Zadnja strana

 

Pune gaće moje braće

 

Gusla: Boris Ljubov Tadić

     sa Kineskog zida

 

Pišem pismo da me želja mine, šaljem vesti iz daleke Kine, gradićemo mostove i vile, bele vile tajkunima mile, a narodu ćupriju i džadu, da ne gleda kad tajkuni kradu...

Biće vala tri džaka dolara, da se Srbi malo razvesele, a Kinezi još malo dosele, da im damo još pijaca buvljih, jer je mnogo džepova sve suvljih, da jeftino kupuje nam raja, da ne bude oko Vlade graja, da mir bude do kraja mandata, da ne bude glavna tema plata...

Eto to su moje ekonomske mere, tražim zato da mi se povere, sve dužnosti svakoga ministra, i poneka u Skupštini stranka, da je imam ali bez prestanka, da podrži kada dobro nije, da se kolo demokratsko vije, da se vije ili da se bije, protiv mraka, protiv reakcije, uvešćemo vala i sankcije!

Moj narode, moja muko teška, bijem bitku al' nije viteška, snašla nas je najgora vrteška, eto zato kod Kineza idem, pa ću jednom i u Delhi doći, nesvrstanom Indijom ću proći, nek' me narod i tamo upozna, kad je Tito mogao da šeta, odoh i ja preko pola sveta, da kredite i pomoći tražim, da naš narod malo okuražim, da se narod malo osokoli, da ga domaća kamata ne boli, zelenaška da ne bude teška...

Ako Bog da, idem u Koreju, ali onu gore na severu, kod našega nesvrstanog brata, Kim Džong Ila i njegovog sina, da nas malo pomogne u robi, što pretekne od atomskih probi, da nam naša odbrana ne brine, da nas niko ne gleda s visine, nego i mi da imamo čime, ako dođe što ne sme da prođe...

Već sam bio i opet ću braćo, u Teheran i Iran sam svraćo, kod našega demokratskog brata, ne Borata nego Ahmadinežada, pa bih sada da naglasim ovde: ko to kaže Srbija je mala, nije mala, uz Iran je stala!

Idem svetom i kredite tražim, za osobu još poželjnu važim, a kad bude stigla prva rata, biću svugde persona non grata. Bežaćemo ko' zečevi beli, da nas ne bi revizori sreli, revizori i poverioci, državnici i nezgodni momci.

Već sad vidim da je došlo vreme, da sa sebe skinem teško breme, da me sutra ne bi sve sustiglo, no da odem dok ne počne buna, što učinih za dobro tajkuna, pa sam zato kredite tražio, da bar malo odgodim probleme, pa da dođe penzija na vreme...

Kad se bude ovaj narod pito: gde je onaj što je juče skito, gde je onaj što se zadužio, od gubera duže se pružio, gde si sada Tadiću Borise, kome sada kažeš: "Ma, nosi se!", kome li si sada od koristi, gde odmaraš svoje stare kosti, nama nikad ni valjao nisi, sada drugi mesto tebe visi, visi narod, sirotinja raja, jer si poso svršio do kraja, posle tebe niko doći neće, prazne su nam i kase i vreće, niko neće u prazno da uđe, posle tebe i naše je tuđe, posle tebe ni da se ogrebe!

Ima dana, braćo moja draga, kad me teški sanak ophrvava, kad mi takve crne misli snađu da me često u bunilu nađu, kako pričam ja gluposti teške, kako neka imena pominjem, sve drugove i kolege bivše, pominjem ih ali uzaludu, svi su negde a nisu kod mene, ili nose teške bukagije, il' mi pišu iz neke bestragije, nigde nikog da me osokoli, da mi kaže da me stvarno voli, da mi kaže predsedniče mili, u svemu smo mi zajedno bili, pa će tako i nadalje biti, nećemo se ko pacovi kriti, nego hrabro pred narod isprsiti, reći ćemo šta treba da čuju: "Sikter rajo, zaveru nam kuju", jer mi raju branimo ko svoju, nema hleba, daćemo im proju!

E, takvoga junaka mi treba, da doleti ako treba s neba, i baš tada kada nema hleba...

Sve me više zabrinjava stranka, ova naša žuta, demokratska, nema više ni ljudskog sastanka, kad ja uđem svi naglo zaćute, neki ćute a neki se ljute, nekima su naopako ruke...čini mi se da imam i frakcije, biće zato i neke sankcije, smanjiću im sva primanja hitno, poslaću ih gde je manje bitno, u konzule i u ambasade, da se malo od posla ohlade, da odmore svoje duge prste, da se malo postroje u vrste, da primaju diplomatsku platu, da ne troše kradeno u zlatu, nego svoje pošteno da rade, da spoznaju Srbe preko mora, da saznaju šta je sedam kora i kako se živi i od rada, da ne bude puna šaka brada, nego tačno koliko im treba, kavijara i zalogaj hleba...

 

Molim zato još malo za pažnju, da objasnim kreditnu potražnju, nama treba i izlaza nema, moraćemo pogače i hleba, nudi nam se i kada nećemo, pa šta nam je činiti kad daju, nego uzmi, pa obraduj raju, saopšti joj kako nema zime, da će biti ekonomske klime, takve klime da ništa ne brine, no da snažno podrži nam stranku, malo stranku i svaku joj banku, jer je tako ponajbolje braćo, dok smo dužni dobro će nam biti, svako će nas dobro pripaziti...

Eto tako ja divanim nešto, ako ovo prebrodimo vešto, možda ću se ja nekako snaći, mesto duži biću nešto kraći, malo kraći ali mio braći, reći će mi posle svako hvala, a od hvala blizu do vešala...

Naš je narod jedna čudna biljka, čas te digne, čas u blato baci, nije lako plivati u blatu i primati predsedničku platu... Ko ne shvata neka lično proba, to je gore nego teška globa...

Došlo mi je da se negde sklonim, da se drugom zanatu priklonim, ali ne znam šta je danas dobro, gde bih sebe ja videti mogo...

Slavni sude, narodni tribune, pomozi mi pa mi sam predloži, ja sam samo još jedan rab Božji, kakav poso' meni odgovara, za šta stvarno imam nekog dara?

Jer, predsednik da budem ja mogu, al' onako, za šankom i s nogu, da me društvo vidi kako živim, da se meni, ne ja njima divim.