Arhiva

 

Slučaj Lovas: Ratni dnevnik i posleratni procesi

 

 

Da li su u paklu svi đavoli

 

 

Specijalno tužilaštvo za ratne zločine je u Beogradu 28. novembra 2007. podiglo optužnicu za ratne zločine u pograničnom hrvatskom selu Lovas protiv Ljubana Devetaka, bivšeg direktora Zemljoradničke zadruge, i još petnaestak lica, zbog ubijanja hrvatskih civila 1991. godine. Od tada do danas javnošću povremeno kolaju haotične informacije i dezinformacije o pravim krivcima i onima koji su nepravedno na optuženičkoj klupi.

Redakcija Tabloida dobila je od svog dobro upućenog izvora delove ratnog dnevnika i delove njegovih posleratnih beleški, koje bacaju novo svetlo na slučaj Lovas. U njima je otvoreno pitanje uloge sada penzionisanog generala Aleksandra Vasiljevića. I ne samo u ovom nego i u nekim drugim zločinima. S druge strane, navedene su i činjenice koje govore u prilog prvooptuženom Ljubanu Devetaku i dovode u pitanje same temelje optužnice. Redakcija ovaj privatni dokument objavljuje uz neznatna skraćenja

 

Priredila: A. Lešo

 

Moj pokojni otac Arsenije, kome komunisti promeniše ime u Aksentije, bio je blizak saradnik narodnog heroja iz Drugog svetskog rata Koste Stamenkovića, ali je kasnije bacio crvenu knjižicu kada se uverio da komunisti pljačkaju i ubogu sirotinju. Često mi je posle Drugog svetskog rata govorio: "...Ovaj rat je prošao, sinko, hvala Bogu bez gubitka ijednog člana porodice. Biće i novih ratova, i zapamti: uvek piši, zapisuj, jer posle svakog rata na vlast dolazi najveći ološ koji, po pravilu, mnoge čestite proglašavaju za izdajnike i kriminalce".

Sudbina je predodredila da učestvujem u mnogim događajima kada su zločinci iz nazovidemokratskih država Zapada razbijali nekada moćnu i u svetu poštovanu Jugoslaviju, u kojoj su obični ljudi mogli da rade i izdržavaju svoje porodice od svog rada, mogli da se školuju i leče besplatno... Ne bez razloga otvaram stranicu ratnog dnevnika na kojoj su ispisana zapažanja dana 20. novembra 1991. godine...

 

Čudan susret

 

Vukovar, nekada pitoma varošica na reci Vuki, najzad je osvojen. Borci su srećni i prepričavaju događaje iz akcija kada je grad držan u blokadi mesecima. Na ulicama se oseća zadah smrti, mnoge kuće su porušene, kao i čitave ulice. Susrećem ljude u dronjcima koji se izvlače iz podruma kuća i ruševina. Njihova lica su avetinjska, a pogledi izgubljeni.

Tužan i ponižen slušam prijatelja koji mi šapuće, ali njegov glas mi tutnji kao stravičan eho. Mnogi su izgubili živote, drugi su ostali bogalji i trajni invalidi samo zato da bi neki došli do velikih para, jer su opljačkani svi trezori Vukovarske banke i štedionice.

Odmah zatim se nadovezuje kazivanje borca koji je dolazio iz pravca vukovarske bolnice: Evo, pljačkaju zamak grofa Elca.

Sledećih nekoliko dana ispisujem da su nesrećni svi. I pobednici i pobeđeni, u gradu koji podseća na pakao. Već 27. novembra prostrujalo je da se nešto stravično desilo na poljoprivrednom dobru Ovčara.

Razgovaram danima sa oficirima, borcima, građanima, putujem stalno po obližnjim selima. Obilazim Jakubovac, Sotin, Bobotu, Dalj, Pačetin, Erdut i žutu kuću kod poljoprivrednog dobra Ovčara, gde je bio smešten štab pukovnika Vojnovića, koji je komandovao gradom posle njegovog osvajanja.

Znatiželja dovodi i do Negoslavaca, gde me uveravaju da je načelnik bezbednosti JNA general Aleksandar Vasiljević dugo razgovarao sa zloglasnom direktorkom vukovarske bolnice Vesnom Bosanac samo dan pre zločina na Ovčari.

Čak su mi tvrdili da se razgovaralo u sobi tadašnjeg pukovnika Nebojše Pavkovića koji je u to vreme obilazio linije fronta. Slažem kockice, ali mi nedostaju akteri tragedije. Tada stiže i naredba da se pitanje Ovčare prepusti pravosudnim vojnim organima.

Sićušni, izmučeni čovek, kao za sebe, počinje svoju priču...

"...Pobegao sam iz Osijeka, jer tamo ustaše Branimira Glavaša ubijaju Srbe gde god stignu. Ne znam kako, ali sam se našao u selu Lovas gde su na mnogim kućama bili uočljivi tragovi žestokih borbi. Izgladneo, stalno sam se pitao kome da se obratim za pomoć, kada me slučajni prolaznik uputio na direktora Zemljoradničke zadruge u tom selu. Dobar je čovek, uspešno vodi zadrugu, i sigurno će ti pomoći, reče mi uz sažaljivi pogled.

U kancelariji direktora zadruge je živo, stalno neko ulazi i izlazi. Ovaj nema vremena za mene, pomislio sam, kada mi se obratila sekretarica nudeći da sednem: naš direktor Ljuban Devetak je svakome pomogao.

I direktor me stvarno primio, srdačno me pozdravljajući. Osetio sam toplinu u njegovoj pojavi i bio siguran da sam se obratio pravom čoveku. Ispostaviće se da sam zahvaljujući njemu i preživeo.

Kasnije sam doznao da u tom selu živi preko 90 odsto Hrvata i da su se prilikom oslobađanja sela od ustaša vodile žestoke borbe. Običnom radniku se obično poveravaju njemu slični. Ni od koga nisam čuo da je direktor zadruge učestvovao u borbama".

 

Živi štit

 

Godinama posle rata građani Srbije su bili uskraćeni za mnoge istine, posebno o stvarnim dešavanjima prilikom osvajanja Vukovara od strane vojske, teritorijalaca i dobrovoljaca.

U ondašnjem Generalštabu Vojske Jugoslavije uticajne starešine su pravile listu oficira koji će biti žrtvovani i poslati u Hag.

Na inicijativu Sajrusa Vensa, na listi su se našli Veselin Šljivančanin i Mile Mrkšić. Šljivančanin, poznat i po onoj čuvenoj rečenici "Gospodine, ovo je moja zemlja", a Mrkšić po zameranju svima i po tome što je hapsio neke generale.

Trećeg su sami generali odredili. Bio je to potpukovnik Vukašinović.

Ali, uprkos svemu, posle više od 15 godina, srpsko Specijalno tužilaštvo za ratne zločine otpočelo je sa hapšenjima ljudi optuženima za ratni zločin u selu Lovas, uz poseban akcenat da su živim štitom od civila razminirali minsko polje na ulazu u selo.

Odmah se postavilo i niz neizostavnih pitanja: ko je postavio minsko polje, kada i zašto, i koje vrste mina su korišćene? Sigurno je da civili to ne rade, već specijalne inženjerijske jedinice. Takođe je sigurno da su tim delom Slavonije harale jedinice takozvanog Zbora narodne garde, zloglasne Zenge, koje su se nemilosrdno odnosile prema svima, a naročito prema "nepodobnim Hrvatima" i onima koji nisu nosili pušku.

 

Dobročinitelj ili zločinac?

 

Za ratni zločin u Lovasu karakteristična je još jedna činjenica: postupak se istovremeno vodi u dva suda, u Županijskom sudu u Vukovaru i pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu. Međutim, postoji velika razlika u medijskom prilazu procesu, jer se u Hrvatskoj o njemu stalno piše i govori, dok je u Srbiji, barem što se medija tiče, reč o tabu temi.

Optužena su četvorica pripadnika lokalne vlasti u Lovasu, četvorica pripadnika tadašnje JNA i šestorica pripadnika paravojne formacije "Dušan Silni", da su najpre ubijali civile po kućama i dvorištima, a zatim mnoge usmrtili u improvizovanim zatvorima, da bi 18. oktobra 1991. godine načinili živi štit od civila i naterali ih da koračaju kroz minsko polje, kojom prilikom je poginulo 22 ljudi.

Specifičnost slučaja Lovas je i u tome što se, kao prvooptuženi i organizator ovih zločina, našao Ljuban Devetak, vrlo uspešan direktor Zemljoradničke zadruge u Lovasu, koga su i mnogi Hrvati upamtili kao dobročinitelja!

Ali, optužnica je pisana perfidno. Na kakav način, najbolje govore dokumenti...

Neki pokazatelji iz radnih beležnica, koje u suštini predstavljaju vodič kroz jedan nevešto montiran postupak, predmet su stalnog spora pravih aktera zločina u Lovasu, koji se danas, nažalost, na sudu pojavljuju kao svedoci!

Pre svega, ovde je reč o dokumentu koji je pisan po narudžbini, o čemu svedoči naknadno ispisan tekst 25. i 26. novembra 1991. godine: "...Devetak Ljuban, samozvani k-t (komandant, prim. red.) Tovarnika, Iloka, Bapske i ostalih sela, u saradnji sa odredom Dušan Silni, vrši upade u sela, pljačka i ubija meštane Hrvate."

 Istine radi treba reći da je od 10. oktobra 1991. godine uvedena vojna uprava i nikakva paravojna formacija nije mogla dejstvovati bez saglasnosti i znanja vojske. Dalje, tadašnja Teritorijalna odbrana Vojvodine je prethodno okupirala mesta Ilok, Mohovo i Šarengrad, a kasnije Lovas i Bapsku. Formacijom je komandovao rezervni kapetan JNA Vukoman Jovanović, po naređenju generala Nikole Mandarića, komandanta Teritorijalne odbrane Vojvodine.

Prema tome, posle provere ovih i niza drugih činjenica, sud je morao da promeni tretman Ljubanu Devetaku, ali nije. Nije iz zbog toga što je Specijalno tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu odlučilo da bez rezervi prihvati svaki dokument koji mu se ponudi.

 

Montaža za Specijalni sud

 

Evo još nekih zanimljivosti iz radnih beležnica... Zavedeno pod datumom 2. decembra 1991. godine, nabrojani su podaci o paravojnim jedinicama u Slavoniji i njihovim delovanju:

"...U selu Antin ubijeno je 12 lica, od kojih su četiri žene, a likvidator je Gogić Nenad zvani Šuca, inače obućar iz Novog Sada, koji se nametnuo generalu Mandariću kao navodni stručnjak za minobacačku obuku. Kasnije je skinut iz ratnog rasporeda ali se i dalje predstavljao kao kapetan Šuca.

U selu Lovas, kod ekonomije, ubijeno je 29 civila, a izvršilac je Mirko Lončarević, bivši komandant Teritorijalne odbrane Dalj i zamenik Ilije Kojića. U selu Klisa odvedeno je šestoro meštana u selo Erdut, u Arkanov centar, koji se odatle nisu vratili, pa se pretpostavlja da su likvidirani".

Na kraju se navodi i jedan komentar, krajnje neuobičajen za ratne prilike: "...Podaci dostavljeni u OB l.VO i oni o tome ne informišu SSNO!"

Strašno je za sud, a ponižavajuće je za pravdu da ovakav dokument predstavlja osnov za podizanje optužnice protiv 14 lica, jer ga je pisao polupismeni navodni vojni starešina.

Još je tragičnije što je ovaj i ovakav dokument pisan od strane najmanje tri lica, što se lako može dokazati grafološkim ispitivanjem!

Navedeni tekst iz ovog dokumenta od 25/26. novembra 1991. godine i tekst od 2. decembra 1991. godine nisu ništa drugo nego pokušaj da se skrpi optužnica Ljubanu Devetaku. Naprosto je nemoguće da je ovde reč o dokumentu pisanom za vreme ratnih dana. Montirana optužnica, prema svim činjenicama, temelji se na montiranim optužbama, specijalno pisanim za potrebe Specijalnog suda za ratne zločine.

 

Vasiljević neizbežan

 

Slučaj Lovas je zločinačkoj mašineriji takozvane međunarodne pravde dobro došao da se istina sakrije. Prave ubice se danas brane sa slobode, ili uopšte nisu među optuženima.

Ljuban Devetak, čovek koji je dobrovoljno pristao na procesuiranje i koji nema razloga da beži od istine, leži u zatvoru uprkos tome što je bolestan i u odmaklim godinama i što ne bi ugrozio nikoga životom u, recimo, kućnoj izolaciji. Ali, pokazaće se ubrzo, strah od istine bio je veći je od svake pravde.

Uloga Aleksandra Vasiljevića u slučaju Lovas ista je kao i u drugim slučajevima. Svuda gde je trebalo, general Vasiljević je svedočio da bi potvrdio ili navode domaćeg ili Haškog tužilaštva, a sve po nalozima CIA.

Treba podsetiti da je Vasiljević u ovoj službi bio predmet razgovora tri puta tokom priprema petooktobarskih zbivanja u Srbiji. Prvi sastanak je održan 14. avgusta 2000. godine u švajcarskom gradiću Luganu, u jednoj zabačenoj policijskoj stanici. Drugi put sastanak je održan septembra 2000. godine u Minhenu, u ulici Gete broj 44, a treći 25. septembra 2000. godine u Beču, pri kancelariji školovanog američkog špijuna Džona Dojla.

Treba naglasiti da je on od trenutka angažovanja Aleksandra Vasiljevića za saradnika CIA bio pod opsežnom zaštitom operativaca ove špijunske organizacije i da stalno prima naređenja koga sve treba optužiti za ratne i druge zločine u Srbiji.

 

 

 

 

Zaboravljeni monstrum

 

Danas niko ne pominje zloglasne vođe sa druge strane. Recimo Tomislava Merčepa, najvećeg tamanitelja Srba u Vukovaru.

Preživeli građani, mlado i staro, bilo koje nacionalnosti, i danas tvrde da je Merčep bio bog života i smrti dok je vladao Vukovarom. Takav monstrum nikada do sada nije pozivan na odgovornost, a ispostaviće se da je uživao i zaštitu generala Aleksandra Vasiljevića lično.

 

 

 

 

 

Bajdenovo svedočenje

 

Ko je organizovao pokolj u Ovčari, ko je sve sudelovao u tome i zašto se tragedija desila, objašnjavao je niko drugi nego današnji potpredsednik SAD Džozef Bajden, u svojim "uputstvima" za obaveštajce CIA:

"...Sve ove operacije nisu mogli da izvedu naši obaveštajci, već su se morale naći "krtice" iz srpskih bezbednosnih struktura, koji su organizovali i operativno sprovodili naše planove. Njima je obećano da će doći na vlast posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti i da će uživati zaštitu naših službi...".

Bajden čak precizira ko je bio glavni organizator pokolja Hrvata na Ovčari, pa upoznaje obaveštajce:

"...Pokolj na Ovčari nije mogao da se izvede bez pomoći vojnih obaveštajaca službe Jugoslavije, i zato se sve činilo da se pridobije Aleksandar Vasiljević, načelnik ove službe. To nije izvedeno nasumice, jer se znalo da je oženjen Hrvaticom i da je inferioran u toj vezi. Tako se i desilo da su po osvajanju Vukovara srpske snage izvršile asanaciju svih stratišta, osim na poljoprivrednom dobru Ovčara. Veliku pomoć u ovoj akciji dala je i doktorka Vesna Bosanac, direktorka bolnice u Vukovaru, jer se samo dan pre masakra sastala sa Aleksandrom Vasiljevićem u selu Negoslavci. Vasiljević je odabrao ekipu obaveštajaca koja je na terenu stvorila sve preduslove da dođe do pokolja civila..."

Zanimljivo da je Aleksandar Vasiljević pred međunarodnim sudom za ratne zločine izuzet od bilo kakve odgovornosti, a da je prethodno pred tim sudom lično osudio velikosrpsku politiku koja je, po njegovom mišljenju, sve te zločine inspirisala.

 

 

 

 

 

Sve vodi ka njemu

 

Kada je reč o slučaju Lovas posebno treba obratiti pažnju na podmetnute navodne radne beležnice, proizvedene najverovatnije u Vasiljevićevoj službi. Takođe i na činjenicu da je u Lovasu bila vojna uprava, te da se bez odobrenja Vojske ništa i nije moglo desiti, a posebno ne organizovani zločin.