zbog njegovog patriotizma. Upravo takav, Pupin je postao idol mnogih generacija mladih Amerikanaca.

Objavljivanjem svoje autobiografske knjige "Od pašnjaka do naučenjaka", koja mu je donela i prestižnu Pulicerovu nagradu.Brojni svetski poznati naučnici sa ponosom govorili su o Pupinu i njegovom uspehu u SAD. To su činili i njegovi studenti kojima je predavao kao profesor elektrotehnike na Univerzitetu Kolumbija od 1901, a to čine i današnji naučnici koji uče iz njegovog dela.

Tako je Vu Čijen Šijung, profesor Univerziteta Kolumbija, svojevremeno pisala o ulozi Mihajla Idvorskog Pupina kada je reč o popularisanju nauke u Americi. U severozapadnom delu kampusa Kolumbujskog univerziteta postoji zgrada u kojoj se od 1927. godine nalazi Odsek za fiziku. Reč je o čuvenoj laboratoriji za fizičke nauke koja nosi ime "Pupin". Prema pisanju profesorke Šijung, Pupin je bogatstvo koje je stekao od svog rada i patenata iskoristio kako bi doprineo porastu idealizma i američkoj nauci.

Njegova želja je u potpunosti ispunjena, jer je laboratorija "Pupin" iškolovala i stvorila generacije izuzetno uspešnih naučnika. Fizičari sa Univerziteta Kolumbija dobili su sedam Nobelovih nagrada za svoje eksperimente i teorijske postavke. Važno je istaći da su petorica dobitnika "Pupinove medalje za zasluge naciji", nagrada se dodeljuje u SAD, kasnije proglašeni i nobelovcima. Američka vlada je laboratoriju "Pupin" 1966. godine proglasila za nacionalni istorijski spomenik. Razlog je taj što je laboratorija od posebnog značaja za istoriju SAD i njen razvoj.

Pupin je tek pred kraj svog života proglašen počasnim doktorom Beogradskog univerziteta. On, koji je toliko voleo Srbiju, koju je čak i finansijski pomagao, bez ikakvih zahteva da mu država išta vraća. Za čije interese je uložio sav svoj autoritet? On, koji se svog srpstva u tuđini nikada nije odricao, iako je, nekada, zbog njega i crveneo. Čak, nije bio ni ljut na Srbiju. Pupin je bio velika, okeanska riba u svetu nauke i intelekta, a ne žaba iz bunara. Znao je on ono čemu nas uči Sveto pismo, a to je "da niko ne može da bude prorok u svom mestu".

                                                                                         (Kraj)

 

Nagađanja

 

Neki smatraju da je Pupin bio član masonske lože i da je bio iniciran u najviši, trideset i drugi stepen masonske inicijacije. Za to ne postoje neoborivi dokazi. Poznato je da je Pupin držao do pravoslavnog hrišćanstva. Međutim, to ništa ne znači kada se zna da je bilo i da verovatno još uvek ima masona u Pravoslavnoj crkvi koji su nosioci visokih crkvenih činova. Ono što se zna, to je da je Mihajlo Idvorski Pupin bio član "Tvajlajt kluba". Ovaj klub osnovao je 1870. godine britanski filozof Herbert Spenser. U njega su kasnije ušli između ostalih i pisac Artur Konan Dojl, predsednici SAD Kelvin Kulidž i Teodor Ruzvelt, zatim poslovni ljudi poput Karnegija, bio je tu i Mark Tven kao i Ralf Emerson.