Natrag

Euroskeptici

Kriza je dublja nego što su je izmerili tehnokrati

 

Evropa na popravnom  ispitu 

 

Francuska, koja je osma ekonomska i vojna sila na planeti i nekada veliki kulturološki reflektor za osvetljavanje sveta, danas je prepuna bede i nezadovoljstva. Gotovo je nemoguće sresti veselog čoveka ili pročitati knjigu ili bar novinski članak pun optimizma. U elektronskim medijima stvar je slične prirode. Samo se kuka i zapeva: jao šta da radimo, sve ode dođavola

 

Mile Urošević
dopisnik iz Pariza

 

U Francuskoj sve po starom. Svakodnevnica se popunjava skandalima i aferama. Po školama deca kolju profesore, po predgrađima banditi napadaju policiju ratnim oružjem,  uglavnom sa Balkana, a studenti već mesec dana štrajkuje i to u tri smene,  danonoćno. Šetaju ispred fakulteta i po 24 sata dnevno. Traže ukidanje novog zakona o finansiranju visokih škola, koji defakto pretvara državne institucije u vrste privatnih preduzeća. Isto je sa lekarima i bolnicama. Slično sa seljacima, ribarima i otpuštenim radnicima,  a malo je samo različito sa strancima koji traže papire i legalizaciju boravka. 
Nagomilani strah i sve nezadovoljstvo napravili su od Francuza mračne i preplašene ljude. Reč koja najbolje opisuje Francusku 2009.  je - beznadežnost. Tu i tamo sve češće se čuje da samo jedan dobar rat može da reši ovoliko nerešivih problema. Niti ova vlada na čelu sa veoma nepopularnim Sarkozijem, a ni još manje popularna Evropa, svakako nemaju šanse da bilo šta promene na bolje u državi ljudskih prava i slobode.  Zemlja koja ima 4.500.000 nezaposlenih i gubi 2.000 radnih mesta svaki dan  je u velikoj krizi. Tu nema ni prava ni slobode, a nema ni para za goli život. Od početka ove godine Francuska je i zvanično u recesiji sa tri odsto inflacije godišnje.
Državni dug je ogroman, iznosi oko 1.400 milijardi evra, što je skoro 70 odsto nacionalnog dohotka. Nakon dobrovoljne i kavaljerske pomoći privatnim bankama i prijateljima bankarima da bi ublažili krizu, tendencija je da se državni dug nagoji čak do 85 odsto  nacionalnog dohotka što je četiri puta više od godišnjeg budžeta cele države. Kada je ovakva matematika u pitanju zemlja nema više čemu da se nada sem, bankrotstvu. Francuska nije u krizi, ona je u agoniji. Još koju godinu ovakvog razvoja i Evropa će je uzeti pod stečaj.  Ali za zvaničnu vladu ta mogućnost kao da ne postoji. Svaki dan se mogu videti na televiziji kako se šepure prezadovoljni svojom politikom i falsifikovanim rezultatima. Ovo vas sigurno podseća na neku drugu vladu u nekoj drugoj banana republici. Za to vreme francuska banka zajmi nekoliko novih milijardi dnevno da bi na kraju godine jedva isplatila oko 100 milijardi evra koliko staje samo kamata postojećeg duga.
Svako dete koje se rodi u Francuskoj već je prvog dana dužno 18.000 evra, a oni koji je danas finansiraju sutra će mu biti i otac i majka, gospodari države. Takve se prognoze sve češće pojavljuju u donekle nezavisnim medijima. Vrlo često se podseća da samo pre dvadesetak godina Francuska nije imala ni franka duga. Od kada je stvorena nova evropska unija 1992., francuski dug se utrostručio.  I onda ko je kriv za propast i rasulo ako ne  Mastriht, Evropa i globalni mondjalizam. Nije džabe Francuska glasala NE na svom referendumu. Onda je došao Sarkozi i malo na silu, malo na prevaru potpisao u Portugaliji svoje DA. Gotovo sve poluge vlasti je predao Evropskoj uniji  i stavio 60 miliona ljudi pred svršen čin. Sve ovo jasno govori zbog čega je Evropska unija viđena u Parizu više kao jedno nužno zlo nego kao neka šansa za bolje sutra.

 

Evropa nikada neće biti jedna država

 

Uskoro su novi izbori i Francuska kao i cela Evropa glasa za novi parlament. Tačno 785 deputata treba da se izabere iz 27 zemalja. Ova institucija će onda da vlada nad 500 miliona Evropljana, onako kako joj je ćef.  Kao i na svim drugim izborima.
Beznadežnost se ispoljava odsustvom. Nepoverenje tera birače dalje od kutije koja sve više liči na kutiju šibica za šibicarenje dobro plaćene manguparije u Briselu. Po svim ozbiljnijim predviđanjima biće to pravi fijasko i veliki broj odsutnih. Očigledno je da ovi izbori nikoga ne zanimaju, a još manje raduju ljude ne samo u Francuskoj već i na celom  Zapadu.Već odavno niko ne veruje u bolji život pod evropskom zastavom pretovarenom zvezdicama. Samo oni koji nisu okusili evropski hleb maštaju o kiflama i kolačima koji ih čekaju u Briselskoj furuni Žozea Manuela Baronsa. Ova ličnost je učinila mnogo da se Evropljani okrenu od Evrope i pored svih pozitivnih stvari koje ona pruža.
Građani su od Evrope očekivali dobru inostranu i ekonomsku politiku, socijalna prava i zaštitu identiteta  i kulture, upravo one stvari koje nisu u nadležnosti Brisela. Nije ni čudo što je manje od 40 odsto Francuza spremno da 16. juna gubi vreme oko jednog takvog bezveznog glasanja za dodeljivanje fotelja iz kojih će izlaziti nova pravila, zakoni i zabrane za još težu situaciju i veću krizu. Evropa je već toliko kriva za sve Francuske boljke da, kada bi bilo postavljeno pitanje ko hoće da izađe iz ovog kola sa đavolom, velika većina Francuza bi rekla DA i to tri puta glasno.
Za mnoge Francuze ovakva  Evropska unija je slična bivšem SSSR-u. Nemoguće ju je obnoviti i modernizovati iznutra. Može samo da se razbije i pravi neka  nova na drugim principima. Bivši Sovjetski savez, na primer, nije uspeo jer je kao i Evropa pokušavao da napravio novog čoveka putem jedne ideologije. Evropski narodi su toliko različiti i toliko privrženi svojoj istoriji i identitetu da je novi čovek Evropljanin najobičnija šarena laža. Nikada evropa neće biti ništa drugo nego jedna velika SFRJ.
Nasuprot mišljenjima običnih ljudi,  zvanični mediji se non-stop kunu  u Evropu koja je za zvanične i Alfa i Omega svega i svakoga. Kao lavovi se bore da opet prevare narod i ubede ih u dobrobiti veštačke unije od 27 potpuno različitih država, naroda, vera, jezika i običaja. Konstruisana na bazi ideologije bratstva i jedinstva u duhu ultra - liberalizma i slobodne razmene, Evropa je uvukla nezavisne države u jedan sistem međusobne konkurencije i izjednačava im standarde po najnižim vrednostima. Ono što se želi opštom globalizacijom je izjednačenje prihoda  svih  radnika, i to tako da jednoga dana svi zarađuju po 500 evra mesečno. Za siromašne države je to prihvatljivo za ostale je katastrofa koja može dovesti do rata, tvrde oni koji se protive ovakvoj Evropi.
Francuska, koja je osma ekonomska i vojna sila na planeti i nekada veliki kulturološki reflektor za osvetljavanje sveta, danas je prepuna bede i nezadovoljstva. Gotovo je nemoguće sresti veselog čoveka ili pročitati knjigu ili bar novinarski članak pun optimizma. U elektronskim medijima stvar je slične prirode. Samo se kuka i zapeva: jao šta da radimo sve ode dođavola. Jao kuku lele i za sve je kriv Sarkozi i njegova vlada.  Kako je moguće  i kome je to u interesu da se uništava sam princip jedne države. Zar ova struktura uređenja društva nije dokazala kroz sve minule vekove da je najprilagođeniji i najsigurniji oblik ljudske organizacije, sigurnosti i prosperiteta. Amerika ili Kina su takođe sastavljene kao države nacije, ali potpuno različite od tipa Evropske unije. Koji to primer sledi Evropa i kada je u istoriji tako nešto postojalo, pitaju se euroskeptici. A ima ih sve više i više.. 

 

FNRE - jednako SFRJ na kvadrat

 

Francuska je u krizi kao i cela Evropa, ali dok se Evropa brani i bori protiv priliva nove emigracije i nove bede iz Afrike ili Azije, Francuska vlada ne čini ništa da se zaustavi prava zamena stanovništva kojoj Francuzi prisustvuju potpuno nemoćni. Još moraju da se povinuju novim zakonima koji svi imaju za cilj da favorizuju manjine.  Eksplozija novih došljaka iz bivših kolonija je takva da stavlja u pitanje socijalni mir ne samo Pariza već i mnogo šire. Portugalija, Španija, Italija  su pooštrile kriterijume ulaska u zemlju.  Francuska juri samo one Francuze koji pomažu strance. Predviđene su velike kazne i zatvor za svakoga ko ugosti stranca bez papira. Sa druge strane uvozi se radna snaga koja ima za cilj da ucenili Francuze da prihvate sve manje plate  i sve teže uslove rada tvrde uglavnom nacionalisti i ekstremna opozicija.  Oni daju podatak da Francusku ti stranci koštaju  preko 60 milijardi evra godišnje.
Sve u svemu, Francuska je očajna zbog velike prevare koju su joj smestili Amerikanci kada su na silu ugurali Bugare i Rumune. Sama propaganda je tvrdila da su te zemje razvijene i da imaju nivo potreban za ulaz u uniju. To je bila laž koja je definitivno destabilizovala Evropu. Zato svako proširenje Evrope je obična laž i nema šanse da nove države uđu u Evropu pre mnogo godina. Jedino možda Turska koja ima svoj lobi i koja igra na kartu islama, vrednosti kojoj Evropa ne zna i ne sme da odoli. Otvaranje novog turskog biroa u Briselu koji treba da objasni i promoviše islamsku veru u Evropi, sa oko 30 turskih teologa, poslednji  je čin u ovoj seriji  stvaranja jedne potpuno nelogične Evrope koja bi se graničila sa Irakom i u kojoj bi glavni oslonci bili Izrael, Maroko ili Turska.
Za takvu Evropu i 40 odsto glasača biće  puna kapa. I svi će trijumfalno klicati da je pobedila demokratija i da su Evropljani jedan novi i veliki narod koji je jasno rekao da hoće da živi zajedno u jednoj Federativnoj Narodnoj Republici Evropi. FNRE je nešto kao super SFRJ, a svi znaju kako je završila na kraju. Ipak, u super državi to može da bude i mnogo žešće. 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane