Legalna pljačka

 

Privatizacija: najomiljenija zabava mafijaške inteligencije

 

Oplođujte kapital a ne narod

 

 

Recept je jednostavan: na privatizacioni tender se niko ne javi, preduzeće ništa ne radi već se stalno zadužuje, i na kraju se oglasi prodaja nekretnina koje su još u vlasništvu preduzeća. Za takvu prodaju lako se nalazi kupac koji budzašto dolazi u posed atraktivnih lokacija bez ikakvih obaveza - nema socijalnog plana, niti obaveze pokretanja primarne delatnosti. Ovo je ključna percepcija srpske privatizacije 

 

 

Piše: Milan Malenović

 

Za razliku od prethodnika koji su prodavali društvena preduzeća, Vladislav Cvetković, v.d. direktora Agencije za privatizaciju, u šali kaže da bi mogao ostati upamćen više po broju raskinutih ugovora. "Većem broju poništenih privatizacija u Srbiji doprinela je i globalna kriza, ali i činjenica da su na početku privatizovana najbolja preduzeća, dok su za kraj ostali najteži slučajevi", izjavio je Cvetković.

Zaista, kada pogledamo spisak privatizovanih preduzeća vidimo da su već u prvom naletu prodate strateški najvažnije firme, koje su samim tim i najprofitabilnije. Tako je prodata kompletna mlečna industrija, sve cementare, šećerane i uljare, jedina rafinerija i jedina železara... Za kraj su ostale, uglavnom, kompanije koje ne rade sa profitom i u koje je potrebno veliko ulaganje.

 

Noćna mora zvana prodaja

 

Jedan od najpoznatijih kandidata za privatizaciju je RTB Bor koji je pre neku godinu neuspešno privatizovan. Iako je još 2006. naš kolumnista Branko Dragaš predlagao da država preuzme RTB Bor uz ulaganje od oko 400 miliona dolara (od čega je više od polovine konverzija duga Basena prema državi), Vlada je tek ove godine najavila nove investicije i, umesto nagle, postepenu privatizaciju kroz izbor strateškog partnera. Postavlja se odmah pitanje zašto se svojevremeno uopšte ulazilo u privatizaciju kada je predloženi plan strateškog partnerstva povoljniji.

Posle godina rasprodaje sada se dolazi na ideju koju su vodeći ekonomisti od samog početka predlagali: nalaženje strateškog partnera. Ovo ne vredi samo za RTB Bor, već za sva ona preduzeća čija nam privatizacija još predstoji.

"Zbog krize postoji objektivan razlog da se neke privatizacije odlože za bolja vremena", naglašava Cvetković. "I održavanje u životu zahteva ulaganja i zato ne bi imalo velikog smisla produžavati rok za privatizaciju preduzeća za koje na nekoliko tendera ili aukcija nije bilo zainteresovanih kupaca. Za njih je stečaj jedino rešenje, jer ako do sada nisu uspela da budu privatizovana neće nikad. Tu treba stvari isterati do kraja. Druga su priča preduzeća, kao RTB Bor, Prva petoletka ili IMT, jer imaju ne samo veći društveni značaj već kasnije, kad prođe kriza, mogu biti kandidati za uspešnu privatizaciju."

Prva petoletka je čak tri puta bila na tenderu za privatizaciju. Početkom ove godine je prodata konzorcijumu predvođenom ukrajinskom firmom Lvivski autobusni zavodi i to pošto je ruski konzorcijum odustao. Rusi su nudili pet miliona evra, a Ukrajinci su platili polovinu te sume. Na kraju se Petoletka ponovo našla na državnim jaslama i sada se planira usitnjavanje ove firme kako bi njeni delovi kasnije lakše bili prodati. Inače, Agencija za privatizaciju je do sada raskinula 435 prodajnih ugovora.

 

 

Akcije u podrumu

 

Svetska ekonomska kriza je, u neku ruku, imala pozitivnih efekata na domaći proces privatizacije, jer je većina tajkuna ostala bez gotovine kojom bi plaćala državne udele u preduzećima. Za vreme privrednog poleta od pre nekoliko godina, činilo se ne samo da je moderno već i prihodonosno investirati na berzi. Većina domaćih novokomponovanih bogataša je koristila ovu mogućnost diskretnog oplođivanja kapitala. Kako nam je priznao jedan beogradski broker, ti su ljudi investirali ne po realnim ekonomskim pokazateljima, već po sistemu "rekao mi Mika, a ako treba Žika će da sredi u stranci". Kada je tržište vrednosnih papira počelo da propada nikakve stranačke intervencije više nisu pomagale.

Đorđe Nicović je tako svojevremeno kupovao akcije AIK banke iz Niša po ceni od 13.500 dinara za komad. Danas za njih ne može da dobije ni trećinu plaćene svote tako da mu je kapital blokiran na berzi (nedavno je prodao 130.000 svojih akcija, što je manje od petine paketa koji poseduje). Ista je situacija i sa ostalim tajkunima koji su doskora preko raznih of šor kompanija kupovali srpsku privredu. Nagla potreba za gotovinom nagnala je mnoge da na berzi ponude svoje akcije na prodaju, tako da je usled male potražnje ovo dodatno uticalo na cene akcija koje su danas, realno, u podrumu.

I strani investitori sve više i radije kupuju male pakete akcija na berzi umesto da se zaglave u oživljavanju nekog našeg posrnulog giganta. Kod kupovine akcija (osim u slučaju preuzimanja) investitor ne preuzima ni obaveze nastavka proizvodnje ni ispunjenja socijalnog plana. Jednostavno, u ovom slučaju se elegantno pušta da novac radi za investitora čija je jedina glavobolja pitanje u kom je trenutku najpovoljnije da proda svoje akcije.

Tako je, iz nužde, država primorana da privatizaciju sprovodi po najpovoljnijem modelu strateškog partnerstva.

 

Sartid alibi za Košice

 

Jedna od takvih privatizacija u koju se ovih dana upravo ulazi jeste prodaja Simpa iz Vranja. Početkom ove godine je skandinavski gigant proizvodnje i prodaje nameštaja Ikea uložio oko pola miliona evra kako bi Simpo kupio nove mašine. Samo na ruskom tržištu je zatim Simpo preko Ikee prodao nameštaj u vrednosti više od pet miliona evra. Ikeina investicija se tako munjevitom brzinom vratila i to u desetostrukom iznosu.

Sada je planirano da do početka iduće godine Ikea investira između pet i deset miliona evra u vranjskog proizvođača i time postane strateški partner naše kompanije koja je već brend na tržištima istočne Evrope. Za kasnije ostaje otvorena mogućnost da dokapitalizacijom ili otkupom deonica Ikea postane i većinski vlasnik Simpa.

Već iz priloženog primera se vidi da je ovakav način privatizacije daleko povoljniji. Zašto se onda od početka nije tako išlo?

Odgovor je veoma jednostavan: tajkuni nikada nisu ni želeli da investiraju u proizvodnju. Dosadašnje privatizacije, osim u slučajevima nekolicine zdravih firmi koje su za svoje proizvode imale dovoljno tržišta, nisu za cilj imale obnovu i nastavak proizvodnje već brz obrt kapitala i visoku zaradu u najkraćem mogućem roku. To se ostvarivalo na prvom mestu prodajom nekretnina koje su privatizovane firme imale na najatraktivnijim lokacijama. Tek posle toga, i ako bi nešto ostalo, nove gazde su pokretale proizvodnju koja je tako bila svojevrsna kolateralna šteta.

Evo i jednog drastičnog primera. Naša jedina železara je prodata slovačkoj ćerki američkog giganta U.S. Steel. Veoma brzo se pokazalo da je Sartid rezervni igrač za Košice: kada god Slovaci iz nekog razloga ne mogu da ostvare narudžbinu, u Smederevu se pokreće proizvodnja, koja prestaje onog momenta kada Košice samo mogu da ispune plan. Kako su naši radnici daleko jeftiniji od evropskih (zarađuju tek oko jednog dolara na sat) i kako je kod nas sindikalni pokret još u začetku i nema snage da se izbori protiv multinacionalnih korporacija iza kojih stoji i naša država, US Steelu se ovakav način rada isplati.

Sa druge strane, sama železara Sartid je plaćena 20 miliona dolara, a samo od prodaje energane U.S. Steel je inkasirao više od 20 miliona evra. Na prodaji će se uskoro naći i fudbalski stadion, procenjen na skoro 25 miliona evra, a pančevačkoj Utvi je prodata i stara železara za svotu za koju je svojevremeno ceo Sartid ustupljen američko-slovačkoj korporaciji. Koga onda uopšte interesuje proizvodnja?

 

Za budzašto uvek ima kupaca

 

Trenutno je 97 neprivatizovanih preduzeća. Od ovog broja 69 preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom do kraja godine biće privatizovano, dok će desetak otići u stečaj ili likvidaciju, procenjuje Ministarstvo ekonomije. Od 90-ih do danas je više od 40.000 pravnih subjekata prošlo kroz proces stečaja, a sada je taj postupak u toku u 492 preduzeća. Stečaj je i ranije bio jedan od načina kako su odabrani preuzimali srpsku privredu, a od sada će to biti skoro isključivi način. Recept je veoma jednostavan: na privatizacioni tender se niko ne javi, preduzeće ništa ne radi već se stalno zadužuje i na kraju se oglasi prodaja nekretnina koje su još u vlasništvu preduzeća. Za takvu prodaju lako se nalazi kupac koji budzašto dolazi u posed atraktivnih lokacija bez ikakvih obaveza - nema socijalnog plana, niti obaveze pokretanja primarne delatnosti.

Podsetimo, 2006. policija je uhapsila 35 osoba pod optužbom da su malverzacijama u privredi oštetili državu za više desetina miliona evra. Između ostalih uhapšeni su bivši predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajević, advokat Nemanja Jolović, bivša direktorka Poštanske štedionice Jelica Živković, bankar Sekula Pijevčević, biznismen Milinko Brašnjović, stečajni sudija Delinka Đurđević i advokat kancelarije "Jolović" Jasmina Kojić-Pavlović. Ova grupa označena je kao "stečajna mafija". Optužen je i bivši direktor C marketa i bivši potpredsednik Vlade Srbije Slobodan Radulović, koji se još uvek nalazi u bekstvu, kao i još dvoje optuženih.

Stručnjaci iz ove oblasti kažu da je loš zakon davao širok prostor svim mogućim malverzacijama. One su se ogledale u privilegovanju kupaca imovine preduzeća u stečaju, isplatama pojedinih poverilaca mimo reda ili u većem obimu od ostalih, ili umanjivanju realne vrednosti imovine stečajnog dužnika. Pravni stručnjaci napominju i da po starom, a ni po novom zakonu nije došlo do jasnog odvajanja nadležnosti: nije razgraničeno ko vrši nadzor rada stečajnog upravnika, šta je postupak stečajnog upravnika, kakav nadzor vrši stečajni sudija nad radom stečajnog upravnika i koji su to mehanizmi na raspolaganju stečajnom sudiji da bi mogao da preispita neke odluke upravnika, što je takođe prostor za malverzacije, ali i uvlačenje sudija u krivicu a da oni toga nisu ni svesni.

"Još uvek nije izvršena privatizacija metalurškog kompleksa Srbije, ali nećemo dozvoliti da se ugasi metalska industrija", rekao je svojevremeno potpredsednik Samostalnog sindikata metalaca Srbije Ljubodrag Cvrkotić i istakao da su ljudi postali socijalni problem jer je poništena privatizacija 43 preduzeća.

 

Koliko košta "po svaku cenu"

 

Kraj juna ove godine obeležila je vest da će oko 100.000 zaposlenih i članova njihovih porodica ostati bez zdravstvene zaštite zato što im preduzeća godinama nisu uplaćivala doprinose za zdravstveno osiguranje. Ispostavilo se da njih 30.000 "radi" u 60 državnih i društvenih preduzeća u restrukturiranju. Bila kriza ili ne, izgleda da je naša država jednako nemarna kada dođe do poštovanja zakonskih obaveza, kao i privatni vlasnici koji su kupovali firme na aukcijama Agencije za privatizaciju, a potom zaboravljali da isplate zarade i doprinose.

U skoroj budućnosti će i građanima biti podeljen veliki broj besplatnih akcija i to Telekoma, EPS-a, Jat Airwaysa, Aerodroma Nikola Tesla i Galenike. Kako su ovo preduzeća (sa izuzetkom Jata) koja solidno posluju i donose profit, lako je verovatno da će osiromašeni građani iskoristiti prvu mogućnost da te akcije unovče i to čak i po ceni ispod one tržišne. U 2010. imaćemo mnogo jasniju sliku, ali vlast ide u pravcu da se omogući trgovanje besplatnim akcijama i pre privatizacije javnih preduzeća, jer su tajkuni nestrpljivi da se dočepaju što je moguće većeg udela u preduzećima koja su ili monopolisti ili dominantna na tržištu.

Pre podele akcija proceniće se vrednost svakog preduzeće pojedinačno, s tim što bi akcije Telekoma mogle biti podeljene relativno skoro, zato što je ta kompanija već organizovana kao akcionarsko društvo, dok će EPS pre toga morati da se korporativizuje i njegov kapital iskaže u akcijama.

 

 

 

 

Brojke

 

Po podacima Agencije za privatizaciju, od početka procesa privatizacije u Srbiji je od 2002. godine do danas prodato 2.367 preduzeća, koja su zapošljavala 339.383 radnika, uz ostvareni prihod od oko 2,83 milijardi evra, investicije od oko 1,37 milijardi evra i socijalni program od oko 276,7 miliona evra. U prvih 10 meseci ove godine u procesu privatizacije prodato je 100 preduzeća, od čega je ostvaren prihod od 78,6 miliona evra, investiciona ulaganja su iznosila 42,4 miliona evra, a po osnovu socijalnih programa nije bilo uplata, tvrdi Privredna komora Srbije.      

Od privatizovanih 100 preduzeća, u kojima je zaposleno 9.126 radnika, šest je prodato putem tendera, 62 aukcijskom prodajom i 21 na tržištu kapitala.

 

 

 

 

Baci oko pa kupi

 

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Boško Živković smatra da je u Srbiji partijsko vlasništvo nad velikim kompanijama, već osetno u javnim preduzećima, jedina alternativa privatizaciji. Prof. Živković bez ustezanja ocenjuje da je sistem aukcijske privatizacije u Srbiji "brzo kolabirao", dovodeći do toga da novi vlasnici postanu oni za koje je čaršija mnogo pre zvanične prodaje znala da su bacili oko na firmu.

Vladislav Cvetković, međutim, energično odbija mogućnost da država kupi neprivatizovana preduzeća. "Neće biti podržavljenja preduzeća koja to ne zavređuju, jer ne treba ni davati lažnu nadu preduzećima bez perspektive. To ne sme da bude masovna pojava", kaže Cvetković.

I direktor Citadela Milutin Nikolić se založio "za nastavak privatizacije po svaku cenu, makar za evro po firmi, samo da kapital dobije pravog vlasnika na transparentan način". Populistički orijentisani srpski političari, međutim, očigledno misle da privatizacija nije uvek potrebna, pa je tako najavljeno podržavljenje PKB-a, Novosadskog i Beogradskog sajma, Luke Novi Sad...

 

 

 

Ima ih još

 

U državnim i društvenim rukama su ostali još mnogi giganti nekadašnjeg socrealizma. Među njima su kako gubitaši (kao npr. Prva petoletka, IMT, FAP...) kojima je potrebno dosta novca da bi se pokrenula proizvodnja i preduzeće vratilo na zelene grane, a tako isto i uspešne firme (Simpo, Telekom, Aerodrom Nikola Tesla) za koje već postoje zainteresovani kupci.