Druga strana

Kud plovi ovaj brod, ili, kome je ova država uopšte više potrebna

Od monarhije do anarhije

Državno i političko vođstvo Srbije sklono je da tvrdi kako je ova zemlja lider na Balkanu i kako su joj perspektive sjajne. Da je to stvarno tako, onda ne bi bilo svakodnevnog kršenja zakona i Ustava od strane državnog vrha, niti bi ova zemlja bila raskomadana i podeljena kriminalno-političkim korporacijama na upravljanje.

Nikola Vlahović

Srbija ne može sebe da pronađe još od raspada socijalističke Jugoslavije. Njena lutanja od monarhije do anarhije traju od prvog počasnog plotuna u slavu pokojne zajednice zbratimljenih naroda i narodnosti.
Danas je ova namučena zemlja vlasnik spoljnog duga od par desetina milijardi dolara, a od imovine kojom je mogla da garantuje otplatu nije ostalo takoreći ništa. Veći deo onoga što je zaista vredelo, prodato je za male pare beskrupuloznim ličnostima spremnim da kupe i svete relikvije po što manjoj ceni.
Sa druge strane, već skoro dvadeset godina, Srbija nije odredila svoj politički i državni pravac, niti je danas sa sigurnošću moguće odrediti oblik vladajućeg političkog sistema.
Ako u Ustavu piše da je u pitanju parlamentarna demokratija, onda taj Ustav više ne važi, ili ga vršioci najviših državnih funkcija ne uvažavaju.
Od početka devedesetih godina i tragikomičnih pokušaja zaokreta u pravcu ustavne monarhije, pa sve do ulaska Demokratske stranke u Socijalističku internacionalu koju su osporavale neke socijalističke partije iz regiona, stranačke milicije u Srbiji nalaze se u stanju stalne borbene gotovosti, spremne da zaskoče protivnika plakatima, grafitima, televizijskim emisijama, ali ako treba i tupim predmetima po mračnim sokacima, kao u vreme otomanske Srbije. Samo, razlozi više nisu ideološke prirode.
Povod za obračune odnarođenih stranačkih falangi, danas je samo gola vlast i novac. Zbog vlasti i novca najgori moralni šljam danas glumi humanitarne dušebrižnike koji plaču kad treba, ljube se sa bolesnima kad treba, sažaljevaju sirotinju kad treba, ali nikada, i ni pod kakvim okolnostima neće prepustiti svoje dobro plaćene jeremijade nekome drugome.
Takva politička vrteška traje već skoro jednu deceniju. Mnogo pre svrgnuća, u svojoj monstruoznoj laboratoriji, potonji režim je stvorio kriminalno-političkog mutanta koji je mnogo žilaviji i sposobnijih nego što su njegovi tvorci i sanjali. Umesto da bude kontrolisani remetilački faktor kao u vreme svojih tvoraca, ovaj kriminalno-politički projekat danas se pretvorio u višeglavo čudovište.
Jednu glavu tog projekta predstavljaju korporacije koje su preuzele faktičku vlast u Srbiji. One danas određuju kako će da izgleda i vlada i parlament, koje ličnosti i koje organizacije su svugde dobro došle a koje ne, kakva će biti spoljna a kakva unutrašnja politika.
Druga glava čudovišne tvorevine je takozvana finansijska vlast koja nije promenjena punih devet godina. Sinonim te vlasti je Republička Agencija za privatizaciju, centralno leglo korupcije ozakonjene u vreme bivšeg ministra privrede Predraga Bubala.
Na trećoj glavi ove nakaze nalazi se Skupština Srbije u kojoj sede takozvani izabrani predstavnici naroda. Taj visoki dom pretvoren je u poprište najnižih poriva, upravo prema meri i potrebama kriminalno-političke centrale kojoj parlament treba samo kao tor za poslušne ovce.
Višeglava hidra koja polako davi Srbiju ima i zastupnike stranih interesa. Sa kakvim fanatizmom i odanošću ovdašnji kriminalno-politički janičari brane svoje računopolagače, najbolje govori i podatak da su ih često sami nalogodavci morali obuzdavati da ne bi preterali u divljanju.
Ovde je, pre svega reč, o predstavnicima takozvanog energetskog lobija koncentrisanog u krugovima finansijske vlasti.
Kako funkcioniše ovaj koncept anarhije, najbolje govori podatak da je početkom maja meseca Evropska unija odobrila 100 miliona evra pomoći Srbiji, što je odmah izazvalo histerični optimizam ministra Božidara Đelića, i njemu naklonjenih medija.
Nasuprot tome, kad dva čoveka nepoznatog imovinskog stanja za 1,6 miliona evra kupe trgovinski lanac vredan oko 40 miliona evra, gde je država odmah na gubitku polovinu od onoga što je poklonjeno iz Brisela, onda je to periferna informacija koja u sadašnjem izopačenom sistemu vrednosti ne treba ni da dođe do javnosti.
Broj nezaposlenih raste takvom brzinom da će krajem 2009. godine biti više od 1,5 miliona očajnih. U međuvremenu je projekat političkih i ekonomskih regionalizacija odmakao pa je realnost dalje demontaže države sasvim izvesna. Njena spoljna izolacija neće prestati ni takozvanim viznim olakšicama, a prilike na međunarodnom planu govore da samo Bog i ruski gas u dužini od 400 kilometara kroz Srbiju mogu da spasu ovaj narod od daljeg propadanja.
Ako je ideja američkih Demokrata bila da potpuno ogradi Srbiju od ostalog sveta, kakvog smisla imaju kampanje domaćih evrooptimista koji uporno tvrde da je Srbija lider na Balkanu? Zemlja koja je duboko u anarhiji, ne može nikome biti lider.
I dok broj nezaposleni vrtoglavom brzinom raste, dok se u Srbiji osniva Unija štrajkača mimo sindikalnih prevara, a više od 80 odsto stanovništva strahuje da će se suočiti sa dugotrajnom glađu, ministar Mlađan Dinkić tvrdi da smo već izašli iz ekonomske krize ( u kojoj se duboko nalazi ostatak sveta). Izvršna vlast se u međuvremenu ponaša kao da smo zemlja izobilja, pa se u takvim okolnostima postavlja samo jedno pitanje: da li će anarhija roditi revoluciju, ustanak, prevrat ili puč, ili ćemo biti izbrisani iz brojnog stanja, a groblja poneti i ove godine?