https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Ko koga čuva i odakle vetar duva
     
      Primena mira ili nametanje sile
     
      Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U Tabloidu rukovodi Odeljenjem za analitiku i informatiku
     
     
      Vlado Dragićević

     
      Godinama nakon završetka "hladnog rata", još uvek lebdi dilema: sila ili druge metode u međunarodnim odnosima?
      Pitanje je utoliko delikatnije što je ovde reč o preventivnim merama za neutralisanje negativne politike pojedinih država.
      Tokom "hladnog rata" korišćenje sile bilo je praktično isključeno između dve velike sile, jer je to pretilo da izazove opšti nuklearni rat. Zato su je koristile kao pretnju za postizanje ovih ili onih ciljeva, uzajamno se oštro kritikujući i vodeći svojevrsni propagandni rat.
      Pomagali su ili pokušavali da pomognu onima protiv kojih je silu primenjivala suparnička supersila. Mada nije dolazilo do direktnog uvlačenja u sukobe, međunarodna situacija se zaoštravala.
      Sada, u novim okolnostima društvenih događanja postavilo se pitanje da li dve sile mogu da deluju po istoj šemi, "odrešenih ruku", nadajući se da će postojanje oružja za masovno uništenje sprečiti suprotnu stranu da krene u sukob?
      Prvi pokušaj za proveru bilo je višemesečno bombardovanje Srbije. Prvi put u istoriji Severnoatlantska alijansa upotrebila je silu ne za odbranu svojih saveznika, radi čega je, kako se stalno tvrdilo, i bila stvorena.
      Prvi put je iskorišćena ratna mašinerija van granica savezničkih država. Prvi put je NATO pakt upotrebio vojnu silu bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a nisu raketirani i bombardovani samo vojni, nego i civilni objekti. Takva "neprobirljivost", koja je podsećala na praksu II Svetskog rata, služila je jednom cilju - da zaplaši Srbiju i primora je na kapitulaciju.
      Politika sile je opet na sceni. Nakon "Milosrdnog Anđela", Vašington sve više računa na "natocentrizam". Sa manjim ili većim pristankom evropskih članica NATO, ova organizacija potiskuje Ujedinjene Nacije ili ih neutrališe kao najvažniji mehanizam u sistemu međunarodnih odnosa, koji se u svojim aktivnostima oslanja na univerzalne principe međunarodnog prava.
      Naravno, postoje i druga mišljenja o tome gde je sada NATO i kuda usmeriti, odnosno preobraziti koncept poimanja sile. Zagrebački profesor Žarko Puhovski govori o činjenici da kako danas blokovska podela vise ne postoji, NATO postaje nebitan, te da bi se moglo razgovarati o radikalnoj reformi Ujedinjenih nacija, koje bi morale postati zaista demokratskom organizacijom i garantom svetske bezbednosti. To je zaista dobra ideja, ali ideja koja očigledno ne može doći do izražaja jer se direktno suprotstavlja viziji novog svetskog poretka koju imaju SAD.
      Naime, ta vizija ne sluzi samo da bi se održao hegemonistički koncept međunarodnih odnosa, kao put ka održanju stabilnosti i očuvanju mira pod američkom dominacijom sile, već je to i instrument za realizaciju američkog mišljenja. U toj svojoj koncepciji za SAD je bilo prihvatljivo da gro poslova za njih obave drugi. Tako su za idealno smatrali preuzimanje obaveze vojnog i policijskog prisustva novih snaga Evropske unije u kriznim područjima, pa čak i pokretanje ideje o formiranju evropske vojske. Međutim, kada je postalo jasno da Evropa želi da se iščupa iz položaja i uloge "glavnog poverenika" svetskog policajca, počele su nesuglasice.
      Istovremeno, formiranje novih evropskih snaga značilo je pojavu na sceni još jednog instrumenta sile . Neprikosnoveni NATO porodio je dete koje mu je postalo vlastitom pretnjom. Na taj način Amerika bi izgubila važan politički oslonac i vojnu podršku u svom agresivnom nastupu koji se naziva borba protiv terorizma.
      Da li je onda poziv češkog premijera Mireka Topolaneka, na konferenciji Alijanse u Pragu, da ona primi u svoje redove zemlje Zapadnog Balkana i "pruži ruku Rusiji" kao glavnom partneru u očuvanju svetske bezbednosti pokušaj eliminisanja ideje o "evropskoj" sili.
      Tačno je da je češki premijer, kao osnovnu misiju zapadne vojne Alijanse, naveo "odbranu slobode" koju NATO ne sme da izvozi silom, ali da li proširenje saveza znači primoravanje ili dobru volju zainteresovane strane? Politika sile je za ljude niskog morala, a sve sto je uz njenu pomoć urađeno nije pouzdano.
      Nove okolnosti nakon završene ere globalne konfrontacije omogućavaju da se donesu koordinirani zaključci na političkom planu. Ovi zaključci ponekad mogu biti oštri, možda nalik na politiku sile, ali se njima može postići da svako poštuje opšteprihvaćene civilizacijske norme ponašanja. To se najbolje videlo u događajima vezanim za iračku i kosovsku krizu, koje su bile izazvane silom inspirisanom od strane SAD.
      Dakle, ako je Alijansa pouzdana organizacija, onda isključiva primena sile ne bi trebalo da bude njen prioritet. Hoću da verujem da je češki premijer Topolanek u pravu i da NATO postoji zbog odbrane slobode. Ali, koje i čije i po kojim kriterijumima?
      Ne treba zaboraviti i to, da sve ima svoj uspon, vrhunac i pad, te da ništa nije zauvek zadato. U tom svetlu treba razmišljati o globalnim epohama, vojnim alijansama, trijumviratima, savezima, paktovima...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane