Bankrot

 

U susret uništenju srpskog sela i potpunom nestanku poljoprivrede

 

Samo je glad sigurna

 

 

Ako banke aktiviraju hipoteke, doći će do agrarne katastrofe biblijskih razmera. Banke  koje na ovaj način preuzmu zemlju, sigurno je neće zadržati, već će je, radi očuvanja likvidnosti, ponuditi na slobodnom tržištu. Velika ponuda nekretnina dovešće do pada njene vrednosti. Na potpuno isti način počela je i ekonomska kriza u Americi, koja je odmah dobila  globalne razmere. Po besmisleno malim cenama će, zatim, razni preprodavci i mešetari da otkupe najplodniju zemlju u Srbiji.

 

 

Milan Malenović

 

 

Još početkom ove godine, direktor Produktne berze u Novom Sadu, žarko Galetin, upozorio je da će cene svih poljoprivrednih proizvoda, a posebno mesa i komponenti za stočnu hranu, doživeti dramatičan pad. Kako trenutno stvari stoje, i najcrnje sumnje ovog stručnjaka biće prevaziđene. Cena kukuruza "na zeleno" je 7,50 din/kg, dok se prošlogodišnji rod plaća 8,50 din/kg, tako da se očekuje da će cena ovogodišnjeg roda biti negde između ove dve brojke. Prošle godine se za kilogram kukuruza plaćalo u proseku 15 dinara. Dok se prošle godine za kilogram soje plaćalo i preko 37 din/kg, ovogodišnji rod je počeo prodaju na tek 26,52 din/kg, dok je potpuna nezainteresovanost tržišta za pšenicu, cenu ovog proizvoda na produktnoj berzi oborila sa preko 20 din/kg od prošle godine, na mizernih 10 din/kg početkom meseca.

Uopšte je primetan izuzetno slab promet, pa je ova berza prvu nedelju septembra proglasila najgorom u protekle dve godine. Ostvaren je ukupan promet od tek 485 tona robe, što u dinarima iznosi jadnih 9.358.900,00 (iliti jedva nešto više 100.000 evra)! šta čini država da zaustavi dalji sunovrat poljoprivrede?

 

Daju zemlju da plate seme  

 

"Po ovoj ceni nam se nikako neće isplatiti da prodajemo žito", govori za Tabloid Stanimir Lazović, poljoprivrednik iz Rume, i dodaje: "Dao bih ga svinjama, ali ni cene mesa nisu povoljne. Dođe mi da sve zapalim i odem." Stanimir ima još jedan problem koji ga muči: u vreme dok su cene proizvoda bile daleko više, podigao je kredite i obnovio mašinski park. Nešto je uložio i u seme za setvu. Banke sada traže svoje pare nazad.

"Svi imaju problema sa otplatom, samo je pitanje da li će banka aktivirati hipoteku", kaže Rafail Ruskovski, direktor zadruge Zrno iz Kucure.

"Ko će onda raditi zemlju ako nećemo mi - to će biti kraj vojvođanske poljoprivrede", kaže Ruskovski.

Milan Trifunović, direktor zadruge Trifunović iz Turije, navodi da su u nekoliko slučajeva seljaci već dolazili kod njega nudeći na prodaju svoju zemlju kako bi mogli da otplate rate za kredit.

Država ovaj problem još ne primećuje. Ako ostanu ove cene, posebno ako se ne nađe neko rešenje za ovogodišnji rod pšenice, proizvođači neće imati odakle da vrate kredite bankama. Onda ostaje samo da se nadaju da će, umesto države, banke biti te koje će u reprogamiranju dugova nalaziti rešenja za prezadužene ratare, ali i to je samo produžavanje agonije jer će i novi krediti ubrzo dospeti za otplatu. A šta onda?

O sposobnosti i želji ove vlasti da sagleda i da počne da rešava probleme u poljoprivredi, najrečitije govori i ovaj slučaj. Privredna komora Srbije je 1. septembra objavila podatke o privrednim kretanjima u prvih 7 meseci ove godine, u kojima je stajalo da je izvoz poljoprivrednih proizvoda pao za 1,4 procenta u odnosu na isti period prošle godine. Samo dva dana kasnije, prilikom posete Novosadskom sajmu, ministar poljoprivrede Saša Dragin izjavljuje kako izvoz poljoprivrednih proizvoda beleži - porast?! Ili ministar ne čita novine, ili misli da ih niko od nas ne čita? Ili je samo dovoljno bezobziran da masno slaže, a da ne pocrveni? Teško da od države koja beži od problema možemo da očekujemo i da počne da ih rešava, ali nas i dalje interesuje zašto država okreće glavu od problema u najvažnijoj izvoznoj grani.

 

 

Propast srpskih zadruga

 

U poslednjih šest decenija iz sela je više para izvlačeno, nego što je u njega ulagano. Selo je moralo da daje dovoljno jeftine hrane kako bi se veštački očuvao standard građana. Poljoprivredni fond nije obnavljan i danas sve teže pokriva i same potrebe ove države, dok za izvoz ostaje sve manje. Nekada je Srbija imala neverovatnih devedeset miliona stabala šljiva, dok je danas ova voćka gotovo potpuno potisnuta. Još je samo u našem sećanju šljiva, brend Srbije - u inostranstvu je sve više vezuju za neke druge zemlje. U doba Miloša Obrenovića ona mala i zaostala Srbija je godišnje u Austriju izvozila milion svinja. Koliko grla ove stoke danas izvozimo, sa sve Vojvodinom?

Da bi poljoprivrednici ušli u rizik investicija za obnovu uništenih poljoprivrednih fondova, oni moraju da znaju kako će se kretati cene njihovih proizvoda dok budu otplaćivali dug. "Ja sam srećan kada u trenutku žetve znam kolika je otkupna cena žita", priznaje nam Miodrag Nikolić iz domaćinstva nedaleko od Svilajnca. "Umesto da naše žito za robne rezerve kapariše, i tako nas podstakne da više proizvodimo, država se ponaša bezdušno kao i svaki drugi nakupac. Prvo čeka da pred žetvu padne cena na apsolutni minimum, pa tek onda nam ponudi neku siću."

Neko rešenje bi moglo da se nađe i u izvozu na tržište Rusije, sa kojom Srbija ima ugovor o bescarinskoj trgovini. Samo, naš individualni proizvođač je isuviše mali da bi sam mogao da se upusti u takvu priču. Proveravamo u Ministarstvu poljoprivrede kako ratari mogu da nastupe na stranom tržištu, i tamo nas upućuju na seoske zadruge. Zadruge su idealan način ukrupnjivanja sitnih gazdinstava, objašnjavaju nam.

"Ako zadrugar preda zadruzi određenu količinu robe i čeka da mu zadruga posle isteka ugovorenog vremena plati proizvod, a pri tome ga ne zanima kako će ta roba biti kontrolisana, kako će biti upakovana, gde će biti prodavana i po kojoj ceni, onda zadruga gubi svoju funkciju i pretvara se u otkupnu stanicu iz nekih minulih vremena", tvrdi dr Stojan Jevtić, predsednik Zadružnog saveza Srbije. Da bi se zadrugarstvo revitalizovalo, potrebna je podrška države, budući da su same zadruge finansijski potpuno iscrpljene.

"Od preko 2.100 zadruga, koliko je na evidenciji Republičkog zavoda za statistiku, manje od polovine posluje sa nekim prihodom", kaže dr Jevtić. "Više od jedne četvrtine zadruga radi sa gubitkom, dok ostale postoje samo na papiru." Dugovi koje naprave one nerentabilne zadruge, za skoro duplo premašuju prihode svih rentabilnih zajedno. Pokušavamo da saznamo da li Srbija ima neki konkretan projekat pomoći zadrugarstvu i obraćamo se Privrednoj komori Srbije. "Zadrugarstvo se u Srbiji decenijama sputava, iako bi država trebalo da ga podstiče", kaže saradnik u PKS-u Branislav Gulan. "Na neophodne zakone se čeka godinama, a i kada se donesu, ne mogu da se primenjuju jer nedostaju podzakonski akti, ili drugi, srodni zakoni."

Tu saznajemo za jedan jedini projekat pomoći zadrugama - uvođenje Norveškog modela,  koji se uz pomoć i podršku Vlade Norveške sprovodi u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Njegova je suština da je zadruga sredstvo za unapređenje poljoprivrednih gazdinstava, a ne cilj sam za sebe, kao i da se poštuju zadružni principi da svaki zadrugar ima jedan glas u odlučivanju. Na stranu što se tradicionalni srpski model zadruge ništa nije razlikovao od ovog, norveškog, pa nam nije jasno zašto nam trebaju stranci da nam otkriju rupu u saksiji. Slaba strana cele priče je i to da je u njegovu realizaciju uključeno tek nekih desetak zadruga iz Srbije. Znači, nešto manje od pola promila od ukupnog broja! Ovim tempom se ni do sudnjeg dana neće revitalizovati domaće zadrugarstvo. Sve nam ovo, za sada, deluje kao jeftin marketing, kao bacanje peska u oči.

 

 

Trka za milion hektara   

 

Pokušavamo da razumemo sve ovo što smo saznali, posebno da proniknemo u razloge upadljive državne neaktivnosti. Srbija ulaže novac u poljoprivredu, ali se to čini na pogrešnim mestima - podstiče se proizvodnja, a prodaja ostaje usko grlo. Oni koji bi tu i mogli nešto da učine, zadruge, tretiraju se kao trinaesto prase za koje nikada nema ni para ni vremena. Na pravi put nas upućuje sledeća izjava: "Zadruge su prenele veliku imovinu poljoprivrednim kombinatima i prehrambenoj industriji i nisu je povratile, iako je to bilo regulisano Zakonom o zadrugama iz 1996.", tvrdi Gulan. "Procenjuje se da zadrugama u Srbiji nije vraćeno oko 200.000 hektara oranica." Zadruge, istina, od te imovine ne odustaju, ali nemaju ni para a ni snage za vođenje skupih sudskih postupaka.

Onda nam je sinula lampica: banke prete aktiviranjem hipoteka za kredite u koje su poljoprivrednici gurnuti neodgovornom Vladinom politikom potenciranja zaduživanja. I tu se radi o nekoliko stotina hiljada hektara oranica. Sa onih pomenutih 200.000 dolazimo već do cifre od oko milion hektara. Cela Srbija je na rasprodaji! Pitamo naše sagovornike da li smo sve dobro izračunali, a oni nam, kao Duboko Grlo iz Votergejta, uz smešak odgovaraju: "Vi ste to rekli, a ne mi."

Samo nam jedan od njih, uz molbu da mu ne objavimo ime, objašnjava: "Bankama ove oranice ne trebaju, pa će ih izneti na prodaju kako bi sačuvale likvidnost. Pošto strani državljani i pravna lica ne mogu da postanu vlasnici zemlje u Srbiji, domaće tržište će biti preplavljeno ponudama oranica, te će cene zemlje pasti u podrum. Za sitne pare će oni koji su bliski vlasti, ili su u njoj, pokupovati ova imanja i sačekati godinu-dve da se zakon promeni i da stranci počnu da kupuju zemljište kod nas. Kada na taj način cene skoče, ovi nakupci će uz enorman ekstraprofit da prodaju ono što su prethodno jeftino kupili."

A onih 200.000 hektara u vlasništvu nepostojećih kombinata? "...To je ili budžetska rezerva za momenat kada potpuno presuše svi izvori od privatizacije, ili će i to da bude prodato zajedno sa zadrugama koje će do tada da odu u stečaj", tvrdi Tabloidov izvor.

Početkom meseca je u Valjevu održan dramatičan sastanak između malinara i hladnjačara. Malinari traže da otkupna cena ove godine bude 160 dinara, mada su spremni da pregovaraju i o ceni od 135 dinara. Hladnjačari nisu spremni da toliko plate tvrdeći da je cena na svetskom tržištu niža od ove domaće. Na to je burno reagovao predsednik Udruženja malinara Vilamet iz Arilja, Dragiša Terzić, koji je hladnjačare optužio da su isto tako govorili i prošle godine, a da su zatim maline izvožene po daleko višim cenama od prikazanih. Terzić se  zbog toga  založio da malinari budu direktno uključeni u izvoz robe koju proizvode.

 

 

Pendrek po glavi malinara

 

Poslednji put, kada je pre sedam godina pokušano da se proizvođači malina organizuju i direktno pojave na berzi u Roterdamu, lider ove inicijative, jedna zadruga iz šapca, preko noći je likvidirana i u delovima privatizovana.

"Neću da idem tako daleko da kažem da postoji hladnjačarska mafija, ali ovde nešto debelo smrdi", uverava nas jedan malinar. Podseća nas i na aferu dodele prvih kredita za podsticaj privrede koji su deljeni za vlade Zorana đinđića. Dodela kredita je tada išla preko Ministarstva privrede, trgovine i usluga, na čijem je čelu bio Slobodan Milosavljević. Nekom čudnom igrom slučaja ovi su krediti prioritetno dodeljivani hladnjačarima. Jedan od njih, čija je hladnjača u blizini Niša, čak se javno hvalio kako je zavrnuo pomoćnika ministra koji mu je dodelio kredit, jer mu nije dao dogovorenu proviziju. U to vreme je ubijen premijer đinđić, zavedeno je vanredno stanje, a zatim su raspisani izbori, pa se cela afera slegla.

Bilo kako bilo, tek evidentno je da su hladnjačari ove kredite sa enormnim grejs periodima i kamatama ispod stope inflacije iskoristili da ostvare dodatne izvore prihoda izvan svoje osnovne delatnosti. Sa druge strane su malinari uzimali komercijalne kredite bez grejs perioda i sa realnim kamatama, koje danas moraju da vraćaju kako znaju i umeju. Ko je, dakle, u ovim pregovorima u prednosti?

Kako danas država pokušava da ispravi ovu nepravdu? Pomenutom sastanku u Valjevu je, pored predstavnika Ministarstava poljoprivrede i trgovine, prisustvovao i Ivica Tončev, savetnik zamenika premijera Srbije, Ivice Dačića. Delegacija na visokom nivou, reklo bi se. Ali: "...Tončev je tu samo bio da bi nas disciplinovao", tvrdi nam jedan malinar, učesnik tog sastanka. "...Njegov jedini zadatak je bio da nam pripreti žestokom državnom reakcijom ako odlučimo da kao ranije radikalizujemo proteste i svoje proizvode iskipujemo na beogradske ulice, ispred zgrade Vlade." Para nema za poljoprivredu, ali, Bogu hvala, pendreka ima koliko god hoćeš!

 

 

Glad već za dve godine   

 

Konačno nam je sve jasno. Država nema nameru da ozbiljnije pomogne poljoprivredi jer je tajkunima već obećala najplodniju zemlju, i to u bescenje. Sudbina svih onih koji će na ovaj način da ostanu bez zemlje, državu jednostavno ne interesuje.

Još gore će proći običan narod, koji sa poljoprivredom nema nikakve veze, osim što kupuje prehrambene proizvode. "Ako se koliko danas ništa značajno ne promeni u odnosu države, ali i banaka i nakupaca prema proizvođačima, za najviše pet godina ili će da zavlada glad u Srbiji, ili ćemo morati da uvozimo hranu", objašnjava nam Dimitrije Teofilović, nekadašnji saradnik u Ministarstvu poljoprivrede. Pitamo ga šta će se desiti ako banke pre kraja godine počnu sa aktiviranjem hipoteka. "...Onda je pomenuti rok upola kraći", kaže Teofilović. "Sumnjam da će oni koji na ovaj način dođu do oranica želeti da investiraju u proizvodnju. Jednostavno će sačekati da dođu strani kupci kojima će da prodaju imanja, ali zakonske promene koje bi to omogućile teško da možemo da očekujemo pre 2012. godine".

Potvrdu ovih tvrdnji dobijamo i u informaciji da je Popis poljoprivrede, bez koga nije moguća potvrda usaglašenosti našeg zakonodavstva sa onim iz EU, zakazan tek za 2011. godinu. Poslednji ovakav popis urađen je još pre pola veka, tačnije 1960. godine! Pored toga što će da obezbedi preduslove za proces pridruživanja EU, ovaj popis je neophodan i kako bi se prikupile informacije bez kojih nije moguće kreiranje agrarne politike. Dotle, dakle do 2011. godine, ova država neće moći, čak i kada bi to htela, da preduzima bilo kakve korenite zahvate u cilju revitalizacije poljoprivrede. Za većinu današnjih proizvođača, tada će već biti prekasno.

   Možda je zato za nas obične potrošače najpametnije da već sada, na vreme, počnemo da skladištimo namirnice za trenutak u veoma bliskoj budućnosti kada će ova zemlja ostati bez poljoprivrednika.

 

 

 

 

Čekaj malo da se zaletimo  

 

Koliko je ova vlada nezainteresovana za obnovu agrara govori i podatak da je zajednička komisija Ministarstva poljoprivrede i Republičkog zavoda za statistiku, koja treba da obavi Popis poljoprivrede, na ovom projektu u poslednjih godinu dana radila čak cela četiri dana!  I to od 27. do 31. jula kada su u Beogradu boravili konsultanti EU koja nadgleda ceo postupak.

   Za decembar ove godine planiran je probni popis, pa je čudno da će konačni popis biti obavljen tek dve godine posle probnog. Razloge za ovakvu sporost javnost i dalje ne zna. šta će se desiti ako u međuvremenu, za te dve godine, na vlast dođe neka nova vlada? Da li će se promenjeni kadrovi u Ministarstvu i Republičkom zavodu za statistiku opet tri godine obučavati za sprovođenje popisa?