Natrag

Vlada Jada

 

Četiri jahača Apokalipse

 

Za manje od jedne decenije Srbijom su upravljale četiri različite, a tako slične vlade. Sve četiri su sprovodile privatizaciju, radile na uvođenju demokratskih načela, ljudskih i građanskih prava i stvarale ambijent za opštu ravnopravnost, kako bi ova zemlja postala jedno dobro mesto za život.
Bilo bi dobro da je tako zaista i bilo. A, evo kako je stvarno bilo...
Odmah nakon pada omraženog i odnarođenog režima Slobodana Miloševića, njegove porodice i njegovih plaćenih ubica, zavedena je vlada bivših opozicionara u čijem sastavu su se našli ljudi najrazličitijih boja i ideologija, ali svi, bez izuzetka, opredeljeni da preuzmu apsolutnu vlast.
U tom smislu je formiran jedan revolucionarni komitet nazvan skraćenicom DOS, pa je počela je opšta trka oko podele plena, zaposedanja najboljih pozicija i utrkivanje  za što većim zalogajem. Bilo čega.
Kako je prethodni režim pao uz nesebičnu pomoć vojske, policije, ali i kriminalnih klanova koji su se okrenuli protiv dotadašnje vlasti, DOS je prigrlio sva tri saveznika. Znalo se ko je čiji policajac, ko je čiji general, za koga najveći kriminalci glume uspešne poslovne ljude...
Tadašnji predsednik vlade Zoran Đinđić, bio je uveren da može u Evropu, bez obračuna sa ovim suludim savezom. Kad je shvatio da će morati drukčije, već je bilo kasno. Ko su inspiratori njegovog ubistva i čija je istinski bio žrtva, stvar je stalnih rasprava.
U vreme vladavine koalicije DOS počela je surova pljačka Srbije. Tada postavljeni principi privatizacije kasnije su doživeli svoje metastaze, sve do konačne gangrene zbog koje je srpska privreda danas skoro mrtva.
Vlada Zorana Živkovića biće zapamćena po tome što je odmah nakon ubistva Zorana Đinđića sprovela preko ministra policije Dušana Mihailovića najveće kolektivno hapšenje u Srbiji u poslednjih 40 godina. Akcijom "Sablja", stavio je iza rešetaka ravno 13.000 ljudi! Bilo je predloga i da se na određeni rok uvede i smrtna kazna.
Naravno, i za vreme vlade Zorana Živkovića, kriminalnom privatizacijom je opljačkano mnoštvo preduzeća, kršena su ljudska i građanska prava, kontrolisani su mediji, ali je istovremeno zvanična politika govorila da ćemo ući u Evropsku uniju po svaku cenu.
Srbija je prvi put videla kako odlazeći predsednik vlade predaje dužnost dolazećem: odlazio je Zoran Živković, dolazio je Vojislav Koštunica.
Vladavinu Vojislava Koštunice Srbija je zapamtila po nastavku tranzicionog divljanja, i po zakonskom rešenju njegovog ministra Predraga Bubala kojim je korupcija postala privredna grana. Zapamtila je i njegovog ministra policije Dragana Jočića koji je saučestvovao u mnogim nezakonitim radnjama. Konačno, zapamtila je i Koštunicu kao konzervativnog, dremljivog, a zapravo licemernog čoveka koji sve ovo i mnogo šta drugo nije video.
Konačno, došla je i četvrta vlada u ovoj deceniji. Nju predvodi Mirko Cvetković, čovek za koga se vezuje podatak da je preko svoje konsultantske kuće Ces Mekon doslovno upropastio oko 80 privatizacija! Poznat je uzvik oduševljenja predsednika svega u Srbiji, Borisa Tadića: imam čoveka, kako se njega ranije nisam setio! Bilo je to nakon turobnih časova razmišljanja o tome koga postaviti na mesto predsednika vlade.
Šta vezuje ove četiri tako različite vlade? U sva četiri slučaja, svu finansijsku vlast držala je u rukama jedna mala stranka po imenu G-17, ili kako je to na ovim stranicama već jednom napisano: "Mala sekta velikog imetka".
Svi su prolazili oni su opstajavali.
Uloga ove minorne parapolitičke grupacije koja se lažno predstavljala kao skup eksperata, tek će biti istražena. Njen sadašnji neprikosnoveni vođa Mlađan Dinkić, čovek koji svoje kritičare zove "ološom Srbije", otrov je za svaku vladu. To je jasno i sadašnjim koalicionim partnerima.
Hoće li u ovoj deceniji biti i pete vlade po redu?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane