Analiza

 

Višestranački prevaranti u srpskoj skupštini ozakonili kriminal

 

Provizija stasala, a skupština glasala

 

Suštinu aktuelnih problema savremene političke scene teško je shvatiti ukoliko se ne razjasni uticaj političkih partija na sve institucije sistema, javno mnjenje, i sve ostale segmente društva.

Naime, u suštini svih problema leži činjenica da Srbija nema narodne poslanike, kao što im sam naziv kazuje, koji bi trebali da zastupaju interese naroda koji ih je birao, da rešavaju nagomilane probleme  i egzistencijalni opstanak već partijske poslanike. Ovaj fenomen za Tabloid opisuje naš urednik Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije

 

Josip Bogić

 

Počevši od samog Zakona o izboru narodnih (partijskih) poslanika naopako je postavljen sam izbor, jer formalno listu bira narod, a poslaničku listu sačinjava partija.

Zapravo, tokom sačinjavanja liste poslanika, neprikosnovenu ulogu i završnu reč ima predsednik partije, u svojstvu, takođe neprikosnovenog gazde stranke-preduzeća.

Da li neko od imenovanih lica sme da iznese svoj lični stav ili stav "baze" koja ga je imenovala u Parlamentu?

Ne, takav poslanik zastupa isključivo interes partije koja ga je imenovala. U tom cilju se sigurno biraju poslušnici partija, sa izuzetkom pojedinaca, jer ukoliko bi se neko i usprotivio odlukama "gazde" zna se njegova sudbina: ili bi bio imenovan na neku funkciju kako ne bi bio u sukobu interesa ili bi bio izbrisan sa liste ili "bi mu se već nešto našlo"...

 

Interes partija

 

Zbog čega je stalo svim političkim činiocima da imaju poslušnike i da zastupaju interese partija?

Sva dosadašnja iskustva govore da je to iz razloga što je potrebno da neko slepo odan i poslušan donosi naručene zakone koji bi služili za ostvarenje partijskih interesa i da bi obračun sa neistomišljenicima u svojim i tuđim redovima bio što uspešniji.

Dizači ruku u skupštini, u rečniku dinarskih naroda poznati kao "takojevići", izglasaće svaki zakon koji partiji treba, kako bi partijske vođe dobile alibi za nedela koja čine ili će ih počiniti, a koja su u suprotnosti sa Krivičnim zakonima.

Upravo smo svedoci legalnog pljačkanja Srbije (svih nas) preko enormnih zarada partijskih ljudi u javnim preduzećima. Drskost i osionost ovih ljudi ide toliko daleko da putem svih medija poručuju građanima kako su baš oni najuspešniji biznismeni veka, kako su to legalna i zakonita primanja, i slične licemerne izjave, a sve u svrhu daljeg sluđivanja građana. Jer, kad neko "progura" zakone kojima je legalizovao svoj dojučerašnji kriminal pa se još i sprda sa opljačkanim i prevarenim narodom, onda je reč o poslednjem činu tranzicionih ponižavanja kojima je Srbija, kao retko koja država u region, ovako brutalno izložena.

Kako se ti veliki stručnjaci ne dokazuju u privatnom sektoru koji vapi za dobrim kadrovima?

Kako oni nemaju odgovore za privatni sektor kome su potrebni stvarni stručnjaci?

Zašto se  ne bore za privatni sektor jer u njemu mogu da isplaćuju zarade bez ograničenja, ali pod jednim uslovom: da su taj novac i zaradili?

Koliko je vremena i truda potrebno jednom privredniku u privatnom sektoru da zaradi samo 1.000 eura, dok stranački "bumbari" iz budžeta uzimaju  milionske iznose?

Zašto je to tako, postoji jednostavan odgovor- zbog toga što političke partije nisu krivično odgovorne!

Kako sada stvari stoje, izgleda da je motiv osvajanja vlasti mnogih političkih partija da se dočepaju plena (Srbije-imovine).

  Problem oko formiranja svake sledeće vlade počinje i završava se obračunom oko  plenidbe  pozicija u javnim preduzećima. Višestranački prevaranti inače doživljavaju javna preduzeća kao plen i dok ne dobiju sigurne garancije oko podele tog plena, nema formiranja Vlade, po cenu da ceo narod i država prestanu da funkcionišu.

Jednom zaposednuti feud niko više ne sme da dira.Tada se u njega dovode partijski ljudi, uglavnom i po pravilu nestručni, da uzimaju ono što žele bez ikakve sankcije. Naravno, najpre za partiju, a onda za sebe u vidu naplate zasluga za partiju. Tako se stvaraju jednopartijska ministarstva čime se urušavaju institucije sistema.

U raspodeli plena najjači je dobio butkicu, manje jači plećku, neko je dobio od rebarca, a narodu koskice. To je njihovo poimanje Srbije i naroda. Ko od njih pominje Srbiju? Pominje Srbiju kada se sprema da je pokrade kao veliki patriota da ga ne daj bože neko ne bi prozvao, jer bi tada napad na njega bio u stvari napad na Srbiju. Ako se novac i kapital zove Srbija onda su ovo velike patriote da ih nema većih.

Jedan od čelnika partije koja učestvuje u vlasti sada se svesrdno bori za  reviziju privilegija u javnim preduzećima u kojima su enormne zarade njegovih partijskih kolega, a upravo je on bio glavni ideolog takvih zarada!? Kako sada stvari stoje, još dugo neće biti vršena promena propisa što se tiče zarada i privilegija. Koliko je ova društvena patologija odmakla, vidljivo je skoro svakodnevno: sa jedne strane policija hapsi ljude za 500 evra ( krivičnog dela koje proizvodi sam sistem), a sa druge strane, traje legalna pljačka milionskih iznosa uz pomoć korupcije zakonodavstva i stranačku vojsku koja glasa kako im vođe kažu.

 

Demokratska Srbija u XIX veku

 

Prvi skupštinski poslovnik donet je 1870. godine u formi zakona. Iste godine donet je i prvi zakon o izboru narodnih poslanika.

Izbor poslanika vršen je tako što je na određeni broj poreskih glava biran jedan poslanik. U početku je jedan poslanik biran na 500 poreskih glava, zatim na 1000 pa 2000, 3000 i na kraju 4500 poreskih glava. Od ove izborne formule zavisio je i broj poslanika u skupštini. Na Svetoandrejskoj skupštini bilo ih je 437, a kasnije se taj broj kretao između 120 i 160. Velike narodne skupštine brojale su i preko 600 narodnih poslanika.

Do 1888. bilo je u praksi javno glasanje na izborima za narodne poslanike. Birač se na biračkom mestu javno izjašnjavao "koga hoće za poslanika". Glasovi su beleženi i sabirani.

Izborne jedinice bili su srezovi, odnosno okruzi i varoši. Po Ustavu iz 1888. i Ustavu iz 1903. Beograd je davao 4 poslanika, Niš i Kragujevac po 2, a ostale varoši pobrojane u Ustavu (21) po jednog poslanika. U okruzima su izbori poslanika vršeni na određeni broj poreskih glava.

Izborne jedinice bili su srezovi, odnosno okruzi i varoši. Po Ustavu iz 1888. i Ustavu iz 1903. Beograd je davao 4 poslanika, Niš i Kragujevac po 2, a ostale varoši pobrojane u Ustavu (21) po jednog poslanika. U okruzima su izbori poslanika vršeni na određeni broj poreskih glava.

Narodni poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina. Jedan od uslova za sticanje poslaničkog zvanja bilo je i plaćanje određenog novčanog iznosa državi na ime neposrednog poreza.

Kada bi sada vladali ovakvi zakoni mnogi sadašnji i bivši poslanici sigurno ne bi bili tu gde jesu. Srbija 19-og veka je bila više Srbija narodnih poslanika, nego sada kada je Srbija Demokratska, PARTIJSKIH POSLANIKA.

Prvi Sretenjski ustav je tačno pre dva veka raskrstio sa feudalizmom da bi najveći legalista sa ovih prostora pre nekoliko godina stvorio pseudofeudalnu Srbiju donošenjem raznih zakona i podzakonskih akata, podelom Ministarstava po partijskom (feudalnom)  principu i tako uništio institucije sistema koje su trebale da štite sistem.