Polemike

Proganja me četnički sin

Odgovor književnika Radeta Ogrenjca  Ivanu Ivanoviću, na članak objavljen u listu Tabloid pod naslovom:"DESANKINE SUZE I RADNIČKI TALENAT"

Rade Ogrenjac

Gospodine Ivane Ivanoviću, izmišljeni mučeniče, lovče na glave partizanske dece i njihove preživele, inkvizitoru-likvidatoru iz četničke bande, Golijatu, produžetku zatiranja srpskog naroda, bolesniče... Od koje si bolesti penzionisan, možda od Tuđmanove - sušenje mozga, neprijatelju kog sam ja izbegavao videti i pozdraviti, kome nisam išao na poklonjenje, jer si majstor za mučenje i iznurivanje do smrti, a da sve izgleda prirodno (verovatno genetsko nasleđe od oca ), majstor si prekrajanja istine u laž i obrnuto, đavo u gaćama, oličenje Sotone.

Fašiz, glavoskidač, dušelok. Smatraš da samo ti imaš pravo na znanje, život i Gospoda Boga, da smo mi svi - pogotovo zemljaci sa partizanskom pozadinom- budale, šuše, nepismeni, nestručni, varalice, mafijaši, nedonošci... A Ti? KO SI, OD KOGA SI? Dete iz rodbinskog braka, koji ni pop pravoslavni nije hteo da sklopi, nego su išli kod katolika. Kidišeš na sve koji su bolji i talentovaniji od tebe!

Koga izazivaš na rig mafijaške umetnosti, podzemlja umetnosti, gde novac i lukavstvo i kičmolomci pobeđuju. Izazivaš jednog starca koji se sprema za grob, ali ne od bolesti tvoje kojom si umišljao da si u progonu, a progon je izmislila tvoja četnička družina - mafija da bi te isforsirala! I uspelo vam je! Rasturiste domovinu sa isto takvima iz drugih republika.

Šta ste doneli - glad, bedu, milione nezaposlenih, pogibiju i neprijateljstvo sa celim svetom. Ti si postao veliki, pod znakom navoda, zamenik ministra za "kulturu" čega bi se svako pametan, nelud, stideo. Izbacio si i sklonio moje "Kovilje" iz biblioteka, a ja sam imao otkup knjige od Zajednice za kulturu, i moje knjige je bilo u svakoj biblioteci širom zemlje. To si radio i dalje na omalovažavanju i da nemaju ljudi šta čitati. Držao si me u neprekidnom stresu i nemoći.

Prof. Neđo Mijušković mi jednom na Terazijama kaže: "Bio sam na jednom sastanku gde su ti zemljaci jebali majku za sva vremena." Nije hteo više da mi kaže da ne bi stvar došla do suda.

Prof. dr Tode Čolak sa Filološkog fakulteta, urednik književnog časopisa "Venac" koji je u njemu štampao osam mojih priča zaredom iz broja u broj, nekad i po dve priče, rekao: "Dolazio mi je jedan tvoj zemljak da me pritegne da te ne štampam više. Najurio sam ga! Ne može niko meni komandovati koga ću štampati..." Čolak je u prvom naletu rasturanja zemlje umro "naprasno^". Predavao je jugoslovensku književnost?!

Ambro Marošević je na jednom sastanku kod doma JNA govorio, izviždali su ga tako grozno rasturači zemlje i on se meni obratio: "Rade! Ovi će me ubiti!" I poginuo je u noći na Mostaru nerazjašnjeno, pregazilo ga neko vozilo.

Sad si me primorao u 67. da se rvem sa tobom, kad ne mogu  ni hodati, ni sedeti. Eto tvoga stila iskazivanja "prijateljstva". Gde si bio kad je Desanka Maksimović plakala, dok sam sa njom držao književne večeri u Zemunu i na drugim mestima, ..i dok su ostali plakali dok ja čitam "Mamina stopa u blatu pored puta"? Imam i bolje stvari, ali mi ti i tvoji niste dali da prođem.

Da li si svestan šta si sve nalagao ljudima o meni, da mi čine odbojnost, da me progone?! Oni ne znaju da podležu jednoj bolesnoj staračkoj ambiciji koja sve druge vidi kao ništarije i ništavne, on, vojvodin sin. Ti si slika i prilika njegova da upotrebiš i odbaciš zemljake.

"Mili moji, kud koji, a ja sam kuda znam." To su reči tvog oca koji je ostavio stotinak četnika zemljaka na cedilu i otišao od njih, a njima je preostalo da iz Bosne putuju pešice, bez hrane, bez znanja za Srbiju i svoj dom. Znaš li koliko se nije vratilo? Ja sam sa povratnicima radio godinama i znam celu priču i istoriju njihovog povratka do Žitnog Potoka. Znam i tvoja putovanja gde si dobijao premije, pogotke na konjskim trkama. Nije nego!

A sada počnimo sa analiziranjem tvojih laži o meni u Tabloidu "Suze Desankine i radnički talenat".

Metnuo si me i napao u novinarskom listu koji je protiv mafije - ja tebi kažem da tim gestom pokazao si da si i mafijaš i bolesnik. Shvatio si da u životu nisi uspeo kao pisac, da te niko ne čita sem kad mora. Nemaju prođu izmišljene laži i daj udri po slabijem Radetu Ogrenjcu (meni) koji neće da saginje glavu i aminuje, da hvali tvoje ludosti i da se pokori "velikom" piscu.

I ovde po tvom prepredenom lukavstvu počinješ o mom žalosnom detinjstvu, sa sažaljenjem prema meni kao i ranije, kao i kasnije. "Znate, i nemam ja ništa protiv njega"- pa okreneš sa blaćenjem i omalovažavanjem moje ličnosti čak i tamo gde prisustvujem ja. Pokušavate da me prikažete nepismenim, budalom, lažljivcem, a da pojma nemate šta sam napisao, gde i kako provodio život i koliko me drugi cene i poštuju.

Ako sam nenaučen, za to je kriva tvoja majka koja me je učila koliko je i sama znala i davala mi ocene iz pismenih zadataka - zadatak originalan, rukopis slab, vrlo dobar 4/5. To su moje ocene konstantno bile kod nje. Ja sam je izlečio od bolesti ruku. Kazao sam joj lek i kako se ta bolest leči. Izlečila se i pitala me kako neko tako mlad toliko o tome zna. "Iz iskustva" - odgovorio sam kratko. Poštovala me i cenila doživotno. Imala je poverenje u mene i žalila mi se u svi susretima na tvoje bahato ponašanje prema njoj. Tako si sa potcenjivanjem postupao prema meni. Jednoga dana si mi pred grupom pisaca rekao da sam ja oženio neku kurvu. Sećaš se sigurno da je ta grupa posle otišla sa mnom, a ti si ostao sam?! Rekao sam tada tvojoj majci šta je bilo i da prema njoj možeš da se ponašaš kako hoćeš, majka ti je, ali prema meni ne jer ćemo se fizički obračunati!...

Lažete da sam dobio status deteta palog borca, jer su me tvoji četniko-partizani proglasili za dete četnika, oni koji su prešli partizanima 1943. godine kad se već znalo koja će strana pobediti i onih što su po "zadatku" biti u četnicima.

Moj otac je prvoborac i ne ide im u prilog "Sinđelić" jer su ga oni vijali kao partizana do 1943. godine, kad su ga uhvatili, mobilisali i ubili Bregovinčani.

Godine 1941. su nam četnici zapalili kuću, opljačkali sve, a mater moju gurnuli u vatru zajedno sa mnom u utrobi njenoj. To je uradio Jova Vlasinac Đorđević sa njegovom kaznenom ekspedicijom. Prema toma nikakve beneficije boračke nije bilo.

Prošao sam gore od četničkih sinova jer oni su dobijati mogućnost upisa i u vojne škole, a ja ne! Za mene je bilo tvoj je otac poginuo u četnicima, a četnici ga ubili pa ispleli drugačiju priču. A za ove žive četnike, za njihovu decu - može. Šta ima veze što je bio tamo, on je sada lojalan. I otišli su i kasnije bili oficiri.

Lažeš da sam upropastio sliku Bože Ilića? Kako sam mogao uništeno da uništim?! I to nije rad Bože Iiića nego Galičanca. Potpis Galičanac jedino je stajao čitav. Nisu imali druge boje sem polikolora. Ja sam popunio šupljine od bombardovanja i nisam mogao umrlo da rodim. Bio je dogovor da se zastakli, ali to nije ispunjeno. U ono vreme sem moje kuće i Dušana Đokića niko i nije primao tog popa, jer vladalo je i sada vlada bezbožništvo.

Lažeš da me Boža Ilić optužio, on je bio i ostao bezbožnik. Ja sam kod njega boravio sedam godina neprekidno. Bio sam mu desna ruka, uši i noge, bio sam mu trčkaralo. Tek kad se oženio služavkom Mariolom rekao mi je da mu ne dolazim više jer mu je mlada žena te će se zaljubiti u mene...

Ovde si, Ivane Ivanoviću, pokazao svu svoju sposobnost da laž podmetneš kao istinu i istinu izvrneš u laž. Iskazao si sve svoje antipatije prema meni. Ti mene organski ne podnosiš kao i druge zemljake koji su veći od tebe!

Ti nemaš u sebi najvažnije, umetnički dar. Nije ti dala mržnja da nešto naučiš. Precenio si sebe!

Ne pominješ kako si "Kovilje" pročitao za jednu noć. Pričaš da bi me omalovažio kako je štampano. Prvi deo romana je štampan parama mojih drugova. Gde god sam se kretao bio sam omiljen, sem za tebe i komšije Žitnopotočane četnički nastrojene. Ponosan sam što sam iz radničke klase, što nisam gulikoža. Nisam vojvoda ni vojvode sin da drugima radim podmukle radnje i da ih iznuravam da bi ih terao u sigurnu, kao prirodnu, smrt. Svud si me predstavljao kao ništavnog, ali ti nije svuda uspevalo. To su prihvatali samo tvoji, i to oni prosti, ti kod njih i pališ!

Desanka Maksimović je plakala nad mojom sudbinom, i mnogi drugi su plakali koji su čitali moje priče. Ti nisi plakao i tvoji posilni. Vi ste ih uništavali gde god ste mogli, kao i mene!

Zar nisi?! Smeš li ići u crkvu i svećom se zakleti da nisi?! Ti si moj provereni zatirač. Ispod časti mi je da polemišem sa tobom, ali sam primoran jer si me gurnuo kao mafijaša na internetu! Celog života sam zbog tebe majstore izmišljanja laži za stres, pod stresom. Primoravaš me da budem ubica. Uvlačiš našu decu u dalji rat!

Zašto si nagovarao moga tasta da me ubiju kao budalu i zapali rukopise?! Radi gomile rukopisa, za njega hartije, njemu je sinulo na šta ciljaš i pokazao te meni.

Karikiraš kako sam primljen u udruženje književnika i ko je kako plakao. Plakali su jer su čitali moje štampana i neštampana dela, a nisu prihvatili cinizam tvoj i tvoje bande dok ste gore sa balkona i pisci i nepisci glasali protiv i brojali se glasovi mangupa odnosno mafijaša.

Pričaš i popuješ o lekturi i korekturi, o gramatičkim greškama. U svim zemljama sveta postoje lektori i korektori koji se brinu o tome i primaju platu za to. Mnogi pisci svetskog glasa bili su nesposobni za lektorisanje svojih rukopisa pa su ostali slavni, a pismeni profesori nisu svi pisci, ni pesnici, ni slikari, ni umetnici.

Mojim radovima su se oduševljavali, u moje vreme i pisci, i pesnici, i slikari-Desanka Maksimović, Vera Obrenović Delibašić, Žigon, Šuica, Milo Milunović, Slobodan Marković, Davičo, Danilo Kiš, Boža Ilić, Brana Petrović itd.

Profesor Čolak, urednik "Venca", štampao me zaredom. Na stotinu pisaca, pesnika, umetnika, glumaca bili su moji intimni prijatelji i bio sam za njih klasa, samo za tebe, Ivanoviću, ostao sam budala. Meni su se radovali, a od tebe "velikane" bežali jer nisu voleti izmišljenog mučenika.

Tvoj otac ganjao je moga oca 1941. godine. Uhvatili su moga oca, predali tvom, a on Bugarima, da bude čiste ruke. Bugari su oca i njegovog strica, invalida i solunca, pretukli po bugarskom. Dva meseca su lečili tureve ovčijim kožama.

Mozaik Bože Ilića je falsifikat jer sam svedok i učesnik rada na prvobitnoj verziji koja se zvala "Sloboda", a ne "Stara Srbija". Ona je imala dva konjanika, muškarca u drugom planu, iza žene, vojnika partizana i još ljudi i dece u pozadini. Boža je govorio: "Sloboda uvek dolazi sa Istoka." Koji ste vi to crtež, skicu, kopiju našli, i kada i gde nije mi jasno? Ja sam predugo boravio sa Božom da ne bi znao za nju!