Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Uzroci i posledice nasilja na stadionima ili dugo putovanje u bolju prošlost

 

Malo pića i malo krvoprolića

 

 

Uspeh srpske fudbalske reprezentacije nakon izvanredne pobede nad Rumunima (5:0), kojom je overen trijumfalan pohod ka Južnoj Africi na predstojeći planetarni samit najboljih selekcija u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, proslavljen je burno širom Srbije. Odlazak na Mundijal 2010. u Južnu Afriku, nakon 2006. godine u Nemačkoj, ima posebno značenje: prvi put naša fudbalska reprezentacija osvaja dva uzastopna učešća na svetskom samitu najboljih fudbalera

 

Miroslav Vislavski

 

 

Pola veka je bilo potrebno da naši fudbaleri ponove rezultate koji su nas svrstavali među svetsku fudbalsku elitu. Zbog toga je mnogo razloga za slavljenje svih pristalica sporta u Srbiji i neizbežnih najviših državnih zvaničnika. Boris Tadić, Ivica Dačić, Božidar Đelić, Snežana Marković-Samardžić, Dragan Šutanovac, često su bili u kadru kamera javnog servisa - kako iz lože Zvezdinog stadiona pevaju Bože pravde, raduju se golovima Belih orlova i, konačno, nazdravljaju šampanjcem u znak velike pobede i uspeha...

To što su zakonom propisali da nema alkohola na sportskim borilištima, trebalo je da znaju da se na njih jednako odnosi kao i na one huligane koji nas kompromituju i promovišu na najgori mogući način. Državni tužilac je požurio da "opravda" predsednika Tadića, rekavši da ne treba poistovećivati protokolarno nazdravljanje šampanjcem sa nalivanjem pićem onih koji prave nerede na stadionima i sportskim borilištima. Lako je saglasiti se sa ovakvim stavom. Ali ne i sa onim ko ga daje...

"Navijačke grupe" je država trebalo već odavno da disciplinuje. Da ima države! Ali Srbija dugo luta za državom. U sportu se to najbolje i dugo očitava. Najavljena zabrana pojedinih navijačkih podgrupa (?!) slika je nemoći i lutanja države u obračunu sa organizovanim "navijačkim" grupama. Umesto da primenjuje Zakon o sprečavanju nasilja, da ga pooštri i sprovodi svuda i na svakom mestu, vlast se odlučila da - u cilju zaštite pojedinih ministara koji su nam razbili zemlju i ekonomiju - drakonskim merama pooštrava novinarsku i medijsku javnu reč! Ne treba onda da čudi što se širom Srbije i svuda gde nastupaju naši klubovi i reprezentacija, poput poslednjeg u Litvaniji, pojavljuje transparent sa prepoznatljivim likom mladića koji je gurao upaljenu baklju žandaru u usta, na kome piše: "Pravda za Uroša!"  U čemu je onda zahtev za pravdom?

Ako državni organi misle da je premlaćivanje do tragične smrti Francuza Brisa Tatona  rezultat i problem navijačkih grupa i "navijačkih strasti", onda pokazuju nezrelost ili i dalje manipulišu građanima Srbije. Problem je u njima - što su pomešali babe i žabe, što su levi bili desni, a ortodoksni desni postali najveći borci za socijalnu pravdu... Problem je što nemaju karakter: hoće da demonstriraju svoj evropeizam, a u osnovi su nacionalno opterećeni do šovinizma... Problem je što naočigled sveta koji još nije promenio istorijske činjenice i zakone, u ime srpskog patriotizma i "dostojanstva" na velika vrata rehabilituju poražene u Drugom svetskom ratu... Preostaje da to urade sa fašističkim Nemcima, Mađarima i drugim   koji su poraženi od "zlikovaca" što su oslobodili zemlju, na čelu sa partizanima i Rusima... Problem je što po svetu jure kao muve bez glave i ne znaju gde i kuda udaraju - da li sada ka Istoku, sutra ka Zapadu, prema nesvrstanima, Kini...

Dakle, kada se desi tragedija kao što je premlaćivanje do smrti jednog mladog Francuza (ne ponovilo se!), onda treba dobro razmisliti da li to treba pripisati fudbalskim navijačima. Jer, uradio je to onaj koji je u Srbiji masakrirao svoje roditelje, a onda njihove ostatke u delovima raznosio po kontejnerima... Uradio je to otac koji je silovao svoje ćerke... Uradio je to neki mladić koji je silovao staricu od osamdeset godina... Uradio je to onaj koji je razbio i opljačkao našu zemlju... Zločin je uradio produkt politike i vremena koji dugo traju u ovoj zemlji.

Zlo i zločin ne treba zaboraviti. To mora da bude velika pouka. Jednako kao što je nedostojanstveno zaboraviti sva zla koja nam je pre deset godina priredilo društvo koje zovu NATO, među kojima su istaknuti bili naši istorijski saveznici - Francuzi. Uvažavajući stav najviših državnih funkcionera koji su pokazali iskrenu žalost za mladim Francuzom, i njihov predlog da jedna ulica u Beogradu dobije njegovo ime, građanin Srbije istovremeno, s punim pravom, želi da njegovi državnici imaju jednake emocije i principe i prema svakom domaćem stradalniku. Da imaju iste principe i odlučnost u osudi zločina i incidenata poput onih koje su naši rukometaši doživeli na Svetskom prvenstvu u Zadru... Ili nedavno u Varaždinu kada su mladi orlići bili izlagani najvećim uvredama, kao pre dvadeset godina, povicima "braće" Hrvata: "Srbe na vrbe" i "Ubi, ubi Srbina" ili "Četničke pičke". Osudu je doživeo samo naš igrač Tomić, koji je svoj pogodak proslavio imitacijom pucnjave iz "Kalašnjikova".

 Na sceni je sunovrat morala, šizofreni napadi frustriranih i ispuštenih generacija i pojedinaca koje je ostavila porodica, o kojoj država nije vodila računa. A državu vode oni koji najviše morališu i uživaju u privilegijama - do zloupotreba sa ogromnom cenom. Ovi koji su danas na sceni, ne mogu prenebreći da su proizvođači barem polovine ukupne propasti Srbije.

 

 

Proces bez prestanka

 

Aleksandar-Saša Stanković je poznati lik Novog Sada. Posebno starijim Novosađanima i ljubiteljima fudbala. Bio je dugo u FK Vojvodina, pa je bio čovek za sve i čovek od poverenja. Sport je voleo od najranije mladosti i beše veliki pristalica najvećeg kluba u Pokrajini. Neko vreme se okušavao u boksu, ali mu se više dopalo da bude u blizini fudbalskih asova FK Vojvodina.

U klub je ušao nakon povratka iz inostranstva. Imao je atraktivne automobile, bavio se taksiranjem i ugostiteljstvom. Bio je desna ruka prvim operativcima Vojvodine od polovine osamdesetih: Ljubi Španjolu, Miloradu Kosanoviću, Cvetku Riđošiću, Svetozaru Šapuriću, Nestoru Sremčevu, Miroslavu Vislavskom... Kasnije, kada je smenjen grobar kluba  Miodrag Kostić, kada su navijači pod njegovim i vođstvom povratnika Cvetka Riđošića preuzeli kormilo posrnule Voše, biran je za potpredsednika Skupštine i bio upravnik Fudbalskog centra Vujadin Boškov! Na ovom mestu zadrža se dve godine, a kasniji problemi sa zdravljem zbog srčanog udara odvojili su ga od kluba njegove mladosti i života.

Dok je služio Vojvodini, paralelno je sa nevenčanom suprugom Ljiljanom Dožić, inače udovicom, razrađivao prestižni restoran Džet-set, koji je dugo bio stecište novosadske fudbalske i svakojake druge elite ondašnje Jugoslavije. Raspad zajednice sa ženom naveo ga je na samoodbranu prilikom ataka njenog novog partnera. U toj borbi, da bi sačuvao sebe, Saša je nevenčanoj ženi okačio drugi muški život na dušu. Sud ga je oslobodio odgovornosti.

Usledilo je osamnaestogodišnje isterivanje pravde oko imovine. I mada nije bio zadovoljan, prihvatio je rešenje Okružnog suda u Novom Sadu da mu se nadoknadi 20 odsto vrednosti imovine stečene u zajedničkom životu sa Ljiljanom Dožić. Zaludu je bilo sve. "Pravedni" Vrhovni sud Srbije je ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu i vratio je na početak. Saša javno sumnja u pravednost ishoda, jer su u radnju umešani advokatski i sudski moćnici iz Novog Sada. Tvrdi da je na sceni korupcija.

Već na početku novog postupka, predmet je vraćen sudiji Opštinskog suda u Novom Sadu  Milani Miličković. Način na koji je sudija "ušla" u predmet, sluti novu sudsku sapunicu. Prvo ročište, 18. maja ove godine, nije održano zbog tehničkih razloga, pa je zakazano sledeće za drugu polovinu septembra. Međutim, nakon teksta "Vava podmazuje, Sonja presuđuje", koji je objavio Tabloid u drugoj polovini maja, a u kome je pisao o osamnaestogodišnjem sporu, sudija Milana Miličković požuruje drugu raspravu!

 Našla je termin baš kada sudovi svoj rad privode kraju pred letnji raspust. Rasprava je zakazana i opet NIJE ODRŽANA 13. jula. Sledi treće ročište, zakazano za 18. septembar. Ni ovo ročište NIJE ODRŽANO, jer se građevinski veštak Milivoje Duvnjak nije odazvao pozivu. A nije zbog toga što je još uvek bio u zakonski dozvoljenom roku (15 dana) od izdavanja rešenja koje mu je naložila sudija u predmetu. Sudija je određivala termin ročišta, ona je izdala rešenje veštaku, ali nije vodila (ili jeste?!) računa o zakonskim rokovima. Kada je o veštacima reč, zanimljivo je da je u procesu koji je prethodio reviziji postupka pred Vrhovnim sudom, veštačio Miroslav Grujić Guta, koji je bio podstanar kod pravnog zastupnika tužene strane, poznatog novosadskog advokata Vladimira Horovica, koji je uspeo da obori prvobitnu presudu pred najvišom sudskom instancom.

Sledeću raspravu sudija Milana Miličković je zakazala za 16. novembar 2009. Ako je ceniti po uvodu u obnovu postupka, očigledno je da se nastavlja sa taktikom odugovlačenja i zamajavanja prava, ali još više pravde, koja je običnom građaninu postala nepoznanica ili iluzija. Korupcija i opstrukcija su odlike našeg pravosuđa. Da li je onda čudno kada očajni gubitnici istine i pravde, oni koji nemaju moć uticaja na sudove sem vere u pravnu državu, posežu za rešenjima poput ne tako davnog krvavog slučaja u Odžacima?

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane