Natrag

Govoreći otvoreno

"Šta je za konje seno, to je za sportiste doping"

 

Krvna slika pobednika

 

Bauk dopinga kruži svetom, pa i Srbijom. Žrtve su sportisti koji se tek posle završene sportske karijere - susretnu sa posledicama. Neretko i sa smrtnim ishodom. Naš novinar  istraživao je fenomen dopinga, koji se odomaćio u svetskom, a  i u domaćem fudbalu

 

Piše: Nikola Simić

 

Fudbalski klub "Partizan" već dve pune godine traži antidoping kontrolu, ukazuje na sumnjive rabote pojedinih klubova i fudbalera, slabu zdravstvenu zaštitu igrača, ali niko na te apele ne haje. Istina, nekakav pokušaj je učinjen - osnovana je Antidoping agencija Srbije, izvršene su dve kontrole u fudbalu (najavljeno je da će u sledećem šampionatu posle svakog kola biti proveravani igrači) ali nije to ono pravo. Nema se novca za ozbiljnija istraživanja, za ozbiljnije kontrole.
S druge strane, posebno u fudbalu, ustalilo se mišljenje koje razorno i destruktivno deluje na sve - osvoji trofej, pa umri. I među fudbalerima se važi mišljenje da nema te cene koja se ne može platiti da bi se postigao uspeh, osvojio neki trofej.

 

Arkan (ni)je dopingovao svoje igrače!

 

Svojevremeno su, posebno kada je 1998.godine sa FK "Obilićem" osvojio šampionsku titulu, pored "živih" "Partizana" i "Crvene zvezde", sumnjičili Željka Ražnatovića Arkana da je svoje fudbalere dopingovao nedozvoljenim sredstvima, ali ko je, u to vreme, mogao i smeo da to pitanje postavi na ozbiljniji način. Pojeo bi ga mrak.
Jedno istraživanje Antidoping agencije Srbije ukazuje na svu pogubnost priče da je doping, tako reći, legalizovan u srpskom sportu. Mi bismo ovde dodali - naročito u fudbalu, i to u širim razmerama.
Naime, jedno domaće istraživanje je pokazalo da je čak 50 srpskih vrhunskih sportista spremno da umre za medalju na nekom velikom takmičenju, na Olimpijskim igrama ili svetskim i evropskim prvenstvima što je, svakako, činjenica koja na alarmantan  i skandalozan način ukazuje kuda mi idemo. Čak nas, čini se, ne opominje ni surov podatak da sve više sportista, fudbalera pre svega, teško oboljeva posle završene igračke karijere. I što je najgore, niko se zbog toga ne uzbuđuje.
 Poznati stručnjaci se ne usuđuju da javno govore o tome. U stvari, govore na uopšten i načelan način, kao da su na nekom seminaru, ili okruglom stolu, šta li. Zarad mira u kući niko se ne usuđuje da otvoreno progovori kakvo je stanje na domaćoj sportskoj sceni, posebno fudbalskoj, jer nam se fudbal, bar na onom reprezentativnom nivou, značajno podigao i treba verovati da će se vrlo brzo uključiti i u svetski u evropsku konkurenciju... gde se svakako neće tolerisati uzimanje doping sredstava.
Srećom, kompetentni stručnjak za ovu priču je - dr Radmilo Isaković, ugledni lekar u KBC "Zemun", koji o ovom problemu govori godinama unazad, ali ga malo ko sluša. A njegova upozorenja su više nego dramatična:
- Tačno je - veli dr Isaković - da je postojala priča da pokojni Željko Ražnjatović Arkan dopinguje svoje igrače. Ovde je, tako reći, bilo nezamislivo da pored "Crvene zvezde" i "Partizana" jedan "Obilić" osvoji šampionsku titulu. Ljudi koji to nisu mogli da shvate, a ni da oproste Arkanu, lansirali su po gradu mitske priče o dopingu njegovih igrača. Nažalost, te priče nikada nisu ni odbačene ni potvrđene jer mi u to vreme nismo imali Antidoping agenciju, nisu proveravani njegovi igrači, nije praćeno njihovo zdravstveno stanje ni pre, ni posle završene igračke karijere.

 

Platini ne veruje

Da je u fudbalu, pa i srpskom, doping poprimio alarmantne razmere ne veruje ni naš nedavni gost, Mišel Platini, predsednik UEFA (evropske kuće fudbala) koji kaže:
- Iskreno rečeno, ne verujem u organizovani doping u fudbalu - istakao je Platini. - Danas igrači mnogo putuju, često menjaju klubove, tako da se dešava da oni na svoju ruku uzimaju nedozvoljena sredstva. To su samo usamljeni primeri...
Predsednik UEFA - Mišel Platini ne veruje, takođe, ni da lekari po klubovima učestvuju u sistematskom dopingovanju fudbalera:

- Siguran sam da doping ne organizuju lekari po klubovima. Uostalom, mi u fudbalu imamo više doping kontrola nego u ostalim sportovima - zaključuje prvi čovek evropskog fudbala.

Šta na sve ovo kaže naš sagovornik, dr Radmilo Isaković?
- U pravu je Platini, ako se na te stvari gleda strogo formalno. Klubovi i igrači ne mogu da koriste doping jer je to po pozitivnim zakonskim propisima - krivično delo. I zaprećene su visoke zatvorske kazne. Nažalost, ljudi koji se bave tim nečasnim rabotama i navode fudbalere da uzimaju nedozvoljena sredstva, perfidno beže od odgovornosti, od krivice za narušeno zdravlje fudbalera. Oni jednostavno dopuštaju svojim igračima da sami, uz pomoć "verziranih" prijatelja koriste doping pred važne utakmice, a oni sami peru ruke od svega.  Koliko do juče u našim medijima mogli su se naći silni oglasi o legalnoj prodaji i onih najozloglašenijih doping sredstava, i na to niko nije reagovao. Ni Fudbalski savez, ni država... niko. Jedino ovde nije tačna konstatacija gospodina Mišela Platinija da u fudbalu ima više doping kontrola nego u drugim slučajevima. Uostalom, pogledajte kako to kod nas izgleda. Složio bih se jedino sa činjenicom da su nedozvoljena doping sredstva  poslednja ušla u košarku i fudbal.

Samog Platinija, čini se, demantuju mnogi slučajevi fudbalera koji su ozbiljno oboleli posle završetka igračke karijere?
- Problem onih koji uzimaju doping jeste u tome što se posledice, kao po pravilu, jave s odloženim dejstvom, kada je već kasno da se leče i izleče. Jednostavno, zdravlje fudbalera koji su završili s fudbalskom karijerom nije ozbiljno praćeno, a i ti redovni sistematski pregledi više liče - na šećernu vodicu. Najviše iz razloga što nikada kod tih fudbalera ili sportista uopšte, nisu praćeni oni vitalni organi koji su prvi na udaru "hemije". To kako je u Americi ili razvijenim evropskim zemljama, to nas ne bi trebalo mnogo da uzbuđuje. Njihov problem. Međutim, dajte da mi pogledamo kako je kod nas i šta mi činimo u smislu preventive.

Pored doping sredstava u fudbalu je,  čini se, na velika vrata ušla i droga?
- Puni su mediji priča, naročito u crnim hronikama, da je ovaj ili onaj fudbaler uhvaćen sa drogom u džepovima. Pre svega sa kokainom. Droga - to je u fudbalskom svetu drugo ime za doping. Ako je, pak, verovati medijskim spekulacijama Dijego Maradona je tek kada je došao u "Barselonu", i potpisao onaj rekordni ugovor od tadašnjih pet miliona maraka - probao kokain. I trajno postao zavistan od njega. Možete misliti koliko je Maradona u svetskom, i srpskom fudbalu. Naši klubovi dovode strane igrače, a mi ne znamo da li oni uzimaju drogu i doping sredstva.Ne može se sistematski pregled fudbalera obaviti tako što će ovaj uraditi deset sklekova, a posle toga ga malo oslušnuti slušalicama, izmeriti krvni pritisak - i to je sve.

Šta Vi mislite - koliko ima dopinga u srpskom fudbalu?
- Naši fudbalski puritanci jednostavno neće da priznaju da nema vrhunskog sporta, fudbala posebno - bez dopinga. Sad, da li se ta vrsta dehumanizacije srpskog fudbala, ili sporta uopšte, sviđa našim moralistima - to je drugo pitanje. Ovde ne samo da je doping stekao pravo građanstva, već je, uporedo sa njim, pravo građanstva steklo i licimerje. Svi znamo šta se događa, koliko se i domaći fudbaleri truju raznoraznim falš preparatima, ali niko nema snage da ustane i kaže - e, dosta je bilo! Od sada ćemo uvesti ozbiljne kontrole!

 

Genetski doping - zlo koje dolazi

 

Kada smo već kod tih kontrola, jedan apel kapitena Rome, Frančeska Totija, naišao je na veliki odjek u svetu. On je, naime, apelovao da se doping kontrole ne rade odmah posle utakmice, već iznenada i bez najave...
- Ovde nikoga, odgovorno tvrdim, ne uzbuđuje mnogo činjenica da se odomaćila jedna pogubna i destruktivna kvalifikacija: što je za konje seno - to je za sportiste doping. Nije to davno bilo kada je Međunarodni olimpijski komitet odobrio američkim košarkašima da učestvuju na olimpijskim igrama, ali su zato Amerikanci postavili samo jedan uslov - da njihovi košarkaši ne mogu da podležu doping kontroli. Neću da kažem da je ovim, u svetskim razmerama, legalizovan doping, ali mi sve nekako liči na to. Kao što mi se, takođe, čini da tehnološki visoko sofisticirane zemlje, uvođenjem dopinga, posebno genetskog dopinga koji je praktično nemoguće otkriti - hoće da iz konkurencije izbace  siromašne nacije, one iz bivšeg istočnog lagera. Da, to mi liči na to... mada je ovu tvrdnju teško dokazati. Činjenica je da smo mi siromašna zemlja i da se na našem tržištu mogu uglavnom naći falsifikovani preparati, tipa one labaratorije u Inđiji. Suvišno je i govoriti o tome koliko je to, tek, opasno po zdravlje. Nisu ovde ugroženi samo fudbaleri, sportisti, već je kompletno ugrožena i mlađa populacija koja svakodnevno "visi" u teretanama.

Ostali ste dužni za Totijevu izjavu...
 - To što govori kapiten "Rome", ono što predlaže - to je dobro i može da deluje preventivno. Ali to postoji u Kodeksu svetske antidoping agencije. Pitanje je kada će to moći da se primenjuje u našem fudbalu. I na kakve će, verujem, otpore naići jedna tako ozbiljna kontrola. Drugo je, ipak, pitanje - što se uporedo usavršavaju sredstva koja neutrališu doping. Veoma je teško danas, na velikim takmičenjima, otkriti korisnike nedozvoljenih sredstava. Vrtimo se, dakle, u začaranom krugu između onog što je u fudbalu moralno, i onoga što nije etično. I svet će se u stvarima dopinga kretati u tom smeru, po pravilima igre lopova i žandarma!

Ovde je, pre svega, reč o novom izumu koji se zove genetski doping, koji je, kažu, nemoguće otkriti?
- Nema nikakve sumnje da će fizički potencijal vrhunskih sportista biti radikalno podignut i da se to neće i ne može otkriti. Bar u ovom trenutku. Činjenica je da su i do sada performanse sportista značajno podizane steroidima i drugim sredstvima, ali to nije ništa u odnosu na ono što tek dolazi. Tim pre što se u telo sportiste unose geni koji su praktično identični prirodnim. To se ne može dokazati nikakvim analizama. S druge strane ovakav doping, odnosno sportski "inžinjering" je jako opasan po zdravlje i može da dovede do razvoja leukemije i, naravno, smrtnog ishoda.
   
   

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane