Uvodnik

 

 

(Pr)osudite sami

 

 

Smrt i hronično srećnih

 

 

Milovan Brkić

 

 

   Prošlog meseca na zemunskom groblju sahranjena je gospođa koja je bila prijateljica mog pomoćnika i mene.

   Živela je na Kipru skoro dve decenije, bila je srećno udata, majka dvoje dece, zaposlena, materijalno obezbeđena. Umrla je u snu, u 45. godini.

   Raspitujući se o njenoj smrti, Nikola je od njene najbolje drugarice dobio odgovor da je Ivana umrla od hronične sreće! Nije imala problema sa novcem, imala je srećan brak, dobar posao, naprednu decu.

   Ožalošćeni njenom smrću, Nikola i ja razmišljali smo o životu, njegovoj prolaznosti, konstatujući koliko smo samo privremeno na ovom svetu, i da o njemu, u krajnjem slučaju, drugi odlučuje. Sudbina, recimo.

   Svake večeri polovina građana Srbije leže praznog stomaka. Polovina građana nema nikakve prihode, a ni nadu da će im se, uskoro, pružiti šansa da do posla dođu.

   Prostačka pohlepa ljudi iz gornjih struktura Demokratske stranke i G 17 Plus, i njihovih koalicionih partnera, opustošila je sela, prevarila seljake, otela im za male pare njihovu letinu, njihov trud, znoj, muku...

   Novi bogataši, koji su postali vlanici preduzeća, fabrika, zemljišta, a koji ni pismo majci ne umeju da sastave, uveli su svoja surova pravila i zaposlene tretiraju kao stoku, kao robove.

   Aktuelna vlast je sve učinila da zaposleni nemaju nikakvu radno-pravnu zaštitu. Inspekcije rada, sudovi, sindikati, samo su ikebana.

   I dok milioni građana gladuju, očajni kako da plate komunalne račune, da deci kupe knjige i đake opreme za početak školske godine ili studente pošalju na školovanje, a bez prebijene pare u džepu, skotovi iz vrhova Demokratske stranke i G 17 Plus, i njihovi finansijeri, razmeću se vilama, jahtama, voznim parkovima, organizuju prijeme, bahanalije, orgije i sabiraju milione evropskih novčanica.

   Žena, ćerke, tast i tašta Borisa Tadića letuju u Grčkoj, u najskupljim apartmanima, pod budnim okom telohranitelja. Sve o trošku poreskih obveznika.

   Dok u školama učenici gladnih stomaka slušaju predavanja, predsednikove ćerke su dobile na poklon čistokrvnog konja, sa pedigreom, koji košta stotinu hiljada evra, kao poklon. Naravno, njihov otac ima svoj raspusni život. Jake policijske snage čuvaju ga dok se njegovo mlohavo telo, ophrvano teškom bolešću (lupus) odaje užitku sa podvođenim mu dečacima i devojčicama. Predsednik želi da bude nobl, što bi rekla gospođa živka ministarka.

   I dok razmišljam o Ivaninoj smrti, o smrti žene koja je živela po meri hrišćanskih normi, neodoljivo mi se nameće pitanje: odakle toliko životinjske pohlepe u malim kurvinim sinovima koji danas vladaju Srbijom kao Neroni? Jer, naši odlasci iz života nikad nisu predvidljivi. Pa i životi tih skotova nisu pod punom zaštitom, bez obzira na to što našmrkani kokainom, opijeni vlašću i moći oni misle da su večni, i da jedino takav život ima smisla.

   Iako poštujem deset Božjih zapovesti, neka mi Bog oprosti, uvek nekako imam na umu uverenje da bi živote ovih tvorova trebalo prekratiti, da bi milioni građana makar dobili nadu da će njihova deca osetiti slast mleka, čokolade ili praznog pasulja, ako je nerealno razmišljati o mesu koje je kod nas najskuplje u Evropi.

 Verujem da bi nam Bog oprostio grehe ako bismo skratili hroničnu sreću i zadovoljstvo naših vlastodržaca.