Natrag

Elitizam

Elitizam

 

 

Zašto francuska vina imaju primat u svetu?

 

 

Flaširana mafija

 

Nedavno su francuski proizvođači vina iz Langdoka, jug Francuske, izašli na ulice, polupali komercijalne centre i pobili se sa policijom. Razlog su male otkupne cene vina, koje retko prelaze 50 centi po litru za vina koja se posle prodaju 20 puta skuplje. Mafija otkupnih stanica kontroliše zlatan biznis koji svake godine donosi milijarde dolara onima koji imaju ekskluzivitet otkupa, a gotovo ništa proizvođačima. Cene vina i njihov kvalitet ne određuje onaj ko ih pije nego njihov advokat. Vina imaju svoga advokata u ličnosti misterioznog Roberta Palmera, čoveka koji mrači i oblači na polju vinologije

 

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

 

Najveći potrošači vina na svetu su Francuzi. Najveći proizvođači takođe. Po statistici, svaki od 65 miliona građana vinske prestonice popije po 55 litara vina godišnje. To je prosek, ali u koji su uračunati i turisti, njih 80 miliona, tako da je prava cifra dosta manja. Računa se da je realno negde oko 40 litara po Francuzu, što jasno pokazuje kolika je kriza u svetu vinarstva i koliko drastično ovde opada potrošnja božjeg napitka.

Francuzi su 1950. godine ispili preko 120 litara po stomaku stanovnika. Tada je i vino bilo jeftinije, a uvoz gotovo ravan nuli. Danas svaka država pravi svoja vina i mnoga su odličnog kvaliteta. Veoma slična jedno drugome, bar ona skuplja. Naša anketa o francuskim vinima započela je nedavno i cilj joj je bio da razumemo zbog čega baš francuska vina imaju primat u svetu i zbog čega su tako skupa.

I tako sam nedavno krenuo da obiđem vinograde francuske i prokopam tajnu njihovog imidža. Prva etapa je bila grad Bordo, u koji sam krenuo u društvu nekih pedesetak crnogorskih direktora i šefova proizvodnje čuvene vinarije Plantaže.

U autobusu je bilo više vranca Barika nego nafte u rezervoaru. Što za poklone vinogradarima visoke klase, što za ličnu potrošnju i štimovanje glasnih žica pre nego što pesma krene. Deset sati puta ispraznilo je pesmaricu.

Elem, polutrezni stignemo u carstvo Bahusa koje se rasulo na preko 110.000 hektara. Najveći vinograd na svetu podeljen je u šest regiona - Medok, Sotern, Sen Emilion, Grave, Burg i vinograde između dva mora.

 

Vinsko bratstvo

 

Prvo iznenađenje za mene, koji o vinima znam samo da ih ima crnih i belih, skupljih i jeftinijih, bila je baš ta informacija o načinu određivanja cene jedne flaše. U principu - što skuplje treba da bude i što bolje. Ali nije tako. Cena vina ima više veze sa etiketom nego sa kvalitetom. Znači u pitanju je neka mafija, pomislim. Neko flaširano bratstvo koje je dobro organizovano i sa dugom tradicijom. Ispostavi se da je tako i da je kum ove svetske mafije bio sam car Napoleon III, koji je još 1855. izmislio princip kako da se država obogati uz minimalna ulaganja.

Na prvoj velikoj svetskoj EXPO izložbi koja se tada održavala u Parizu, car je zatražio od vinara u Medoku, oblasti oko Bordoa, da sastave listu najboljih vina i to u pet kategorija. Kao jedini faktor ocene vina bila je statistika prodaje u poslednjih sto godina. Trebalo je utvrditi koja se vina najviše traže u plemićkim podrumima i otkupnim stanicama oblasti Medoka i Soterna. Jedino ove dve oblasti su uzete u obzir iako je u Francuskoj u to vreme bilo izuzetno poznatih vina oko Pariza, čuveno vino ganget, zatim u Burgundiji ili na obalama reke Loare ili Mediterana. Bilo kako bilo, otkupljivači vina su napravili liste koje se ni do danas nisu menjale. To je zaista pravi potez ove mafije, njihov ustav, tako da niko drugi nema prava da pravi neku drugu klasifikaciju. Vina koja su dobila najvišu ocenu postala su svetinja u koju se doveka ne dira. Tako je samo pet vinarija dobilo pravo da svoja vina nazovu Grand cru klase: Château Haut-Brion, Château Lafite Rothschild, Château Latour i Château Margaux. U drugu ligu svrstani su Château Brane-Cantenac, margaux, Château Cos d"Estournel, Ducru-Beaucaillou, Durfort-Vivens, Gruaud Larose, Lascombes, Pichon i još desetak podruma.

Ostali su raspoređeni u pet grupa, što je ukupno nekih stotinak podruma koji imaju apelaciju velikih vina Bordoa. I bilo kakvo da je vino i bilo kakva da je godina, ova vina ostaju na istoj tabeli i samo etiketa diktira cenu. Tako je bilo sve do kraja 80-ih godina prošlog veka. Tada su stvari počele da se menjaju i to još nagore jer se u biznis umešao jedan diletant, i povrh svega Amerikanac, koji je nadmašio cara Napoleona III, Alkaponea i ostale biznismene bez skrupula i morala.

Cene vina i njihov kvalitet ne određuje onaj ko ih pije nego njihov advokat. Jer vina imaju svoga advokata u ličnosti misterioznog Roberta Palmera, čoveka koji mrači i oblači na polju vinologije.

Sve do pre nekoliko godina ovo ime ostajalo je u senci i javnost nije mnogo znala o ovom profesoru vinologije, koji deli ocene proizvođačima onako odoka i po svom ukusu. Ocene ili bodovanje vina idu od nule do sto. Svake godine u aprilu ili maju sastanu se mangupi da degustiraju vina Bordoa. Onda Parker objavi ocene u svom dnevniku Vinski advokati, kao i na istoimenom sajtu. Ove se ocene uzimaju kao baza za kupovinu vina od druge srodne mafije koja ima ekskluzivitet na otkup vina.

Dileri otkupljivači, koji titulu nasleđuju od oca na sina, uzimaju već u maju - i to na neviđeno - sve količine novog i bodovanog vina. Ono je u tom periodu tek stavljeno u hrastovu burad, gde mora da odleži bar dve-tri godine da bi se znalo na šta liči i kakav mu je ukus ili miris.

 

Ko je Robert Palmer?

 

Rođen 1947, bivši advokat u Baltimoru nema pojma o vinima. Sve dok 1975. nije došao u Francusku da poseti svoju verenicu na studijama u Strazburu. Tu je otkrio čari dobrih vina i uskoro počinje da pravi mali vodič vina u stotinak primeraka, koje deli besplatno prodavcima i kupcima. Uskoro vodič postaje popularan i Parker napušta profesiju odbrane ljudi da bi sebe proglasio vinskim advokatom.

Njegov vodič AvocatExerce, sada štampan u 50.000 primeraka, prodaje se na pretplatu u 37 zemalja sveta. Veoma brzo Parkerov sud o vinima počinje da ruši i uzdiže reputacije raznih apelacija! Kao saradnik francuske banke Kredi agrikol, veoma je dobrodošao u Francusku, gde mu predsednik Širak 1999. uručuje najviše odlikovanje Legije časti za odbranu francuskih vina. Nešto kasnije, 2002, Berluskoni mu uručuje najviše priznanje koje je jedan stranac ikada dobio u Italiji. Berluskoni zna kome da se obrati, jer i Italija ima dobrih vina za izvoz.

Parker širi svoju paukovu mrežu i sarađuje sa časopisima Business Week, Parkton Time, Newsweek, Atlantic Monthly, Les gens, L'argent, Le voyageur, Evolution des temps, Esquire, GQ, Los Angeles Times, USA aujourd'hui, le Globe de Boston, New York Times, Baltimore Sun, London Sunday Times, le dimanche telegraphe, l'independance, le Financial Times, Le Journal de dimanche, L Express, Paris Match, Figaro i drugima koji imaju uticaja na kupce u Americi i zapadnoj Evropi. Na CBS TV-u ima svoju emisiju od 60 minuta, a često je i na drugim svetskim medijima. Ne postoji više dobro vino ako Parker ne potvrdi da je dobro. Jedan čovek vuče za nos milione ljudi i odlučuje o milionima dolara flaširane mafije sa etiketama koje život znače.

Sistem Parkera mnogima je doneo i nesreću tako da su se prvi podigli oni vinari kojima je uvalio keca i tako oborio cenu. Na primer kada je iz ličnih razloga, zbog neke svađe 1990, prestao da piše o vinima Soterna i Barzaq, njihova cena je katastrofalno pala na minimum, jedva isplativ. Svi su znali da je izbor Parkera oduvek bio subjektivan, ali se tek 2004. godine u Kanu pojavio jedan film Džonatana Nositea, koji pod naslovom Mondovino, prikazuje vinskog advokata u pravom svetlu. U dve reči, štetočina i diletant koji vara svet i uniformiše sva vina sveta po ukusu američkog potrošača.

 

 

 

Sektaški guru

 

Sliku o Parkeru, stručnjaku za skupa vina, daje i Hana Agostini u svojoj čuvenoj knjizi Anatomija jednog mita. Hana je osam godina bila bliski saradnik Parkera pa zna o čemu piše. Ona tvrdi da su sva vina zaražena Parkerovom bolešću, uniformisanjem ukusa raznim dodacima i manipulacijama. Čisto vino više ne postoji i sve je više dodataka i raznih kvasaca koje vinu daju pitkost, ali mu uništavaju karakter i osobenost. Američki, francuski, italijanski ili čileanski proizvođači slušaju savete gurua sekte vina i menjaju proces proizvodnje da bi se vino dopalo čoveku koji mrači i oblači.

 

 

 

 

Evrorazlika

 

U autobusu koji se sa crnogorskim dirigentima vraćao ka Parizu napravili su jednostavan hemijski eksperiment i zatvorenihiju degustirali čas vranac, čas jedan prvoklasni medok. Razlika je samo u ceni i etiketi. Jedno je vino dobro za 10, a drugo isto tako dobro, ali za deset puta više evrića. I sve to ide u džepove vinske mafije. Nije slučajno da velike firme, osiguravajuća društva ili banke kupuju i preprodaju dvorce Medoka za špekulaciju i pranje novca. Na zdravlje i živeli!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane