Feljton

 

Ko je finansirao Hitlera (8)

 

 

Nemački ključ za britansku kasu

 

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne  Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

Lord Rotermer bio je krupan čovek, visokog čela i tako ekstremno konzervativnog političkog stava da su neki ljudi rekli da je "vrlo blizu toga da postane neuravnotežen kada se govori o komunizmu". Iako nije bio jedini koga je progonila opsesija opasnosti od kumunizma, bio je jedan od malobrojnih koji je dao toliki novac za borbu protiv komunizma. U Engleskoj je bio poznat kao čovek koji pomaže British Union of Fascists - BUF (Britanski savez fašista), čiji su članovi nosili crne košulje. Osmog januara 1934, kada je Rothermere odlučio da pomogne BUF, naslovi lista Daily Mail glasili su: "Živele Crne košulje." U članku na prvoj strani tvrdilo se da su Italija i Nemačka "nesumnjivo nacije koje danas imaju najbolje vlade u Evropi". Vođa BUF-a Ser Oswald Mosley mogao bi isto da učini za Veliku Britaniju, zamenivši "inertnost i neodlučnost" sadašnje vlade. Mnogo novinskog prostora i slika bilo je posvećeno fašističkim aktivnostima. Veliki članci i uvodnici hvalili su nastojanje BUF-a.

Iznenada u julu te godine, Rotermer je obustavio svoju podršku. U Flit Stritu se govorkalo da su jevrejski oglašivači u listu Daily Mail zapretili da će svoje oglase štampati u drugim novinama ako Rotermer nastavi sa to profašističkom kampanjom. Ubrzo nakon toga Rotermer se sastao s Hitlerom u Berghofu i ispričao mu kako su mu "Židovi oduzeli sav prihod od oglasa" i prisilili ga da "dođe sebi". Hitler se kasnije sećao kako mu je Rothermere rekao da je bilo "potpuno nemoguće preduzeti bilo kakve efikasne protivmere".

Što se tiče nacista, već je rečeno da je Rotermer počeo o njima povoljno da piše 1930. godine. Daily Mail je kritikovao "stare babe oba pola" koje pune britanske novine besomučnim izveštajima o nacističkim "ekscesima". Nasuprot tome, tvrdio je list, Hitler je spasao Nemačku od "Izraelaca sa međunarodnim vezama" i "manja nedela pojedinih nacista utopiće se u velikoj dobrobiti koju novi režim već donosi Nemačkoj". Rotermer je podsticao svoje novinare da pišu tekstove u kojima favorizuju naciste.

Na primer, 21. septembra 1936. Vord Prajs, najistaknutiji dopisnik Daily Maila, pisao je da je boljševizam veća opasnost za Britansku imperiju nego nacisti, i da bi, kada ne bi bilo Hitlera, "sva Zapadna Evropa uskoro glasno tražila takvu ličnost". Jedne su britanske novine 1938. saopštile svojim čitaocima da je Deily Mail poslednjih pet godina uveravao narod kako je "Dolfie Hitler vrlo dobar momak i kako mnogo voli Britaniju".

 

Političko gledište

 

Komentator lista Sunday Times pokušao je jednom da razjasni Rotermerovo političko gledište: "On je u Hitleru video iskrenog čoveka koji je pobedio komunizam u svojoj zemlji i čiji je program sada bio da preokrene versajski diktat. On nije u njemu gledao osvajača čije ambicije za prevlast u svetu neizbežno znače ako ne već sukob a onda bar neprijateljstvo prema Britanskoj imperiji." Zapravo, Rothermere se nadao da će Engleska i Nemačka biti saveznice. Hitler je rekao da je "Beaverbrookov i Rotermerov krug" došao i rekao mu: "U poslednjem ratu mi smo bili na pogrešnoj strani." U jednom od svojih razgovora s Hitlerom Rothermere je objasnio da se i on i Beaverbrook "potpuno slažu da više ne sme biti rata između Britanije i Nemačke".

Pre nego što je Rotermer posetio Nemačku, on i Hitler izmenili su seriju pisama. Rothermere je pisao da bi se rado poslužio štampom za "zbližavanje Britanije i Nemačke". Njegova ponuda je, naravno, oduševljeno prihvaćena. Hitler je kasnije izrazio zahvalnost za "veliku pomoć" kao i za povoljan stav prema Nemačkoj u vezi s njenim pomorskim programom. Možda je Hitler trebalo da kaže da je zahvalan za opšti pronacistički stav Daily Maila u proteklih deset godina.

Svakog jutra gotovo dva miliona ljudi pretežno iz više i srednje klase bilo je izloženo Rotermerovim pronacističkim idejama u Daily Mailu. Vrednost te publicističke kampanje bila je za Hitlera neprocenjiva. Naklonost koju su prema Hitleru pokazivale jedne od najpopularnijih britanskih novina uverila je nemačku vladajuću elitu da u Velikoj Britaniji niko neće zameriti ako Hitler postane nemački kancelar.

Poznato je da je Hitler imao mnogo simpazitera u britanskom visokom društvu, no među njima je bio neko čija je važnost bila mnogo veća od ostalih. Bio je to princ od Velsa, kasnije kralj Edvard VIII, a nakon abdikacije poznat kao vojvoda od Vindzora. Princ je prema Nemačkoj osećao jaku sklonost još od mladosti. Brojni njegovi rođaci bili su Nemci (majka mu je bila nemačka princeza pre udaje za kralja Georgea V) i često je u intimnom krugu govorio nemački. Čim bi se svi dvorani udaljili iz prostorije, zatvorivši za sobom teška, izrezbarena hrastova vrata, princ bi se opustio i počeo s majkom da razgovara nemački.

U junu 1935. princ je održao govor na godišnjoj konferenciji Britanske legije. Rekao je da Legiju smatra najpogodnijom organizacijom ljudi koji će "pružiti ruku prijateljstva Nemcima", protiv kojih su se borili u Prvom svetskom ratu. Mnogi su u Engleskoj i Nemačkoj taj govor smatrali "pečatom na sporazum o prijateljstvu između dve zemlje". Njegov otac, kralj George V, izgrdio ga je što govori o političkim pitanjima bez prethodnog odobrenja Forin ofisa. Govor je zaista izazvao široke reperkusije. Ser Henri Šenon zapisao je u dnevniku neposredno nakon govora: "Mnogo naklapanja o navodnim nacističkim sklonostima princa od Velsa." Kada je princ postao Edvard VIII, Šenon je napisao o novom kralju: "I on ide putem diktatora, nastrojen je pronemački, protiv Rusije i protiv suviše labave demokratije. Ne bih se čudio da on namerava da postane umereni diktator."

Stvorena je legenda kako je Edvard morao da abdicira zato što nije hteo da napusti "ženu koju je voleo". Međutim, to je bila samo fasada iza koje se krila mnogo oštrija zamerka koju je vlada imala u odnosu prema kralju - naime, njegov pronacistički stav. Dokazi za to mogu se naći u engleskim i nemačkim izvorima. U Ribentropovom memorandumu Hitleru od 2. januara 1938. stoji: "Smatra se, međutim, da je nacionalsocijalizam sposoban za sve. Boldvin je to već shvatio, i Edvard VIII je morao da abdicira jer nije bio siguran da li bi on, zbog svojih stavova, bio spreman da srađuje u antinemačkoj politici."

Herman Gering bio je siguran da je Edvard VIII izgubio presto zato što je želeo anglo-nemački sporazum i nije delio prezir svoje vlade prema nacistima. Po Geringovom mišljenju, takozvani nepodoban izbor gospođe Simpson za suprugu bio je samo izgovor da se otarase kralja; Hitler je smatrao da je "stvarni razlog propasti vojvode Vindzora bio... njegov govor na skupu veterana u Berlinu na kojem je izjavio da će zadatak njegovog života biti pomirenje između Nemačke i Velike Britanije". Entoni Idn, ministar spoljnih poslova, navodno je rekao: ako kralj Edvard nastavi tako nezavisno da govori o međunarodnim pitanjima, "ima puta i načina da se prisili na abdikaciju". Hju Dalton, laburistički poslanik u parlamentu, spomenuo je "veoma proširene glasine da on (kralj) nedolično podržava nemačke naciste, i opšte je mišljenje da je za jednog ustavnog monarha previše sklon tome da ima i izražava neka opasna lična gledišta". Vojvoda je potvrdio sumnju da se divi nacistima kada je u jesen 1937. govorio na skupu u Lajpcigu, u Nemačkoj. Bivši kralj rekao je svojim slušaocima: "Putovao sam svetom i moje vaspitanje pomoglo mi je da upoznam velika dostignuća čovečanstva, no ono što sam video u Nemačkoj do sada sam smatrao nemogućim. To je nemoguće shvatiti, to je čudo, čovek to može razumeti tek kada spozna da iza toga stoji jedan čovek i jedna volja, Adolf Hitler."

 

Podsticaj na donacije

 

S obzirom na obilje dokaza materijala iz raznih izvora nije se moglo negirati da je Edvard VIII bio pronacistički raspoložen. Svakako to nije značilo da je kralj finansirao Hitlera, ali je svojim savetom podsticao mnoge Engleze i Nemce da potpomažu Hitlera. Početkom tridesetih godina uticaj monarha na britansku višu klasu još je bio veliki. Pripadnici britanske vladajuće klase nastojali su, svesno ili nesvesno, da ugode vladaru. Iako Edvard još nije bio kralj u vreme Rozenbergove posete Engleskoj 1931. godine, ljudi poput Normana, Dawsona i Rotermera svakako su znali za Edvardova pronemačka osećanja, i to je bila jaka moralna podrška njihovim vlastitim uverenjima. Nemačke industrijalce i poslovne ljude na sličan je način impresioniralo Edvardovo povoljno mišljenje o Hitleru. Zapravo je većina Nemaca živela u uverenju da britanska kraljevska porodica drži u svojim rukama uzde političke vlasti. Zato, kad su čuli da je naslednik prestola pronacista, Nemci su pogrešno verovali da će engleska vlada prihvatiti njegov stav čim on postane kralj. Bio je to još jedan razlog zbog kojeg su Nemci mislili da će  Britanija pozdraviti nacističku vladu.

U maju 1933. Rozenberg je drugi i poslednji put otputovao u Englesku. Iako njegova misija nije imala posebnog uspeha, zbog njegovih netaktičnih antisemitskih izjava o kojima je pisala štampa, u toku njegova puta zbio se događaj vredan pažnje. Jednog vikenda Rosenberg je boravio u monumetalnoj kući Ser Henrija deterdinga u Buckhurst Park Ascotu, samo jednu milju udaljenu od dvorca Vindzora. Neke novine objavile su da imaju pouzdane informacije koje potvrđuju vest o sastanku između Rozenberga i Deterdinga. Reynold's Illustrated News je pisao: "U svetlu sadašnje situacije u Evropi, taj privatni razgovor između Hitlerovog savetnika za spoljnu politiku i dominantne ličnosti evropske 'naftne politike' ima veliku važnost. On podržava mišljenje koje vlada u dobro obaveštajnim političkim krugovima da naftni kapital održava bliske veze s nacističkom strankom u Nemačkoj. To nije bio prvi Rozenbergov susret s Deterdingom, njih dvojica susreli su se već 1931. godine.

Ko je bio ser Henri Deterding i zašto je pozvao jednog nacistu na svoj posed? Deterding je bio jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Njegovi tajni sastanci s Hitlerovim predstavnikom malo su govorili o zaverama i tajnim novčanim transakcijama između Deterdinga i Hitlera.

Sin mornara, Hendrik August Wilhelm Deterding rođen je 1886. godine u Amsterdamu. Fasciniran brodovima koji su se zbili u luci, mladi Hendrik je sanjao o tome da postane pomorac. No budući da mu je otac umro kada je Hendriku bilo samo šest godina, morao je da se odluči za neko praktičnije i rentabilnije zanimanje kako bi poboljšao finansijsko stanje porodice. Nakon završenog školovanja, šest je godina radio kao bankovni činovnik. Grbljenje nad poslovnim knjigama prepunim nizovima brojki bio je naporan i monoton posao, no on je brzo učio kako se izvode poslovne transakcije i koliko je važno dobro uložiti novac. Uskoro je našao bolji posao u Holandskom trgovačkom društvu, 1896. zaposlio se u Royal Dutch Petroleum Company. U roku četiri godine postao je glavni direktor Royal Dutch-Shel, međunarodnog trusta stvorenog uspešnim stapanjem British Shell Oil Company s Royal Dutch.

Diskutabilno je treba li Deterdinga smatrati Holanđaninom ili Englezom. Njujorški Wall Street Journal objavio je izjavu Richarda Dutcha, koji je tvrdio za Deterdinga, makar je ovaj 1920. godine dobio titulu viteza Britanske imperije: "Rođen je kao holandski podanik... i to će ostati sve do smrti". Međutim, britanska ambasada u Vašingtonu izjavila je, "koliko je njoj poznato", da je Deterding naturalizovani britanski građanin. Uprkos poreklu, živeo je u Engleskoj, nosio elegantna engleska odela, učestvovao u engleskim lovovima i govorio engleski savršeno, no sa malim akcentom.

Bilo je nemoguće po izgledu odrediti njegovu narodnost, izgledao je kao bogat evropski industrijalac. Ser Henri bio je nizak, zdepast čovek, ambiciozan, energičan i dinamičan. Njegova povelika glava bila je čvrsto nasađena na telo. Uprkos bujnoj sedoj kosi i nakostrešenim belim brkovima, izgledao je mlađi nego što je bio zahvaljujući ružičastom tenu i sjajnim crnim očima.

Svakog dana sedeo bi za svojim velikim, izrezbarenim radnim stolom na kojem se nalazio  čitav red telefona. To su bile veze ser Henrija s njegovim poslovnim i političkim informatorima u celom svetu. Svako zvonjenje telefona značilo je izveštaje s važnih punktova, vesti o proizvodnji, kretanju tankera, zbivanjima na berzi, radu konkurenata ili najnovije informacije o političkim događajima koji bi mogli uticati na njegove investicije.

Do 1913. godine Deterding je posedovao znatan deo u naftnim poljima u Rumuniji, Rusiji, Kaliforniji, Trinidadu holandskoj Indiji i Meksiku. Takođe je izvlačio naftu iz Irana i Iraka. Deterding je bio priznat kao čovek koji ima isključivu izvršnu vlast nad znatnim delom svetskog "crnog zlata". Jedan engleski admiral opisao ga je ovim rečima: "Napoleon po odvažnosti i Cromwell po temeljnosti."

 

 

 

Veza

 

Georg Bel, misteriozni Nemac škotskog porekla koji je imao brojne poslovne i političke veze, navodno je bio Deterdingov agent. On je prisustvovao brojnim sastancima udruženja ukrajinskih patriota u Parizu u svojstvu Hitlerovog i Deterdingovog predstavnika. Kako je poznavao Rozenberga i bio Romov blizak prijatelj, Bel je bio idealna veza između ser Henrija i nacista. Iste, 1931. godine kada je Rozenberg prvi put posetio Englesku, Bel je produbio vezu između Engleske i Nemačke radi budućeg saveza protiv Rusije. Morning post je nekako otkrio da su Belove instrukcije "u suštini iste kao i instrukcije gospodina Rozenberga prilikom njegove nedavne posete Londonu".

 

 

 

Tajna

 

Johanes Stil, nemački pisac i bivši agent nemačke privredne obaveštajne službe, podneo je dokaze prilikom istrage o požaru u Rajhstagu da je ser Henri Deterding davao novac nacistima. U svojoj knjizi Escape to the Present (Beg u sadašnjost) Stil piše: "Sazvan je zatvoreni sastanak istražnog odbora, i ja sam upozorio prisutne da postoje neke dobro poznate veze između Hitlera i jednog međunarodnog naftnog trusta. Išao sam u detalje, citirajući određene činjenice u prilog svojim navodima i informisao istražni odbor kako i gde se mogu naći dokumenti kojima će se potkrepiti moje tvrdnje. Gotovo istog časa kada je Stil završio sa svojim izlaganjem, bivši urednik jednih istaknutih nemačkih novina skočio je sa svog mesta i upozorio članove odbora da se činjenice o vezama engleskog kapitala s Hitlerom ne mogu javno iznositi jer bi mogle dovesti u nepriliku britanskog ministra spoljnih poslova. Na to su prisutni glasanjem odlučili da se 'činjenice' zadrže u tajnosti."

  

 

 

 

Natrag