Natrag

Beli kriminal

 

Beli kriminal

 

Hronika dugog umiranja zbog pogrešnih dijagnoza i lekarske pohlepe

 

 

Samrtni protokol i njegove žrtve

 

 

Borba Miloša Momčilovića iz Sombora protiv smrti i protiv lekarske mafije, detaljno opisana u ispovesti koju je posvetio senima svojih mrtvih sapatnika, još jednom je potvrdila ispravnost upornog novinarskog istraživanja Tabloida o zločinima koji se dešavaju u srpskom zdravstvu. Nedela lekara-mafijaša, izostavljena u ovoj ispovesti, opisaće u narednom broju naš novinar

 

 

...

 

   Dana 4. oktobra 2006. godine imam šesnaest godina, manje dva meseca. Taj datum će u potpunosti promeniti moj život i živote svih oko mene, ali i otvoriti nove dileme o meni i drugima.

 Iza mene su raspust i nesnosni bol u nozi koji raste, i oko kojeg školski lekar nije znao šta da preduzme. Posle pogrešne dijagnoze ortopeda, naknadno se posumnjalo u tumor!

 Roditelji su na tu nonšalantnu dijagnostiku odlučili da dođemo na Banjicu, Institut za ortopediju. Upućen sam na pregled kod tadašnjeg načelnika odeljenja za koštane tumore, dr Aleksandra Đorđevića. On mi saopštava dijagnozu i zadržava me urgentno na odeljenju radi pretraga i dogovora o lečenju.

Dijagnoza: osteosarcom blasticum. Dakle, smrtonosna dijagnoza, užas u srcu i duši dečaka koji je planirao da samo dve tri nedelje izostane iz škole!

 

 

Raskućiće vas mafija!

 

 

 Rade mi biopsiju, skener, magnetnu rezonancu koja ukazuje na velike dimenzije malignog tumora u potkolenici. Sarkom konzilijum odlučuje da budem upućen u Institut za onkologiju u Pasterevoj na hemoterapije, pa na operaciju na Banjici, pa opet hemoterapije...

 Uplašen sam, ali ne odustajem od života. Moja deviza je: Imaš jedan život pa vidi šta ćeš sa njim.

Dr Đorđević mi imponuje, on me hrabri i kaže roditeljima da se držimo njegovih saveta, inače, "raskućiće nas mafija".

 "Vaše socijalno osiguranje pokriva troškove koji nisu mali, klonite se dobronamernih savetnika, budite mudri  i trezveni, samo na taj način ćete pomoći svom detetu i spasti ga".

 Mama počinje da proučava sve što je u vezi sa mojom bolešću. Menjamo način života, komunikaciju. Drugi se rastresu, mi smo se sabrali. To je jedini put.

   Već za dve nedelje sam na Institutu za onkologiju. Ne mogu ni da pretpostavim šta me čeka. Upoznajem nove drugove sa kojima imam nove teme: citostatici, krvna slika, pancitopenija, kriza, koma... Stari me više ne zovu često, ne znaju šta  da mi kažu. Mama je potpisala pri prijemu na odeljenje papir na kojem se kaže  da je obaveštena o tome da smrtnost od hemoterapija (ne od osnovne bolesti!) može da nastupi i da taj rizik prihvata.

 Nemamo izbora. Čujem je dok tati kaže kako joj je jedna prijateljica onkolog iz Novog Sada rekla da ću primati najteže doze najtežih citostatika. Tek posle prve terapije sam shvatio šta to znači. Propisuju mi protokol EURAMOS koji, kažu, traje 40 nedelja.

 Mama je iz nekoliko svetskih instituta dobila informacije da ovaj protokol traje 27 nedelja. Ipak, nemamo izbora. Dijagnostikuju mi dve metastaze na plućima koje će tek kasnije biti lečene. Posle ovog protokola daće mi se nov protokol i opet operacije, ovaj put pluća.

U nozi će mi zameniti kost potkolenice implantantom. Još mi nad glavom visi opasnost amputacije. Mnogo crnih misli za jednu mladost. U mom mobilnom novi brojevi, deca iste i slične sudbine iz cele Srbije. Savetujemo jedni druge, podržavamo i hrabrimo. Pričamo o žurki koja mora da "padne" kada sve  bude iza nas.

 

 

Preprodaja nade

 

 

   Od oktobra 2006. do kraja januara 2007. primio sam pet terapija i od 67 kilograma došao na 48. Ne mogu ništa da pojedem a da ne povraćam. Povraćam dnevno i do trideset puta.

 Čekam operaciju. Drug iz Čačka nije uspeo. Pukla mu je kost ruke i mora da mu se amputira! Ne mogu da dođem sebi od straha i užasa. Znam: kad pukne kost, onda više nema implantanta, sledi širenje maligne bolesti, a amputacija je samo odlaganje smrti.

On je trebalo da bude operisan, ali implantant (od privatnog snabdevača iz Zvečanske) nije uručen Banjici na vreme!

 Svi ćutimo o našem drugu i u tom ćutanju se duboko razumemo. Ali svi patimo. Ko je sledeći? Pitanje visi nad nama i svrdla u nama. Moja operacija je početkom februara, ni moj implantant nikako da bude predat Banjici. Snabdevač ga drži dva meseca i traži razne izgovore da ga ne dostavi na vreme. Užasno se plašim. Imam samo šesnaest godina, a moram, iako smrtno bolestan, da sagledam naličje mafije u čije sam kandže ovakav bačen.

Imam samo doktora Đorđevića na svojoj strani i uz sebe. Uz pretnje, mama je obezbedila implantant u poslednjem trenutku. Moja operacija će biti na vreme. Da sam doživeo frakturu verovatno bi moj implantant, plaćen sredstvima sa socijalnog osiguranja mojih roditelja, ostao za još jednu prodaju, van kontrole sistema! Drugim očajnicima sa drugih prostora.

   Posle operacije, opet hemoterapije. Novi krug pakla.

   Propadam sve više, i sve teže se oporavljam. Neki drugovi su umrli. To su informacije koje se na onkologiji ne pričaju. Roditelji očajnički kontaktiraju imejlovima svakoga na svetu koji nešto znače u medicini, posebno u ortopediji i onkologiji, i svi im odgovaraju.

Moje otpusne liste posle operacije počinju drugačije da izgledaju. Protokol se računa po novoj metodologiji, to niko ne želi i neće da objasni mojoj majci koja postaje sumnjičava.

U jednom trenutku, podstaknuta tim neopravdanim novim principom računanja nedelja protokola, sve podvrgava sumnji. Moje snimke pluća odnosi jednom čuvenom pulmologu- hirurgu.

Saznanje je čini depresivnom: nema metastaze na plućima, nikada je nije ni bilo! Svaku hemoterapiju završavam sa teškom krizom. Posle osme i desete, jedva su pokrenuli koštanu srž. Posle desete sam dobio sepsu.

 

 

Nastavi da umireš!

 

 

Nijedna institucija u zemlji neće da me primi. Čini mi se da nikada niko nije tako jasno i svesno video lice smrti kao ja tih dana. Ipak, naročitim zalaganjem tadašnjeg ministra Velimira Ilića, primaju me na VMA i spasavaju mi život.

Već imam sedamnaest godina. Sve manje telefonskih brojeva na koje ima neko da se javi. Gledajući u lice smrti, bez lažne patetike, osmatrajući plavo nebo nad Beogradom, donosim  odluku: prekidam hemoterapije. Stručnjaci su mi i tako rekli da sam ja u stvari primio ceo protokol, te da je ta deseta bila prekobrojna. Onih deset koje su mi propisali neću da primim po bilo koju cenu. Moji me podržavaju. Rekao sam, ako je sudbina da umrem, neka umrem, ali ne u mukama. Kao moji drugovi.

Vraćam se kući i počinjem život ponovo rođenog. Zdrava ishrana, podizanje imuniteta, uredne navike i pozitivni stavovi, a uz sve to mnogo klasične muzike, preokreću moj život...

Ja ponovo živim. Sa onkologije zovu roditelje da nastavim lečenje tamo. Mi smo odluku već doneli. Zovu me i drugari koji leže na odeljenju da se vratim. Prilike su drukčije. Ja sam dovoljno zreo da imam pravo na ovako težak, ali samo moj izbor.

U srpskom parlamentu 2009. godine postavljeno je pitanje: Ko su snabdevači, koje firme (i koji vlasnici), svih dečjih onkologija u Srbiji? Naravno, ignorisano je. Ministar nije imao interesovanja da na ovo odgovori, a mnogi čekaju odgovor. Tada će protokoli lečenja biti izdržljivi. Nadam se da će ovakvi tekstovi pomoći da se mafija u belim mantilima prepozna i primereno kazni kad dođe vreme zdravijih političara.

Danas imam dvadeset godina i student sam psihologije. Imam jedan život. Ja sam video šta ću sa njim. Ovo je moj mali doprinos onima koji nisu više sa nama: Nikola, Milenko, Srđan, Vlada, Sanja...

 

 

 

 

Ubijanje pacijenata u Centru za transplantaciju Urološke klinike u Beogradu

 

Umrologija

 

Ostavljate mi utisak novina koje se hrabro upuštaju u borbu protiv svih malformacija u našem društvu. Shodno tome, obraćam vam se sa molbom da u duhu istinskog istraživačkog novinarstva proverite, a potom i objavite sve nepravilnosti vezane za rad Centra za transplantaciju bubrega Urološke klinike Kliničkog centra Srbije.

Ovim centrom, na papiru, rukovodi prof. Drago Milutinović, a suštinski dr Radmila Blagojević (sestra od strica aktuelnog gradskog sekretara za zdravlje u Beogradu dr Zorana Blagojevića).

Dobro je poznato da prof. Milutinović ima otvoren karton na psihijatriji i da često u fazama aktivacije bolesti ne kontroliše svoje ponašanje na poslu, zbog čega su beležena njegova odsustva, odnosno bolovanja.

Kao urolog koji se primarno bavio impotencijom, prebačen je u Centar za transplantaciju koju nikada nije izučio niti sprovodio aktuelne hirurške principe u delo. Dr Radmila Blagojević je osoba koja "žari i pali" srpskom transplantacijom (verovatno ste čuli za nju iz medija). Ona je jedini načelnik u okviru Instituta za urologiju i nefrologiju koji nema subspecijalizaciju, magisterijum, o doktoratu da ne govorim. Sve ovo ne bih pisala da kao posledicu njihove nestručnosti nemamo najveću smrtnost bolesnika nakon transplantacije u svetu!!! Pored toga, značajan broj bolesnika koji je preživeo, izgubio je presađeni bubreg zbog njihove nestručnosti!

 U medijima se pojavljuju sa podacima-brojkama o tome koliko je transplatacija urađeno, a niko ne proverava šta je sa tim ljudima koji su mogli da nastave svoj život na hemodijalizi, da nisu pali u njihove ruke. Prema podacima kojima raspolažem, dr Blagojević uporno radi transplantacije kod bolesnika koji nemaju iste krvne grupe, što je inače veoma bitno za uspešnost transplantacije. Do sada je 75 odsto takvih transplantacija završeno smrtnim ishodom u prvih šest meseci, a to se vrlo vešto prikriva i niko od nadređenih ne reaguje.

 U ovoj ustanovi se organi dodeljuju na osnovu nahođenja dr Radmile  Blagojević, tako da oni koji bi istinski trebalo da ga dobiju, nikada to ne dožive, jer nisu ili platežno sposobni ili nisu od bilo koje vrste koristi Radmili Blagojević. U više navrata dr Radmila Blagojević je  pozivana u policiju na informativni razgovor, po nalogu tužilaštva, a na osnovu prijava rodbine pacijenata, ali je sve to uvek uspešno zataškavano.

O realnosti koja je vezana za sticanje ogromne materijalne koristi, naročito dr Radmile Blagojević, neću da pričam, jer je cilj mog pisanja zaustavljanje ubijanja ljudi u navedenoj ustanovi. Da ne zaboravim, u celoj priči ogromnu podršku navedenim lekarima pruža i dr Dragana Radivojević, koja nije eksponirana, ali je aktivni saučesnik u svim zlodelima.

Sve ovo što sam napisala lako je proveriti. Ukoliko ste zainteresovani, mogu vam pomoći i u vezi sa imenima pacijenata koji su na ovaj ili onaj način nastradali, uključujući i ime mog sina. U nadi da ćete pokrenuti priču o ovim zlodelima, srdačno vas pozdravljam.

                                                        (Ime autora poznato redakciji)

 

 

 

Novi Sad: Na Medicinskom fakultetu situacija je aktivno beznadežna

 

Malo šale na Popovićevom računu

 

 

Svakog jutra po dolasku na fakultet, kad vidimo našeg dekana prof. Nikolu Grujića, poznatijeg kao "lepi Džoni", koji dan počinje sastankom u Kliničkom centru radi dobijanja direktiva, shvatimo koliko smo dublje nego juče u jami beznađa

 

...

 

Nova ekipa prodekana, sve bolji od boljega, bez naučnih radova, tako da ni mentori ne mogu biti, a osim maternjim jezikom svim ostalim se poštapaju. Svi izuzev sjajnog prodekana za akreditaciju prof. Jovana Popovića, koji u svom prikazu na sajtu fakulteta kaže da tečno govori engleski, mada ga još niko čuo nije da ga koristi, a ako neki stranac zaluta na naš fakultet, beži od njega ko da ima svinjski grip.

Mi smo valjda jedini srećan fakultet koji ima sad već drugog po redu prodekana za akreditaciju. Prvo je to bio prof. Milan Simić, koji se sad, kao prorektor za nastavu na Novosadskom univerzitetu, hvali uspesima postignutim primenom "Bolonje" pa, kad to čitamo, čekamo šta li će tek prof. Jovan Popović da izjavi, jer tako voli da se hvali uspesima Farmacije, koja liči na sve samo ne na farmaciju. Kako li će sad, kad je on prodekan za akreditaciju, akreditacija izgledati, jer izgleda da nam je prof. Jovan Popović i tokom prethodne akreditacije napravio takav razmeštaj da ni on sam ne zna gde sve ne predaje i šta sve on to može.

Zna čovek sve i za sve koristi iste slajdove, jer sve je to njemu slično, naročito na farmaciji, pa je valjda zato predmetni nastavnik na osam predmeta. Ako se doda još medicina, pa poslediplomske studije, pa sestre, pa stomatologija, dođe nam žao čoveka. Šta ako nam se on razboli, moraćemo neke od fakulteta zatvoriti, neće imati ko da predaje, jer niko toliko ne zna kao on.

A tako bogami i njegova deca, sve znaju i umeju i to najbolje, jedno na Medicini a drugo na Farmaciji. Prvo im on obezbedi pitanja, pa onda odgovore, a onda kad dobiju desetke posle tako puno učenja, treba decu i nagraditi i proglasiti ih studentima generacije. Tu nam je prof. Jovan Popović pravi majstor i nema mu ravnog, pa se čudimo što se mnogi šale na račun njegovog izgleda i čudne frizure kad se čovek trudi da savršeno izgleda. To treba pohvaliti. Zamislite to rano ustajanje i pripremu za svakodnevnu predstavu. I tako to godinama.

A akreditacija, poput Vilerovih goblena! Čudo, neponovljivo!

Ima tu istih ljudi pod različitim titulama upisanih, ima i onih koji ne znaju ni da izgovore ime predmeta na kome predaju, a ima i onih koji nisu još ni radili na fakultetu kad se akreditaciona dokumentacija pisala.

Nejaki i dalje vladaju, ali su i nemušti i kako vidimo naš fakultet tone i prepoznatljiv postaje po glasu koji nam nikom nije na čast, ni profesorima a ni studentima.

 

 

(Studenti i profesori Medicinskog fakulteta u Novom Sadu)

 

 

 

 

Kakva, bre, korupcija?

 

Stigla dokumentacija na tender za novo laboratorijsko posuđe za fakultet i, vidimo, opet ista ekipa odlučuje koja će se ponuda prihvatiti. I vidimo, ljudi se raduju i raspituju se, kažu, za aranžmane za skijanje i proslave Nove godine. Ne znamo kakve to veze ima sa laboratorijskim staklom, ali korupcija sigurno nije u pitanju.

 

 

 

 

Korisno i jeftinije

 

Zašto se knjige koje su napisane ovde, od strane zaposlenih, uopšte prodaju u dve knjižare u holu fakulteta, kad je jednostavnije i jeftinije kupovati ih od profesora. A i lakše je tako dobiti prolaznu ocenu, svi srećni i profesori i studenti. To i jeste jedan od zadataka profesora, da učine studente srećnima, pa zato ne znamo zašto se neki bune i kažu da je takav postupak za otkaz. Kako dati otkaz profesoru koji je napisao knjigu i još omogućava studentu da dođe do knjige za manje para i to u njegovoj kancelariji, lično ili preko svojih asistenata.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane