Natrag

 

Stav

 

Apostol Pavle

 

 

Veliki Inkvizitor bi kaznio Isusa Hrista što ne vozi audi 8 kvatro sa pogonom na sva četri točka ili džip Q7, što ne tezauriše zlato kao jedan srpski vladika, što ne trguje cementom i žicom kao vladika preduzimač, što ne šticuje devizama kao mitropolit broker, što nema helikopter, što nije član RRA, što nije oblasni šef mafije i što se prema nižem sveštenstvu ne ponaša kao okoreli bandit i razbojnik u bekstvu.

 

Branko Dragaš

 

 

Smrt apostola Pavla ponovo je podelila Srbiju. Opet su ratovale Prva i Druga Srbija. Isključivost je narasla do patološke mržnje. Pobednici u ovom obračunu su bili apostol Pavle i onaj silni narod koji je strpljivo čekao u redu da oda poštu svom apostolu. Taj narod se samoorganizovao u Kolonu Ljudi. Nije bilo policije, obezbeđenja i redara da održavaju red. Kolona Ljudi je iznikla iz duše naroda. Građani su sami odlučili da odaju poštu apostolu. Jedino je on zaslužio njihovu ljubav i poštovanje.

Jedini je on u toj prljavoj i smrdljivoj baruštini tranzicije ostao čist. Jedino je on čuvao u sebi sve ono što smo mi već odavno izgubili u potrazi za materijalnim bogatstvima. Jedino je on bio sve ono što mi nismo imali snage da budemo. I zato je narod išao da mu se pokloni. Bilo je to kolektivno pročišćenje. Katarza. Priznanje da je duhovni svet iznad pohlepne svakodnevice. Trenutak u kome se sučeljavamo i borimo sami sa sobom i sopstvenim demonima. I zato je narod stajao i tražio iskupljenje. Narod je pobegao od ljudske usamljenosti. Izašli su ljudi iz svojih skučenih jazbina, odeljeni od celovitosti i suštine života, izmileli iz svojih tamnih vilajeta, uplašeni i okovani, izašli su da u ljudskom duhovnom dostojanstvu dožive jednakost i bratstvo. Smerni u ljubavi i poštovanju stajali su mladi i stari, muškarci i žene, vernici i ateisti, religiozni posvećenici i partizanski oficiri u penziji, nosioci spomenica i ratnici, poslovni ljudi i prosjaci, stajali su u Koloni Ljudi da bi se poklonili jednoj vrlini i volji i meri i doslednosti. Stajali su da bi se poklonili skromnosti, jednostavnosti, moralnoj vertikali, poštenju i duhovnom uspenju. Poštovanje su iskazali prema jednoj strogosti prema sebi, odgovornosti prema životu i ljudima. Ljudi su stajali da bi doživeli pročišćenje, da bi se uhvatili za nekoga koji je bio dosledan, jasan, čist i hrabar. Jer najveća je hrabrost pobediti samog sebe. Ljudi su stajali pred jedinim životnim principom koji je, popevši se na tron, ostao isti. Nije se promenio. Nije se uobrazio. Nije poludeo od vlasti i moći. Nije se obogatio. Ostao je ljudsko biće. Išli su ljudi da se napiju na tom izvoru života. Išli su da se poklone - ČOVEKU.

I to je ključna razlika između nas Srba i ostalih koji su žalili svoje verske vođe. Katolici su ispratili svoga papu pompezno, kako dolikuje verskom velikodostojniku koji se vozi blindiranim papamobilom, besprekorno organizovano, puno sjaja i pregršt holivudske raskoši. Rusi su ispratili svoga patrijarha sa patosom, opsesivno pokušavajući da razreše problem Bogočoveka i Čovekoboga. Ali Srbi su se jednostavno i skromno oprostili od Čoveka koji je živeo apostolski i koji je bio sušta suprotnost robotske civilizacije u raspadanju. Srbi nisu išli da se poklone instituciji, nego životnom principu. Nasuprot prevara, špekulacija, manipulacija i laži zvaničnih institucija stajao je jedan posvećeni Čovek koji je u sebi nosi čitavo izgubljeno i uplašeno čovečanstvo. Čovek koji je, na svom odlasku, stvorio zajednicu ljudi koji dele jedno zajedničko osećanje. I to je moralo da se dogodi.

Izmanipulisani i opljačkani tranzicioni gubitnik pronašao je u tom Čoveku svoj spas. Nije ga uplašila ni medijska špekulacija o objavljenoj pandemiji. Niko nije strahovao zbog sebe. Stajali su ljudi u redu, mada je okupatorski režim širio strah od zajedničkih skupova. Ljubili su krst, ruku i ikonu uvereni da je njihova vera u ljudskost jača od propagandnih laži ministara zdravlja. Niko nije oboleo od virusa. Niko se nije zarazio. Niko u redu nije tražio vode da pije. Niko se nije požalio da ga bole noge. Niko nije zatražio stolicu. Niko nije čuvao red za drugoga. Niko nije platio da neko stoji za njega. Niti su preprodavci prodavali robu. Ostareli komunista, ratnik i revolucionar, stajao je satima u redu i duboko se poklonio pred Čovekom, ne celivajući ništa, jer je odavao poštu svojim izgubljenim i nestalim mladalačkim idealima. U toj Koloni Ljudi bilo je pijeteta i katarze.

Vreme je u Koloni Ljudi stalo. U tom zastajanju, stanci, iskoraku iz dinamike života koja civilizaciju vodi u propast, ljudi su osećali da stvaraju sopstvenu zajednicu i bratstvo. Nasuprot grozničavog trošenja vremena, Kolona Ljudi je bila - oslobođena. Uzdigli su se i istrgli od ljudskih slabosti. Pokazali su da taj naš čovek, koga toliko omalovažavaju, vređaju, rajom i stokom nazivaju, genocidnim zlikovcem proglašavaju, ima snage da se otrgne, uspravi i svu svoju veličinu pokaže. Pokazali su da nije sve u ovom nesretnom dobu umrlo i da još uvek ima nešto dole, duboko u ljudskim dušama što nije zaraženo, uništeno, okovano i zatupljeno i što se, onako ljudski i jednostavno, izlilo i pretvorilo u Kolonu Ljudi. U toj koloni nije bilo tuge. Pogotovo nije bilo, kako optužuje malograđanska Srbija, indukovane tuge. Razlika je ogromna, jer u toj koloni nisu bili vernici, nego - ljudi. A to je velika razlika koju nije primetila zatucana malograđanska Srbija.

Nasuprot te Kolone Ljudi u javnosti je besneo rat ostrašćenih fundamentalista. Okupaciona vlast je bila vrlo pragmatična. Koristila je priliku. Sve što je preduzimala bilo je u funkciji vanrednih parlamentarnih izbora. Uplašili su se da se ne zamere ucveljenim biračima i tako smo dobili sve one nakaradne stvari vezane za sahranu patrijarha. Isključivanje drugih televizijskih centara je bilo u funkciji paranoidnog straha da im neko nešto ne zameri u žalosti. A toliko kršenje Ustava i zakona je uobičajena praksa načina vladanja Borisa Tadića.

Apostol Pavle i Kolona Ljudi su bili sušta suprotnost Prve, Druge Srbije i okupacione vlasti. Režim je podanički, izdajnički i kriminalni sloj ljudi koji radi za interese drugih vlada, tajnih službi i multinacionalnih kompanija. Oni su slomili ekonomsku kičmu Srbije i nastavljaju, donošenjem Statuta, dalje da teritorijalno uništavaju državu i naciju. Režim nastavlja da vlada širenjem straha i potkupljivanjem ljudi. Uključivanjem čelnih ljudi režima i državnih institucija u lokalne izbore na Voždovcu najbolji su dokaz o skoroj propasti ovog odnarođenog i okupatorskog režima. Isto tako se ponašao i Despot uoči svoga istorijskog pada.

Prva Srbija je oličena u svemu onome što apostol Pavle nije bio. Debeli crkveni velikodostojnici, okićeni zlatom, uživaju u zemaljskoj raskoši, voze se luksuznim automobilima, sam apostol Pavle ih je prekorio rekavši - ako tako skup auto voze zaklevši se na skromnost i vrlinu, šta bi tek vozili da se nisu zakleli; jedan ambiciozni makijavelista, moderan i agresivan u svojoj kampanji za novog patrijarha, miljenik tržišnih fundamentalista, koristi se i ličnim helikopterom, jedan kao Mida sve što dotakne pretvara u zlato, jedan je satanski opasan i spreman na sve, jedan je umešan u sve finansijske afere, jedan je igrač Vatikana, nekoliko je optuženo za pedofiliju i seksualne nastranosti, mnogi uzimaju novčane nadoknade mimo pravoslavnih običaja i veliki broj poštenih, skromnih i siromašnih sveštenika nema snage da izbavi našu Crkvu iz ruku pohlepnih crkvenih velikodostojnika. Apostol Pavle je bio naš starac Zosima. Njegovo čovekoljublje i posvećenost Hristosu mu nisu dali snage da se kao patrijarh obračuna sa svima koji su opoganili pravoslavnu veru i koji sramno služe Crkvu. Tu moramo da razlikujemo apostolsku ulogu starca Zosime od institucionalne uloge patrijarha.

I to sam našem patrijarhu rekao u proleće 1994. kada sam, više od jednog sata, nasamo razgovarao sa njim, tražeći da zaštiti igumaniju manastira Nimnik od napada jednog vladike. Smatrao sam da kao pravoslavac i donator Crkve i manastira imam pravo da ukažem da se u našem pravoslavnom domu trguje i špekuliše i tražio sam da on, kao naš domaćin pravoslavne porodice, spreči nepravdu i zaštiti istinu. Tada sam citirao Novi zavet: "I načinivši bič od uzica, izgna sve iz crkve, i ovce i volove, i menjačima prosu novce i stolove ispremeta. I reče onima što prodavahu golubove: nosite to odavde, i ne činite od doma oca mojega doma trgovačkog... razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti" (Sv. Jevanđelje po Jovanu 15, 16, 20) . Citirao sam i starca Zosimu koji je rekao - da bi se svet na novi način preuredio, potrebno je da se sami ljudi duševno okrenu na DRUGI PUT". Smatrao sam da patrijarh mora da se maši biča od uzica i da protera mešetare iz naše Crkve, a da apostol Pavle svojim životom pokazuje drugi put izbavljenja izmanipulisanoga čovečanstva. Patrijarh je zaštitio igumaniju, ali apostol je u njemu pobedio patrijarha. Prva Srbije je to vešto koristila i dovodila ga u neprijatne pozicije.

Tako danas čitamo iz pera plejboja, levičara, novobogataša, nacionaliste, tajkuna, medijskog manipulatora, Despotovog sluge i švercera duvana da je baš njemu Njegova svetost rekla: "Nama je Gospod na zemlji namenio i poverio određene dužnosti i zadatke. U ovome vremenu BAŠ NAMA, VAMA i MENI, i to ne neodređeno kao generacijama, nego BAŠ PO IMENU i PREZIMENU..." Prva Srbija je potpuno poludela. Prva Srbija je ubeđena da su oni dobili zadatak od Gospoda da kradu, muljaju, petljaju, lažu i obmanjuju zavedeni i uplašeni narod. Prva Srbija je unovčila svoj patriotizam i svoje pravoslavljenje. Profesionalni Srbi su ratni i kriminalni profiteri. SPC je trebalo da bičem od uzica protera profesionalne Srbe. Predlagao sam da se baci anatema na te zlikovce i da se proteraju. SPC nije imala snage. Sakrili su se iza svetlosti apostola Pavla. I misle da će tu da ostanu. Varaju se. Neće tu moći večno da se kriju.

Druga Srbija mrzi Prvu Srbiju. I sve što veliča Prva Srbija. Tako su postali ostrašćeni tržišni fundamentalisti. Koji žive na donacijama stranih obaveštajnih službi ili špekulanata i gangstera sa Volstrita. Druga Srbija ne razume zašto se stvorila Kolona Ljudi. Oni smatraju da su to zatucani vernici koji, kako kažu, nekrofilno čekaju da dodirnu mrtvog čoveka. Oni smatraju da je patrijarh kriv za rat. On je u toku rata bio na strani Srba. Patrijarh je bio osvedočeni srpski nacionalista. I sve što se dešavalo na sahrani patrijarha, okarakterisali su kao kolektivnu bolest srpskog naroda. Dakle, u koloni su stajali nekrofilni bolesnici. Tuga bolesnika je bila indukovana. Sahrana je bila cirkus. Žalio se umrli Gojko. Ateisti su bili uvređani ovakvom sahranom. Neki su, opet, kolone ljudi nazvale stokom grdnom. Na kraju, patrijarh je bio optužen od Druge Srbije da sprečava naš ulazak u evropske i evroatlantske integracije.

Druga Srbija je, takođe, potpuno poludela. Poludeli su i obesni jer su dobro unovčili svoju mržnju prema Prvoj Srbiji. Unovčili su svoje laži, optužbe i špekulacije. Druga Srbija širi strah od Prve Srbije i to dobro naplaćuje od svojih moćnih donatora.

I šta sad? Gde je izlaz? Ima li nam spasa?

Nastavlja se konfrontiranje Prve i Druge Srbije. Režim nastavlja da širi strah i manipuliše biračima. Potkupljuju se siromašni birači samo da bi okupacioni režim opstao i produžio ovu nacionalnu agoniju.

Zar Prva i Druga Srbija nisu mogle da ućute tih nekoliko dana? Zar režim nije mogao da prepusti samoorganizovanom narodu da u miru oda počast svom apostolu? Zašto je sve moralo da bude tako prokleto ružno?

I primitivno? Zašto se sve pretvara u dobijanje političkih poena ili preotimanje novca?

Kako dalje?

 

Nakon odlaska apostola sučelićemo se sa velikim podelama u SPC. Bojim se da će doći do velikog raskola i da će pohlepni pretendenti na patrijarhov presto dovesti do opšteg moralnog posrnuća SPC. Nakon apostola postoji velika opasnost da dobijemo na prestolu proračunatog karijeristu. Otpadnici će večito pobunjivati pastvu. Sukobljavaće se iste crkvene i otuđene oligarhije, jer suština hrišćanske religije nije u farisejima i sadukejima, nego u Isusu Hristu i njegovom stradanju za spas čovečanstva. Veliki Inkvizitori bi danas proterali Isusa Hrista, kaznili bi ga i ponovo razapeli jer napada njihove privilegije, materijalna bogatstva i moć kojima se manipuliše sa nevinim i neprosvećenim ljudima. Veliki Inkvizitor bi kaznio Isusa Hrista što ne vozi audi 8 kvatro sa pogonom na sva četri točka ili džip Q7, što ne tezauriše zlato kao jedan srpski vladika, što ne trguje cementom i žicom kao vladika preduzimač, što ne šticuje devizama kao mitropolit broker, što nema helikopter, što nije član RRA, što nije oblasni šef mafije i što se prema nižem sveštenstvu ne ponaša kao okoreli bandit i razbojnik u begstvu.

Srbiji treba patrijarh vizionar i patrijarh apostol. Srbiji treba patrijarh koji će imati apostolsku veličinu upokojenoga Pavla i patrijarh koji će imati odlučnost da uvede red u SPC. Patrijarh koji će svojim životom biti garant da SPC donosi novom kriznom dobu viziju spasa. Patrijarha koji zna da je jedini izlaz iz krize - duhovna obnova čovečanstva. Takav patrijarh nam treba. Patrijarh koji će SPC vratiti narodu i narod približiti Hristovom životu. Treba nam patrijarh koji će zabraniti sveštenicima da u luksuzu i raskoši izlaze pred opljačkani i osiromašeni narod.

Bacite materijalna bogatstva, Hristovi sledbenici u Bogu!

Izađite iz luksuza i raskoši! Uzmite knjige u ruke! Vratite se veri Hristovoj!

Propovedajte ljubav i dobrotu! Budite ljudi među neljudima! Stanite u Kolonu Ljudi i pokažite svojim ličnim primerom da ste pronašli apostola u sebi! Budite naši apostoli krize! Zađite u narod i pokažite mu vašu ljubav: budite sluge narodne i trpite zajedno sa njima. Proterajte trgovce iz SPC! Oterajte i kaznite pedofile! Isterajte nastrane i bludne!

Vi, srpski sveštenici, vi ste se zavetovali Hristu.

Pokažite da ste Hristova deca! Pokažite svome narodu put izbavljenja.

To je vaša dužnost. To je dužnost novog patrijarha.

On je prvi među jednakim. On je pastir svome narodu. Treba nam patrijarh koji će imati mudrost i odlučnost Mojsija. Treba nam duhovni vođa koji će znati da izvede narod iz ropstva komercijalne civilizacije. Treba nam patrijarh koji će nas ohrabriti, podržati i usmeriti. Treba nam patrijarh koji će biti hrabar da se obračuna sa svim našim zabludama i predrasudama. Treba nam patrijarh koji će razbiti zlatno tele i koji će narod vratiti istinskoj veri.

Imamo li takvog kandidata patrijarha?

Imamo. Ali, on se ne nalazi među favorizovanim farisejima i sadukejima.

On dolazi odozdo. Iz duše samog naroda. I služi svome narodu.

I spreman je da sledi put našega Pavla. Apostola Pavla.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane