Natrag

Do koske

Odbor za doček i ispraćaj

 

Poslovično razjedinjeni srpski mediji, političari i sam narod, u prošlosti su znali da se žestoko sukobe oko ciljeva, ali nikada, baš nikada u novijoj istoriji nisu delovali tako skladno, dostojanstveno i superiorno kao nedavno, prilikom dolaska (i brzog odlaska) Džozefa Bajdena, američkog potpredsednika

Nikola Vlahović

Savršen dramski zaplet često počinje potpunim preobraćanjem gubitnika u ličnost koja odjednom postaje pobednik. Ova jednostavna, a svakome draga scena, u kojoj marginalni, prezreni i odbačeni, postaju prihvaćeni, poštovani i važni, desila se zemlji Srbiji, njenom narodu i njenoj političkoj eliti u trenutku kad se dešava veliki zaokret u svetskim razmerama.
Retko se dešava da sukobljena stranačka plemena, njihove finansijske baze i njihovi mediji, pa i narod podeljen prema ličnim potrebama i simpatijama, budu tako skladni kao jedan ogroman orkestar u odnosu prema jednom čoveku i politici koju je on svojevremeno personifikovao.
Sve što se desilo potpredsedniku SAD Džozefu Bajdenu prilikom posete Srbiji i Beogradu, može da stane u jednu reč: prezir. Nije bilo ni demonstracija niti destruktivnih akcija. Čak je uhapšen i utamničen  i jedan "solista" koji je spalio američku zastavu, tek da bude jasno kako u ovoj zemlji postoji politička kultura i zakonski poredak.
Ali, sve drugo, počev od poruke koju je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas uputio svetu polaganjem venca na spomenik žrtvama bombardovanja NATO pakta, i to u istom trenutku kad je američki potpredsednik stajao ispred gardijske jedinice da primi raport, pa do Tadićevog NE, po linijama svih američkih stavova, završno sa štampom koja je bila jedinstvena u osudi svega što je Bajden o Srbima govorio devedesetih godina, ali i građanima prestonice koji su upadljivo ignorisali njegovo prisustvo, bilo je više nego skladno.
U tolikoj meri da je izgledalo kao dogovoreno.
Desilo se ustvari nešto o čemu je svaka umna ličnost u srpskoj istoriji sanjala: velika sila priznala je jednoj regionalnoj sili pravo na lični stav, pravo na njen izbor, i pravo na njen put. Sve se desilo kao prirodna posledica više novih okolnosti.
U Moskvi više ne sedi pijani Boris Jeljcin, Srbija je danas jedan od najznačajnih strateških partnera moderne Rusije, a u Beogradu više ne stanuje ratoborni režim zbog koga je ceo jedan narod bio surovo kažnjen od svetskog policajca koji je prekoračio ovlašćenja.
Ništa više nije isto. Po svemu sudeći, ni američka politika. Čak i ako je stari, hladnoratovski revolveraš, Džozef Bajden, onaj isti samo nužno preobraćeni, onda je i to promena koja nešto govori. Govori pre svega o tome da recidivi jednog imperijalnog siledžijstva u američkoj administraciji izgledaju tragikomično kad dolaze kao vesnici miroljubive politike.
Bajden je pred srpskim državnicima, medijima i narodom, delovao kao krivac koji je došao da se izvini, samo to nije mogao da izgovori. Delovao je i kao zločinac koji se vraća na mesto zločina.
Konačno, ovaj stari evropski i hrišćanski narod koji je postojao mnogo pre Kolumbovog fatalnog lutanja okeanima, potomci slavnih vojskovođa, naučnika, pisaca i veličanstvenih ličnosti koje su dale nemerljiv doprinos razvoju civilizacije, delovao je nadmoćno, otmeno i, kako priliči građanskom redu u ovim prilikama, nezainteresovano.
Poređenjem dve scene, one u Palati federacije na Novom Beogradu gde je Boris Tadić imao uljudan, ali uzdržan susret sa američkim potpredsednikom, i one na Kosovu kad se albansko rukovodstvo neukusno grlilo sa njim, lako je uočiti da predstavniku jedne svetske sile nije bilo prijatno nigde.
Teško je pretpostaviti šta mu je bilo neprijatnije: tihi prezir koji je doživeo u Beogradu, ili neumerene i patetične izraze podaništva u Prištini.
Svako razuman, u oba slučaja bi poželeo da se više tu ne pojavljuje. A kako prilike govore i neće skoro. Ubrzo će globalna politika overiti nove odnose u Moskvi, kad Barak Obama dođe u posetu Dimitriju Medvedevu.
Na Balkanu više neće biti ratova. Srbija će biti zemlja izvoznica najvrednijeg svetskog resursa čiji su izvori u Rusiji. Zemlje sa kojima se našla u lancu distribucije imaće svoj regionalni interes. Tako okupljene, Grčka, Italija, Bugarska i Srbija, predstavljaće u budućnosti konzorcijum za sebe.
A Bajden, Holbruk, Olbrajtova i ostatak mračnih devedesetih, već odavno su prošlost i u samoj Americi.
Beograd je to znao, pa je trpeljivi domaćin večerao sa gostom i pokazao mu na koja vrata ujutro treba da izađe.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane