Natrag

Hronologija devičanstva

 

Kako se tokom istorije jedna ideja pretvorila u opipljivu materiju

 

Dobre devojčice idu u raj

 

U Parizu 1724. godine sveštenik Abe Klaudijus Nikolas de Ru osuđen je zbog silovanja 133 device. U roku od dve godine priča o njegovim silovanjima i suđenju pojavila se u formi knjige u Veneciji, Londonu, Berlinu i Briselu. Priča o silovanju 133 device prodavala se kao vruć hleb i Abe je postao neka vrsta slavne ličnosti

 

Milan Balinda
  

Izvesna Natali Dilan, a to joj nije pravo ime, dvadesetdvogodišnja studentkinja iz Kalifornije, krajem prošlog meseca ponudila je na internetu svoje devičanstvo na licitaciji. Kako je to uradila iz države Nevada, gde je prostitucija legalna po zakonu, moralisti širom Amerike samo sikću, ali je legalno ne mogu sprečiti. Događaj je dobio na snazi nakon što se obelodanilo da je na licitaciji do sada učestvovalo 10.000 zainteresovanih kupaca. Najviša ponuda dostigla je cifru od 3,7 miliona dolara. Vredi li seksualni akt sa devicom toliko novca? U kom smislu je Natali devica, a u kom baš i nije? Šta je to biti devica i koje značenje takav status ima u 21. veku u Americi? A koliko u svetu? Događaj je provocirao mnogo pitanja, malo odgovora i dosta reakcije. Valjda je zbog toga i postao vest vredna objavljivanja...
Antropolozi veruju da se ideja devičanstva pojavila negde u vreme neolitske ere, istovremeno kada je čovek počeo da odomaćuje životinje i kultiviše biljke, ali niko zaista ne zna kad je sve krenulo. Takođe je verovatno da je dominantni mužjak čistom fizičkom snagom branio i svoju teritoriju i svoje vlasništvo. Ženke su mu bile najveće bogatstvo i nije dozvoljavao da im se neko drugi približi, baš kako to rade primati i većina sisavaca. Kontrola seksualne prakse njegovih ženki osiguravala mu je očinstvo nad decom, jer mužjak nije hteo da deli hranu s izrodima koji nisu bili njegovi. Takođe može da se pretpostavi da je bila uobičajena praksa da mužjak nije opštio sa ženkom pre njene prve menstruacije, pre nego što je priroda omogućila plod seksualnog akta.
U staroj Atini je postojao zakon koji je određivao da devojka koja bi izgubila čednost pre stupanja u brak mora biti prodata u ropstvo. Rimski je zakon dozvoljavao očevima da ubiju svoje ćerke i muškarce koji su ih zaveli ukoliko bi devojke izgubile devičanstvo pre braka. U staroj Mesopotamiji, kao i u mnogim drugim društvima, izbor muškog partnera za devojke bila je socijalna i ekonomska odluka koju su donosili roditelji odmah nakon seksualne zrelosti devojčica, ili se čak i pre prve menstruacije znalo ko će joj biti budući muž. Nema indikacija da se u takvoj Mesopotamiji razvilo kompleks "porodične časti", kao što je slučaj u sredozemnom području, već je čuvanje devičanstva pre braka bila trgovačka odluka. Budući muž nije hteo "polovnu mladu", jer nije želeo da nagađa da li su njegova deca zaista njegova. Za potvrdu očinstva bilo bi dovoljno čuvati devojku od vremena njenog poslednjeg menstrualnog ciklusa pa do prve bračne noći, ali muškarac je takođe hteo apsolutnu kontrolu, jer je nadzor bio stalan.
Verovanje u božansko poreklo devičanstva nije bilo deo mesopotamijskog sistema. Neke stare i primitivne religije ponekad su pojmu čednosti pripajale božanski karakter. Izvodili su se magijski rituali, najverovatnije posledica prepoznavanja prirodnih snaga koje su vodile do seksualne zrelosti kako devojčica tako i dečaka. Tokom nekih od tih magičnih spektakla slavile su se boginje čednosti, a izvođene su i ritualne defloracije. Filozofske spekulacije, kao kod pitagorejaca, platonista i neoplatonista, bile su naklonjene seksualnoj uzdržanosti i izbegavanju fizičkog zadovoljstva, ali više da bi se posvetilo potrazi za istinom i mudrošću, nego zbog pripisivanja religioznih vrednosti devičanstvu.
Pojava hrišćanstva donosi na scenu fetiš devičanstva. Seks postaje, pa čak je i do dana današnjeg, pogrdna reč. Bezobrazna i nepristojna. Čak i izraz "izgubiti nevinost" ima prizvuk nečeg žalosnog, umesto da bude povod ličnom zadovoljstvu seksualnog iskustva. Hrišćanstvo razdvaja duhovni od fizičkog života ljudskog bića. Hrišćanstvo insistira na izboru između duha i tela, insistira na odluci za koju bi moglo da se kaže da ima primese šizofreničkog. Devičanstvo je, po hrišćanskom učenju, sveti poklon koji bi samo trebalo dati svom mužu, ili ženi, u braku sklopljenom po biblijskim zakonima. Hrišćanin mora težiti fizičkoj čednosti i izbegavati intenzivne telesne kontakte. Samo tako hrišćanin postaje "čist u srcu" koji će "videti Boga".
Sveti Atanasije Veliki ostavio nam je odredbe o hrišćanski prihvatljivim načinima življenja: "Ima dva načina života. Prvi je običan i ovozemaljski, to je brak. Drugi je anđeoski i uzvišeniji, to je celibat. Ako neko izabere obični put - zemaljski - neće biti kritikovan, ali isto tako neće dobiti iste darove. Ipak, on će dobiti neke od njih jer donosi slatku voćku. Ali ako neko izabere slavni put koji stoji visoko iznad sveta, on će dobiti predivne darove, jer je taj put usamljeniji i naporniji od prvoga, a donosi predivne i najslađe voćke." Gotovo svi teolozi se slažu da je devičanski život mnogo bolji od braka. Međutim, sv. Gregorije Teolog primećuje da je život kao devica, ako služi samo ovozemaljskim ciljevima, mnogo gori od braka. Biti devica nije dovoljno, mora se ugoditi Bogu. Ako čednost ne služi Bogu, onda je seks dozvoljen, naravno - isključivo u braku. Nema trećeg načina. Seks izvan biblijske institucije braka strogo je zabranjen. U braku je prihvatljiv, izvan je bogohuljenje. Hrišćanske vođe se plaše seksa, a najverovatnije da je onim pronicljivim sinulo da jednom kad čovek upozna "božanstvo seksa" drugi Bog mu nije potreban.
Bez obzira na hrišćansku kontrolu seksa, čovek se od pamtiveka naslađivao pikantnim detaljima. U Parizu 1724. godine sveštenik Abe Klaudijus Nikolas de Ru osuđen je zbog silovanja 133 devica. U roku od dve godine priča o njegovim silovanjima i suđenju pojavila se u formi knjige u Veneciji, Londonu, Berlinu i Briselu. Priča o silovanju 133 device prodavala se kao vruć hleb i Abe je postao neka vrsta slavne ličnosti. Device su do dana današnjeg nepoznate i ostale su u analima zapisane samo kao broj. Petnaest vekova pre toga, u Egiptu, učenjak i hrišćanin, Septimus Tertulian, piše tekst o "ženstvu". Kaže: "Kada čovekove ćerke mogu da pobude žudnju, one više nisu devojčice već žene". Septimus Tertulian, u tom i u nekim drugim tekstovima, u suštini tvrdi da je dovoljno da muškarac s žudnjom pogleda u devojku i da ona prestaje da bude devica. Čednost devojaka zavisi od muškog pogleda i jedan pogled seksualnog karaktera može da uništi čednost devojčica i, praktično, uništi njihov život u društvu gde je čednost sve što devojčice poseduju.
U Škotskoj, godine 870, Vikinzi vrše invaziju, a ispred njih podizao se talas panike. Eba Mlađa, upravnica jednog ženskog manastira koji je stajao na osvajačkom putu Vikinga, okupila je svoje kaluđerice, rekla im da stižu Vikinzi i da će najverovatnije sve biti silovane. Eba je zatim nožem sebi odsekla nos i gornju usnu. Jedna po jedna sve su kaluđerice sledile njen primer. Priča dalje kaže da kad su Vikinzi stigli i ugledali osakaćene kaluđerice, da su zapalili manastir, a kaluđerice isekli na komade. Umrle su mučeničkom smrću, ali su otišle na nebo kao device. Preko puta kanala Lamanš Jovanka Orleanka, vojnik, vizionar, paćenica i svetac svojim devičanstvom privlači mase sledbenika. Ona proglašava sebe sto posto devicom, a to je bio znak da je Bog vodi u pobede. Njeni su protivnici tvrdili da je bila neprirodna devojka, koja je volela da nosi odeću dečaka i koja, na kraju krajeva, možda i nije bila žensko.
Mnogo godina kasnije, tokom viktorijanskog doba, likovi svetaca postaju veoma popularni i doprinosi ubeđenju da se polovi mnogo više razlikuju nego što liče. Sveci, kao tradicionalne ikone požrtvovanja, korišćeni su da uobliče žensku seksualnost. Tokom 19. veka žene viktorijanskog društva predstavljaju sebe kao svece i praktikuju "sveto" ponašanje. Takvim načinom života žene toga doba u suštini pokušavaju da povrate kontrolu nad svojim telima, nad svojom seksualnošću. Sveci nisu samo ikone požrtvovanja, oni su takođe ikone moći, a Devica Marija iz Sikstinske kapele postiže kulminaciju moći. Čak je i kraljica Viktorija poprimila izgled sveca, istovremeno inspirišući prvi talas feminizma. Jedan popis stanovništva iz 1851. godine otkriva da više od trećine žena u Engleskoj nije bilo udato i procenjivalo se da najverovatnije neće doći u situaciju da zavise od materijalne podrške muškaraca. Viktorijanske žene srednjeg staleža ustoličile su sebe i kao moralni autoritet, pa su čak i neke napredne aktivistkinje insistirale da su muškarci seksualne grabljivice. Nažalost, viktorijanske žene su se zarobile u ideju anđeoske čednosti, baš kao što su mogle biti zarobljene u kuhinji ili u porodilištu.
Srednjevekovno postojanje "prava prve noći" (jus primae noctis) negira većina današnjih istoričara. Intrigantno je odakle dolaze sve te priče o vlasteli koja je polagala pravo da mlada provede prvu bračnu noć s njima umesto s mladoženjom. Da li je to samo legenda ili se u stvarnosti događalo? Odgovor bi bio da se uglavnom nikada nije praktikovalo, ali da je samo verovanje da jeste još jedna forma socijalnog kontrolisanja. U Evropi srednjeg veka postojali su simbolični gestovi o "pravu prve noći" i time je vlastelin podsećao svoje kmetove ko je gazda. U 16. veku pojavila se priča o škotskom kralju Evenesu III, koji je vladao u nekom od ranijih vekova, a koji je konzumirao sve mlade u svom kraljevstvu. Kako on, tako i njegova vlastela. Ne zna se koliko dugo je to trajalo, tvrdi se stotinama godina, ali se pričalo da je Sveta Margareta ubedila vlastele da jus primae noctis zamene posebnim porezom na mlade. Verodostojnost u toj legendi dovodi se u sumnju zbog toga što nema dokaza da je ikada postojao Kralj Evenes. Istina je da je na nekim vlastelinskim posedima seljak morao da dobije dozvolu za ženidbu.
Možda najbolji primer simboličkog čina "prava prve noći" nalazimo u Kataloniji krajem 15. veka. Inače, u Katalonije se dogodio jedini uspešna pobuna seljaka u srednjem veku. Seljaci su se pobunili protiv nekih "nepravednih" dažbina koje su im bile nametnute i optužili su vlastelu da sprovode simbolični akt "prava prve noći". Naime, tvrdili su da se vlastelini popnu na krevet u kome je ležala mlada i prekorače preko nje. Time su pokazivali svoju moć nad podanicima, a pobunjenici su tvrdili da je to bilo seksualno šikaniranje. Buna se završila tako što je vlastela tvrdila da to nije istina i pristala da to više ne rade. Simbolično praktikovanje "prava prve noći" primenjivalo se u još nekim evropskim predelima, ali ne postoji nijedan čvrsti dokaz da je vlastelin zaista prvi spavao s mladom.
Vrlo je moguće da su u nekim primitivnim kulturama širom sveta "seksualna prava" vođa korišćena. U nekoliko neevropskih kultura zabeležili su da je mlada pre braka podvrgnuta ritualu defloracije. To su uglavnom radili poglavice, sveštenici ili nepoznati muškarci. Herodot piše da su device u petom veku pre naše ere u Vavilonu bile primoravane da se prostituišu u hramu Ištar, dozvolivši nepoznatim muškarcima da ih deflorišu pre nego što im je odobreno da se udaju. Marko Polo u svojoj putopisnoj knjizi "Milion" tvrdi da su na Tibetu u 13. veku muškarci izbegavali da se ožene devicama i zahtevali da čedne devojke prvo upražnjavaju seksualni akt s većim brojem muškaraca. Džordž Orvel u romanu "1984", u sedmom poglavlju govori o "zakonu po kome svaki kapitalista ima pravo da spava sa svakom ženom koja radi u njihovim fabrikama". Naravno, "1984" je izmišljena priča, ali je sigurno da će Orvelovi istomišljenici, anarhisti, tvrditi da se taj nepisani kapitalistički zakon primenjuje.

 

Transformacije u Balkazonke

Narod je naklonjen da se podruguje ostarelim devicama smatrajući ih muškobanjastima. Posebna vrsta "zavetovanih devica" i dan-danas žive na jednom delu Balkana. Tačnije, na tromeđi severne Albanije, Crne Gore i Srbije (Kosova i Metohije), u planinskom okruženju i tradicionalno patrijarhalnim sredinama žive takozvane Virdžine (poznate još po imenu Tobelije). To su žene koje se su se proglasile muškarcima još u ranoj mladosti, a najčešće, ali ne isključivo, zato što u porodici nije bilo muškog naslednika. Transformacija od devojke do muškarca bazira se na racionalnom izboru, ali je najverovatnije da samo one same znaju sopstvene motive. Odsecaju kosu, oblače mušku odeću, menjaju ime, rade muške poslove, druže se s muškarcima i, u većini slučajeva, zgražavaju se kad im se neko obraća kao ženama. Te "Balkanzonke" nisu lezbejke, već žive u celibatu. One ulogu muškarca, koju su same prihvatile ili im je određeno, prihvataju kao privilegiju i ponosne su što su "muško". Interesantno je da se Virdžine pojavljuju među pripadnicima sve tri religije na tom prostoru: pravoslavna, katolička i muslimanska.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane