Natrag

Jagodina

Suzana Radosavljević, estradna zvezda, srećna dobitnica i nesrećna gubitnica

 

Silikonska bajka sa tužnim krajem

 

U ulici  kestenova i tame u broju 20 dogodila se tragedija. Prigušeni prasak bombe u špajzu iznajmljenog stana. Suzana Radosavljević zvana Deni, pevačica na pragu estradne karijere,  i Milovan Petrović, njen nevenčani muž, završili su život. Ubistvo, samoubistvo  -  kao Romeo i Julija

 

Piše: Miodrag Milojević

 

U Jagodinu sam se spustio sa neke visine, kao iz oblaka, nedelja je, prazna je valovita pista autobuske stanice. Odbijam se jer nepripremljen odmah upadam u košmar. - Treba taksi?
Taksista je razumeo pogled.
U ulici  kestenova i tame, odmah tu, pored mene, u broju 20 desilo se, dogodilo se ono strašno što obilazim kao zmiju na asfaltu. Prigušeni prasak bombe u špajzu iznajmljenog stana. Suzana Radosavljević zvana Deni, pevačica na pragu estradne karijere, i Milovan Petrović, njen nevenčani muž, završili su život. Ubistvo, samoubistvo -  kao Romeo i Julija. Možda jesu čuli za Šekspira, nisu čitali, obavezna lektira za srednju školu.
Milovan Petrović stariji je od Suzane četrnaest godina, mnogi su to uočili na sahrani, a pre nisu. Četrnaest godina - mnogo je to za Jagodinu. Policajci su zaigrali na kartu romantike da bi se novine bolje prodavale. Iz policije stižu vesti da su  kafanska pevačica i Milovan Petrović, bivši radnik fabrike kablova, zajedno držali bombu. Takav je, čujem i u komšiluku, rezultat obdukcije. Kakva obdukcija?  Bomba je  raznela glavu u ruku pevačice. Raznela je, takođe, ruku Milovana Petrovića.  Jedino ako je ostala cela bomba koja je ubila dvoje ljudi.
Sunce osvetljava drugi deo ulice kestenova gde su dve niske, crne kafane, gde su prodavnice, gde se na  krivim,  klupama sedi i pije pivo kao u nekom selu. Žica u koju  je upleteno zeleno šiblje ograde. Mačka što spava na vratima pobegla je. Na vratima plakata. Na plakatu slika pevačice pre transformacije. Neko je  rukom napisao da ulaz nije u funkciji. Ulaz u zgradu sa suprotne strane.
Suzana Radosavljević, pevačica u dugoj haljini, patrijarhalna pevačica iz Jagodine, frizerka je po zanimanju. Milovan Petrović se bavio elektronikom, bio je amaterski TV mehaničar.
Vera Jurše, stanodavac, hvalila se po komšiluku novim stanarima: - Moji novi stanari, uopšte se ne čuju. Kao da nisu živi. Kako sam fine ljude dobila za stanare, nemam reči, nemam reči, nemam reči...
Jurše je Slovenačko prezime, ali Slovenac je malo pričao. Izgovorio je par rečenica koje su jako bitne. Gazda, vlasnik kafane iz Aranđelovca, jednom je rekao: - Suzana, svaka čast za glas i za pesmu. Ljudi prelaze i po dvesta kilometara da bi te slušali. Ali, Suzana, kako da ti kažem...Ljudi oće nešto i da vide. Ljudi oće atraktivnu pevačicu... Atraktivni, izgleda vole moja dva slučajna poznanika,  silni, rumeni momci iz okoline, sa sela.
- Pevala je ovde po Jagodini. Šta znam kako peva? Visoka, suva, dugačak nos. Kako je izgledala, tako je i pevala.
Popiše pivo, okretoše se, odoše. Danas su  na jagodinskoj zelenoj pijaci zaradili  toliko da ne mogu da pomisle na kafanu.
Umiranje u lepoti. Transformacija bez  jedne ruke i glave.
Jedino su to pravi naslovi za biografiju Suzane Radosavljević.
Jedom je kafanska pevačica govorila za televiziju. Romkinja. Pitali su je ko je bolji, mlađi ili stariji? Šokiran iskrenošću morao sam da zapamtim njen odgovor: - Bolji su, naravno, mlađi. Ali su bolji i stariji, više se nabacuju.
Slovenac deluje nezaintersovano, na kraju seda za sto. Rekao je opet nešto jako bitno: - Suzana je imala svoj ponos, držala je do svog dostojanstva.

