Prestrojavanje

 

Predškolske aktivnosti ministra vojnog i njegova američka priključenija

 

Vraćaj se kući, narani prasići!

 

Mesto i ulogu Vojske Srbije u domaćim i svetskim zbivanjima, na najbolji način personifikuje još važeći ministar odbrane Dragan Šutanovac. Na nju gledaju sa simpatijama jer ne preti nikome, na nju gledaju sa sažaljenjem jer je skoro i nema, ona je bezazlena jer se bavi perifernim civilnim poslovima, ona je potrebna jer ima brojan i dovoljno dokon obaveštajni kadar, ona je, takoreći, muška igračka koalicije na vlasti. Ako je sve tako, šta je ministar radio u Americi i u Pentagonu na prelasku između novembra u decembar 2009. godine? Na ovo pitanje odgovor je potražio Milan Jovanović, Tabloidov komentator, pukovnik poslednje jugoslovenske armije

 

Milan Jovanović

 

U proleće 2009. godine ministar odbrane Dragan Šutanovac, inače poznat po svojim komičnim i tragikomičnim, ali uglavnom nesuvislim izjavama ("...Narani prasići, ne diraj dugmići" i slično), dopisao je u svoju antologiju šabačkih misli i izraza i svoju impresioniranost činjenicom da se sin američkog potpredsednika Džozefa Bajdena nalazi u Iraku, u sastavu američkih oružanih snaga. Tom prilikom i tim povodom, ovaj veseli srpski ministar reče: "To izaziva poštovanje, pogotovo ako se setimo devedesetih godina kad su sinovi naših lidera bili negde u inostranstvu ili u nekakvom švercu ili diskotekama, što pokazuje da je stepen odgovornosti ljudi u Americi na mnogo višem nivou nego kod nas".

Kako je nadahnuti Šutanovac doveo u vezu ove dve različite i nespojive priče? I kakve veze ima američka vojna sila, koja ratuje za svoje strateške interese diljem sveta, sa zgaženom Srbijom iz devedesetih? A gazio je i domaći režim i njegovi raspojasani režimski sinovi, ali i američki režim i američki obučeni sinovi.

No, niti je ovo jedina neukusna izjava srpskog ministra odbrane (ili onoga što je ostalo od odbrane), niti će se, po svemu sudeći, na tome završiti. Jer, Šutanovac napreduje u svim pravcima. Njegova poslednja američka turneja u trajanju od skoro nedelju dana, imala je za cilj, barem zvanično, da se američkom partneru objasni skroman kapacitet srpske vojske, njegova skromna dostignuća i velika potreba da se oficirski kadar školuje, gde drugo nego u Americi. Pa šta, rekao bi ozbiljan posmatrač, i Titovi oficiri su se redom školovali na američkoj vojnoj akademiji Vest Point (general Kadijević i mnogi drugi), i to u neuporedivo većem broju nego što je to danas slučaj sa mnogim razvijenim evropskim državama. Ali, ne treba ni to zaboraviti: dvostruko veći broj oficira je školovan u ondašnjim sovjetskim vojnim školama u Moskvi. Na taj način su uzeta iskustva dve najveće sile na svetu, a u međuvremenu je stvarana sopstvena vojna doktrina, postavljena na temeljima teorije o naoružanom narodu, što je zajedno sa ondašnjim samoupravnim sistemom stvorilo jedno od najhumanijih društava savremenog sveta.

Šta današnji ministar odbrane Srbije može da razume od tih iskustava? Može li njegov skromni intelektualni domet da dosegne dotle? Kako on da shvati nužnosti novog svetskog (multipolarnog) poretka? Šta je Šutanovac radio u Pentagonu, potrudio se da objasni on sam:

 „...Razgovarali smo o daljim aktivnostima Srbije, pre svega u okviru Partnerstva za mir informisao sam sekretara odbrane gospodina Gejtsa o našim aktivnostima u Čadu, i željama da uzmemo učešće u nekim drugim mirovnim misijama sa svojim partnerima iz Evrope. Takođe sam ga informisao o toku završetka procesa profesionalizacije Vojske Srbije, posle čega će i naša vojska biti potpuno drugačija i interoperabilna sa svim snagama u svetu, da učestvuje u mirovnim operacijama. U ovom trenutku, ozbiljnije učešće, kako bi smatrale SAD, zaista je teško izvodljivo za nas iz više razloga, i tehničkih i političkih... O problemima u vezi sa kojima smo se sa gospodinom Bajdenom saglasili da se nismo saglasili, danas nismo razgovarali".

Svratio je Šutanovac i u Ohajo, da obiđe svoje prijatelje "molere" iz Nacionalne garde, koji kreče s vremena na vreme neke škole po Srbiji, što je ovde proglašeno uspešnom saradnjom na najvišem nivou.

No, ne da se ministar Šutanovac, nego povodom ove nečuvene energetske veze sa gardom iz Ohaja dalje kaže:

„...Ono što je bitno reći jeste da očekujemo da tokom sledeće godine ta saradnja bude na još većem nivou i takođe moram da kažem da očekujemo da sve donacije i investicije koje dolaze iz SAD budu mnogo vidljivije nego što jesu, jer nažalost građani Srbije nisu svesni da je Amerika u poslednjih devet godina donirala preko 500 miliona dolara, pošto taj novac naprosto nije vidljiv kao neki drugi. Znači, želja nam je da razvijamo civilno-vojnu saradnju, uz školovanje naših oficira u Americi, što je veoma, veoma važna strateška stvar za našu vojsku." Ali, šta se stvarno krije iza posete Dragana Šutanovca Americi, Pentagonu, Nacionalnoj gardi Ohaja, i ko je bio stvarni inicijator ovog putovanja?

Nagla promena odluke američkog predsednika Baraka Obame da nakon duže dileme ipak pošalje još 30.000 vojnika u Avganistan, svakako je izazvala veliko nezadovoljstvo kod američkih pacifista. Na hiljade porodica vojnika poginulih u Iraku i Avganistanu, svakako će se pridružiti talasu nezadovoljstva zbog takve ideje. Samo dva dana nakon što je obzananio da je potrebno još 30.000 vojnika u Avganistanu, Obama je tražio od evropskih saveznika da daju svoj doprinos sa barem 10.000 vojnika. U situaciji kad Americi treba svaki vojnik, krenula je potraga za zemljama saveznicama i među članicama Partnerstva za mir. Srbija je već odavno viđena kao dobar resurs ratobornih plaćenika. Jedan od razloga odlaska Šutanovca u Ameriku svakako je i američka potreba za plaćenicima u Avganistanu.

No, srpski ministar odbrane u svakom momentu može da potegne za argumentom da je jedini ministar odbrane na svetu koji sedi u zgradi koju je 1999. godine bombardovao NATO pakt! Može da kaže da nam je uništen vojni potencijal. Može da kaže i to da je javnost u Srbiji opravdano protiv učešća u američkim misijama. Uostalom, slučaj srpske vojske sažaljevao je čak i potpredsednik SAD, prilikom svoje proletošnje posete Srbiji, pa je rekao otprilike: ako hoćete u NATO - u redu, a ako nećete, i to je u redu.

Ergo, stvorena je jedna divna klima za čoveka kakav je današnji ministar odbrane Srbije. Ništa ne mora a sve mu je odobreno. U Srbiji da se igra rata na Pasuljanskim livadama, a u Americi da obilazi počasne strojeve, skače u gimnastičkim salama Ohaja preko kozlića, saopštava kako smo propali i kao ljudi i kao komunisti, te da smo toliko neuki da nam treba neka dobra američka vojna akademija da se obučimo jer ništa ne znamo.

U međuvremenu, na beogradsku Vojnu akademiju dolaze pitomci iz regiona (recimo iz Slovenije), jer je i po kvalitetu i po tradiciji svakako i dalje jedna od vodećih u Evropi.

Sa druge strane, ko god da je posavetovao Šutanovca da se pred Amerikancima ponaša kao siroti rođak sa drugog kontinenta koga treba fino dočekati ali još brže ispratiti, svakako mu je dobro savetovao. Jer ovaj talentovani sakupljač šabačkih misli i izraza nema šta da ponudi i da hoće. Rođaci i partneri su nam sve zgazili. Da li je moglo i moralo drukčije, sad je kasno za razmatranje. Jedino čime Srbija raspolaže u neograničenim količinama to je ratno iskustvo. To je ono čega nema ni američka ni britanska omladina, niti omladina njihovih saveznika koja ide da gine za bolju budućnost krupnog kapitala.

Ako se Šutanovac i ovom prilikom pokazao onakvim kakav on zaista jeste, dakle kao potpuno neupotrebljivi paradni komedijaš, onda će njegov američki partner manje tražiti od Srbije. U tom smislu treba imati puno poverenje u našeg veselog ministra. Uostalom, gest Silvija Berluskonija prilikom posete srpske državne delegacije Italiji, kad je upravo Šutanovca šutnuo u ugao kako bi grupni portret uspeo, i stvarno i simbolično je sve rekao.