Vojska

 

Smisao i besmisao srpske vojničke tradicije u okolnostima sumnjive vojne neutralnosti

 

 

Dželat, partner i njegove sluge

 

Ideja svetskog katastrofičara Frensisa Fukujame o kraju istorije kao legitimnom događaju, već se ostvarila u nekim oblicima naših života i navika. Srbi kao vojnički narod i njegova danas zaboravljena vojnička tradicija, očigledan su dokaz jednog odmaklog procesa. Penzionisani pukovnik bivše jugoslovenske armije Milan Jovanović, specijalno za Tabloid,  analizira fenomen zatiranja nasleđa. I lokalnog i globalnog

 

Milan Jovanović

 

 

Od završetka Drugog svetskog rata pa do današnjih dana, srpska vojnička tradicija predmet je eksploatacije političkih režima, različitih ideologija koje su harale ovim delom Balkana, ali i samog vojnog vrha svake bivše države u kojoj je srpski narod zbratimljeno živeo.

Priča o vojničkoj tradiciji u vremenu jugoslovenske socijalističke prakse imala je striktan zadatak da uzdiže sećanje na partizansku borbu, na partizanski način ratovanja, na partizanske brigade, na njihove slavne komandante i na svih sedam neprijateljskih ofanziva koje su dobile mitološke oblike u ondašnjoj zvaničnoj istoriji. Čak je i taj broj sedam, mitski i biblijski prema raznim verovanjima, dodao na težini celoj toj stvari. Nije se socijalistička Jugoslavija odricala ni ranijih tradicija. Solunski front imao je zaslužno mesto čak i u socijalističkom društvu, a i Tito lično je imao običaj da preživele solunce redovno prima pokazujući da respektuje vojničku tradiciju.

 U zvaničnoj vojnoj istoriji i u vojničkim enciklopedijama (uredno brigu o tome vodio general Fabijan Trgo), prednost je imala borba jugoslovenskih naroda protiv imperijalnih sila kakva je bila, recimo, Austrougarska. Izučavala se pobuna mornara u Boki uoči raspada te imperije, slavio se herojski čin mornaričkih oficira Kraljevine Jugoslavije, zapovednika razarača Zagreb, Milana Spasića i Sergeja Mašere (jednog Srbina i jednog Slovenca) u aprilskom ratu 1941, kad su poslali mornare kućama, a sami ostali na brodu miniravši ga da ne bi pao u ruke neprijatelju.

Izučavala se taktika i strategija velikih vojničkih pobeda i balkanskim ratovima i oba svetska rata. Naravno, u širem kontekstu, izučavala se i vojnička tradicija drugih zemalja, ali su domaća iskustva bila na prvom mestu.

Odlaskom socijalističke Jugoslavije u istoriju, dolaskom režima Slobodana Miloševića, počela je vulgarizacija upotrebe svake tradicije, pa i one vojničke, u svrhe opravdavanja svega što je taj režim činio. Ali, kad je 19 zemalja okupljenih pod komandom NATO-a  krenulo, ne samo na vladajući režim u Srbiji nego na državu i celokupan narod, probudili su se i borbeni duh i vojnička tradicija. Od poslednjeg rezerviste do generala Lazarevića, Pavkovića i drugih, pokazalo se da je taj duh iznad svih režima i da znak jednakosti između srpskog naroda i srpske vojske čini odbrambeni sistem moćnijim od svake kabinetske strategije.

Naravno, priča o potpisivanju Kumanovskog sporazuma u junu 1999. godine, nakon sramnog NATO obračuna sa sopstvenim frustracijama usred civilizovane Evrope, ima više dimenzija. Da li je potpisana kapitulacija ili sporazum, da li je kapitulacija nastala kasnijom diplomatskom impotencijom tada već posrnulog Borisa Jeljcina, ili je nešto treće odlučilo da Srbija bude vojnički razmontirana bez pravog rata, tek - sramota se desila. Kad je svet zgranuto posmatrao kako Lazarević i Pavković danima sa Kosova izvlače netaknute tenkovske jedinice, bilo je jasno da vojničkog poraza nije bilo i da se pravi rat nije ni desio. Ovaj vrući šamar NATO pakt nije mogao da otrpi. Političkim a ne vojničkim gubitništvom, nažalost, u najvećoj meri za vreme dok je ministar odbrane bio sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, uništen je najveći deo tog naoružanja. Ne prodat, nego uništen.

Tek kao posledica toga počinje pravo bauljanje preostalog vojničkog duha unutar Vojske Srbije. U međuvremenu je došlo do masovnih personalnih deakumulacija, tačnije masovnih penzionisanja i drugih oblika demontaže još uvek vitalne, zdrave i vrlo obrazovane oficirske garniture.

Kao završni čin ove neopisive devastacije srpske vojničke tradicije, došao je i susret sa dželatom. Pojavili su se, dakle, NATO instruktori, da objasne unucima i praunucima heroja sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana kako se biju bitke, kako se brani domovina i kako se ponaša na bojnom polju!

Kad je ova ptica-rugalica već ugazila u zemlju Srbiju, presvučena u Partnerstvo za mir, pa kad je već i prihvaćena od vlastodržaca kao poželjna pedagoška pojava, srpski vojnik, ili ono što je ostalo od njega, prihvatio je nekako da obnovi gradivo, ovaj put na engleskom jeziku.

Ali, ni tu nije bilo kako treba da bude. Partneri su, u stvari, došli da osmatraju region, ali se nevešto kriju, u međuvremenu uvežbavajući džiu-džicu sa srpskim pelivanima po lokalnim  gimnastičkim salama.

O ovim tragikomičnim okolnostima, kad nema ni govora o nekakvoj viteškoj armiji koja u mirnodopskim uslovima učestvuje u velikim javnim radovima, partneri smatraju da je više nego dovoljno sa dva-tri laka topa i zamišljenim neprijateljima napraviti vojnu vežbu, dok umišljeni predsedavajući države značajno kroz durbin promatra ovu jeftinu kataklizmu, jeftiniju od naredbe JNA desetara: "Odeljenje u napadu - odeljenje u odbrani!" i "Atomska s fronta!".

Konačno, sve nade ove generacije da će vaskrsnuti tradicija srpskog vojničkog duha pokopane su zadugo, ne zbog toga što Srbin traži ratno stanje kao svoje prirodno stanje (kako je partnerova propaganda htela da kaže), nego zato što je globalizam i opšti finansijski sunovrat sve stavio na tržište, pa čak i vekovna shvatanja pojmova kao što su domovina, nezavisnost, suverenitet, neutralnost i slično.

U takvim okolnostima, ni Srbija nije zaobiđena. Stvaranje jedne unifikovane svetske armije kao zadnje linije odbrane krupnog kapitala, ne podrazumeva slavljenje tradicije niti nalazi smisao u sećanju na slavne vojničke pobede u ime odbrane svoje države, svoga naroda i svoga prava na sebe. Naprotiv, smišljen je međunarodni terorizam kao zamišljeni neprijatelj svetskih razmera koji se nalazi "tamo negde", koga treba poraziti u ratovima koji se vode takođe "tamo negde", iz čega postaje jasno da je gotovo i sa srpskom vojnom neutralnošću, jer su svi viđeniji svetski faktori već na borbenoj liniji "tamo negde".

Umesto Španskog građanskog rata gde su Internacionalne brigade bile bitku protiv dolazećeg fašizma, današnje "interbrigade" zarađuju kao najamnici prekookeanskih imperija, u majci svih bitaka, bici za preostala fosilna goriva.

Poslednja iskustva Vojske Srbije sa partnerom govore da nismo viđeni kao elitna jedinica u ovom konačnom obračunu. Jedan od razloga može biti i taj što ruska energetska sila dolazi u Srbiju.