Potpisivanje ugovora sa đavolom.

Suzana Radosavljević je srećna dobitnica i nesrećna gubitnica.  Priča o njoj je silikonska bajka sa tužnim krajem. Prijavila se za plastičnu popravku izgleda koju organizuje tabloid ''Alo'' Za takozvanu ''Alo grand transformaciju'' Kad se pomene ''Grand''  misli se odmah na Sašu Popovića i ''Pink'' televiziju. Iz mnoštva prijavljenih žena i devojka samo pet je izvučeno, i Suzana među njima.
U ugovoru je sve pisalo. Pisalo je da je sve besplatno, operacija, bolnička nega, ishrana. Umesto toga, Suzanu su "dva dana posle bolne operacije u trajanju pet i po sati, šutnuli iz bolnice,  gurnuli na ulicu i isterali za Jagodinu. Kako je putovala u Jagodinu kao u smrt? Da li je u autobusu srećna žena vrištala od bolova. Kako je stigla kući živa, to samo ona zna. Zavoji, gde su bili zavoji? Razmislite o zavojima. Zamislite prolaznike, kako su se osvrtali za budućom zvezdom.
Zašto ja sve ovo pričam kad postoje svedoci. Vera  Jurše je gazdarica: - Prošle godine, ne sećam se kada, sklopila sam ugovor sa Suzanom, koja se prva pojavila na mojim vratima. Posle je došao i Milovan. Rekli su mi da nisu venčani. U stanu sa njima živeo je Nikola, Suzanin petogodišnji sin. Bili su tihi i mirni, kao da nisu postojali. Kiriju su plaćali redovno. Od kad je Suzana otišla na transformaciju, neredovno. Bila je vesela, puna života. Njeni su iz Jagodine, poreklom iz sela Miloševa. Operisali su joj stomak, nos, povećavali grudi, popravljali zube. Trajalo je to skoro tri meseca. Obilazila sam Suzanu. Imala je stravične  bolove.
Suzana je stvarno loše izgledala. Visoka, a jako mršava. Ne znam zbog čega, da li zbog Milovana. Posle sam čula sve loše o njemu.
Iz stana se nikad nije čula galama ili muzika. Bili su mirni. Milovanova prva žena je dolazila par puta. Žalila je Suzanu, jer je Suzana mlada, ima 32 godine, Milovan 45 godina. Milovan će je uništiti. Neradnik je, nigde ne radi. Prva žena je, naravno, mogla tako da priča iz pakosti, jer je bila ljubomorna na Suzanu.
Sedela sam na klupi, pred zgradom, kad se čula eksplozija. -  Ključ od stana držim samo u rezervi. Komšinica je pozvala. Ušle smo. Televizor radi. Razbijen daljinski upravljač televizora. Srećom,  ja nisam videla strašnu scenu, samo sam čula. Komšinica je sve videla, pozvala je policiju.
Pozvonio sam u stan broj 6, gde živi Milka Jonić, komšinica. Bez osmeha i sa malo reči vrata se otvaraju: - Milka je u komšiluku, dođite kasnije. Milka Jonić je energična Ličanka: - Jako fino dete, jako fini ljudi. On? Bio je načitan, sa njim je čovek o svemu mogao da razgovara. Kako mi stoji frizura? Ona je bila frizerka, ona me je šišala. Stanuju tačno iznad mene. Ja čujem sve. Čujem kad peru veš, čujem kad padne kašika, kad upale televizor...
Sve je bilo izvrsno. Sada su njeni ogorčeni što je on stariji od nje. Znate kako je, kad žena izdržava muža?
Bila sam u stanu. Nikakvog otpora  nije bilo, da je Suzana vrištala, da se branila. To je sigurno tačno. Ali to ne isključuje mogućnost  ubistva. Milovan, koji se u sve razumeo, mogao je  Suzanu da pozove u špajz, izvuče bombu, na primer iz unutrašnjeg džepa, naglo je aktivira.
- Milovan je bio jako fani prema njoj, jako nežan i meni je i dalje nemoguće da shvatim šta se odigralo.
Otišla je na tu prokletu operaciju, oni ni pola ugovora nisu ispoštovali. Jako bolna je dolazila u Jagodinu. Jednog trenutka je mislila da neće izdržati, da će umreti. Tako mi je govorila.
- Znači, umesto bolnice mrtvačnica? To ne konstatuje Milka, nego ja.
- Milovan nije imao mira. Kajao se što joj je dopustio i dao blagoslov za operaciju. Milovan se topio, Milovan je mnogo slabio. Govorio je da bi drugo bilo da je Suzana otišla na svoju ruku, bez njegovog pristanka.
Milovan je stalno govorio: - Nekad sam gladovao, nekad nisam imao šta da jedem. Svega sam se odricao da bi Suzana to mogla da izgura.
- Ugovor je predviđao sve. I sestre i doktore,  sve do hrane. Koliko kvalitetnog mesa treba da pojede, tačno u gram. Ugovor je predviđao kakve sokove Suzana treba da pije. Ništa nisu ispoštovali.

 

Iz raja u pakao

A sada dolazi ono najbitnije. Milka Jonić je mnogo puta čula kad Milovan proziva Suzanu: - Suzana, kako si mogla da dozvoliš da te slikaju golu?
Suzana  se branila: - Čoveče, ja sam bila opijena, bila sam pod anestezijom, šta ja znam šta su oni sa mnom radili.
Milka Jonić gleda u daljinu: - Te slike ja nisam videla. Neki pričaju koji su viđali.
- Kad je bomba roknula! Ja, sama, u zgradi nikog nema. Ja pravo na njena vrata. Zvonim, zvonim, zvonim! Oseća se plastika,  dim. Vratim se dole. Vidim gazdaricu, Veru Jurše kako sedi na klupi.
Milka Jočić je urlala: - Vera, možemo svi da pogorimo. Ili  je bojer, ili plinska boca, Vera, možemo svi da pogorimo! Vera, nemoj da čekamo. Nisam na ovo pomislila ni u ludilu, ni u ludilu.
Vrata nisu bila zaključana. - Zavesa od prozora smaknuta. Vera nije ulazila unutra. Kako sam spuštala pogled od špajza, vidim, oni su mrtvi. Vera! Vera! Vera!  Zovi policiju, mrtvi! Vera, zovi! Možda mogu nekoga da spasem.
Nazrela sam njegovu glavu na kraju špajza...To je sve krv, krv, krv...Nije čisto...Ali sam prepoznala da je njegova glava.
Levi deo njene glave - nema. Policajac kad je ušao i kad je izašao, policajac je rekao. Ona nema glave, uopšte.
Ruku nema. Popijem tabletu...Kako su je izneli? Bila sam na sahrani...
Mnogo su se slagali. Mnogo je volela bratanče. Snaja joj je u sedmom mesecu trudnoće. Oca nema, izgubila ga je u petnaestog godini. Mnogo je volela oca. Zato je svakog vikenda, sina, Nikolu, vodila ocu, prvom mužu, u Aranđelovac. Da dečak ne ostane vezan za nju. Da ima i oca.
Suzana Radosavljević i Milovan Petrović imali su beli ''mercedes''. Nema ga na parkingu. Polovan, naravno. Suzana Radosavljević bila  je patrijarhalna pevačica, koja nije za skidanje i estradu. Sada je gola, do gole kože. Presudilo je to što je Milovan Petrović, iz istog socijalnog miljea, sela Jovca kod Jagodine.
Sve je, u stanu  priča oštra Ličanka, savršeno funkcionisalo pre transformacije. Od transformacije počinje pakao. Mafija sa estrade i plastični hirurzi su nesrećnu frizerku sekli, mučili fizički a Milovan Petrović psihički.
Milka Jonić, u jednom trenutku  pita da li će zbog ovoga  što ona jedino zna, može imati posledica? Izlazim joj u susret. Mogu da izmislim ime komšije koji je ispričao najosetljivije i najbitnije stvari.
- Ne, ne treba da  uvodite nove likove, ne izmišljajte nikog. Ja sam Milka Jonić, ja sam Ličanka!
- Izbeglica sam iz Like, izbegla sam u Srem 1941. godine. Oca su mi zaklale ustaše. Jedan brat i jedna sestra  umrli su od gladi. Majka se, sa nas tri devojčice, nekako dokopala Srema.
Milka Jonić se priseća. Njen život su obeležila dva ubistva. Jedno u mladosti, drugo u penziji: - Ja i moja sestra smo živele u Somboru... Ja sam radila i ona je radila... Sedele smo u Somboru ispred zgrade. Tu je prolaz za bolnicu. Bolnica je blizu.
Išla je jedna žena, divan buket cveća, žena je doterana, sija...Sija! Odjednom, čujemo jedan glas iza tujice.
Milka je slušala glas: - Dušanka! Ponovo isti glas zove: - Dušanka!
Pred Dušankom se otvorio put, nije se osvrtala.
- Nepoznati se zalete iza tuje. Pištolj! On puca, ona pade. Još jedan pucanj - ona pade. Pometi se pored tujice i onda pištolj sebi u slepočnicu. Dođoše ona kola, špediter, pobacaše ih na kola i u bolnicu, u kapelu. Mi se odmah iselismo odatle, ja i moja sestra.
Posle se pričalo po Somboru, kako je lepoticu, Dušanku, ubio zatvorski stražar.  - Dušanka se zbog pronevere našla u zatvoru. Dok je bila u zatvoru, portir joj je pomagao. Kad je izašla iz zatvora, portir je postao suvišan. Saznala da portir ima ženu i dvoje dece. Nije isključeno da je i iza rešetaka Dušanka to znala.
Njen položaj zatvorenice,  je bio takav da nije imala izbora.
Ličanka vodi glavnu reč dok se njen suprug ne oglašava. Primetio je da je ubica o svemu vodio računa: - Mislio je na sve. Da je koristio kašikaru, kašikara bi raznela špajz, izazvala bi štetu u stanu. Sve je izvedeno tako proračunato da izazove što manju štetu.
- Suzana jeste bila mršava ali je bila jako stabilna -  kaže Milka Jonić.
Ona nije bila ličnost za estradu, kažem ja ali u sebi.
Kafanskoj pevačici menadžer nije potreban, Milovan Petrović je voleo tako da se predstavlja. Kao nezaposleno lice tako je dobijao na važnosti. Kafanski život ima svoje zakone. Ako je Milovan Petrović bio preterano ljubomoran, ako je pevačicu pratio u stopu i piljio stalno u nju, to  bi se moglo shvati  kao ometanje u poslu. Gosti, pijani i trezni, vole da popričaju.

Dobar posao

Iskrpljena i prepravljena,  posle silnih muka, Suzana Radosavljević je dobila novi, bolji  posao. Angažovana je od strane jagodinskog benda ''Adonis''. Danas je, priča Vera Juše, trebalo da peva u ''Kopereniku'' u Nišu.
U bendu ''Adonis'' nisu bili da čuju ni za kakvog menadžera, a naročito im je smetalo što  nepoznati anonimus uporno prati njihovu slavnu  pevačicu. Objasnila im je da je to njen menadžer, muzičari to neće da čuju. I oni su vršili pritisak da juče ružna, a sada  atraktivna pevačica  napusti  nepoznatog muškarca.
Dejan Stanojević, vođa benda ''Adonis''  dao je izjavu listu ''Alo'': - On je uvek dolazio sa njom. Bio je jako ćutljiv, poslednji put posebno. Ni reč nije progovorio samo se zamišljeno šetkao. Ona je bila vesela, oduševljena što peva.  Planirala je, zajedno sa momcima iz benda, šta da obuče u ponedeljak za nastup na televiziji.
Dva dana pre tragedije svi smo bili kod nje i Milovana na kafi. Ne znamo šta je mogao da bude uzrok tragedije. Možda  je on bio ljubomoran što joj više neće biti menadžer. Ona je ušla u naš bend i samim tim njemu je prestala ta funkcija. Nama menadžer nije potreban.
Tako su muzičari iz benda ''Adonis'' govorili za novine  Važnije je  ono što su iz pristojnosti nisu hteli javno da kažu. Zahtevi muzičara i silikonski zakoni estrade zahtevali su da pevačica iz Jagodine promeni život iz korena. Da napusti neuspešnog supruga, koji joj predstavlja samo ''blam'' i teret za ulazak u više društvo.
Milka Jonić je mnogo bolji opservator nego stanodavka Vera Juše,  mada i ona, na momente, podleže estradnoj euforiji: - Možda je on osetio da je suvišan, možda je shvatio da gubi tlo pod nogama. Kad je shvatio šta će ona sutra biti. Ona je stvarno mogla da uspe.
Naravno da ne poznajem Ličanku iz Jagodine Milku Jonić. Kad sam, po drugi put pozvonio na vratima, Milka je po drugi put u komšiluku. - Sad ću da je pozovem!
Milka Jonić me  ne poznaje ali želi da me vidi. Zato je ovo važno? Važno je što bez Milke Jonić ništa ja ne bih znao. Ne bih odustao, napisao bih nešto. Zahvalan sam Milki Jonić,  koja je, iako u godinama,  dotrčala stepeništem.
Sada sija sunce, zlatno krilo leptira ne moj ruci. Sad mogu da razmišljam o ljudima koji, zato što čovek nigde, ne radi misle da  mogu da mu uzmu ženu. Mogao je da  ime još četiri žene i  sve četiri da ga izdržavaju.
Pitao sam Milku Jonić kako je u Jagodini: - Imam dete sa prvim mužem, on se zaposlio u fabrici kablova. Zbog deteta sam morala da ostanem. Mislim da nema gorih ljudi nego u Pomoravlju. Na posao sam išla pola sata pred drugih, zato što sam neko sa strane, iz pičke materine. Zato što sam sa strane jedva su mi dali stan. Milka je došla iz pičke materine.
Užasavam se stalno, kao što sam se prvi put užasnula. Grljenje, ljubljene i tapšanje po ramenu. Najveći prijatelji. A kad prijatelj okrene leđa, prijatelj mu opsuje majku iili sestru! U Sremu toga nije bilo. Tako svako svakoga poštuje.
Milkin muž je iz Jagodine. Izdržljiv je i ne progovara: - Svako te ovde laže i maže. Sahraniću se u Ćupriji. Izabrala sam grobno mesto.
Nemam replike, u stvari imam. Milka je žena bez smisla za  humor.  Ključ cele drame, sve je jedna rečenica: - Suzana, zašto su te slikali golu? Teško pitanje za težak odgovor. Suzana je bila opijena, pijana bez vina a bez aspirina.
Milka Jonić ponire, vraća se u stvarnost: - Žao mi ih je oboje. Posebno nje. Posebno što je tolike muke i bolove preživela. Jebem ti život! Namučila se da na kraju tako završi. Jednom su joj i hotel platili. Kad je radila fitnes, vežbe za oblikovanje tela..
Nikome ne pružam ruku, sve su ruke hladne. Izlazim na sunce. Ružičasta ''Pink'' televizija, crvena je, krvava je to  televizija. Kao što je gazda rekao: - Suzana, za pesmu svaka čast. Ali ljudi nešto oće i da vide. Sad su videli, sve što treba da vide. Sahranu, crne barjake i ostalo.
Milka Jonić ima crkutav glas: - Prolepšali su se. Stvarno su je sredili.
- Baš su je sredili!
Njen život sa silikonima ne umem da opišem. Živela je veselo ali kratko. Transformacija uspela. Ona glave nema,  jedne ruke nema. Imam ruku. Dižem ruku da zaustavim kamion. Kamion staje. Bežim iz Jagodine, bežim od mikrofona, bežim od estrade, od televizije...

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane