Natrag

Intervju

Intervju

 

Dragan Nikolić govori za Tabloid

 

U kameru te ljubim

 

Ne dozvoljavam da budem veličina u odnosu na mlade glumce. Ne ponašam se  poput barda i matorog keše koji nešto mnogo znači. Volim glumce kolege i ta komunikacija sa njima ne pada mi teško

 

Piše: Nađa Andrejević

 

Doajen srpskog glumišta Dragan Nikolić ni nakon četiri decenije u glumačkim vodama ne posustaje. Naprotiv, nema domaće TV serije, niti filma u kojem ne igra. To potvrđuje i najnovija serija "Ranjeni orao", po romanu Mir Jam, a u režiji Zdravka Šotre, koja je za kratko vreme postala najgledanija domaća TV serija. A, kako i ne bi, kad lepi Gaga, kako ga kolege zovu, igra veleposednika Uglješu, smeška se i priča viceve, dok ne čuje ono čuveno: Daj klapu, ton... Svi se smeju...

- Akcija, tiho - drugi kadar. Bobo i Nela, pričajte malo, a ti Gago, mrdni stolicu, naređuje reditelj Šotra, za vreme snimanja. - E, baš neću, odgovara Dragan.

Elem, malo ko zna, da na snimanju, lepi Gaga ne flertuje sa ženama, već sa kamerom!?

- Kada god snimamo prvi kadar, ja se prekrstim i poljubim kameru. Onda pričam mladim glumcima kako me kamera voli. Volim kameru i to je pitanje uzajamne ljubavi koja se prenese i na ekran.

Šalu na stranu. Treba znati sa kamerom. Ona je posebno ogledalo i treba imati odnos prema njoj. Naravno, ne u onom smislu, slikati se. Jer, kamera je vrlo čulna i opipljiva, treba s njom i komunicirati. 

Nakon što se pozdravio sa kamerom, Dragan znalački ulazi pod kožu Uglješi Kneževiću - čoveku koji se povukao na selo, razočaran životnim problemima i ljubavnim jadima.

- Cela priča bi se mogla nazvati "ljubavni jadi". Jer i mladi i stariji su u potrazi za ljubavlju. Budući da se priča odigrava u predratno doba, građansko i malograđansko društvo - dešava se ono što se inače desi. Ljubavni jadi će pojačati rejting gledanosti, jer publika voli da gleda nesrećne ljubavi koje se završavaju hepiendom.

 

Gago, koliko je tačno da si ti Šotrin glumac, jer skoro da nema filma i serije koju on radi, a da ti ne igraš neku od uloga?

 

D.N.: Šotra i ja radimo više od četiri decenije. Od mojih prvih televizijskih serija, preko "Idemo dalje" Slobe Stojanovića, do "Obraz uz obraz" i mnogih filmova... Naravno da je to dobro i za mene i za njega. Ali, to nikad nije bio neki imperativ. Prosto se uvek pronađe neka uloga - nekad je to glavna, a nekad sporedna ili epizodna. U svakom slučaju, Šotra voli da radi sa mnom, a i ja volim da radim sa njim. Što je uvek dobra dobitna kombinacija.

 

Tim koji pobeđuje, ne treba menjati, zar ne?

 

D.N.: Recimo da je tako.

 

Da li ste se koji put posvađali?

 

D.N.: Naravno, to samo znači da smo dobri prijatelji. Ponekad se desi svađa, obično u cajknotima kada je on nervozan, jer Šotra voli da sve završi na vreme, da ne preskoči termine... Tada dolazimo u cajknot, jer on bi hteo da sve bude malo brže, a glumcima je potrebna koncentracija. Šole, zamisli scenu kod kuće i misli da to glumac može odmah da sažvaće. Ali, to nisu svađe, to su kreativni razgovori.

 

Nakon četiri decenije u glumi, da li se u tebi ikada probudio reditelj!?

 

D.N.: To me nikada nije opsedalo, jer režija je ustvari razgovor sa glumcem. Nema tu neke velike tajne. Naravno, pozorišta, predstave i filma - nema bez glumca. Možda će pronalaskom kompjutera, ponovo da igraju Merlin Monro i Hemvri Bogart, ali dok se to ne desi, glumac je vrlo bitan za sedmu umetnost. Režija me nikada nije privlačila. Ali, vrlo često reagujem u seriji koju igram, dam primedbu, koja se prihvati ili ne. Umem da razmišljam na dobrobit scene. Osmislim dobro svoj lik i scenu koju igram.

 

Kako u ekipi sarađuješ sa mladim glumcima, s obzirom da imaju tremu pred glumačkim veličinama!?

 

D.N.: Ne dozvoljavam da budem veličina u odnosu na mlade glumce. Ne ponašam se poput barda i matorog keše koji nešto mnogo znači. Volim glumce kolege i ta komunikacija sa njima ne pada mi teško. Umem da opustim situaciju, a iz takvih situacija uvek se bolji rezultat postigne. Trudim se da na snimanju radim i pre početka kadra, često zasmejem ne samo one koji su na sceni, nego i čitavu ekipu. A, to je dobar polaz.

 

Na koji način ih zasmejavaš?

 

D.N.: Ispričam neki vic ili nešto smešno. Ima takvih scena kada ti reditelj kaže - e, sad vi sedite za stolom i nešto kao pričate. To je dosta komotno u rediteljskoj mašti, jer treba da bude prirodno i gledljivo.

 

Kako bi voleo da vidiš budućnost Vas glumaca u Srbiji?

 

D.N.: Status glumca se nije mnogo promenio od putujućeg glumca pa do sada. Mislim da se to najbolje vidi u najnovijem filmu Gorana Markovića "Turneja". To je film u kome je sudbina glumca najbolje dočarana. Meni se čini da je to ta slika. A, naravno da treba da se očekuje i zakon o pozorištu i zakon o filmu. Što nam obećavaju. Ja sam se bavio pitanjem udruženja dramskih umetnika, jer sam u jednom trenutku bio predsednik udruženja. Pokušavali smo neke stvari da pomerimo, razgovarali sa Ministarstvom kulture, ali do sada - to je status kvo, ništa se nije promenilo, situacija je na pozitivnoj nuli.

 

Šta očekuješ od ministra za kulturu Nebojše Bradića, s obzirom da je pozorišni čovek?

 

D.N.: Očekujem da se tako i ponaša. Pre njega je bio Voja Brajović koji se i te kako izborio za glumački esnaf. Ostaće zapamćen po tome što su se za vreme njegovog ministrovanja podelile Nacionalne penzije. Naravno, više je nezadovoljnih, nego zadovoljnih, ali i život je takav. Teško je u umetnosti tako rangirati. U sportu je to mnogo lakše, imaš medalju: evropsku, svetsku, olimpijsku i tačno znaš gde si i kakav ti je rejting. Ne znam da li postoji glumac koji ne misli da je zaslužio Nacionalnu penziju!

 

Da li si poželeo da budeš "glumac u ulozi političara"?

 

D.N.: Nemam ništa protiv da se neko od mojih kolega bavi politikom. Mislim da je to greška, ali to je njihov izbor. Oduvek sam za DS, ali nisam član. Čovek sam koji ne menja klupske boje, ako treba pred izbore - da im dam podršku i agitujem, ja to u odnosu na moje slobodno vreme i učinim. Ali, da gubim vreme na politiku i da nešto radim u tom smislu, nemam potrebe.

 

 

Glumački doajen Dragan Nikolić pre svakog snimanja se prekrsti i poljubi kameru, ispriča neki vic da nasmeje ekipu

 

Odoh u penziju!

 

Sve više si na filmu i serijama. Šta je sa teatrom!?

D.N.: Igram u dve predstave: u "Ateljeu 212" u predstavi "Posetilac" i u "BDP" u "Frederik". Puna kapa, ne bi valjalo više. Hoću malo da odmorim. Tu i tamo ću malo da snimam, a verovatno ću vrlo brzo da odem i u penziju. Ima glumaca koji jedva čekaju da odu u penziju i ako odluče da ne igraju, oni ne igraju. Penzija za umetnike ne postoji.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane