Zadnja strana

 

 

Mirko, pazi metak!

 

 

Piše: Mirko Cvetković

 

 

Dragi Borise Tadiću, predsedniče moje stranke, moje države, moje vlade, ministre nad ministrima, o najveći među nama, unapred izvini što ovaj mali čovek u meni, ova slaba i uplašena ličnost, dozvoljava sebi nečuvenu slobodu da Ti se ovako javno i nedolično obraća, ali  nemam načina da ućutim. Slab mi je glas, jedva govorim, ali moram.

Jedan mi je zamerio da pričam nejasno i tiho, da mi je svaka reč kao da sam, ne daj bože, na samrti, pa sam, umesto da ti se lično obratim, odlučio da napišem ovo otvoreno pismo u nadi da ćeš razumeti moje ljudske slabosti i potrebe. Računam, ko bi mene u vezi toga bolje od Tebe razumeo?

 Sa druge strane, mislio sam, ako odem do tebe da ti kažem šta imam, ko zna kako ćeš biti raspoložen, ko će biti kod Tebe, hoćeš li ti biti pri sebi, i slične stvari... Pa sam pomislio: neka, Mirko, pusti čoveka, nemoj tako, ko zna šta je njemu u glavi, ko stoji iza njega, ko ispred njega i sve tako...

Dakle, kad sve saberem, shvatio sam da je ovo najbolji put do Tebe.

O najveći među nama, o ministre nad ministrima, predsedniče svega, izvini što ti se obraćam sa stranica novina koje nikako ne voliš, ali je ovo jedno od retkih, takoreći proverenih mesta, na kojima će tvoja visoka čitalačka kultura zadržati svoju pažnju, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da si ovde redovna i omiljena ličnost kojoj je posvećena puna pažnja. Pa ko velim, kad već čitaš šta pišu o tebi, pročitaćeš i šta meni treba...

Ja sam, mili i dragi predsedniče, Tvojom milošću a pukim slučajem, dospeo na mesto predsednika Vlade Srbije.

Seti se, premudri suverenu, upravo si se Ti lupio po čelu u turobnim časovima razmišljanja kako da izabereš nekoga na to mesto, lupio i uskliknuo: "...Imam čoveka, kako se ranije nisam setio!". Eto tako si me izabrao.

Od tada do današnjeg dana, ja sam radio svoj posao a u stvari si ga ti, premudri predsedniče, radio. Ja sam samo glumio predsednika Vlade. I to vrlo loše. Ti znaš da ja nisam glumac, ja sam čovek koji bi možda mogao da odglumi Deda Mraza (ma, to uopšte ne bih morao da glumim, ja sam isti Deda Mraz!), i znaš vrlo dobro koliko mi sve ovo teško pada...

Pa sam u vezi sa tim, mili, dragi i neizrecivo veliki predsedniče moje države i moje partije (pa to je još samo Tito bio!), doneo ovu drsku i nesmotrenu odluku da te javno, putem ovog neomiljenog medija zamolim da mi daš malo posla. Da me pustiš da vladam, pa makar samo dva dana! Videćeš, neću te razočarati!

Obećavam ti, o najveći među nama, da ću ta dva dana biti čvrsto na liniji naših demokratskih opredeljenja, da ću raditi na evroatlantskim integracijama, da će moj sveti put biti put u Evropu, da ću verno tumačiti Tvoju politiku, da ću biti za i protiv istovremeno, i da s Tvoga puta uopšte neću da skrećem. Dalje, želim da Te uverim da će mi tih dva dana biti kao dve godine (a ko je, molim Te, najveći među nama, uopšte dogurao ovde do kraja mandata osim Tebe i par ministara iz G-17). Jer, mili i dragi predsedniče svega postojećeg, ja sam ti jedan skroman čovek, ne treba meni više od ta dva dana. Ihhh, šta bih ja sve uradio kad bih  imao punu slobodu i pun mandat! Pa to bi bila jedna mirna i tiha država, čule bi se samo ptice i vetar, ja bih malo dremao u kabinetu, a malo bih se pojavio u javnosti, tek da znaju da sam dobro i zdravo.

Ne bih ja ovako išao po svetu da radim Tvoj posao, jer ga ja i ne znam u stvari. šta je to meni trebalo da idem u neku Poljsku sa onolikim državnicima, a da Tebe tamo nema. Znam, u redu, nisu te pozvali, ali šta ću ja tamo? Niko se sa mnom nije družio, bio sam strašno usamljen... Gde si Ti bio tada? U demokratskoj Džamahiriji, u Libiji, ispod čadora onog čudnovatog pukovnika. čujem da si bio jedini gost. Baš sam se pitao šta ćeš tamo.

Pa si me poslao u Finsku da gledam ona hladna jezera i još hladnija lica nekih stranaca koji govore razne jezike. A znao si da ja ne govorim strane jezike, i da ono malo što znam bolje da ne znam... Ljut sam, predsedniče naš. Ljut sam kao ljuta trava. Nije mi pravo. Evo, možeš li da zamisliš koliko sam ljut kad sam se ovako okuražio da ti javno pismo napišem, pa neka ide moja glava. Učio sam ja istoriju. Srbija se umirit ne može. 

Zbog svega ovoga, radujem se što ćeš pročitati u kakvom sam stanju, pa koristim priliku, ukoliko još nisi pobesneo sasvim, da te zamolim da me stvarno uskoro primiš. U suprotnom, pisaću Ti ova otvorena pisma i dalje. Pisaću Ti i danju i noću.

Primi me. Imam šta da Ti kažem. Ma, rado bih da ti malo i podviknem, ali gde će moj slabašni glas stići do tebe... Jer, mili moj predsedniče, stigla je voda do grla, nema se kud dalje. Ovi ministri su podivljali, rade što ih je volja, rade kako im ti kažeš, i šta ja tu mogu?

Je li u redu, o najveći među nama, da me ovako surovo satireš i upokojavaš pre prirodne smrti, jesam li ja to zaslužio?

Pa Ti znaš da sam ja upropastio na desetine privatizacija, da je firma kojom sam ja upravljao raširila ruke svakome ko je iz te Tvoje demokratske kolonije, da sam svakome rekao: uzmi šemso koliko ti drago, zahvati, namakni!

Eeee, moj predragi vođo, ja bih da sam na tvom mestu stavio prst na čelo pa malo razmislio. Rekao bih: pa nije valjda tom tihom i mirnom čoveku Mirku Cvetkoviću život dojadio pa se onako bezobrazno ponaša ispisujući teške optužbe na nepristojnim novinskim stranicama? Pitao bih se, o najveći među nama, da nije nešto drugo u pitanju, da ja nisam malo preterao uzimajući mu ono što sam mu dao? Eto to bih ja sebe pitao da sam na Tvom mestu.

Na kraju te molim ponizno za razumevanje što ovaj moj mali vapaj nad mojom mandatarskom sudbinom shvatiš kao čin dobre nade. Zapravo, shvati ovo kao krik usamljenog čoveka kome si Ti lično uzaptio ustavno pravo na rad. Ti znaš da ja ne znam da se derem niti znam da se nadvikujem, čovek mora dobro da mi priđe da bi me čuo. Ali, u meni sve vrišti.

Evo, pogledaj me. Imam li ja lik opasnog čoveka? Nemam. Da, ali to nije razlog da gaziš moja ljudska i mandatarska prava, da me tretiraš kao Slobodan Milošević Zorana Lilića!

Samo da znaš, i neka ti ovo služi za opomenu: Lilić je prvi pobegao sa njegovog broda ludaka. A bogami, ako ovako nastaviš, i ja ću prvi odavde da umaknem! I još nešto: ako se obrijem, nemoj da se iznenadiš. I Lilić je skinuo brkove čim je raščistio sa gazdom. To ti je čisto frojdovski - kad više nemaš šta da sakriješ, onda se obriješ.