Druga strana

Služba bez stila, bez kvalitetnih kadrova i bez ideje o promenama

Demokratski Čvorovići

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u vladi premijera Zorana Đinđića. U Tabloidu rukovodi Odeljenjem za analitiku i informatiku.

Vlado Dragićević

Kako je to lepo rekao Li Hamilton, predsednik komisije Kongresa SAD koja istražuje napade od 11. septembra, svojevrsni je paradoks da se pojam tajne veoma loše uklapa u instituciju demokratije, ali da su tajne ponekad i te kako potrebne da bi se demokratija zaštitila.
Zato je i najteži izazov u sprovođenju i organizovanju obaveštajnog rada u demokratskom društvu upravo iznalaženje ravnoteže između efikasnosti rada i njegove transparentnosti. Efikasnost i delotvornost zahtevaju tajnovitost, dok demokratija podrazumeva otvorenost i kontrolu obaveštajnog rada, dakle poštovanje zakonskih normi, ljudskih prava, provere i granice do kojih se može ići.
Ipak, previše tajnosti u radu može prouzrokovati pojavu ozbiljne greške, pogrešne procene ili neblagovremeno delovanje (konkretan primer je neuspeh obaveštajnog sistema SAD11. septembra), dok bi previše otvorenosti svelo obaveštajnu službu na nivo nevladine organizacije.
U našem primeru izvršene su kozmetičke promene. Služba je dobila novi naziv (dakako posve neprimeren), a pojedini segmenti samo su izmenili kataloške brojeve. Od obaveštajnog aparata koji je predstavljao udarnu pesnicu jednog totalitarnog režima, trebalo je stvoriti novu službu upriličenu po standardima modernog sveta i vremenu u kome želimo da bitišemo.
Iako to ne želimo da priznamo, moramo prihvatiti određene partnere demokratskih promena obaveštajnog sistema. On je svakako kompleksan, predstavlja veliki izazov i sigurno će nas osloboditi tamne prošlosti moralne torture i svetih tajni.
 Da bismo to mogli da izvedemo, a vreme nas neumitno pritiska, u proces reorganizacije se moraju uključiti izabrana vlast, obaveštajni sistemi, društvo u celini, mediji i međunarodna zajednica. Neko će na ovo reći da tu više nema Službe, ali istina je posve drugačija...
 Obaveštajna zajednica će postati efikasnija, transparentnija, na nju će moći u potpunosti da se računa. Međunarodnim učešćem stvoriće se uslovi za pravu razmenu informacija od obostranog interesa, a tako stvorenim partnerskim odnosom omogućiti adekvatna obuka kadra.
Govorimo o ulasku u NATO i institucije demokratskog sveta, a ne preduzimamo ništa da bismo se lakše uklopili u njihove standarde. Ako je promena jedne institucije samo promena imena, onda je takav potez kratkog veka.
Potrebno je što pre izvršiti profesionalizaciju kadra (ustanoviti stručnost, korporativnost i odgovornost), zameniti stari kadar (ali ne sav!) kako bi se stvorili novi, bezbednosno superiorniji profesionalci sa pravim osećajem za demokratiju i odgovornost prema njoj. Tako bi se uspostavio novi sistem rukovođenja, sprovela edukacija i trening i pripremili osnovi jednog efikasnijeg obaveštajnog sistema.
Nažalost, mi se još uvek držimo stare i ustaljene partijske promocije kadrova koji zaista nemaju iskustva u poverenom im poslu, dok veliki broj iskusnih a relativno mladih operativaca završava karijeru radeći godinama ono što je u svim modernim obaveštajnim sistemima predviđeno kao pojam osnovne obuke.
Zašto se i dalje, umesto posve drugačijeg javnog poimanja rada službi, one posmatraju pesnicama režima, tajanstvenim i nedokučivim organizacijama sa kojima se ne bi trebalo kačiti? Na taj način se ne može promeniti mišljenje javnog mnenja i njegov odnos prema Službama.
Neko će reći: pa mi smo uveli demokratsku kontrolu obaveštajne zajednice (izvršnu, zakonsku i sudsku)? Ali da li je to dovoljno? Suština je u promeni odnosa na relaciji javnost-obaveštajna zajednica.
Sloboda informisanja je zagarantovana Ustavom. To bi trebalo da znači da je građanima obezbeđena mogućnost saznavanja informacija od javnog interesa. Stoga su, naravno bez predrasuda, vlasti obavezne da građanima prezentiraju prave informacije. Tako će se stvoriti jedan posve drugi odnos na relaciji građanin-Služba, koji neće biti stereotipna priča o denuncijacijama, nego rađanje nove bezbednosne svesti, gde će svako biti čuvar naše zajedničke kuće, što bi zapravo bio odraz i novog zajedništva i novog patriotizma. Ukratko, da nam se ne bi rađali novi, tragikomični Čvorovići, nego novi naraštaj osveštenog građanstva, svestan  vremena u kome živimo.
Nažalost, metodi rada Službe su još uvek isti kao sto su bili i ranije. Takvi su jer mlade ljude nema ko da uči nečemu što će im omogućiti lakšu borbu sa izazovima koji su pred nama. Zato mi je stalno pred očima primer jednog od mojih prijatelja zaposlenog u klubu koji često posećuju strane diplomate, a koji je, prvi put u životu, doživeo prilaz tzv. tajne službe.
Bio je zaprepašćen pitanjima i načinom ophođenja i nije znao kako dalje da postupa. Zajednički smo konstatovali da, budući da je to šta pričaju strane diplomate vrlo važno za rast kupina u Ivanjici, drugove treba pravilno informisati. Zato će moja dužnost biti da strane diplomate pitam šta misle, a moj prijatelj će o tome upoznati drugove.
Tragikomično je videti u Službi ljude koji i dalje nemaju stila, a bojim se da će moja stalna želja za uspostavljanjem odnosa javnost-Služba, još uvek morati da čeka na svoje ostvarenje. Od "kulture tajanstvenosti" do "kulture bezbednosti i transparentnosti" trebaće još dosta vremena, a njega, kako izgleda, imamo sve manje.
 Mediji danas izgleda gube bitku sa totalitarizmom. Umesto napred, mi ne idemo ni nazad, jer ono nazad, bar što se medija tiče, bilo je benigno u odnosu na ovo što je pred njima.
Kako onda uspostaviti efikasnost i transparentnost u radu bilo koje institucije sistema, a ne samo Službe, kako se uspešno izboriti sa paradoksom sprovođenja i rukovođenja ovim pojmovima. Možda su ovo, kako bi rekao Branislav Nušić, samo dečja pitanja koja izgledaju i besmislena i smešna, ali ona nisu bez izvesne logike koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom. Starijima je ova logika nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju.